Kako čovek da ustane rano i pored sve želje, kada vas zrikavci uvek nanovo uspavljuju? Ipak, teši me to što ovaj naš odmor traje dve nedelje, pa se iskreno nadam da će biti vremena za sve.
Ono čemu se mnogo radujem pri putovanju u Grčku jesu njihovi mlečni proizvodi, koji su stvarno izuzetni. Svakog jutra popijem, zapravo pojedem, njihov voćni jogurt, koji više liči na sladoled ili puding. Daje mi energiju i osvežava me, iovako mi posle sinoćašnje teške večere ne treba ništa drugo. Marcija je rekla da se ljudi sa odmora kod njih vraćaju teži u proseku 5 kilograma. Nisam sigurna da smem ovo sebi da priuštim, jer znam koliko se teško vraćam u normalu, a koliko mi se svaki suvišan gram vidi. Pored voćnog jogurta, kada budete imali priliku probajte njihove obične jogurte, mleka obična i čokoladna i sa ostalim ukusima, pudinge, ali i sireve. Kod nas se ovakvi mlečni proizvodi ne mogu lako naći, a kao da su stvoreni za letnja uživanja!
Od jutros vetar pojačano duva, ali nam to ne smeta, jer je to topli vetar. Ovde se on javlja na mahove, duva neko vreme, a onda prestane kao da ga nikada nije bi bilo.
Dan nam je započeo kupovinom sitnica i mape Zakintosa, kao i knjige o ostrvu. Obožavam da kupim ove stvari kada dođem negde. Tako lakše “opipam“ neko mesto. Nakon toga smo krenuli u pronalazak jednog geokeša u našoj blizini. Ispostavilo se da je on postavljen u letnjikovcu, inače izvorištu još iz antičkog perioda i poznatom arheološkom nalazištu na Zakintosu. Keš je bio skriven u njegovoj krovnoj konstrukciji. Moje oko sokolovo ga je ugledalo i bili smo srećni što smo i njega štiklirali i ostavili jedan novčić od naša dva dinara.
Pošto juče nismo stigli da obiđemo još neke plaže na zapadnoj obali koje smo hteli da vidimo, danas smo se uputili na isto mesto, ali malo drugačijim putem. Dobro je znati da na Zakintosu ne možete promašiti put, tj. i ako pogrešite, uvek se možete vratiti na onaj pravi i stići na željeno mesto. Išli smo drugim putem jer smo želeli da pronađemo još jedan keš, koji se nalazio kod mestašca Muzaki. Ovaj je bio malo udaljen od glavnog puta, pa smo se malo pentrali kozjim stazicama i usput sreli još neke od životinjskih predstavnika seoskog domaćinstva. Ovo mesto je potpuno divlje, na uzvišenju gde je blago bilo skriveno bilo je mnogo oštrog kamenja i šiblja. Sunce je peklo, a mi smo pokušavali da nađemo keš prevrćući kamenje i gvireći po negostoljubivom bodljikavom žbunju.
Odjednom se čuo motor i pojavile su se dve mlade glave u kacigama. Videli smo kako i oni drže GPS i znali smo o čemu je reč. Saznali smo da su iz Češke i u razgovoru smo zajedno tražili ono po šta smo došli, ali blaga nigde nije bilo. Napustila sam reon gde bi po GPS-u trebalo da bude i otišla malo dalje, pažljivo gvireći u tlo pod nogama. I odjednom sam ga ugledala! Među kamenjem je provirivala plastična kutijica! Svi smo bili srećni, potpisali se, a zatim se svo četvoro slikali i pozdravili. Putovanja definitivno spajaju ljude i sve verske, nacionalne i geografske razlike se gube. Sva sreća da je tako!
Zaista je divno putovati zapadnom obalom, a putevi su odlični. Sve je nenaseljeno, zeleno i mirišljavo. Plaža na koju smo danas namerili da odemo je Roksa i prilaz dosta podseća na jučerašnju plažu. Međutim, Roksa je nešto drugačija.
Kao prvo, ima manje ljudi, što vam u startu pruža priliku da uživate u zvucima mora. U okviru malih barova na obroncima stena nalaze se velike drvene platforme ispod drveća četinara, gde su postavljene udobne ležaljke i stočići. Oko vas je ambijantalna muzika uz koju je odmor još slađi. I naravno, ukoliko ogladnite, neizbežna taverna sa pogledom na more i kariranim stolnjacima je uvek tu. Plaža je malo divljija od Limnone, ali uvek možete naći neki kamen da uskočite u more i doplivate do neke pećine. Takođe, ovde sam pod vodom videla neke ribe kojih u Limnoni nije bilo, jata plavih ribica koje podsećaju na neonke, tako česte u akvarijumima. Ono što je ovde Ivanu bilo najinteresantnije jeste jedna platforma za skakanje u vodu, na kojoj su se oprobali samo najhrabriji. Ja nisam bila među njima.
Pošto smo u 9 uveče imali zakazanu večeru u bujnom i mirišljavom vrtu našeg apartmana, valjalo je polako poći nazad kući, jer se odavde putuje oko 45 minuta. Na Zakintosu se valja pomučiti u vožnji kako biste došli do nekog neobičnog mesta. Inače, uređene plaže su vam vrlo lako dostupne i praktične su za one koji imaju malu decu i ne kreće im se mnogo. A večera je bila izvrsna! Pečeni krompirići, onako masni i slasni, sa piletinom, i sve to uz vino, naravno. Femili vajn. Upoznali smo i jednu baš simpatičnu porodicu iz Beograda i zajedno nismo mogli da se načudimo kako sve ovo postiže tako malo ljudi i kako su neverovatno topli. Jedino o čemu nikada ne volim da pričam pred strancima, u stvari, posebno pred strancima, jeste politika. Ona je za mene jedan skup i opasan hobi. Bez nje se sasvim lepo može živeti i zabaviti.
Kao i svake večeri kada se okupimo, na kraju nismo znali ko kojim jezikom govori. Dovukli smo časopise i lična dokumenta i učili čitanje, kao deca u osnovnoj školi. Ivan je sa jednim dečkom iz Atine, Dimitrosom, (to je još jedan par koji smo upoznali ove večeri!) čitao natpis sa cigareta, a njegova devojka i Jorgos su pokušavali da pročitaju naša dokumenta na ćirilici. Ova devojka, Uranija, verovatno budući mlađa i priviknuta na učenje, uspela je da savlada osnovno čitanje. Jorgos je posle svake druge reči dizao ruke ka nebu i nešto mrmljao, pretpostavljam da je psovao sve bogove sa Olimpa koji su smislili ovakav sistem komunikacije. Slatko nas je nasmejao. Vidim da je Grcima najteže da ukapiraju sva naša latinična slova sa kukicama i kvačicama, č, ć, š, đ, dž. Ipak, drugi leson je završen, a mi ipak koračamo dalje u osvajanju grčkog. Vidim da ćemo preko zime imati čime da se zabavljamo.
Ova opijenost vinom uz učenje stranih jezika trajala je do duboko u noć. Ispratili smo se svako uz tuđ pozdrav. Uz nespretan izgovor laku nojt, tvrdo kalinihta, čulo se i najt, ćao i tako dalje… Najvažnije je da smo se pozdravili uz osmeh.
26. VIII 2008.
