Na dva točka

Roze biciklKoliko vremena dnevno potrošite u saobraćaju? Pošto je kretanje osnovni imperativ savremenog gradskog života, bez obzira da li radite, studirate, idete u nabavke, pratite modu ili jednostavno ste ljubitelj redovnog ispijanja kafe po kafićima, ovo pitanje se sve češće nameće.

Iako bi idealno rešenje bilo da konačno neko lansira na tržište valjani uređaj za teleportaciju, za sada nam preostaje da se na mnogo realnije načine dovijamo da dođemo do sopstvenog rešenja kako bismo dospeli do željenog mesta. U tom smislu, ja sve češće posežem za biciklom.

Kad god sam putovala kroz Srbiju, uvek su mi se dopadali gradići u kojima ljudi voze bicikle, koristeći ih kao osnovno prevozno sredstvo. Od većih gradova čini se da se Novi Sad odlično uklapa u koncepciju biciklističkog grada, budući da je dovoljno velik da bi bicikl bio potreban, i dovoljno mali da se istim grad lako pređe, a splet staza namenjenih biciklistima to i omogućavaju. Srećom, i Beograd je mladunac u sličnom pokušaju.

Moj bicikl i jaNaime, do pre dve godine u Beogradu je sigurna vožnja bicikla bila moguća samo na savskom i dunavskom keju, Adi Ciganliji, Košutnjaku i sličnim rekreativnim centrima na otvorenom, gde ste mogli da se upustite u vožnju sa preprekama, budući da nije bilo jasne granice između biciklista i pešaka, džogera, kolica sa bebama i ostalih korisnika prirode i svežeg vazduha. Vožnja je tako mogla biti uživanje jedino rano ujutro ili uveče, ali i tada se svodila samo na jedno – na puku rekreaciju.

Izgradnja spleta biciklističkih staza kroz jedan deo grada pružila nam je još jednu mogućnost – da nam bicikl postane prevozno sredstvo. U prednosti ovoga mogla sam da se uverim kada je pre par meseci kod nas gostovao čika Bajden. Haos na stanicama. Autobusa nigde. Kolima zabranjen prolaz. Nervoza. Ja hitno moram do fakulteta. Moram da budem u gradu i tačka, ali nevolja je što do fakulteta ima sedam kilometara koje ipak nije tako jednostavno prepešačiti. Setih se reči jednog svog profesora koji je jednom rekao kako ne treba da budemo uvek dostupni, a posebno ne za nepredviđene, loše situacije koji nam drugi nameću. I tako je sve počelo. Za pola sata bila sam na fakultetu, i to nasmejana, što tog dana nije bilo lako videti među vrednim svetom.

Mapa biciklističkih staza na Novom BeograduPrednosti vožnje bicikla gradom su brojne: sami raspolažete svojim vremenom, ni sa kim se ne gurate i nikoga ne čekate, ne plaćate kartu za autobus, ne tražite slobodno mesto za parking i ne plaćate isti, rekreirate se čuvajući i unapređujući svoje zdravlje, ne plaćate gorivo, čuvate životnu sredinu, možete da svratite na mesta na koja vam na pamet ne bi palo inače da svratite, gledate svet iz druge perspektive… U stvari, za sada ne mogu da zaključim ovaj spisak, jer svakim danom otkrivam još ponešto. Čitav jedan novi svet mi se otvorio, a ja iz dana u dan sa zadovoljstvom istražujem njegove mogućnosti.

Ipak, do sada sam mogla da primetim i neke mane, koje opet ne mogu da se mere sa prednostima, ali mogu da vam otežavaju stvari. Problem najviše leži u parkiranju bicikla, tj. pronalaženju adekvatnog mesta na kojem biste ga mogli ostaviti, sa sigurnošću da ćete ga zateći tu celog kada se vratite.  Niti jedna brava, katanac ili lanac koji ovde možete kupiti neće biti dovoljno sigurni. Svi ti odbrambeni mehanizmi služe više kao psihološka barijera, da pošteni ljudi ostanu pošteni. Drugi problem je što ste za bicikl ograničeni vremenom, jer ga na našem podneblju praktično možete voziti svega sedam do osam meseci godišnje, ako vas vremenske prilike posluže. Treći problem je generalno nepostojanje kulture vožnje bicikla kod nas, što se ogleda u tome što vas vozači kola neretko ne primećuju, pešaci se ne osvrću na vas, a mnogi javni i privatni objekti uopšte nisu uzeli u obzir da će neko poželeti do njih da dođe upravo biciklom, te nisu obezbedili mesto za ostavljanje istog, iako su s druge strane predvideli ogroman prostor za parkiranje vozila. U tom slučaju, vi tu onda nemate šta da tražite.  Još jedan dokaz koliko sitnice mnogo znače. Ipak, mislim da se i tu stvari polako menjaju i da će se s vremenom stvoriti mnogo bolji uslovi za sigurnu i udobnu vožnju. Beograd definitivno postaje biciklistički grad, a ako mi ne verujete, spustite se do Brankovog mosta i bacite pogled na njegove staze.

A kao šlag na tortu, koji je zasladio ovu moju novu letnju ljubav, nedavno je u izdanju Geopoetike izašla knjiga Dejvida Birna, Biciklistički dnevnici. Putopis sa bicikla – ima li trenutno za mene veće poslastice? Da vas malo zagolicam:

Biciklistički dnevnici Dejvida BirnaS obzirom na tu tačku posmatranja – kada čovek ide brže nego peške, sporije od voza i često je pomalo uzdignutiji od ljudi koji hodaju – razvilo mi se nešto što sam nazvao moj panoramski prozor… Voziti bicikl kroz sve to nalikuje krstarenju kolektivnim nervnim putevima nekog ogromnog globalnog uma. To i jeste put kroz kolektivnu psihu jedne kompaktne grupe ljudi. Čudesno putovanje, ali bez otrcanih specijalnih efekata. Čovek može da oseti taj zajednički mozak – srećan, okrutan, sklon prevari ili plemenit – na delu i u igri. Beskrajne varijacije poznatih tema ponavljaju se i ponovo se pojavljuju: pobedonosne ili melanholične, pune nade ili rezignirane, ove promene stalno se odvijaju i umnožavaju

Vidimo se na stazi!

22 oдговора на “Na dva točka

  1. Mislim da sam pola svog života provela na biciklu 🙂
    Vozim ga od malih nogu, od prve (prave) plaće sam kupila bijeli pony i činilo mi se kao da sam kupila mercedes!
    Danas ga, na žalost, vozim samo u slobodno vrijeme, pošto živim dalje od grada i jedini mogući prevoz, kad je posao u pitanju, je autom.
    Priličan paradoks, odselimo u zelenilo, a onda se vozimo autom jer nema drugog prevoza :/

    Byrneov blog pratim s vremena na vrijeme (http://journal.davidbyrne.com/ –ako nekog zanima), tip mi je još kao muzičar bio genijalac, ali ni kao pisac ne zaostaje.
    Morat ću potražiti tu njegovu knjigu, vjerujem da je odlična, hvala ti na preporuci 🙂

  2. Ti treba da dodjes Milice da me posetis u Frankfurt, sa sve bajsom.
    Frankfurt je biciklisticki grad. Staza za bicikliste ima koliko i puteva i staza za pesake. Uzivala bi. A imala bi i gde da ga ostavis bez brige da ce ti ga neko ukrasti 🙂
    Na zalost ja nikada nicam naucila da vozim bajs kako treba. Osecam se jako nesigurno na njemu. Uporno pokusavam da nateram Miljana da kupimo onaj bajs za dvoje, al’ on misli da je ta varijanta previse komicna.

  3. Studena, ponike baš imaju dušu i evociraju sećanja na detinjstvo. Moja je bila rezedo zelena i ove godine smo je dali u staro gvožđe, na reciklažu. Sirota je toliko prešla, naživela se, a bilo je tužno gledati je onako zarđalu. Dobre, stare ponike. 😀 Mercedes ne može ni da im priđe! :))
    A danas je to zaista čudno, kao da čovek nikako ne može da pomiri sve strane i da potpuno živi u prirodnom okruženju. Ako živiš u urbanoj sredini, težiš sebi da obezbediš makar minimum prirode, a ako živiš u prirodi i izdvojen, u nekom trenutku će se u tvoj uplesti gradski život. Eh, srećan je onaj ko ume da izbalansira između ove dve krajnosti.
    Birnov blog je odličan! Nisam ga do sada čitala, ali vidim da ću i tu postati njegov fan. 😉 Puno ti hvala na preporuci!

  4. Marice, plašim se da ću se mnogo razmaziti. :)) Što više gledam i što mi više ljudi pričaju kako su bicikliste rešili u inostranstvu, sve sam više nestrpljiva da i ovde malo ubrzaju radove! Sinoć smo išli u Novi Sad, a ja ceo put razmišljam kako bi u onoj ravnici mogao da se napravi takav splet staza da ti pamet stane. A onda se setim da ni autoput ne uspevaju valjano da završe.
    Nikad se ne zna, možda nas sledećih godina put stvarno nanese i u Frankfurt. Ne bih se žalila!
    Što se vožnje tiče, ušavršila bi se ti vrlo lako, sve je stvar prakse. Pričekaj… pa jedno 30 godina, onda sa Miljanom kupi taj bicikl za dvoje. :))

  5. Obozavam voznju biciklom, Nemacka je totalno friendly za to, kadgod sam tamo napravim poneku turu. Moskva nazalost je potpuno neprijateljska za bicikliste-nema staza nigde, vozaci su uzasni, na ovim njihovim prospektima i bulevarima je gore nego na autoputevima, ako bas imas suicidalne sklonosti, samo u tom slucaju vozis. Ili po parkovima. Opet, sezona je ovde 2-3 meseca, da li vredi zbog tog vremena kupovati bicikl? Ah, kad se preselim u neki normalniji grad… Uzivaj 🙂

    @Marica, taj bicikl za dvoje je mnogo teze voziti nego za jednog. Moja sestra je iznajmila na jedan dan, kaze samo gledas kako da se ne svalis sa njega, a na krivinama-ko prezivi pricace.

  6. Stvarno šteta za Moskvu, tako je velika, da bi mogle biciklističke staze u šest traka da se naprave. :))
    Teško bih ja uspela u takvim krajevima, jer zimu ne volim, najviše zbog toga što sam onda upućena na zatvoren prostor i nekako mi je u svakom smislu ograničeno kretanje, a onda postajem džangrizava. U Moskvi bi možda dobro prošle staze za klizanje, kao što postoje one za rolere. Ako toga već nema?

    A vi mislite na onaj bicikl za dvoje gde se sedi u redu, jedan iza drugog?

  7. Da budem iskren – nisam seo na bajs mozda i deset godina. Mene to zestoko smara… :-/

    Pogotovo je na NBG-u prostor za bicikliste uredjen, ali ja toliko volim da shetam da mi ni ne pada na pamet da se pozabavim time.

    Recimo, idem tramvajem do Vuka, ili trolom do Slavije, a sve dalje po centru iskljuchivo peshke.

    Mada, priznajem – zaista bi bilo lepo videti stotine ljudi na biciklima, a da voznja kolima makar po centru bude skroz zabranjena. 🙂 No, dok taj tzv. laki metro jednom ne bude izgradjen – nishta od toga… 🙁

  8. Gile, ako dooobro pešačiš, oprošteno ti je. 😉 Na kraju krajeva, dosta zavisi od toga i gde živiš, jer neki delovi grada jednostavno nisu prilagođeni za vožnju bicikla.
    Ja u radijusu od Brankovog mosta do Slavije, Bulevara i Pančevačkog mosta sve obilazim pešice, jer mi je veće cimanje da čekam autobus i guram se u njemu, nego da prepešačim. A i pešice je uvek interesantnije. 🙂
    Kad bolje razmislim, ja sam baš ruralan tip. :))
    Živela pešačka zona i stazice!

  9. Jest, samo slobodni umetnici mogu da priuste sebi zadovoljstvo da se vozikaju biciklom.
    Savremeni covek, danas ne spava ni 5 sati dnevno zbog obaveza, jos da se vozi biciklom – to je ipak luksuz, koji jos uvek, kako sam ih nazvao „slobodni umetnici“ mogu sebi da priuste. Naravno, voznja bicikla je prvenstvo dobra zbog zdravlja (u zdravom telu, zdrav duh), ali i danas oni koji su prezauzeti odu do teretane na sat-dva cisto da odrze tu svoju fizicku kondiciju ili da se opuste od stresa.

    I logicno se namece pitanje – da li danasnji zaposleni covek ima vremena za cesce koriscenje bicikla? Pogotovo u Beogradu, gde su i onako saobracajne guzve nesto sto se smatra normalnim.

  10. A da, zaboravih ovo da te pitam: Obucena si propisima kompanija Delta – da li bi u takvom izdanju mogla da odes na posao biciklom? 😉

  11. Ivane, treba prvo probati. 😉 Od nečega se mora krenuti, zar ne?
    Veruj mi da sam uspevala bicikl da iskoristim u neverovatne svrhe. Dakle, prodavnica, pošta, biblioteka, fakultet, kafić, poseta drugarici, kupovina materijala za šivenje, kupovina poklona za jedno venčanje u Eurosalonu (bolje da ti ne kažem kako je prodavac reagovao kada me je pitao kako ću podnu stilsku lampu poneti :)) ), samostalno kupanje na Adi, večernja šetnjica na Kališu, poseta izložbi…
    Iskreno, trenutno sam u fazi smišljanja kako da vozim bicikl a da se ne odreknem svoje omiljene obuće – platformice. 😀
    Kupatilo za tuširanjac i presvlačenje sam već obezbedila.
    Ma, treba biti dovitljiv, a meni je to izazov.
    Samo, molim te, nemoj da se vadiš da nemaš vremena. ;))
    Ja računala – do centra grada mi treba potpuno isto minuta biciklom, koliko i autobusom. Eventualno 5 minuta više. A užitak ne može da se poredi.

  12. svaka cast. ja bih se prevrnuo sve sa tom lampom.
    skidam kapu, jer iskreno lampa i ja na bicikli bi bili tandem i po, jedno od nas dvoje ne bi citavo stiglo kuci. 😉

  13. Ja sam takodje zaljubljenik u bicklanje i zanimljivo je da sam bas tog dana 3.8.09 napravio licni rekord. Vozio sam tog dana od Sapca do kuce, malo odmorio, a onda mi nije bilo dosta nego ajde i do Ade da vidim docek vaterpolista i plivaca, pa onda pratnja njihovog autobusa do skupstine i nazad do kuce… Ukupno 146km.
    Sta da vam pricam … To je prava uzivanjcija. Svakome preporucujem. Odlucno je za vitku liniju i elan.
    Inace, obozavam zalazak sunca kada se gleda sa Dorcola, prema Zemunu i Gardos kuli. Juce je bio fenomenalan, retko vidjen. Sunce je tako upecatljivo zracilo zrake kroz zrak 🙂 i oblake i da su se pojavili Isus i Marija, uopste se ne bih iznenadio.
    Pored jednog para koji putuje ko zna odakle i usput sve snima, video sam lika u komplet odelcetu kako vozi bajs i sve mu kravata leprsa iza njega.

    Ma mogao bih da vam pisem o bajsu nasiroko…

    Bajkerski pozdrav i hvala za informaciju o Birn-ovoj knjizi …

  14. Auuu, Mile, pa to je za moje pojmove vrlo ozbiljan rekord! Mada, verujem da kada ti je lepo i kada si dovoljno motivisan, ti kilometri idu sami od sebe. A posebno što posle nekog vremena bicikl praktično sraste sa tobom, pa ti bude neobično ako sjašeš sa njega.
    A tako si napisao ovu porukicu, da me sad svrbe stopala da motam pedale, što ću sigurno i uraditi.
    Ipak ide hladna sezona, i ovo vreme treba maksimalno iskoristiti.
    Inače, i ja sve češće u gradu srećem putnike na biciklima. Prave mi zazubice!

  15. Ćao, Dragane! Zahvaljujem!

    Što se preporučenih sajtova tiče, sviđa mi se Kopenhagen, to je jedan od onih blogova koji mi prave zazubice, ali mi i proširuju vidike.
    A što se ovog drugog tiče, vrrrlo je zanimljiv, možda bi trebalo i ja da im pošaljem svoju sliku? 😉 Samo se pitam u koju bi je kategoriju svrstali. 😀 Nego, ima li neki sličan blog muškog tipa? 😛

    Hvala na komentaru i preporukama!

  16. Muškog tipa znači Chiksandbikes ali samo sa nekim interesantnim muškima umesto ovih ženskih. 😀 Ma dobro, to je na meni da nađem.

    Pa jeste, kod nas devojke uopšte manje voze bicikle, a posebno ne praktikuju da na njima grade neki poseban imidž, što može biti prilično lepo.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *