Cvrkutanje

I tako sam se ovih dana prolenjila. Ne, ne, to se drugačije kaže. Pustila sam mozak na ispašu. Inače sam vrlo vredna. Iako ne čitam, ne pišem, ne pravim planove za budućnost i ne stavljam sve na papir, vrlo aktivno radim. Fizikališem. I znate li šta? Mnogo mi prija! Ovo su dani kada se spremamo da zaplovimo rekama, pa sređujemo naš čamčić, naš letnjikovac i naše letovalište. A evo čega novog na Savi ima…

Ima svačega među tim ključnim rečima. Pitam se samo kako ljudima neke stvari padaju na pamet. Zanimljivo je videti čime se sve ljudi bave i zamišljati situacije u kojima su bili primorani da potraže pomoć. A najsmešnije je kako u svoj svojoj znatiželji uspeju da nalete baš na moj blog. Hajde da se nadam da su našli makar neke odgovore. Evo nekih kategorija reči sa mojim omiljenim pretragama. Neke je potrebno više puta pročitati za pun ugođaj.

‘Ajde sada da mi neko kaže da nikada nije postavio svojima ovo pitanje kada je bio mali. To nekako spada u dečju klasiku. Odgovor nam je svima dobro poznat: da bi porasla trava i cveće, pa i mi, da bi sunce lepše sijalo, da bi se nebo isplakalo i da bi mu tako bilo lakše… Kako rastemo, otkrivamo šta još kiša može. Ja sam malopre došla do još jednog saznanja o moći kiše. Toliko sam srećna što sam to otkrila, da sada sedim, pokisla i mokra do gole kože, pokušavajući da to nekako i sročim.

Leto kao da je već počelo. I pored raznih alergena koji me sputavaju i čine smešnom, dok sedim crvenih očiju i zatrpana slinavim maramicama, najbolje što mogu da uradim jeste da se povučem i razonodim, što odgovara kako mojoj situaciji, tako i godišnjem dobu u koji smo iznenada zapali. Zato sam se i setila jednog od onih zanimljivih kvizeva na netu. 20Q. Izaberite jezik i kategoriju (meni je omiljena classic), a zatim zamislite pojam koji god hoćete, a neki nevidljivi pametnjaković će se kroz pitanja vama potruditi da sazna šta ste zamislili. Posle desetak pokušaja sam pobedila. Uspela sam da ga zeznem. Pa mi je sada srce na mestu.

Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.