Не умем ја то никако – лешкарење уз књигу. Лети или се излежавам уз музику, воду и небо, или се уз књигу – успављујем. Простор између њих испуњавам лутањима.
Са тугом, док се иза прозора раширила јесен, полако испраћам још једно дивно лето, и на полице слажем његову лектиру. По њој видим да је лето било лагано, какво и треба да буде. Вратила сам се стриповима, који су једини успели да олабаве моје пренапрегнуте вијуге и усмере ми мисли на другу, шаренију страну. Нису ме давили, као што ми се у том тренутку чинило да ме све дави – од људи, граница, па до елитизма озбиљне, паметне књижевности. Стрип је књижевност у бојама, и кадровима.
Онда сам уронила у не толико стари Београд, колико неки безазленији и безбрижнији, и корацима и точковима открила да он у ствари и даље постоји. Само треба извршити један фини ментални сет-ап. Београд који је и даље свој, који се добро зеза, који је млад и жив, коме није глупо нити се стиди, који није оптерећен собом, није оптерећен ничим, и башкари се поносно у својој разгаћености. Јер, такав је какав је. Смешка се испод брка онима који то никако да провале. А и то га заболе.
Ту су исечци из породичне траги-комедије, илити стрип уз који се она лакше вари, ту је књига купљена у пролазу, док шетамо једну нову бебу и маштамо о Медитерану, јер тамо је боље, мора да је боље тамо где је сунце стални и радо виђени гост. Књига за плажу која мирише на куму и наше вече на Калемегдану. Она стигла из далеког света, да је откријем под светлошћу свећице негде код Ушћа, док бродови плове, мисли лете, а осмеси не мрдају.
Књига о лудом врлом свету који више и не зна шта жели, али то жели јако, манично. А када то добије, онда не зна шта би са тим. За сузе, или још боље – за смех.
О ухваћеним тренуцима. Ма, небитним.
Ипак, вечним.
