Cvrkutanje

Nije prošlo mnogo od kako sam napisala tekst o buđenju proleća, a već hodam razgaćena zbog letnjih vrućina koje su se nadvile nad naše krajeve. Mada, kako javljaju moji dopisnici iz inostranstva, ni preko nije ništa bolje, samo što mnogi od njih nemaju reku, pa im je malo teže. Za naš čamac možemo reći da je skoro u potpunosti sređen, osim što čekamo dušeke koji bi trebalo da stignu ovih dana. Tada ćemo biti spremni da se otisnemo i na neki malo dalji put.

I tako sam se ovih dana prolenjila. Ne, ne, to se drugačije kaže. Pustila sam mozak na ispašu. Inače sam vrlo vredna. Iako ne čitam, ne pišem, ne pravim planove za budućnost i ne stavljam sve na papir, vrlo aktivno radim. Fizikališem. I znate li šta? Mnogo mi prija! Ovo su dani kada se spremamo da zaplovimo rekama, pa sređujemo naš čamčić, naš letnjikovac i naše letovalište. A evo čega novog na Savi ima…

‘Ajde sada da mi neko kaže da nikada nije postavio svojima ovo pitanje kada je bio mali. To nekako spada u dečju klasiku. Odgovor nam je svima dobro poznat: da bi porasla trava i cveće, pa i mi, da bi sunce lepše sijalo, da bi se nebo isplakalo i da bi mu tako bilo lakše… Kako rastemo, otkrivamo šta još kiša može. Ja sam malopre došla do još jednog saznanja o moći kiše. Toliko sam srećna što sam to otkrila, da sada sedim, pokisla i mokra do gole kože, pokušavajući da to nekako i sročim.

Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.

Sedeći juče na svojoj terasi i čitajući knjigu, odjednom sam začula tutnjavu sa Save, koja mi je toliko blizu, da bih mogla da je vidim, samo da mi je stan okrenut na tu stranu. Bubnjevi. Je’n dva. Je’n dva. ‘Si ga priključio, aman? A zatim se bojažljivo javila i gitara. I tako poznat glas. Brzo sam se obukla, sela na bicikl i odvozala se do Teatra na Savi. Hrleći ka muzici, sve srećnija, pored reke otkrila sam - Partibrejkerse.