Читање почиње прстима

Прво сам јој приносила црно-беле сличице, које бих претходно пронашла на интернету и одштампала на чврстом папиру. Смењивала сам их једну по једну. Спустила бих их поред њене главе, неких 20 цм од њеног лица, да може лако да их примети. Јер тако бебе испрва виде – све у црним, белим и сивим тоновима, и на невеликој удаљености. Затим сам њих полако почела да замењујем сличицама на којима су преовлађивале јарке, основне боје. Прво је приметила црвену. Затим, на моје […] Настави са читањем

Лето у књигама

Не умем ја то никако – лешкарење уз књигу. Лети или се излежавам уз музику, воду и небо, или се уз књигу – успављујем. Простор између њих испуњавам лутањима. Са тугом, док се иза прозора раширила јесен, полако испраћам још једно дивно лето, и на полице слажем његову лектиру. По њој видим да је лето било лагано, какво и треба да буде. Вратила сам се стриповима, који су једини успели да олабаве моје пренапрегнуте вијуге и усмере ми мисли на […] Настави са читањем

Шон Тан (Shaun Tan) — плес стрипа и сликовнице

Наша писма су спонтана, растерећујућа и безазлена. Попут оних дугих, летњих разговора на обали реке, када се коначно састанемо да кажемо једна другој све оно што нисмо стигле да напишемо. Она долази издалека – из Сингапура ми доноси нове приче, мирисе, перспективе, људе, слике, острва. Као заузврат, каже да је Београд о коме јој ја причам другачији од оног каквим јој га други представљају – мој град је леп, млад и лепршав, и расте. Нека од тих писама могу да […] Настави са читањем

Спортске повреде детињства

Који је данас дан? Непаран? О, добро је!, увек су прве мисли које ми бљесну у глави. Нађи књижицу… да у тој кутији је, мајку му, као и увек, понеси нам воду… ма, пусти, купићемо успут, не можеш у чаши носити. Е, само нас вози на Институт за мајку и дете да скрпимо ово. Све смо тако у ходу зрело организовали, док сам се истовремено трудила да ону малу зјапећу брадицу држим чврсто притиснуту, уједно умирујући себе, па онда и […] Настави са читањем

Светлост ноћи

Одавно сам навикла на то питање: А како јој напредује вид? Мој одговор расте са њом. Пред свој други рођендан гледала је у моје лице, али некако кроз мене. Знала сам да је мој глас једино што види. Он јој је говорио у свим бојама. Прошлог пролећа први пут је видела Месец. Уживала сам посматрајући како се смешкају једно другоме. Вече је мирисало на липе. Недавно је, поскакујући од усхићења, открила своју сенку. Климнула сам главом када ме је питала […] Настави са читањем