Ni danas ne napuštamo obilazak zapadne obale, jer nam baš prijaju njene strme obale, šuma četinara i divljina. Plaža Navagio najpozatija je na Zakintosu. Nalazi se na svakoj knjizi, razglednici ili posteru koji se tiču ovog ostrva. Uputili smo se ka njoj kako bismo videli opravdava li ona ovoliku popularnost. Do nje nam je bilo potrebno oko sat vremena vožnje. Zapravo, do same plaže možete doći samo brodićima koji dolaze sa okolnih mesta i plaža. Ipak, mi smo odlučili da je prvo sami vidimo odozgo i istražimo njenu okolinu. Prolazeći kroz seoca u kojima se ljudi pretežno bave tkanjem, došli smo do ograđenog prostora odakle se može videti Navađo. Međutim, odmah smo “snimili“ da postoji i jedna kozja stazica. Dobro smo se namazali protiv sunca, natakli šešire na glave, poneli vodu i fotoaparat i krenuli u osvajanje, sada ne na vrh neke planine, već njenog podnožja.
Put je vodio čas levo, čas desno po belom sipkavom kamenu i prašini. Uskoro smo bili mokri, jer je sunce peklo, s obzirom da je bilo oko dva sada poslepodne, i s obzirom da smo se nalazili na kamenu koji je isijavao svoju vrelinu. Put je samo prvih 200 metara ravan i širok, koliko on to može biti na ovakvim mestima, a zatim staza postaje strmija, sipkavija i uža, dok na kraju ne silazite pridržavajući se i nogama i rukama i povlačeći zadnjicu po stenama. Došli smo do jednog odmorišta i ne znam da li zbog sunca i umora, ili zbog onoga što se preda mnom ukazalo, ostala sam bez daha.
Duboko uspod nas, u dnu stena koje kao da su lenjirom odsečene pod pravim uglom, videli smo malu uvalinu sa starim nasukanim brodom, po čemu je ova plaža i dobila ime Ship Wreck. Cela plaža je bila duboko sakrivena među visokim stenama, koje su u gornjem delu ličile na kornjačina leđa, bujna, zelena i šumovita. Svuda okolo bilo je tamnoplavo otvoreno more, ali na ovoj plaži voda je nestvarno tirkiznoplava! Ta boja je nešto najlepše što sam u životu videla. Pokušala sam da je opišem, ali mi nije išlo. Da, moja tirkiznoplava majca bi možda mogla da podseća nja nju, to i jeste ta boja, ali ova voda je nekako punija, jača, intenzivnija. Tik do obale izgleda kao da je neko bacio neki beli prašak koji stvarajući vrtloge, čini ovu boju još neobičnijom. U tom trenutku tamo je bilo svega nekoliko turističkih brodića, a mi smo poželeli da se na par trenutaka obremo tu i okupamo, jer su oni jarkobeli talasi izgledali kao sa razglednice iz nekih egzotičnih krajeva.
Koliko god ova plaža popularizovana bila, vredi otići i videti je. Ona je stvarno čudo prirode i nije neobično što se vodi kao jedna od najlepših plaža u Grčkoj.
Pod ovim utiskom smo otišli do plaže Vromi u blizini, koja se dovodi u najtešnju vezu sa Ship Wreck-om, ali ne zbog svoje lepote, već zbog male luke u koju pristaju brodići koji voze za Navađo. Ona podseća na neku od plaža koje smo obišli prethodnih dana, Limnonu i Roksu, ali nema tako dobru atmosferu. Ipak, mislim da smo se do sada ovde najlepše okupali, u stvari ronili, jer je danas i Ivan imao masku. U kristalno bistroj svetloplavoj vodi uspeli smo da vidimo neke neobične velike plave ribe, gomilu morskih ježeva, morsku zvezdu, krastavce i crva! Bilo je i školjki, ali ja nisam tako dobar gnjurac na dah da bih uspela da ih dohvatim.
U povratku sam dobila još jedno uživanje, vozila sam auto. Inače volim da vozim kola, ali po ovim putevima to je posebno uživanje. Drago mi je što je ovog puta i Ivan uživao u mojoj vožnji. Izgleda je strpljenje zaista put za uspeh u svemu. Zbog tog strpljenja i upornosti sada smo uspeli da pronađemo onaj geokeš od drugog dana za koji smo mislili da je u moru. Koordinate su bile pogrešne i nalazio se na obali u jednoj steni, dakle, dvadesetak metara dalje. Umorni od kupanja, šetnje, vožnje i sunca, otišli smo u Laganas koji posebno lepo izgleda poslepodne i pronašli blago, odakle sam uzela za uspomenu jednu lepu školjku. Zakintos je prvo mesto gde smo se pošteno izigrali geocaching-a!
Nakon napornog i ispunjenog dana, lepo je ponovo biti u našim apartmanima, spremati večericu i slušati dečicu kako trčkaraju po dvorištu. Dan je tako brzo prošao! Kako da se opustim i skrasim na jednom mestu, kada ovde postoji toliko toga lepog što možete raditi i videti?
27. VIII 2008.
