Cvrkutanje

Prave stvari su nam često na dohvat ruke a da toga nismo ni svesni. Svakodnevno hodamo utabanim stazama i nikada ne pomislimo da bi možda sebi život učinili lepšim i interesantnijim ako bismo samo malo zavirili na bočnu stazicu na koju naiđemo ili ako bismo na svoje uobičajeno odredište pošli nekim drugim putem ili zastali makar na trenutak da pogledamo sa strane. Možda se plašimo da bi nas iza ugla mogla sačekati neka opasnost. U stvari, istina je da nas tu može dočekati prijatno iznenađenje.

Prošle nedelje smo opet imali malo putešestvije. Jezdeći istočnom Srbijom, uz Dunav, imali smo priliku da prođemo i svratimo u nekoliko gradića, koji su nas svojom energijom podstakli da se setimo detinjstva. Zašto? Ovi gradovi kao da stoje u vremenu. Dok smo sedeli na obalama Golupca, imali smo utisak da se svet nakratko umirio. Užurbanost je prestala, pritisak da se stalno mora hitati napred isčezao, osećaj da na svakom ćošku vreba najneverovatnija opasnost kao da je postala deo nekog drugog sveta. A ja sam se setila svog detinjstva provedenog u tada meni božanstvenom gradiću, Smederevskoj Palanci, u kojoj sam i rođena. Ipak, nije to bio samo povratak u detinjstvo, već u jedno sasvim drugačije vreme.

Večeras sam želela da pišem o putovanju u prošlost. Da zajedno zaronimo u detinjstvo i da se setimo svega onoga što je obeležilo neke kako izgleda daleke godine, ali mi sada nije do osmehivanja. Jedna nova, treperuća zvezda se pojavila na nebu. Već neko vreme pomno pratim dirljivu i ljubavlju ispunjenu priču o Cicibelli, koju je sa nama podelila Studena. Kroz ovu priču, koja se nakon mnogo truda i nade okončala pre par dana, od Studene možemo naučiti još neke, vrlo bitne stvari… Cicibellu nikada nisam imala prilike da vidim uživo, da je dodirnem, pomazim, niti da joj pomognem da ozdravi. Ipak, zavolela sam je i radovala se njenom ozdravljenju. Koje se nikada nije desilo. Počivaj u miru, milo lane.

Ovih dana sam u jednoj iskonskoj dilemi, a tiče se prijateljstva. Došao sam do trenutka u životu kada su ljudi u koje sam se zaklinjao i verovao pokazali neku drugu stranu samoga sebe, stranu koju ja ne poznajem i ne volim, stranu koju hoću da izbegavam, i koja mi ne prija. Zapitao sam se da li je ono pravo prijateljstvo moguće? Kao u romanima Džek Londona moguće je sa životinjama - one te vole bezrezervno, ali sa ljudima? Da li je ljudska vrsta toliko ogrezla u individualizam i sebičluk pa smo postali toliko pogani da nam prijateljstvo samo pravi smetnje?

Postoji mnogo načina da provedete vikend, posebno ako ste lako prilagodljivi i ako ne robujete nekim svojim čvrsto zacrtanim pravilima. Već osam godina imamo čamac, a nismo imali petlje da se sami otisnemo na neki dalji put. Međutim, ovaj vikend smo imali tu sreću da ga provedemo sasvim nesvakidašnje. Učestvovali smo u mini regati kojoj je krajnja destinacija bio Titel na Tisi. Zajedno sa još četiri prelepa brodića krstarili smo ukupno petnaest sati i videli i doživeli bezbroj nezaboravnih stvari.