Konačno sam uspela! Svojski sam se borila sa snom, da bih se konačno pridigla u 8.45 ujutru. I zaista nisam pogrešila u svojoj želji da ustanem ranije. Još uvek nema vreline, sve je nekako usnulo, možeš osetiti kako gradić diše. Ovde je toliko zanimljivo, da je i san na neki način luksuz. Mada, ko može odoleti onom romantičnom krevetu i propustiti buđenje uz sunce i zrikavce?
Danas je dan za obilazak najjužnijeg dela ostrva, tačnije njegove istočne polovine. Kada pogledate na kartu Zakintosa, možete primetiti da je ostrvo po sredini presečeno, tako da njegovu istočnu polovinu, obojenu u braon, čine brda i planine, gde je najviši vrh čak oko 800 m! Druga polovina je zelena, putevi su ravniji i idu uz more. Samim tim, ova obala je popularnija i na njemu vlada veća gužva, što sve ima svoje prednosti i mane.
Budući da u Grčkoj nisam mnogo puta letovala, u stvari ni u svom životu nisam previše puta išla na more da bih znala kakve sve plaže postoje, ovo je za mene bila novina. Sve plaže u ovom delu su uniformisane i pretežno peskovite. Ta uniformisanost mi ne smeta previše, sve je čisto i uredno, organizovano i pod konac. I pesak je fin i mekan, ali shvatila sam da ga ne volim previše. S obzirom da retko kad na nekoj plaži pustim korene i ostanem ceo dan, volim da lako mogu da se obučem, sredim i da krenem dalje, što nije moguće na peskovitoj plaži. Ovo su plaže namenjene onima koji dođu lepi i našminkani, namažu se, stave naočare, uzmu kafu ili sokić u ruke i čitaju knjigu ili bilo šta drugo. Sve je to lepo, ali ja se u tu priču ne uklapam. Možda bi mi prijalo da tako provedem dan-dva, ali je to za mene i suviše pasivno.
Sva sreća pa je Zakintos mesto za istraživanje, gde svako može da nađe nešto za sebe! Pored nekoliko najpopularnijih, najvećih i najlepših peščanih plaža ovog dela ostrva, ovde je divno voziti. Prolazite kroz borove, a na trenutke vam puca pogled na more koje negde u daljini izlazi na kopno odakle kreću trajekti za ostrvo. Put je kao u svim delovima ostrva vrlo dobar, a postoji i gomila bočnih putića koji vas mogu odvesti na zanimljiva mesta ili plaže. Baš šteta što naša Lada Niva nije sa nama. Ovo je kao stvoreno za nju. Ipak, i sa ovim autićem uspeli smo da se domognemo plaže Dafni, strmim, prašnjavim i vijugavim putem, kojim su se ne tako često vozila kretala ne više od 20 na sat. Motorima je bilo najteže, jer su propadali kroz prašinu.
Dafni je plaža najpoznatija po tome što na njoj kornjače Kareta Kareta, inače maskote ovog ostrva, polažu svoja jaja. Ceo zaliv ovog dela ostrva, sa nekoliko svojih plaža koje nisu toliko blizu jedna drugoj, namenjen je ovim kornjačama. Simbol Zakintosa i jeste Kareta Kareta i svuda po prodavnicama suvenira možete videti magnete, obeleživače stranica, peškire, nakit, satove, ćilime sa nekim obeležjem ove kornjače.
Upravo je to ono što Dafni daje poseban šmek. I ovo je peščana plaža i svuda po njoj postavljene su male drvene ogradice oko mesta na kojima su kornjače slegle svoja jaja, što se dešava početkom leta. Ovo je vreme kada mladi polako počinju da se izležu i da kreću u pokušaj da osvoje život. Statistike govore da svaka hiljadita kornjača dostigne duboku starost.
Danas smo se baš obradovali! Oko ograđenog prostora stajala je tabla sa natpisom da se jutros izleglo 7 kornjačica, a mogli smo i da vidimo tragove njihovih kretanja! Plažom non-stop šetkaju predstavnici društva koji se bave očuvanjem ove ugrožene vrste. Sedam bebica je danas upovilo u more. Ona koja preživi u borbi sa morem, biće nagrađena time što će živeti dugo, jer ova vrsta skoro da nema prirodne neprijatelje.
Inače, Kareta Kareta je retka vrsta kornjače koja polaže jaja samo na par mesta na svetu. Od polaganja jaja do rađanja mladih prođe oko 60 dana. Volonteri iz društva za zaštitu kornjača im pri tome ne smeju pomagati, čak i kada vide da se muče. Svaka pomoć bi za kornjače bila bi kontraproduktivna, jer more neće prema njima biti naklonjeno kao ljudi koji ih vole i čuvaju. Surova je priroda. Ali bogato nagrađuje.
Kada smo pre par dana večerali sa društvom iz apartmana, gde je bio već pomenuti mladi par iz Atine, Dimitros nam je pokazao sliku koja me je mnogo raznežila… budući da se on bavi ronjenjem, zaronio je na dubinu od 8 metara kako bi uživao u morskoj flori i fauni. Odjednom, sreo je jednu Karetu, koja ga je, kako kaže, znatiželjno i zbunjeno gledala. Pružio je ruku ka njoj i ona je polako prišla. Na slici su on i Kareta kako se maze. Baš je lepa u vodi. I graciozna. Eto, nadam se da ću i ja imati prilike da ih vidim sledeći put! Mnogo sam ih zavolela.
Zato mi je i bilo drago što sam se sada kupala na njihovoj plaži i plivala tamo kuda i one prolaze da bi ostavile potomstvo. Tu se pesak meša sa stenama i vrlo je neobično plivati sa ribama. Ivan i ja smo više proveli pod vodom nego nad njom. Igrali smo se izranjanja kamena koji bi pre toga neko od nas bacio. Bilo je smešno gledati ribe kako i one trče sa nama za kamenjem. Neverovatno je koliko su druželjubive.
Posle dugog kupanja i ronjenja, sela sam na obalu da se odmorim. Voda se smirila, ljudi su počeli da se razilaze, a ja sam gledala u svoja stopala kako se baškare u vodi. A zatim sam još jednom shvatila da velika moć zapažanja nije uvek dobra. U ravnomerno raspoređenom pesku videla sam nešto malo belo. Imalo je obličje kornjače, ali sam u prvi mah pomislila da su to samo moje zle slutnje. Ipak nisam pogrešila. Uzela sam mali oklop u ruke, želeći nešto da uradim. A onda sam shvatila da je njeno mesto u moru. Neka tu i ostane. Nadam se samo da je neka od preostalih 6 danas ispiljenih uspela da se otisne u more. Želim im svu sreću!
Sve ostalo na plaži samo povećava utisak koji ona ostavlja samim tim što je stecište kornjača. Tu ima nekoliko barova, a mi smo izabrali jedan porodični, znači najbolji, gde se odmarate ispod slamnatih suncobrana, zavaljeni u ležaljkama na travi, slušate odličnu muziku, dok se ljudi izležavaju ili igraju društvene igre. U okviru bara je i dečje igralište, kao i tuševi, koji su nam pomogli da se rešimo dosadnog peska koji se zavukao svuda.
Preostali put je išao do još nekih plaža na ovom delu ostrva, zvanom Vasilikos, u prevodu bosiljak. Sve one liče jedna na drugu, ali i svaka ima neki svoj šmek, uz nezaobilazne taverne i prilazne puteve bogate najneverovatnijim kućicama i baštama. Samo prolaziti ovuda predstavlja praznik za oči. Najveći i najživlji grad ovog dela ostrva je Agalas. Za razliku od oblasti u kojoj smo mi smešteni, ovde su pretežno Englezi, a samim tim sve je uređeno u drugačijem stilu i prodaju se drugačije stvari. Ovo mesto je tipično turističko i zapadnjački nastrojeno, ali je bogato i lepo uređeno. Nažalost, nismo stigli da zavirimo na njihove plaže, ali ono što sam uspela da vidim krajičkom oka deluje vrlo uredno i zanimljivo. Svakako još jednom moramo posetiti ovaj kraj, jer nismo stigli da vidimo sve što smo hteli.
Kao i svakog dana, stigli smo kući pred sumrak prijatno umorni i još više gladni. Lepo je ponovo biti kod kuće i izležavati se uz sleganje utisaka. Sutra nas čeka vrlo zanimljiv dan i nova tura!
28. VIII 2008.
