Читате ли различитости?

Књиге које (не случајно!) штрче са моје полице представљене су у оквиру овогодишњег „Крокодокодила“, фестивала књижевности и илустрације за децу, који је овог пута био посвећен толеранцији и прихватању различитости. У најширем смислу, ово су, поред још толико тога, и инклузивне књиге. Прочитала сам их забаве ради, а и како бих у њима пронашла неке одговоре, па вам преносим своје утиске.

„Другачије“ има снагу да преиспитује и покреће промену

Нећу вам писати о ономе што лако можете прочитати и на позадини књиге, код издавача или на сајту било које књижаре. Ово су књиге за децу и младе, и наравно, главни јунаци су клинци, али има ту једна мала цака – ти главни ликови су другачији, од рођења имају нешто што други немају, и обрнуто, и то се, ето тако, најчешће узима као мана. Они падају у очи, штрче, а то је у друштву но-но, чудно, можда и недопустиво. Углавном, јер срећом — и друштво се мења.

„Суперувце“ Сиси Бел (2014) Чаробна књига

Стрип! Сјајна форма за увођење детета у самостално читање, па и у тему различитости. Успут да напоменем, стип за младу главу није претходница књиге, он је засебна уметничка форма која нуди толико могућности за изражавање, кроз текст колико кроз слику. У „Суперувцету“ пратимо причу о девојчици Цеци, која је у почетку расла попут било код другог детета, док је није задесио – менингитис. После болести толико тога се променило, свет је постао другачији, некако тих… Цеца је изгубила слух.

И баш тада она креће у предшколско, па у школу, а где је систем, ту су и други људи, ту су њени другари, ту су деца. Она је за себе и даље иста, и воли исте ствари, али за друге је сада другачија, па и она њих сада доживљава измењено. Ово њено путовање је само наизглед тужно. Мислим, да, јесте тужно остати без могућности да чујеш, бити лишен једног од најважнијих чула. Али је још тужније што се због тога умножава број проблема које имаш са својом околином.

Јер прихватити себе као другачијег, иако некад није нимало лако, природна је ствар, али проблеми које због тога стичеш са онима око себе понекад се чине компликованијим и безнадежнијим од било ког „недостатка“ који ти је додељен. Док ти себе видиш нормално, у целој својој унутрашњој ширини, други упорно фиксирају оно због чега се разликујеш. То је стварно напорно, да знате.

Девојчица Цеца је с временом својим ставом и понашањем научила друге да не треба да је сажаљевају, да је непристојно бити нападан са својим питањима и наступом, да не треба да се плаше да ће је повредити, да свакако не смеју да јој се подсмевају, али и да треба неке своје активности да прилагоде њој. Различитости вас уче саосећању, ономе које нам данас много недостаје. Цеца је показала и како сваки „недостатак“ или „мана“ у себи има потенцијал да постане супер-моћ, уместо да нас затвори у балон усамљености. Како? Е, за то морате да прочитате овај стрип. Тако и ви можда дођете на неку супер-идеју.

„О дугмету и срећи“ Јасминка Петровић (2018) Креативни центар

Некада у форми кратке приче, ова књига с временом је прерасла у представу („Миљаковац, то јест Нови Зеланд“), па у овај роман, а затим и у филм („Злогоње“). То говори да се полако отвара простор за неке нове теме у друштву и међу читаоцима, теме које су дуго биле одлагане, склањане у страну, прећуткиване. Деца са церебралном парализом стварно постоје, она воле да цртају, пливају, скупљају сличице, решавају укрштене речи, воле да се друже, да плове реком, заљубљују се, толико тога и не воле, толико тога их и нервира, толико тога им је и напорно и тешко, као и сваком детету, уосталом.

Исто је и са Јованом, дечаком који „баш нема среће“, јер се родио као „особа са инвалидитетом“. Тако је макар у почетку мислио, јер га је околина својим ружним надимцима и понашањем који у први план ставља његов „недостатак“, то јест то по чему се он разликује и пада у очи, у то и убедило. А околина нажалост често тумачи и закључује без правог, реалног покрића.

Али Јован је растао, и учио да препознаје и разуме своја осећања, и упорно био део нашег света, који је такође потпуно равноправно и његов, и писао. Ту идеју да пише, и уз помоћ тог писања нађе свој простор да боље разуме себе, убедило га је једно Дугме, које је у тешком болничком тренутку нашао у својој пиџами. То дугме је, зачудо, једино било „опуштено и насмејано“.

И тако смо, кроз Јованове приче, са њим научили толико тога. Зашто су клупе у парку важне. Како је и родитељима потребно да се (поново) више играју а мање секирају. Како није фора да у својим животима будемо споредни ликови. Како се хумором превазилази сваки страх. Како ограничења живе само у нама. Исто је и са неограничењима.

Јован је од дечака коме је преко главе то што на себи носи жиг церебралне парализе постао дечак који зна шта је то срећа. А „то је онај осећај када волиш што си ти баш ти, а ниси тамо неко други“. Твоје мишљење о себи је најважније. Са светом ћеш онда лакше изаћи на крај.

„Рико, Оскар и тајанствене сенке“ Андреас Штајнхефел (2008) Одисеја

Ово је дечја књига. Ово је савремена, урбана прича. Ово је опасан кримић. Мало и љубић. Портрет једног комшилука. Још један доказ да су „различитости“ пре извор богатства у разноврсности, него ограничења.

Као и мали Рико, који пати од једног поремећаја из спектра аутизма, а који себе представља као „нисконадареног“ дечака. Тај прилепак у представљању му дође нешто као презиме, и као опомена за нове познанике, и као сигурна зона. Ипак, његове кугле за бинго, како он стално описује дешавања у рођеној глави, његово неразликовање лево и десно, и страна света, и којечега другог, често га доводи у опасне колико и бизарне ситуације, а нас у прилику да се слатко насмејемо.

Не зато што је он смешан, већ зато што су његове „мане“, односно детаљно описан систем по коме функционише, у неком забавном саживоту са светом и дешавањима око њега. У ствари, његове авантуре од тог света одузимају сав његов терет, озбиљност и ужас.

Искрено пријатељство два необична дечака, две супротности – „нисконадареног“ Рика и „високонадареног“ Оскара – у ствари је једно топло острво детињства у муљу по коме пливају одрасли. Њихова различитост послужила им је као маска да покажу колико изузетности живи у њима, и у чистоти једног спонтано рођеног пријатељства. Па да, послужила им је и да реше опасну мистерију, не ону таванску, рођену у машти дечјих главица неког летњег послеподнева, већ ону праву, са ТВ-а, мистерију величине хорора за све одговорне и брижне родитеље.

Успут, Рико има и најлепше дефиниције за све мање познате речи на које налеће, од визира до силуете. Најудобнију фотељу за размишљање. И уопште није „нисконадарен“, само га куглице за бинго у глави понекад доведу у ситуацију да се тако другима чини.

Дечак који овако лепо говори о туги, пријатељству и љубави, мудрији је од било ког одраслог кога сам у овој књизи срела.

„Скроз истинит дневник једног повременог Индијанца“ Шерман Алекси (2007) Урбан Реадс

Арнолд Дух Јуниор је дечак који нам се већ у првом поглављу представио тако пластично, да не можете да га не заволите. Прво је пред нас просуо оно због чега штрчи. Живот је започео са оштећењем мозга услед хидроцефалуса, а то, без да улазим у домен медицине и њених развојних грана, доноси прегршт здравствених и функционалних проблема. Пре свега, Јуниор другачије изгледа. А индијански резерват у коме живи није место где се на све то гледа баш добронамерно, штавише.

Индијански резерват, очигледно, није благонаклон према много чему, и више је уроњен у своју чамотињу и тужну помиреност са наслеђеном тугом и безизлазом, много више него што он то може да поднесе. Међутим, толико тога спасава ситуацију, и спасава ову књигу да не потоне у мизерију, како можда може да вам се учини.

Прво, Јуниор је невиђено шармантан у својој изопштености и погледу на свет, а његове карикатуре, које му служе као „сићушни чамци за спасавање“ током пловидбе овим светом доказ су за то. Друго, на страну и туга и мизерија и помиреност, ту је његов најбољи другар Дрчни. Хумор пршти из сваког њиховог дијалога, или његовог проматрања стварности, која је се прелива у више сивих нијанси него што бисмо помислили, имајући у виду јарке боје традиционалног индијанског костима.

Ипак, његова највећа различитост је у томе што се он није помирио. Натпросечно бистар, он је схватио да ће га средина угушити ако нешто ускоро не преузме. Зато је кренуо „у потрагу за надом“ – и одлучио да пређе у амбициознију, удаљенију, префињенију и – белачку школу. Ако већ штрчите, зашто да то не буде онако комплет, до даске?

Сада је штрчао не само у новој средини, већ је на себе навукао и бес својих пријатеља, које је оставио у свом малом месту. Мале средине издају никако не праштају. Чинило се да овај наш дивни изопштеник нема више за шта да се ухвати.

Док није научио да балансира, а за тај баланс је пре свега потребно да будете своји, искрено, дубоко, чисто, заиста своји. И да будете сигурни да је право место за вас оно не где мислите да ћете бити прихваћени, већ тамо где се осећате прихваћеним. За то је потребно мало стрпљења да сазрите, малкице и среће, ваша мала и одабрана екипа и фокус на оно шта сте ви заиста – иза свих ваших реалних ограничења и коски које вам је живот увалио.

Књиге које сам вам представила ће вас забавити и отворити вам неке нове теме за размишљање. Можда баш о томе како би „овај свет био стравично досадан када бисмо сви били исти.“

3 oдговора на “Читате ли различитости?

  1. Дивноћа! Хвала на препоруци. Пробаћу да нађем неку на енглеском, да је поклоним другарициним клинцима. И пре тога сама прочитам, наравно. 😉 Нисам раније обраћала пажњу, на тај жанр.
    Али пре десетак година сам случајно налетела и купила The curious incident of the dog in the night-time – Mark Haddon. Не знам да ли је превођена код нас. Он је то писао као књигу за одрасле, али је врло популарна и међу млађом популацијом. Додуше пре бих рекла мало старијом децом. Главни јунак је такође другачији од већине својих вршњака јер има аспергеров синдром. Мени се баш допала. 🙂

  2. Па полако почињу да се пишу и објављују и такве књиге, и код нас. Време је да они који су били на маргини ипак виде света, уживају у његовим чарима и дају и свој допринос, зар не?
    Изгледа да је књига коју си споменула преведена и код нас. То је та, претпостављам? Па радо ћу је прочитати! Хвала на препоруци, драга МарицО! :*

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *