Već počinjemo da napredujemo. Ustala sam u 10, a cilj mi je da ustanem najmanje u 8, kako bih videla kako izgleda jutro na moru. U svakom slučaju, divan je osećaj da vas bude petlovi koji se ovde čuju sa svih strana. A sada smo konačno shvatili da onaj lepršavi baldahin iznad našeg kreveta ne služi samo u estetske i romantične svrhe. Ukoliko dolazite na Zakintos, neka obavezni deo vašeg prtljaga bude oružje protiv komaraca, koji, kako svi znaju, zaista mogu da vam upropaste spavanje. Nije ni čudo što u svakom marketu na ovom ostrvu ima polica sa raznim tabletama, svećicama, spiralicama i tečnostima. Dakle, nešto od ovoga obavezno ponesite kako biste mogli neometano da uživate.
A već sam vam napomenula koliko je važno da imate dobre domaćine koji će vas upućivati na ono najbolje. Želela sam da znam gde su najlepše plaže, na šta je Marija na trenutak nestala, a zatim se vratila sa ogromnom mapom Zakintosa. Naše mestašce se nalazi na samom jugu ostrva, a najlepše divlje plaže na kojima nema gužvi (jer nisu lako pristupačne), jesu na zapadnoj obali. Cela zapadna obala je kamenita i strma, pa se ne treba čuditi što su putevi građeni dublje u kopnu i dok vozite ne možete uvek videti more, kao što je to slučaj na Krfu, na primer. Ono što je najinteresantnije kada idete do ovih plaža jesu seoca kroz koja prolazite. Svakim danom se čudimo kako su na nekim neverovatnim mestima ljudi uspeli sebi da priušte vodu, struju, raznorazne namirnice, jednom rečju, da vode život maltene isti kao ljudi u gradu i da ne budu lišeni osnovnih životnih potrepština.
Plaža Limnona, pored plaže Roksa, jedna je od najpoznatijih na ovoj obali. Treba samo pratiti često skrivene putokaze i nećete promašiti. Na našu žalost, ovde ne postoji mogućnost da sami istražujete i pronalazite samo svoje plaže, jer, kao što sam napomenula, do obale je vrlo teško doći.
Do Limnone sa glavnog puta je potrebno nekih dvadesetak minuta vožnje krivudavim i strmim, ali kvalitetnim, seoskim putićem kroz maslinjake. Kao nagrada za ovakav trud na kraju vas očekuje nezaobilazna taverna i veliki prostor za kupanje. Ovaj prostor ne mogu da nazovem plažom, jer nije tako jednostavno raspoređena, niti je to tipično mesto za turiste. Ovde nema ležaljki, niti suncobrana. Sve je u stenama, a vi se provlačite kroz zimzeleno drveće i birate najlepšu stenu za sebe. Boja mora je od modroplave do svetlozelene, a kao i svuda na Zakintosu, prilično je topla. Zavučeni u maloj uvali, možete posmatrati otvoreno more. Ispred vas je samo plavetnilo i bleda crta koja razdvaja more od neba. Da s vremena na vreme u daljini ne vidite poneki teretni ili putni brod, imali biste utisak da gledate u sliku na zidu.
S obzirom da smo dovde putovali skoro sat vremena potpuno praznim putevima i da usput nismo naleteli ni na jedno veće naselje, smejali smo se kada se pred nama ukazalo ovoliko ljudi, tj. Italijana. Njih nije bilo onoliko koliko bi ih bilo na nekoj tipičnoj gradskoj plaži, ali ovde bih očekivala da vidim ljudi koliko broji jedan prosečan razred u osnovnoj školi. Ipak, ovde ima toliko mesta za stvari i peškire na raznim stranama, da gužva nije ni mogla da se napravi.
Pošto se kupate među stenama, možete da posetite neku od 3 ili 4 pećine u blizini. Vrlo lako do njih možete doplivati, a super je što u njima ima tako visokog kamenja, da možete da stanete na njega i predahnete. Predivno mesto za kupanje. I za odmor među drvećem, i za klopu.
Vrhunac kvaliteta kod Grka je sve što ima veze sa porodicom (femili). Kada mi je Marija objašnjavala kako doći do Limnone i čega sve tamo ima, dodala je da tu ima bjutiful taverna, femili taverna!, što je neprikosnoveno značilo da tamo vredi jesti. Isto je i za markets, i za bejkeris… kao što i iz drugih nivoa njihovog svakodnevnog života možemo videti, porodica je uvek na prvom mestu i pojam je prave vrednosti i kvaliteta. Upravo smo u toj taverni koju nam je Marija preporučila i napunili stomake. Nismo pogrešili.
U povratku smo svratili do glavnog grada Zakintosa. Prelep primorski gradić, sa izukrštanim uskim ulicama u kojima imate utisak da se zgrade poput kutijica dodiruju svojim tendama i bogatim cvećem koje je preplavilo zidove. Izašli smo na dok koji se prostirao duž gradske luke. Ovaj dok je prilično dugačak, jer ceo grad Zakintos ima izdužen oblik. Gledali smo ove brodove i pitali se šta je naša pasarica naspram ovih grdosija! Ipak, među svim ovde uglavnom ribarskim brodićima, naš čun je najlepši. Razumite me, ipak sam ja ponosna vlasnica.
Ovih dana domoroci slave praznik patrona svog ostrva, svetog Dionizija Solomona. S vremena na vreme se oglašavaju puške, sinoć je bio vatromet, a danas u gradu crkve su dupke pune. Na njihovoj glavnoj gradskoj crkvi Sveti Dionizije, liturgiju možete čuti sa razglasa. Ispred crkve vašar od suvlakija koji se prodaje u milionitim tiražima. Kao svuda u današnje vreme, groteskan spoj duhovnog i svetovnog.
U jednoj od brojnih radnjica sa suvenirima od Ivana sam dobila jednu prelepu letnju ogrlicu od kamenčića. Neverovatno koliko jedna sitnica može da vas usreći, a samim tim i ulepša. Ovde možete naći mnogo svakojakog nakita, a iako nisam veliki ljubitelj istog, leti mnogo volim da nosim razne đinđuvice.
Ono što mi je tipično za Grčku, jesu njihovi ručno pravljeni slatkiši. Posebno danas, kada se slavi, na jednom trgu pored mora ima bezbroj tezgi. Na tim tezgama se prodaju pečeni i kuvani kukuruzi, krofnice, ali najviše mesta zauzimaju table slatkiša pravljenog od susama, badema i meda, koji se zatim seče na štapiće ili, da budem preciznija, štapove. Ova poslastica zove se pasteli i podseća na one ušećerene table sa orasima i lešnicima koje možete naći u supermarketima. Ipak, ukus pastelija ne može da se poredi sa njima, jer su oni najverovatnije pravljeni od šećera i u sebi imaju razne dodatke. Na prvi pogled nam se nisu svidele pčele kojih u ogromnom broju ima oko tezge, ali to je dobar znak. To samo znači da je ta hrana pravljena od prirodnih sastojaka. Bili smo oduševljeni ovom poslasticom i sedeli smo na kamenom zidiću i žvakali kao mala deca, a posle svakog zalogaja čulo se jedno Mmmmmmm!
Kada smo konačno došli kući, bilo je prošlo 9. Taman kada smo mislili da imamo dosta vremena da se okupamo, sredimo i odemo do naše lokalne plaže na kojoj uživamo kada padne mrak, osetili smo miris roštilja pod prozorom. Italijani iz našeg kompleksa su pravili večeru, na koju smo i mi bili pozvani preko Jorgosa, jer Italijani znaju engleski koliko mi znamo grčki, a možda i manje. Bilo je tako veselo, svuda se čuo žagor, deca su se jurcala, mačke mjaukale i prikradale se kako bi ščepale svoj plen.
Večera je bila bogata, iako smo Ivan i ja po običaju kasnili i nije ostalo mnogo. Ipak, nju nije sačinjavao samo suvlaki sa salatom, već je sledila i lubenica, kafa i sladoled. Bilo je divno, iako nismo bili toliko druželjubivi, jer ne znamo ni slovce grčkog ili italijanskog, a naši domaćini uglavnom znaju italijanski. Eto zadatka za nas do sledeće godine. Ipak, Marcija je Ivanu dala čas iz grčkog, a kada je vino (femili vajn!) već počelo da nas hvata, nismo znali ko na kom jeziku govori. Tada je počeo da radi badi lengvidž, uz obavezan osmeh.
Veče se završilo veselo i prijateljski, a ja sam jedva uspela da se istuširam i mrtvi umorni smo se bacili u krevet. Komaraca ove noći nije bilo. Marija je našu prostoriju isprskala sredstvom koje im nije dozvolilo da nam smetaju, pa smo pod uticajem mora i vina spavali slatkim morskim snom.
25. VIII 2008.
