Let na naš „godinu posle“ medeni mesec je tog dana bio zakazan za 5.25 ujutru. To je praktično značilo da od spavnja nema ništa, a da će njega zameniti slatko iščekivanje i smirivanje leptirića u stomaku. Za mene ovo letovanje predstavlja šlag na torti koju je zamesilo ovo leto, za mene drugo po redu najlepše leto u životu. Nakon njega me čekaju neke velike prepone, koje bez odlaganja moram početi da preskačem. More će mi poslužiti da napunim baterije do vrha i krenem u trčanje štafete, a nisam ni sigurna na koliko kilometara je trčim.
Stvari su bile spremne već oko jedan posle ponoći. Iako me je umor polako hvatao, sada nije bio dobar trenutak za spavanje, te sam švrćkala po kući trudeći se da radim sve one kućne poslove koji bi nas mogli sačekati kada se vratimo, a koji bi nam sada pomogli da savladamo ovu pozitivnu tremu. Mesec je već bio visoko na nebu, vrelina se uvukla u kožu i u noći koja je već u potpunosti vladala, nije bilo mnogo usnulih stanova. Oni su uprkos mraku vrlo aktivno živeli. Ni na aerodromu nije bilo ništa bolje. Obuzeo me je osećaj kao da sa nekolicinom ljudi željnih dobrog provoda čekamo noćni prevoz koji će vas odvesti na mesto zabave. Iako svi vidno pospani i željni kafe koja se na našem aerodromu u 4 sata izjutra nije mogla popiti, vladala je neobična euforija koju su mogli da osete samo putnici međusobno. Da nije bilo onih par pospanih radnika i ućutkanih aviona na pistama, imala bih osećaj da smo promašili mesto sastanka.
Poleteli smo Jatovim Boingom 737 dok je nebo već počelo da se rumeni. Naša Sava je i sa ove visine izgledala divno. Sada znam zašto je galebovi i ostale ptice toliko vole. Mogli smo da doživimo svet iz njihovog ugla i samo da zaključimo da je leteti divno. Ptice ne možemo da razumemo, ali bismo od njih svakako svašta mogli da čujemo.
Nakon sat i dvasedet minuta prijatnog leta, sleteli smo na aerodrom Dionysios Solomos na Zakintosu. Ono što nas uvek na samom izlazu iz aviona pri našem putu za Grčku obraduje jeste miris šume i maslina pomešan sa isparenjima toplog mora. Zato smo jedva čekali da prođemo rutinske kontrole na granici i nastavimo svoj put ka mestašcu gde ćemo biti smešteni, ka prelepom seocetu Keri Lejk na jugu ostrva. O Grcima bih mogla pisati u nedogled, jer su zaista karakterističan narod. Plativši vožnju taksijem do Kerija, dobili smo i turističkog vodiča. Taksista je non-stop na grik-inglišu, specifičnom jeziku ovog podneblja, pripovedao o čarima Zakintosa, o onome što bi neizostavno trebalo da vidimo, o tome kako ljudi ovde žive, čime se bave, šta im se u bližoj prošlosti dešavalo, a šta s nestrpljenjem iščekuju. U svakom slučaju, za novac koji im date dobijate uslugu koja često vredi i više od plaćenog. Platite, ali se i klatite.
Kažu kako se stranci pri svakoj poseti Srbiji oduševe našom gostoljubivošću. Ne želim sada da kritikujem i nikada nisam bila u ulozi stranca u Srbiji, ali uvek kada dođem u Grčku ova pretpostavka se dovede u pitanje, jer pomislim kako smo mi nepoverljivi, uzdržani i na jedan način i hladni. Na vratima privatnog kompleksa Castello Bellos, sačekala nas je starija predstavnica grčke familije koja drži ove apartmane, jedna od onih koje Ivan i ja poučeni iskustvom sa Krfa zovemo mader (po grčkom izgovoru engleske reči). Sa širokim osmehom na licu je čekala da raskrstimo sa taksistom, a kada smo naišli, dočekalo nas je jedno grčko Kalimera!, a onda prijatni šok, izljubila nas je kao baka koja je godinu dana čekala svoje unuke da sa studija iz inostranstva dođu da popiju njenu domaću kafu. Tako je i bilo, kafica (koja se ovde obavezno vodi pod nazivom greek coffee), voda i grožđe, dok nismo malo po malo upoznali sve predstavnike familije.
Kao neko ko je očaran načinom funkcionisanja njihovih porodica, moram da kažem nešto više o tome. A ukoliko imate priliku da pogledate film Moja velika mrsna pravoslavna svadba, nemojte ga propustiti. Sve je upravo tako kako je tamo predstavljeno, a dobićete i terapiju smehom – gratis!
Muž od Mader (ostavićemo joj ovo ime, samo ono ovde ima smisla) je izvesni Dimitros, stariji čovek koji, iako ne zna ni trunku engleskog, sačekuje goste i iako se ne bavi vidnim domaćinskim poslovima, sačinjava vrlo jaku osnovu ovakve porodice. Poznaćete ga po sedoj glavi, po tome što je njegovo mesto uvek nekako u prikrajku i što samo gleda i smeška se, a iza naivnog izgleda krije se veliki gazda. Mader je, kao što sam već napomenula, vrlo topla i prema svima se odnosi kao mama. Najčešće je to krupna žena i zna par reči engleskog više od svog muža. Ženica koja je osmislila ovaj predivan kompleks je strankinja, tačnije Italijanka. Inače je Zakintos ostrvo Italijana, a meštani uglavnom znaju njihov jezik i često vam se upravo na njemu i obraćaju. Engleski im je velika nepoznanica i nije im tako lako da ga savladaju. Elem, ta Italijanka, Marcija, sa kojom smo se i dopisivali da bismo rezervisali smeštaj, prava je lavica. Iako snajka, i to iz druge zemlje, svi se sa njom odnose sa poštovanjem.
Od žena u familiji tu je i Marija, druga snaja, Grkinja. Njih dve, pored toga što održavaju kuću i rade sve kućne poslove, glavni su PR-ovi i znaju engleski i italijanski odlično, što znači da se nekako možete sporazumeti. Njihovi muževi Jorgos i Adonis, pravi su grčki šmekeri, nasmejani, veseli i kulerski nastrojeni, sa neizbežnim kezom od uha do uha i OK u raznim intonacijama kao uzrečicom. Sa njima se lako možete sporazumeti i još lakše dogovoriti, jer su noge, ruke i glava, dobra kombinacija za sporazumevanje. Razlika između njih i nas je ipak velika. Iako prinuđeni i naučeni da žive u komuni, ona kod njih sasvim dobro funkcioniše. Ne vidim da se međusobno guše i da se ikada gledaju ispod oka. Zaista se doživljavaju kao jedno i zbog svoje sreće, a i sreće drugih, teže da ona opstane. A i imaju preča posla nego da se svađaju i jedan drugom zameraju. Drže se zajedno i samim tim mogu da se vode kao velika srećna porodica.
Izgled nikako ne sme da vas zavara. Mestašce Keri Lejk u koje smo se smestili prilično je rustično, što svemu daje jednu miroljubivu atmosferu za odmor. Po dvorištu trče mačke i petlovi, a toliko ste utopljeni u pesmu zrikavaca, da vam radio ili nedajbože TV nije uopšte potreban. Takođe, Keri je udaljen od glavnog grada Zantea petnestak kilometara. Međutim, ljudi ovde situirani i te kako imaju stila. Ivan i ja smo ceo dan proveli u razgledanju njihovog imanja. Kao i u mnogim mediteranskim mestima, glavni materijali su kamen i drvo, a detalji se uglavnom prave od kovanog gvožđa i stakla. Naši apartmani su napravljeni u vidu tvrđave od grubo tesanog kamena svetlih boja, a kao detalji su poslužile različite vrste cigli, kao i ukrasi i bordure od pečene gline. Svetlo ili zeleno obojeno drvo razbija monotoniju kamena i unosi toplinu. Kada se na sve ovo dodaju bogumile i olijanderi u jarkim bojama, ceo predeo izgleda kao iz časopisa, a mene je podsetilo na francusku Provansu. Enterijer je posebna priča.
Pored ogromnog prostora koji smo dobili, nazvan stručno open space, nismo mogli da se načudimo kako je sve to uređeno. Neću preterati ako kažem da se na svakom koraku može naći neka ideja! Uostalom, neke od ovih detalja i sami možete videti na slikama. Odjednom sam se osetila kao da sam se obrela u nekoj priči iz filma ili knjige. Ipak, najinteresantnije je osvetljenje. Mislim da u celom apartmanu imamo preko petnaest prekidača, a svaki kontroliše neki od svetala koja stvaraju posebnu atmosferu. I naravno, svakom se može podesiti intenzitet, tako da možete udesiti sobu tako da se stekne utisak da je upaljeno stotinu sveća. Romantika vredna jednog medenog meseca.
I kao nakon svakog puta, pa makar on bio i avionom, bili smo jako umorni. Probudili smo se tek oko 11 uveče i otišli na plažu da gledamo kako mesec izlazi. Šum talasa nas je ponovo uspavao.
23. VIII 2008.
