Amerikanci u Grčkoj

Bicikli pored plažeSedimo na Roksi, jednoj od naših omiljenih plaža na Zakintosu. Jutros smo ispratili našeg Italijana, Karpuzija. Otišao je nakon 24 dana odmora ovde, a sledeće godine dolazi na mesec dana. Iz godine u godinu njegovo prisustvo ovde se produžava. Do Rima mu treba oko 18 sati, što kolima, što trajektom. On, njegova ženica i druga porodica sa kojom su došli popakovali su sve svoje mnogobrojne stvari u dva džipa, jedva smo ih naterali da konačno uđu u kola, i nakon mnogo mahanja i trubljenja, uputili su se ka glavnom gradu. Marcija je bila vrlo tužna što su otišli. Ipak su oni ovde omiljeni.

Sada iščekuju Amerikance i do večeras će ih ovde biti čitavo jato. U subotu, baš posle našeg povratka u Beograd, na Maratonisiju će se održati grčko-američko venčanje, zbog čega su Amerikanci i prevalili ovoliki put. A nakon venčanja, svi će se sjatiti u Castello Bellos na slavlje. Žao mi je što nećemo biti tu da vidimo kako sve to izgleda, jer pretpostavljam da će celo slavlje biti vrlo zanimljivo i spektakularno.

Sve sami maslinjaci!U našem kompleksu engleski se sada čuje sa svih strana. Pošto se danas selimo u drugi apartman, jedno vreme smo proveli u bašti, gde smo konačno upoznali grlatog Amerikanca, koga već danima slušam, ali nisam imala prilike da ga sretnem. A evo i nešto o njima. Ono po čemu ćete u Grčkoj prepoznati Amerikanca je to što se ističe iz cele ove atmosfere i nekako se u nju ne uklapa. Naravno, nećete ih promašiti ni po njihovom akcentu i načinu govora. Što reče Ivan, ovaj Amerikanac sav izgleda kao da izašao iz neke popularne američke komedije. Njihov stav je prilično arogantan i napadan i uopšte vole da pričaju i da pokažu šta znaju. A zamislite kako sve izgleda kod ovog Amerikanca, kada je na sve to još i glumac! Danima sam imala prilike da ga slušam, ne zato što sam želela da prisluškujem, već zato što je glasan. Pričao je ljudima kako putuju, gde su sve bili, čime se bavi, kako stoje stvari u Americi… Lagala bih ako bih rekla da me u početku nije nervirao. Ne zato što je on meni nešto skrivio, ne zato što je Amerikanac, već zato što ne volim kada je neko toliko nabusit, kada ne želi da oslušne mesto na koje je došao.

S druge strane, iz današnjeg razgovora sa njim, mogli smo doći i do nekih lepih zapažanja. On vrlo lako ostvaruje kontakte; na kraju krajeva, prvi je počeo sa mnom da razgovara kada sam sela u dvorište za sto pored njega. Čitao je Obamu, i ja sam započela priču o knjigama. Njihova pokretljivost je ono što me očarava. Doći iz Amerike u Evropu je jedna priča, ali put kroz Evropu koji im je sledio nije za potcenjivanje. Pri tom on nije neki glumac koji bi mogao da se pohvali milionima u džepu i ekipom organizatora i telohranitelja oko sebe. Sa ženom i dvoje dečice je u Rimu seo u voz, vozikao se do Nemačke, a odatle avionom za Atinu, pa trajektom do Zakintosa.

Nas dvoje na terasiDruga stvar su praktičnost i otvorenost. Želi da stupi u kontakt sa svima i sluša šta govorite. Prihvata i to što ste drugačiji i ono što volite, a i ono što ne volite. I još jedna stvar koja me je zapanjila… on nije stupid American. Čovek je svestan uticaja medija na ljude i otvoreno govori o stvarima koje debelo ne valjaju Americi. Lepo je čuti nešto novo, iz usta onoga ko svemu tome prisustvuje. Predrasude o svemu i svačemu me u poslednje vreme okupiraju, a njihovo rušenje mi donosi olakšanje i jedan pozitivniji pogled na svet. Nisu svi Amerikanci isti, kao ni svi Srbi, ni svi Nemci. Amerika je užasno velika zemlja, veća nego što mi, odrasli u Srbiji, možemo i da zamislimo. A ono što je još veće i od same Amerike jesu igre koje se danas igraju. Svi smo mi deo jednog velikog Rizika, što nas u međuvremenu ne sprečava da se družimo i uživamo u životu.

A mi smo još danas i sutra na ovom prelepom ostrvu. Već nas hvata nostalgija, ali se trudimo da upijemo što više toga, kako bi se spremili za sumornu, kišovitu, bledu jesen. To je ono što mi uvek najteže pada.
Danas uživamo na Roksi u hladu maslina i ronimo sa ribama. Poslepodne nameravamo da odemo do grada, a večeras Amerikanci prave neku večeru, na kojoj smo i mi dobrodošli!

4. IX 2008.

<<Početak dnevnikaSledeći dan>>

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *