Danas je dan kada su naši prijatelji iz Atine, ali i oni iz Srbije, napustili ovo ostrvo kako bi se vratili svojim kućama. Sva sreća pa su nam tu ostali Italijani, a posebno volimo klince Eleni i Lorenca, kao i njihovog zemljaka Karpuzija. Ovo ime mu nisu nadenuli kumovi ni roditelji, jer se sam tako prozvao tvrdeći da sam može da pojede čitavu lubenicu odjednom, a ona se na grčkom i italijanskom kaže karpuzi. Eleni je vrlo znatiželjna devojčica, vrlo sitno dete od 3 godine, koja stalno voli da plaši ljude nekim urlicima koji svakako ne priliče njenoj malenoj i pitomoj pojavi, te je zato vrlo smešna. Lorenco je simpatija od Ine, devočice iz Srbije, koja se, iako ne znaju jezike, sasvim lepo sa njim sporazumevala. Deca sa sporazumevanjem nemaju ama baš nikakvih problema. Valjda zato što su njihovi prohtevi i želje tako mali, a njihovi svetovi vrlo jednostavni.
Pošto je prethodan dan bio vrlo aktivan, odlučili smo da danas sebi damo malo oduška, naspavamo se i dan provedemo u okolini, gde takođe ima šta da se poseti i u čemu da se uživa. Celo jutro proveli smo u okviru apartmana, u toploj i prijateljskoj atmosferi grčke porodice izmešane italijanskim turistima, koji ovde kao i da jesu članovi iste. Čitajući knjigu utisaka, zaključili smo da neki od njih ovde dolaze redovno već duži niz godina. Ispod svakog napisanog komentara, tj. utiska, zalepljena je slika tih ljudi. Neke od njih smo i mi sretali ovde.
Navukli smo se na grčko čokoladno mleko Milko, pa smo juče išli u nemački lanac hipermarketa Lidl, ovde najposećeniji, i kupili čitav paket. Postoji ono što se koristi samo kada smo na odmoru. Uz vafele Caprice i M&M bombonice, tu je i Milko.
Nakon toga je usledio toliko ispunjen i lep dan, da slobodno mogu da ga proglasim najboljim do sada! Verovatno je i opuštanje učinilo svoje. Kada vam se umor i frustracije nagomilaju, u trenutku kada vam je sve potaman prvo to osećate kao neprijatnost, zatim ste tupi i ne osećate ništa, a onda polako počinjete da se vraćate u normalu i da se osećate sve bolje i bolje.
Konačno sam uspela! Svojski sam se borila sa snom, da bih se konačno pridigla u 8.45 ujutru. I zaista nisam pogrešila u svojoj želji da ustanem ranije. Još uvek nema vreline, sve je nekako usnulo, možeš osetiti kako gradić diše. Ovde je toliko zanimljivo, da je i san na neki način luksuz. Mada, ko može odoleti onom romantičnom krevetu i propustiti buđenje uz sunce i zrikavce?
Danas je dan za obilazak najjužnijeg dela ostrva, tačnije njegove istočne polovine. Kada pogledate na kartu Zakintosa, možete primetiti da je ostrvo po sredini presečeno, tako da njegovu istočnu polovinu, obojenu u braon, čine brda i planine, gde je najviši vrh čak oko 800 m! Druga polovina je zelena, putevi su ravniji i idu uz more. Samim tim, ova obala je popularnija i na njemu vlada veća gužva, što sve ima svoje prednosti i mane.
Ni danas ne napuštamo obilazak zapadne obale, jer nam baš prijaju njene strme obale, šuma četinara i divljina. Plaža Navagio najpozatija je na Zakintosu. Nalazi se na svakoj knjizi, razglednici ili posteru koji se tiču ovog ostrva. Uputili smo se ka njoj kako bismo videli opravdava li ona ovoliku popularnost. Do nje nam je bilo potrebno oko sat vremena vožnje. Zapravo, do same plaže možete doći samo brodićima koji dolaze sa okolnih mesta i plaža. Ipak, mi smo odlučili da je prvo sami vidimo odozgo i istražimo njenu okolinu. Prolazeći kroz seoca u kojima se ljudi pretežno bave tkanjem, došli smo do ograđenog prostora odakle se može videti Navađo. Međutim, odmah smo “snimili“ da postoji i jedna kozja stazica. Dobro smo se namazali protiv sunca, natakli šešire na glave, poneli vodu i fotoaparat i krenuli u osvajanje, sada ne na vrh neke planine, već njenog podnožja.
