Pošto je prethodan dan bio vrlo aktivan, odlučili smo da danas sebi damo malo oduška, naspavamo se i dan provedemo u okolini, gde takođe ima šta da se poseti i u čemu da se uživa. Celo jutro proveli smo u okviru apartmana, u toploj i prijateljskoj atmosferi grčke porodice izmešane italijanskim turistima, koji ovde kao i da jesu članovi iste. Čitajući knjigu utisaka, zaključili smo da neki od njih ovde dolaze redovno već duži niz godina. Ispod svakog napisanog komentara, tj. utiska, zalepljena je slika tih ljudi. Neke od njih smo i mi sretali ovde.
U dvorištu postoji nekoliko kutaka za sedenje, a sve je rađeno u kamenu ili drvetu, preko čega ide neki prekrivač od prirodnog materijala. Ušuškani ste među grožđem i cvećem, a s vremena na vreme vam se umiljato između nogu provuče pokoja mačka, kojih je ovde u ogromnom broju. A u dvorištu postoji i mini bar, u koji svako može da uđe i spremi sebi nešto da popije. Ili će to uraditi neko iz porodice. Prošlo je osam dana od kada smo ovde, a naša komunikacija je sve bolja, iako ne govorimo dobro nijednim zajedničkim jezikom. Izgleda je istina da se ljudi i bez jezika mogu razumeti ako se dovoljno potrude. Ovde ovu činjenicu možemo proveriti na delu. U celoj priči najbitnija je iskrenost i otvorenost.
Jorgos nam je rekao da odmaramo i da ga sačekamo da se vrati, jer ima neko iznenađenje za nas. Nakon nekog vremena se vratio i naredio nam da ponesemo svoje stvari i krenemo za njihovom ćerkicom Anđelom. Ona nas je kroz maslinjake odvela na glavnu štraftu u Keriju, to je prečica za koju do sada nismo znali. Na obali su nas čekali Dimitros i Uranija, zajedno sam Jorgosom. A u vodi je stajao veliki žuti gumenjak sa motorom od 115 konja! Jorgos je kao vlasnik i kapetan ovog prelepog čamca odlučio da nas provoza oko ovog dela ostrva kako bismo osetili more i videli poznate pećine Kerija, još jednu od ostrvskih atrakcija (Keri Caves). Bila sam presrećna, kako zbog same ideje, tako i zbog toga što ću se voziti u još jednom čamcu! Vidim da polako klizim ka pravim zaljubljenicima u vodu. Sa listanjem nautičkih časopisa i oprobavanjem svakog čamca u koji mogu da se ukrcam već sam uveliko počela. Sada mogu da razumem ljude koji toliko vole nautiku.
Brzina od 40 na sat na otvorenom moru u početku učini da vam se stomak popne u grlo, a zatim se opustite i čini vam se da letite, što odmah izmami osmeh na lice. Usput smo svraćali do pećina, a u jednoj od njih žive foke, za mene životinje sa najlepšim pogledom na svetu! Naravno, u njih nismo ulazili da ih ne bi uznemiravali. Plivati u pećini je divno, a još lepše je roniti, jer su boje fenomenalne. Ušli smo duboko u jednu pećinu, da bismo izašli na drugom kraju i tako otplivali do broda. Divno iskustvo!
U povratku smo prošli pored poznatog ostrvceta Maratonisi, gde takođe postoje lepe plaže za kupanje. Međutim, u toku sezone, privatnim čamcima je zabranjeno da pristanu na ostrvo, tj. mogu da imaju problema zbog toga, jer Grci koji voze čamce sa turistima ne žele da im se iko meša u posao i preuzima im klijente. Tako da je kupanje na nekoj od ovih plaža izostalo.
Već neko vreme nam pričaju o jednom ludom baru na obali mora, tzv. Notosu (u značenju: južni vetar), koji drži još čudniji lik sa jednim jarkoplavim a drugim zelenim okom. Ovo je osobina i njegovog oca koji održava ovaj bar sa njim, koga je naš drugar Karpuzi, Italijan, nazvao Posejdon, jer na istog liči. Doplovili smo do njega na mali predah. Ovo mestašce u fazonu Robinzona Krusoa zabačeno je u nekim kukuruzima, kako ih mi zovemo, a u stvari to je trska koja na pojedinim mestima raste uz more. Ovde smo ponovo sreli neke od naših Italijana i mogli smo da uživamo u ovoj neobičnoj atmosferi.
Sve je u travi i trsci, prilaz do mora je urađen u grubo obrađenoj drvenoj ogradi, a ima i nekoliko ležaljki i slamnatih suncobrana, taman onoliko koliko tu ima posetilaca, a to obično nije više od 15 odjednom. Vrlo neobično mesto! I naravno… ne bi bilo posebno da tu nema neke životinjice. Ovde je to Lefki, mladunac retrivera, a pored njega bio je i jedan pravi morski pas koji je plivao sa nama!
Kada smo posle par sati odmora, ćaskanja i ispijanja pića krenuli ka čamcu, voda nam je prijala da se osvežimo. A ja sam tu imala i nešto drugačiji susret sa morem, jer me je nešto opeklo po nozi. I dalje nismo sigurni da li je to bila meduza ili neka trava, ali ja sam se kući vratila sva srećna zbog svega što sam videla i doživela… i sa utrnutom nogom od kolena na gore. Ipak, iskusni Dimitros i Uranija, kao deca sa mora, namazali su me nekom kremom i posle par sati neprijatnost je počela da popušta.
Ostatak dana bio je u znaku ova dva prijatelja iz Atine. I oni su odseli kod Jorgosa, Marije i ostalih, ali ne u našim apartmanima, već u njihovim vilama. Zajedno smo kupili ručak u vidu girosa i pića i otišli kod njih u vilu. Bili smo oduševljeni, kako okruženjem, jer odatle pogled puca na more i ostrvo Maratonisi, koje smo tog dana videli, tako i samom lokacijom, a još više samom vilom. I dalje ne mogu da se načudim koliko Grci imaju stila i kako su sve pažljivo i lepo odradili. Svaki detalj je priča za sebe i bojim se da bi se ovaj tekst pretvorio u isečak iz nekog časopisa o enterijeru ako bih nastavila sa opisivanjem. Ipak, činjenica da sedimo na terasi, ručkamo i ćaskamo bila je predivna sama po sebi. A o tome kako smo se lepo složili i kako nam je bilo interesantno da budemo zajedno, mogla bih do sutra. Dočekali smo da se zvezde pojave na nebu i da uživamo i o tom pogledu. Pričali su nam kako se živi u Grčkoj, mi smo im pričali kako se živi kod nas, vrlo su zainteresovani da čuju nešto na tu temu, a pao je još jedan čas grčkog, ali i srpskog.
Nakon sat vremena odmora da se sredimo, našli smo se na kraju Kerija, u baru Mitos na uzvišenju, da pojedemo sladoled. U Grčkoj pored Carte D’Or-a, možete pojesti i grčki Dodoni, a ne zna se koji je ukusniji. Tu su svratili i neki od naših domaćina, pa su nas s vremena na vreme častili Kamikazama, pićem spremljenim od votke i limunovog soka. Naš dan se završio jutros u 4 i bilo nam je žao kada smo se rastali od ovog tako simpatičnog para. Međutim, slikali smo se, razmenili smo adrese, mejlove i telefone, pa se i jedni i drugi radujemo sledećem susretu!
Na putovanjima ono najvrednije jesu poznanstva, kako predela i kultura, tako i ljudi. Tokom odmora, ljudi su opušteniji i iz njih izbija samo ono najbolje, pa ih možete i upoznati u punom izdanju. Da ne kažem što sama činjenica da ste izabrali isto mesto i tip letovanja govore da ste ljudi sličnih shvatanja i ideja.
30. VIII 2008.
