Сајамска шетња без списка

Више не таложим књиге по полицама, да ме до наредног брисања подсете како их још увек нисам прочитала. Свакако више нисам у форми да теглим торбе и кесе од којих боле рамена и жуљају зглобови. Сада пре свега волим да шетам и разгледам. Успут ћаскам. Фотографишем. Имам слободне руке за кафу за понети. Ето, такав ми је био овај Сајам књига – лаган, опуштен, у мом тренутном ритму и расположењу. И такав може бити за препричавање. И даље мислим да га треба видети и доживети, а ево и зашто.

Вредност шетње
Колико год некад мислили да вам мало шта промиче, Сајам је диван баш из разлога што вас увек изненади и убеди у супротно. Има много малих, скромних издавача којима је тешко да с пробију до читалаца, као и што има великих изавача са недовољно мотивисаним маркетингом, па и њихове књиге нажалост теже долазе до оних који би им се радовали. Будите сигурни да је крстарење интернетом једна ствар, а места и сазнања до која вас властите ноге и очи могу одвести, потпуно нешто друго.

Стрипови у цвату
Стрипаџиј
aма баш није лако. Нових и занимљивих издања је толико, да сте у небраном грожђу око тога шта бисте пре купили. Чак и ја, која се у последње време мало одмара од истих. Од реиздања, преко графичких новела у разноликим жанровима, до стип-албума састављеног искључиво од радова домаћих ауторки.

Сликовнице којих нема
Колико се стрип сцена код нас распричала, толико сликовнице и даље ћуте. Пробала сам на штанду Орфелина да искамчим неку „Девојчицу у папирној кеси“, која већ спада у класике, али џаба. Нема је нигде, одано је распродата. Али да знају све заинтересоване маме, мало сам се пожалила главном чики тамо да нам недостаје. Посебно сада, када се спрема екранизација исте, имаће је у виду за неко реиздање.
И тако. Што се наших издавача тиче, све сликовнице сам већ видела, не зато што лудо пратим дешавања међу дечјим књигама, већ зато што ту и нема неких већих помака. Сликовнице су код нас и даље у сенци, а ако се питате шта то па има толико занимљиво у њима, то само значи да оне праве нису успеле да се пробију до вас, а за то свакако нисте само ви криви. То је то, нема их довољно да се људима бацају у очи, и у руке.
Ипак, ако наставите да ходате, утеха увек стигне из неочекиваних извора, и овде, и свуда. Са штанда Словеније, на пример. Јој, да знате само колико сам уживала тамо! Шарени се таман по мом укусу. На њему много чаврљања и сликовница које попуњавају полице. Каталози пуни сликовница и књига за младе, само неке од њих су преведене код нас, и то недавно. По плакатима сликовнице, поново. Гледам их и напајам се, успут мислећи колико код нас има простора за толико тога, колико нас племенитог посла чека. Напустих штанд срећна и задовољна, уз осмехе домаћина и са поклонима од вредних илустрација.

Инспирација
На Сајму су насмејана лица, људи који вам оним што чине говоре „Ма може све, чак и сада, чак и у овој нашој Србији о којој круже разне приче“, на Сајму обитава и паганство и стара времена и прегажена времена — и надасве дух савременог доба, у којем има места за све то. Ти мали, нови, креативни издавачи и људи који их представљају доносе књиге које могу да испрате наш савремени сензибилитет, које у наше светове доносе нове укусе, успут нам показујући и да се и од љубави и хобија може живети. И у духовном и у материјалном смислу. Што се мене тиче, то је добар пут за будућност.

Лепе књиге
Не знам за вас, али ја умем да се заљубим у књигу. Знате како то иде — опчини вас, па је загледате са свих страна, па откривате увек нешто изузетно лепо у вези са њом. Ето, случајно наиђох на најлепше издање „Алисе у земљи чуда“ које сам икада видела! Нашла сам га у до сада мени непознатој књижари са страним издањима, огроман штанд са књигама, мангама, филмовима, стриповима, класицима и савременицима, на енглеском. И овај амерички издавач моје Алисе напунио је полицу јарким бојама својих издања у неком меканом, плишаном повезу, са изрезбареним цитатима на насловној страни, са златотиском, са старинским илустрацијама, са… Ма не, једном ћу је имати, знам. Можда и неколико њих, да ми послуже као мудра кућна декорација. Свакако је истина да и наши издавачи све више пажње посвећују дизајну, па тако имамо све више књига које не знате да ли пре да гледате или да читате.

И још много тога…
Открила сам да постоје књиге-гребалице, таман за Сунчицу која сада учи да пише, а прстићи лењи и неспретни. Пронашла сам једну дивно илустровану „Мацу Папучаркицу“, и носталгија ме је инстант клепила преко носа. Сећам се да нам ју је васпитачица причала, како бисмо повели рачуна о поспремању својих ствари. Ето, на Сајму су и приче, мислим и на те само ваше приче, и сећања. Срела сам џиновску ролшуу на штанду Геопоетике, која нама маторима служи за уздисање над детињством, а деци 21. века за чуђење. Налетела на нову, грандиозну и изгледом и изведбом, монографију Милоша Црњанског мог драгог професора Мила Ломпара. Ноге су ми отекле од стајања и читања, ту за штандом. Шта ћу, „неке љубави су вечне“.

Сусрети за причу
И оно најважније. Сајам у славу књига чине људи. Оне које тамо сретнете, с којима тамо одете, с којима се овим поводом чујете, оне које упознате први пут, или упознате и уживо. Данима сам била усхићена када ми је Сунчица рекла да жели да је поведем на Сајам књига, јер она је мали страствени читалац, а и сигурно је много кул тамо, чим то воли мама. И зезнула се, није била одушевљена атмосфером. Купиле смо књигу о свемиру, јер је она, нимало чудно, заљубљена у звезде, мало прошетале, а онда ме је повукла и шапнула ми: „Мама, идемо кући да читамо књиге. Овде је много људи“. То значи да јој је бучно, и хаотично, како и јесте на сличним дешавањима. Наравно да сам је послушала, јер ово је наш излазак, и и једној и другој треба да буде лепо. Тражећи излаз, прво су нам се закачили погледи — случајно, како то обично и бива, а случајности су најслађе — а онда се и појавила Дана Тодоровић (романи „Трагична судбина Морица Тота“ и „Парк Логовској“, најужи избор за НИН-ову награду 2016, и књига за децу „Цицкове авантуре“). Тако смо кући понеле радост, и загрљаје, траг овог дивног сусрета. И уз то већ познату књижицу, са најлепшом посветом која станује на нашим полицама. Тако смо се, уз Цицка и топлину око срца, успавале обе.

Добро, Милице, дај сад покажи шта ти је у цегеру…
Ах, да! Ако вас интересује шта је све ово на мојој фотографији, то су књиге које ћу читати сада а не једном кад. То ми олакшава притисак и на буџет и на главу, а богами и на леђа. Овако: ту је један од мојих омиљених стрипова, ведар и опичен; четврти у низу романа о Чудноватој деци (Бартонов филм „Дом Госпођице Перегрин за чудновату децу“) – фантастика, хорор, фотографија и хумор на једном месту, нешто слично никад до ове књиге нисам читала; неки нови романи неких нових аутора за неке нове младе, са темама које нас баш интересују, моја нова омиљена категорија књига – има времена да вам подробније пишем о томе; мало звезда са свих страна; мало прича наше горе једног изузетног листа, а у његовој књизи још много наших сјајних дизајнера и илустратора; а у центру – књига о којој ће се тек причати, и на овом блогу, а и шире. Волим књиге које кажу да МОЖЕ.

Шта кажете? Причајте ми мало, шта је вама ове године на Сајму посебно пало у очи и шта се чита с ваше стране?

Jедан одговор на “Сајамска шетња без списка”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *