Danas je dan kada su naši prijatelji iz Atine, ali i oni iz Srbije, napustili ovo ostrvo kako bi se vratili svojim kućama. Sva sreća pa su nam tu ostali Italijani, a posebno volimo klince Eleni i Lorenca, kao i njihovog zemljaka Karpuzija. Ovo ime mu nisu nadenuli kumovi ni roditelji, jer se sam tako prozvao tvrdeći da sam može da pojede čitavu lubenicu odjednom, a ona se na grčkom i italijanskom kaže karpuzi. Eleni je vrlo znatiželjna devojčica, vrlo sitno dete od 3 godine, koja stalno voli da plaši ljude nekim urlicima koji svakako ne priliče njenoj malenoj i pitomoj pojavi, te je zato vrlo smešna. Lorenco je simpatija od Ine, devočice iz Srbije, koja se, iako ne znaju jezike, sasvim lepo sa njim sporazumevala. Deca sa sporazumevanjem nemaju ama baš nikakvih problema. Valjda zato što su njihovi prohtevi i želje tako mali, a njihovi svetovi vrlo jednostavni.
Naše mestašce je dobilo ime po jezeru koje se u njemu nalazi, a koje bismo mogli da vidimo sa terase, samo da smo došli ovde preko zime. Leti ono presuši i ostavi za sobom samo močvarni krug obrastao trskom, koji džogerima služi kao mesto oko koga trče. Tu su i ostale vile i apartmani od porodice u kojoj boravimo i ovo mesto je zavučeno i sklonjeno od glavnog puta, pa je zbog toga vrlo mirno.
A evo zašto sam napisala da boravimo u ovoj porodici. Ja stvarno imam utisak kao da smo mi njihovi gosti, a ne kao da smo im platili da ovde ostanemo. Njihov odnos je takav da se trude da se osećate što opuštenije, a da vi uopšte ne vidite njihov trud, već vam je njihovo ponašanje tako jednostavno, prirodno i neusiljeno. Marija je ta koja, pored toga što priprema ručak i održava jedan deo domaćinstva, uključujući i baštu, animira goste i priča sa njima. Divim se toj ženi koja uvek ima vremena da popriča sa decom, da sredi kuću, da bude lepa i nasmejana i da uvek ima lepu reč za svakog gosta. A i ostatak porodice je tako prijateljski naklonjen, možda bih mogla reći i porodično nastrojen. Donesu nam grožđe, sokić ili kafu, operu nam veš, popričaju sa nama o nekim privatnim stvarima, tu su uvek da nam pomognu ili daju neku informaciju… I uvek sa iskrenim osmehom na licu. Stvarno, svaka im čast. I naravno da ću uvek želeti da idem kod takvih ljudi i da kod njih provedem svoj odmor, jer je tu svaka vrsta odmora zagarantovana i ne morate misliti na neke osnovne stvari.
Dakle, danas smo otišli kod Marcije, koja živi u jednoj od vila pored jezera u Keriju, jer nam je bio potreban internet. Pošto smo ponovo bili oduševljeni kućama kada nas je provela kroz svaku od njih, rekla nam je da je ovaj kamen, drvo, kovano gvožđe stil i ovaj tip gradnje u stvari stil koji je na Zakintosu vladao pre strašnog zemljotresa koji je ovo ostrvo pretrpelo 1946. godine, kada je skoro sve na osrtvu bilo uništeno. I sami stanovnici često u pričama sve dele na period pre i period posle zemljotresa. Taj stari stil se sve više vraća u modu, što arhitekturu Zakintosa čini drugačijom od tipičnih modernih zgrada sa apatmanima u većim turističkim mestima. Samo, mislim da to Castello Bellos rade bolje i detaljnije od drugih, sa više ukusa. Slike govore više od reči.
Danas smo otišli do plaže u blizini, jednu od onih malobrojnih pored kojih smo prolazili juče glisirajući. Vetar je u ovom delu prilično jak, pa nam nije previše bilo do kupanja, ali smo se zato sunčali kao gušteri na jednoj od stena.
Put smo nastavili do Notosa, neobičnog bara o kome sam već pisala, gde smo uz usput kupljen giros uživali u Liptonovom ledenom čaju, koji se kod nas ne može kupiti. Tu su bili otac i sin iliti Robinzon i Posejdon, veoma ljupka ženica (iliti mader, ovo je ipak porodični biznis), a član ove porodice je od pre tri meseca i psić Lefki, što bi kod nas bio Beki.
31. VIII 2008.
