Pričam ti priču

Pričamo priče
U tome leži lepota Sajma knjiga. Nije više suština u kupljenim knjigama, ubranim popustima ili iskušavanju novčanika. Poenta je u susretima, i u pričama koje tamo čujete. A sve te priče u sebi nose prizvuk avanture, mistike ili prefinjenosti izvučene iz najtananijih sfera života svakog od nas. I ako sam pre sedam ili osam, ili koliko god, godina na Sajam odlazila da iskopam sve ono što mi je potrebno, i što nije, za neki ispit, da nabavim poklone za pod jelku, i da se pritom kući vratim bolnih i usečenih šaka od tegljenja kesa, sada tamo odlazim šmekerski, sa rukama u džepovima, sa onim što mi se zadesi u novčaniku, sa nekim bledim, jednostavnim planom u glavi, i sa mnogo otvorenosti da gledam i slušam.

Juče sam odmah nakon sajamske šetnje otrčala na kej da, sunčajući se na (odgovorno tvrdim!) najosunčanijoj klupi na Savi, složim utiske i uživam u svom malom, skromnom plenu. Pa da, i u prisećanju na priče koje sam tamo čula.

Ništa bez Crnjanskog. Baka Marija, koja je letos proslavila svoj 90 rođendan, iako nas uporno ubeđuje da ipak grešimo, da taj rođendan tek treba da se desi, želela je da mi nešto pokloni za moje uspešno okončanje studija. S idejom da sebi kupim poklon u baka Marijino ime, zalutala sam na taj giga štand. Znate li da Laguna, pored onih ša-la-la izdanja ima i neka vredna čuvanja, ona koja poseduju gotovo sakralnu vrednost? Kod Hiperborejaca je jedno od njih, a pošto mi prvi deo već opasno odmiče, jer se redovno troši kao svakodnevna, neophodna doza poezije u mom mentalnom sistemu, morala sam da potražim i drugi deo. Osim Seoba, koliko daleko seže vaše poznavanje Crnjanskog? Hiperborejci su mozaik sastavljen od njegovog celokupnog opusa, roman izgrađen od priča iz diplomatskog života u Rimu, a taj život kipti od sećanja na mladost, na putovanja na Sever, to ledeno, obećano carstvo, i na prodor optimizma pred slutnjama nadolazeće katastrofe Drugog svetskog rata. Crnjanski je optimista, i zato ga volim. On je i umetnik avangarde – nesputane, divlje, drugačije, neustrašive. Umetnik ekspresionizma, ako tako hoćete. Ne znam za vas, ali mene to nisu učili u školi. Mnogo sam toga propustila dok nisam došla na četvrtu godina studija književnosti i počela sama da istražujem. Eto ideje da možda počnete i vi. Naša avangardna književnost dugo je bila u senci nekih tamo važnih ideja i velikih njuški, tako je valjda moralo biti, ali vremena su se za mnogo toga promenila na bolje. A ja ne prestajem da verujem da živimo u pravom vremenu.

Skoknula sam i do Geopoetike. Morala sam da imam Fokusiranost, onog Danijela Golemana koga je proslavila priča o emocionalnoj inteligenciji. To je knjiga o pažnji. O gubitku iste u sumanutom klupku informacija i utisaka kojima smo zasuti svi, bez izuzetka. O tome kako da ponovo uspostavimo ravnotežu i održavanjem pažnje zadržimo (ili povratimo) mir i postanemo produktivniji. Zvuči poznato? Da nisam pročitala delove ove knjige pre nego što sam poželela da je kupim, ne bih znala šta je to što me tako često u glavi žulja kao kamenčić u cipeli. (Ako mu je verovati, najveći procenat ljudi do sada više i ne čita ovaj tekst, odlepršali su na drugu stranu.) E, da! I na ovom štandu čula sam priče. Prodavačica je sa jednom sredovečnom ženicom u ulozi kupca pričala o Murakamiju. Ljudi moji, sa kakvim žarom je ona o njemu pričala! Svaku knjigu je pretresala ponaosob, izvlačila najzanimljivije momente, mašući rukama i s vremena na vreme domalim prstom brzinski podižući svoje ogromne braon naočare koje su joj valjda od uzbuđenja brzo padale nazad na nos. Imala je tamnožuti džemper koji se razvlačio u svim pravcima i kariranu košulju čvrsto zakopčanu do onog poslednjeg, gušavog dugmenceta na kragni. Ona obožava Murakamija. S njenom strasnom pričom umalo da i ja ponovo da dobijem želju da ga čitam. Nisam ja neki njegov vatren obožavalac. Ali kažem vam, zamalo da me ubedi… Bila mi je mnogo slatka, tako zaljubljena u Murakamija.
Njena koleginica mi je rekla da je Fokusiranost pravi izbor. Ni njoj nekad nije lako. Sa svim tim dražima. Sa mrežama. Gomilama. Ali pomažu joj muzika i knjige. I novootkriveni norveški filmovi. Zbog njih, možda samo zbog njih, vredi imati neki ekran u kući.

Na sledećoj postavci srela sam i Nju. Morala sam da joj pokažem Sakupljanje vune Peti Smit. Znala sam koliko je voli, i bilo mi je drago što sam bila u pravu – isprovocirala sam je da čujem još jednu priču. Rekla mi je, tiho, u poverenju, da ju je videla prošle godine, u Udinama. Boraveći u Italiji, nije smela da propusti njen koncert. Kasnije je saznala da su odsele u istim apartmanima. Tako su se i upoznale. Neverovatno, rekla je. Dok sporo korača do svoje sobe, u njoj vidiš jednu stariju ženu. A onda… treba da je vidiš na stejdžu! Kakva transformacija! Tamo je puna života, energija uživo. Pričamo o knjigama o roditeljstvu, o pop kulturi za mlade, o svemu. O kratkim formama. Malim, konciznim, životnim. Poput Sakupljanja vune.

Pošto su me neki stripovi zamorili sa svojim mračnim temama, neretko i brutalnostima, okrenula sam se Kalvinu i Hobsu, u želji da probam nešto novo. Već sam na svojoj osunčanoj klupi shvatila da sam mogla još neki da uzmem. Ali kao rezervu tu su mi Knjiški moljci. Šašavog li humora za nas knjigoljupce! A neka priča od stripadžija? Pa, njih nije lako podstaći na razgovor. To su ti mali klanovi koje okuplja entuzijazam i ljubav prema nečemu što voli mali broj ljudi. Zato su mi i dragi. Alternativa mi je uvek bila nekako bliska.

Sunčica i moja mama su takođe dobile svoj deo kolača. Dečje knjige na engleskom jednoj će služiti da čuje dobru priču, a drugoj da čita na jeziku koji u ovom tenutku aktivno uči. I da ujedno svoje slobodne sate provede sa najmilijom devojčicom.

A priče nam nude pravi način da se (ponovo) okupimo.

3 oдговора на “Pričam ti priču

  1. Prošetah se s tobom po sajmu. Ja moram da priznam da sam retko i nerado odlazila na sajam knjiga. Uvek prevelika gužva za moj ukus. Pa mi vruće. Pa krenem da skidam sve naslage garderobe. Pa onda i nju treba vući sa kupljenim knjigama. I gužva, gužva, gužva… 🙂
    Ali drago mi je da si ti uživala. Nisam znala da u obzir dolaze i knjige na engleskom za decu. Potražiću neke lepe onda kad se sledeći put zaputim u posetu domovini. Ima ovde jedna knjižara koja je cela namenjena isključivo knjigama za najmlađe. A u njoj nema gužve. 😉

  2. Pa sad, Sajam traje nedelju dana, i za to vreme nije baš uvek gužva. 😛 Svake godine prvo pogledam kada je školski dan, i njega obavezno izbegnem, jer tada organizovano dolaze školska deca. Vikendom ne idem nikada. Niti poslepodne. Dakle, radni dan prepodne je idealno vreme, i po mogućstvu pri početku nedelje, dok je sve još sveže i odmorno, a svi puni entuzijazma. :)) Mada, ima i onih koji vole gužve, jer im to doprinosi atmosferi. Hoću reći, Sajam je dovoljno velik i traje dovoljno dugo, da ima za svakog po nešto. 🙂
    Uh, mogu misliti koliko bismo nas dve uživale u toj knjižarici za decu. Ne znam jesam li ti pričala o izložbi u Gradskoj biblioteci od pre par godina. Tu su bile predstavljene najlepše slikovnice sveta, što u originalu, što prevedene na engleski. Kako je bilo dobro! Zamisli gde god da odeš, sa sobom kao suvenir poneseš – dečju knjigu! Ja bih se rado bavila takvim kolekcionarstvom.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *