Cvrkutanje

Ovih dana sam u jednoj iskonskoj dilemi, a tiče se prijateljstva. Došao sam do trenutka u životu kada su ljudi u koje sam se zaklinjao i verovao pokazali neku drugu stranu samoga sebe, stranu koju ja ne poznajem i ne volim, stranu koju hoću da izbegavam, i koja mi ne prija. Zapitao sam se da li je ono pravo prijateljstvo moguće? Kao u romanima Džek Londona moguće je sa životinjama - one te vole bezrezervno, ali sa ljudima? Da li je ljudska vrsta toliko ogrezla u individualizam i sebičluk pa smo postali toliko pogani da nam prijateljstvo samo pravi smetnje?

Listajući neke svoje stare sveske-svaštare, naišla sam na misao Oskara Vajlda o tome kako svako zna da saoseća sa prijateljevom nesrećom, ali da retko ko ume da saoseća sa prijateljevim uspehom. Ova misao me je neprijatno pogodila. Da li je moguće da je to zaista pravilo?! Odmah sam pokušala da se setim situacija u kojima sam se i sama nalazila, a koje bi potvrdile ovu tezu. Ah, ne! Pesimizam kome sam inače sklona počinje da izbija na površinu, ali ne zadugo!