Спортске повреде детињства

Који је данас дан? Непаран? О, добро је!, увек су прве мисли које ми бљесну у глави.
Нађи књижицу… да у тој кутији је, мајку му, као и увек, понеси нам воду… ма, пусти, купићемо успут, не можеш у чаши носити. Е, само нас вози на Институт за мајку и дете да скрпимо ово. Све смо тако у ходу зрело организовали, док сам се истовремено трудила да ону малу зјапећу брадицу држим чврсто притиснуту, уједно умирујући себе, па онда и мужа, и родитеље којима је сада претио одлазак у Ургентни, јер…

… како је баш њима морала да падне, а држали су је са пет руку, и тај паркет је баш нашао да се нађе ту у кући, и да она се она у неком тренутку који нико није ни предвидео ни приметио, нити се сећа да се десио, залепила за њега. Нису то себи могли да опросте, а бојали су се да нећемо ни ми. Ваљда су се сетили колико пута смо се ми као мали ломили и крвави кући долазили, а они би одмахнули руком и говорили: Хајде, хајде, неће ти црева испасти, иди опери се, да сад не добијеш и по дупету гратис! Ране које носе рођена деца нису ништа наспрам оних које понесу унуци, знам.

Несташни бабин и дедин паркет и дечја хирургија

Први пут када смо завршили на хирургији било је дивно, претразнично време, а болница је била украшена јелкама и куглама и пахуљама у разним бојама. Признајем, пријала ми је ова камуфлажа, а пријало ми је и што је Сунчица била мирна као бубица, збуњена што смо сви дигли фрку. Наравно, сигурно ју је и болело, јер брада је била толико расечена, да је само беспомоћно ландарала.

Нови шок је настао када су нас позвали да уђемо унутра. Навикли смо да су њени доктори дивни, да имају пуно стрпљења, да не постављају сувишна питања, навикли смо и на то да их она обожава, јер побогу, толико пута су јој помогли и пазили је, навикли смо и да данашњи доктори нису бабароге попут оних које смо ми сретали као мали, али нисмо навикли да ће нас избацити напоље. Добро, Иване, нису нас избацили, не драми, доктор нас је само љубазно замолио да сачекамо напољу, чим анестезија делује, зашиће јој ту брадицу и палимо кући, важи? Уосталом, тако блед, не делујеш ми баш спремно да седиш поред ње и гледаш како твојој дражесној малој Каламити Џејн крпе расцветале делове танушне коже. Реци?

Искусни млади родитељи

Наредни пут је срећом поново био нерадни дан, Сунчица је била у пиџами, а ми смо уместо у кревет овог пута у мало више кул издању ушетали на клинику и предали књижицу. Расекла је браду, опет… да, све знамо, сачекаћемо, хвала.

За нама је утрчала још једна мама, носећи дете сличног формата попут нашег, испод мишке, док јој је другом руком придржавала браду. О боже, стиже Сунчицина колегиница. Жена је била избезумљена, дете сморено, а за њима је трчао дечак, старији бата, који је умирао од смеха, спрдајући се на сестрин рачун.

Слатко смо се испричале. О несташној деци, о папучама које саме шетају свуда по кући, да се о њих саплићемо, морала сам ту да провучем и мужеве који не гледају куда им деца иду, па се она, јадна, саплићу о своје ноге, док су наши прдавци, држећи се за браде, чекали ушивањеи гледајући цртаће на телефону старијег брата. Иван је добацио да је тата гледао у маму, успут већ планирајући где ћемо свратити у повратку, да се засладимо у по ноћи.

Одвећ несташно одрастање

Следећи пут наша фенси љубичаста колица за продавницу некако су се незахвално нашла између нас — пала је прво она, па колица, па ја преко њих. Сада смо обе биле рањене. И прљаве, јер киша је тог дана упорно пљуштала. Тата је дигао руке од нас, говорећи како разуме да је дете тако блесаво, али када ја планирам да се смирим и да само трчкарам некуд? Дигла сам нос и поносно нас сама одвезла, овог пута у Тиршову. Дете су врло мало скрпили, рана и није била тако велика колико нам се чинило.

Позвали су и мене да уђем, што ме је изненадило. Зашто сам вам потребна и ја? Доктор је погледом показао на моје ноге — мокре, блатњаве и подеране. И тако исцелише и мене, очистивши ми и премазавши ране, паралелно са Сунчицом. Мало ме је било срамота, али ми је мало више ипак пријала та пажња. После овога нас две идемо на сладолед, а после ћу свиме овим да се похвалим мужу, тачно да му буде криво!

Ипак, имамо доказ да живимо слободни

Било је ту слупаних колена, изнанадних модрица, рана којима нисмо могли да уђемо у траг одакле су дошле, један избијен зуб, срећом млечни, нежних табанчића изгуљених од вежбања и леђа подераних од степеништа.

Прошло пролеће смо један дан проплакале обе, због случајног пада у коме је повредила у пакету и носић и брадицу и предњи зуб, овог пута стални. Њен тужни плач и моја лична одговорност толико су ме заболели, да ми се рана у првом тренутку учинила много страшнијом. Било ми је жао што је смотана, било ми је жао што је боли, била сам љута што је нисам пазила, и поново сам осетила ону грозну немоћ, осећај да не могу да је сачувам колико бих волела. Морали смо да смислимо начин да пустимо своју тугу да истече, да јој истовремено покажемо како то заиста није ништа страшно и да негујемо те ранице и лековима и мажењима, онако како смо отпочетка научили.

Али нема везе, сутрадан сам била претерано пажљива и грчевито је држала за руку. Па и онда када ме је јако цимнула у жељи да изађемо напоље. Тако сам успела себи да уврнем прст, онако, баш незгодно. Нема везе, дежурали су на ВМА и ја сам добила гипс коме се баш и нисам надала. Када смо се, у свеже белим модним додацима, она са газицама и фластерима по лицу, ја шаком у гипсу, појавиле на нашем омиљеном сплаву, изгледале смо као пристигле са фронта, али наши радосни осмеси збуњивали су друге, јер се нису уклапали у нашу слику и прилику. Људи никако да науче да је мало тога онако како изгледа.

Ширине су избор

Деца морају да се крећу. Она мора још више.

Деца се рађају као мали истраживачи. Њена знатижеља је још већа.

Деца су срећна једино када су вољена, и када су слободна да откривају свет. Она је вољена толико да се осећа слободном да открива свет.

То више, ту стају све њене такозване „посебне потребе“.

Ми смо изабрали да јој допустимо да буде део њега, а она у то никада није ни сумњала. Као ни у себе.

Тај млади, чупави хирург у мартинкама, који јој је други пут крпио брадицу посматрао ју је са смешком, док сам ја причала шта се десило и одговарала на његова питања. Сада је погледао и у мене, не пуштајући њену ручицу: Ви знате колико је за њу важно то што радите. Могли сте је држати и под стакленим звоном, у неком сигурном кутку у четири зида. Ја се више радујем да она хода и смеје се, макар по цену да јој повремено ушијем ову лепу брадицу. Ћао, мала, чувај се!

Сада сам могла да се насмејем и ја. Ја знам, ја осећам да сам на добром путу, али срцу је тако мило када неко коме верујете то заиста може и да разуме.

Слобода детињству!

4 oдговора на “Спортске повреде детињства

  1. Sunčica je moja srodna duša po ranama.
    Moj tata bi leti uvek išao oko 10dana do sela da pomogne oko koševine. Ja bih iz godine u godinu njega na povratku dočekivala sa novim ožiljcima. Jedne godine saobraćajka i gips. Jedne okrnjena jedinica, a nije bila ni mlečna. Jedne dve džinovske masnice umesto očiju. Jedne razderano lice od brade do očiju.
    Uvek mi je bilo zanimljivo kako mi se sve katastrofe dešavaju kad on nije kući. Kao prava tatina mezimica ja sam tu nalazila silnu simboliku i dokaz posebne veze između nas.

    Samo da ti kažem da tome nema kraja. Mi šeprtlje zauvek ostajemo šeprtlje. Poslednji ožiljak mi je od prošle godine, duboka razderotina na ruci. Pre 4 godine razderano koleno, izgreban vrat, ruka i nagnječeno rame. Mislim…

  2. Драга Оља! Како су ово лепе речи! Па добро, онда ћу морати да се потрудим да пишем чешће. Мада, ускоро ће бити ту једна дужа прича… 😉
    Брадица је баш згодно место за повређивање, видим. :*

  3. Маричице моја!
    Све ово баш некако личи на тебе. А опет, цео свет си протабанала и остала читава. :)) Добро, знам за оно гребање од скоро… али очигледно си своју инспирацију за (само)повређивање потрошила на тату, Миљана би ипак мало да приштедиш. :))
    Ништа, видим ја да ћете ти и Сунчица имати о чему да разговарате када се будете виделе… 😀

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *