„Између полова“: путовањем против негативног

Филозоф, аутор блога Против негативног, блога који је с годинама прерастао и у радио-емисију „Гласом против негативног“, у којој Стефан Ђукић истражује неке дивне и важне појмове попут демократије, феминизма, слободе мишљења. Благословен што живи поред мора, заљубљеник у шетње, књиге и научну фантастику, музику и поезију у њима, филмове и Вудија Алена – и културу уопште. Ону по којој се путује и у којој се унутрашње границе проширују.
И да! Стефан је мој дугогодишњи пријатељ. Мене и њега је још пре десетак година повезало путовање виртуелним светом, наши блогови и – оптимизам.
И да! Стефан је аутор књиге „Између полова“.

Вредност путописа у доба короне

Ко још данас размишља о путовањима? Листамо слике и сећамо се мора, неких малих каменитих улица и чаша вина које се не заборављају, као да се то десило неком другом. Борећи се истовремено са сопственим осећањем скучености, маштамо о отварању граница, као да се то никада неће десити.
И онда отворимо књигу. Прави, лепи, савремени путопис, баш његов! Стефан је недавно објавио књигу својих колумни Између полова у издању мале и моћне, лаке и нежне, издавачке куће Суматра, која нам представља модерна и савремена књижевна дела која нас воде да (поново) будемо “безбрижни, лаки и нежни”.

Корачање неким непознатим трговима, упијање пејзажа потпуно нових за наша чула, уживање у сведочанствима историје, у свој оној лепоти коју је Човек створио, откривање неких другачијих карактеристика људи, нова осећања… То је оно што увек у нама буди чежње за отискивање у нове дестинације, у “друго”.

“Да бисмо представили себи било коју дестинацију, морамо проникнути у њену суштину и спојити је са оним што је суштински у нама.”

И наши модернисти много су ценили путописе. Он им је пружао неке нове ширине, била је то форма идеална за неке нове уметничке експерименте, а све у циљу – истраживања себе и сопствених ширина. Непозната дестинација, њена историјска крштеница, култура и њени људи само су повод за једно ново путовање, у све подлоге које постоје у нама, које носимо из својих простора и чувамо у својим најинтимнијим сепареима. Откривамо себе, оно што сам је суштински важно.

⛵️Књига „Између полова“ објављена је ове посебне, 2020. године, која је, између осталог, укинула многе слободе, свакако слободу кретања (док о путовањима више нико и не размишља, само убрзано машта о њима). Није ли та чињеница иронија, апсурд… или нам књижевност поново, и у доба једне савремене, ковид-кризе, нуди нове могућности?

Колумне Између полова, који представљају основ књиге, настајале су као редовна новинска колумна пар година прије изласка књиге. Да сам неким случајем могао предвидјети стање у којем смо се нашли, вјероватно бих се бавио озбиљним берзанским спекулацијама или макар спортском кладионицом, јер је, на неки начин, маркетиншки опортуно издати књигу о путовањима у моменту када смо сви заковани за сопствене општине, евентуално државе. Мислим да у томе нема ничег ироничног или ружног, већ напротив, да нам је читање путописа добра припрема за сва путовања на која ћемо отићи, веома брзо, чим изађемо из ове ненормалне ситуације. Истински сам срећан што је књига изашла у оваквом једном ванредном периоду.

⛵️Глобализам, капитализам, масовни туризам… како све то горко звучи! Они се на различите начине, и директно и индиректно, и отворено и дискретно, провлаче у овим твојим интимним утисцима са путовања, али код тебе су лишени негативне конотације. Како си извео ову трансформацију, сасвим рационално нам понудивши оптимизам у сагледавању појава које нас често узнемиравају?

Не знам да ли су баш лишени негативне конотације, прије бих рекао да ја покушавам у њима наћи нешто позитивно, јер и сам, као и добар дио друштва у цијелини, имам негативно схватање тих појмова. Глобализам је ту можда најмањи проблем – покушавао сам, а то текст ”Неспоразуми у Фиренци” назначава, да нађем “прави глобализам”, онај који представља различите културе у синергији, у симфонији, гдје постоје једна поред друге или гдје се прожимају тако да стварају неке нове боје умјесто да се међусобно своде на најмањи заједнички садржалац, да се стапају у једно досадно сивило.

Што се капитализма и масовног туризма тиче, прије бих рекао да се ту ради о једној самосвијести према њима, колико год масовни туризам био одбојан, питање је колико бих сопствених путовања реализовао, те колико бих пута отишао “неутабаним стазама” да нисам био одбијен од оних главних атракција великим бројем других посјетилаца. Однос према капитализму је највише истакнут у тексту “Водена боја Лондона”, гдје истичем отпорност капитализма на проток времена упркос предвиђањима надолазећег слома, из деценије у деценију. Укратко речено, могу овакви појмови будити негативне конотације код нас, али докле год су они једна реалност треба да будемо свјесни да утичу на формирање тога шта смо ми, и да су зачин у сваком нашем стварању, те из тога извући неке поуке.

⛵️“Богате туристичке понуде”, сајтови са детаљним приказима и оценама, књиге-приручници-туристички водичи, апликације, понуде и атракције… Шта један савремени путопис, књижевни, разликује од ове примамљиве, шарене и лако доступне “конкуренције”? Где књижевност проналази своје уточиште у том брзом, лудом свету?

Не бих то назвао конкуренцијом, штавише, путописи и савремени “туристички водичи” се допуњују. Доступност водича преко специјализованих сајтова типа Tripadvisor олакшава посао путописцу, он не мора таксативно да наводи улице, знаменитости, позната јела и слично.

Аутор путописа треба да буде сасвим необјективан, да говори о личном искуству, да нам пренесе своје асоцијације, размишљања, мотиве који су га довели на то удаљено мјесто, и да нам тако приближи искључиво његов утисак одређеног града, региона, државе, или можда једног јединог кварта. Квалитет путописа је слобода, могућност да он буде и road movie и приказ неког концерта и анализа умјетничког дјела и прича испричана техником тока свијести. Путопис има једну сјајну предност – има удицу у томе да сви волимо да путујемо, да желимо да замишљамо друге земље и градове или да кроз туђе очи видимо мјеста на којима смо сами били. У добу трипадвajсора, искуство путописа је за мене још драгоцјеније.

⛵️Суматра је Црњанског инспирисала за снове о даљинама, те дивне даљине пречишћене од сваког зла света у коме се он обрео између два светска рата, истовремено му дајући идеју о свеопштој повезаности света и међу људима. Он је и аутор наших првих модерних путописа, а његова књига “Љубав у Тоскани” представља парадигму суматраистичког путописа, у коме путовање добија једну потпуно нову димензију.

То више није прича са путовања, о конкретној дестинацији, он на неки начин постаје путовање у средиште себе. Колико је наше унутрашње биће важно за путовање, и какве оно везе има са тим кретањем кроз простор? Који је положај “ја” у твом путопису, и у савременом путопису уопште?

Ја волим да кажем да сам три пута путовао – први пут кад сам заиста био на неком мјесту. Други пут, када сам о том мјесту размишљао припремајући се за писање текста и трећи пут, када сам текст заиста писао, јер свака припрема у писаној ријечи буде у мањој или већој мјери измјењена. Негдје ме та три путовања подсјећају на то шта је само писање.

За мене, писање је чин превођења, јер свака наша написана ријеч првобитно постоји као једна идеја у нашем уму. Ту идеју, која нам се, прије него што је покушамо изразити, чини апсолутно разумљива, ипак морамо сами себи превести у говорни језик, како би тај спој ријечи, слике и емоције изразили говором. Онда ту идеју коју смо превели у ријеч морамо опет да преведемо на папир, да од ње направимо реченице, да је стилски уподобимо, да испоштујемо правила граматике и правописа.

Сва та превођења нам омогућавају да боље схватимо себе, као што нам сва путовања, она стварна и она каснија у сјећањима и ријечима, указују да смо у суштини свега ипак неки “ми”, који смо путовали, односно неки “ја” који је путовао, размишљао и на крају о њима писао. За мене путопис мора бити субјективан, да би испунио своју сврху, чак и ако је фокус у њему на ономе што путописац види, опет је суштина у лекцијама које је научио, слици свијета коју је путовањем створио, ставове које је након тих путовања задржао.

Сваки човјек је пун предрасуда и од њих не можемо побјећи, стварањем пак покушавамо да исте превазиђемо, да их исправимо, а исправљањем себе макар за милиметар исправимо и читав свијет.

⛵️Још једном ћу твоју књигу „Између полова“ упоредити са мени омиљеним модернистима. Дестинација, место у које се путује, обилује својим културним наслеђем. Ипак, оно се само по себи чини само као полазна тачка за даље путовање, овога пута – у и кроз културу. Али не само ту локалну, већ културу уопште, ону која нас све повезује у Једно, ма на којој се тачки у времену и простору та култура налазила.

Барселона је “освежила” твоју слику света, један скромни Солун подсетио те је на Мајкла Колинса и како се човечанство отиснуло у свемир, у Лондону у теби свирају Пинк Флојд и мисли о важности активизма данас, у Берлину се присећаш идеја паралелног универзума у филму… Шта је данас уопште култура и какву улогу за једног појединца има путовање у том смислу?

За мене су цивилизација и култура одувијек били два кључна појма, када мислимо о човјечанству уопште. Цивилизацију сам тако сматрао (и мислим да је то у складу са неким дефиницијама) као апсолутни тоталитет људског дјеловања, све што се икад десило, дакле и умни домети античке Грчке и бестијалност нацистичке Њемачке.

С друге стране, култура је оно лијепо и постојано у људском стварању…

…оно што остаје за нама што изграђује свијет као мјесто љепоте и љубави, у сваком смислу те двије ријечи. Ријечима Богдана Поповића (које су и мото мог издавача Суматре) “песма мора да буде цела лепа”, тако је и култура цијела лијепа, она се осликава и у римском Пантеону, и у московском храму Василију Блаженом и у књизи и филму “Одисеја у свемиру” (2001: A Space Odissey) и у албуму “Тамна страна мјесеца” (Dark Side of the Moon) поменуте групе Пинк Флојд.

Све су то универзална људска дјела и вјерујем да од цртежа у Ласко пећинама до данас сва умјетничка дјела припадају прво човјечанству у цијелости, па онда аутору. Мене су путовања јако често асоцирала на ту универзалност, па кроз путописе помињем и сликаре и пјеснике и музичаре и филмаџије и писце. Постоји онај цитат Марка Твена да се расизам и предрасуде лијече путовањем. Иако, на нашу жалост, Твен није био у праву, ми можемо да ублажимо његову мисао и кажемо да нам путовања дају могућност, више него било шта, да превазиђемо сопствене предрасуде и да увидимо љепоту у тоталитету људског стварања, а на нама је да ту могућност искористимо.

Сваки од мојих путописа је предвиђен да буде путоказ ка другим, већим и вјечнијим дјелима. Књига Између полова би се најбоље конзумирала уз сва умјетничка дјела на која реферише, чак више него уз посјете градовима који су наведени. Мислим да су два последња пасуса у књизи посвећена управо томе како је наша култура (кад кажем наша, мислим човјечанска) оно најважније што смо створили, далеко изнад свих технолошких достигнућа, те како би нека ванземаљска раса, када би посјетила напуштену Земљу, сигурно више времена провела проучавајући Микеланђелову Пијету него запуштене саобраћајнице. Тако да је култура је суштина људског бивстовања, било да је стварамо или конзумирамо, и свако путовање је уско увезано са културом.

⛵️Оптимизам је супротност песимизму или једина наша опција данас? Да ли се са њим рађамо, можда га увежбавамо, или… до њега у себи долазимо, путујемо да бисмо га освојили? Како нас наука и уметност воде до њега?

Неки се очито рађају са оптимизмом, остали морају да се вјежбају. Људи воле да цитирају песимисте, јер песимизам у себи, на први поглед, носи нешто умно, узвишено, свјесније. Оптимисти дјелују глупавим, наивним, узалдним, док су песимисти наизглед реалисти.

Али узмимо за примјер једног, наизглед чувеног песимисту, Чарла Буковског – упркос свом његовом сарказму, свој резигнираности према реалности, он је и даље стварао, дијелио са човјечанством своје мисли. Зар није то најбољи показатељ оног људског, апсолутно неуништивог, оптимизма? Чак и са тим односом према свијету, Буковски је константно стварао, очито имајући вјеру да ће његове мисли људи читати, да ће о њима расправљати, да ће књиге куповати.

Свако умјетничко дјело је за мене потврда суштински оптимистичке природе човјека, она се стварају уз вјеру да ће, макар у малој мјери, позитивно утицати на свијет, да ће га помјерити у неком жељеном правцу, да ће оставити утисак. Без оптимизма, никад ништа не би било створено.

Исто је и са науком, људи посвећују читаве своје животе лабораторијама, књигама, како би учинили да генерације које долазе након њих могу да живе боље. Све што је икад створено, било да се ради о посуди од глине коју је дијете направило на часу ликовног или о Кеопсовој пирамиди, доказ је да је људска природа у бити оптимистичка, шта год циници говорили. И добро је што је тако.

⛵️⛵️⛵️

Пођите на једно дугачко, лагодно и богато путовање уз књигу “Између полова” Стефана Ђукића, коју можете наћи на полицама Суматре.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *