Cvrkutanje http://www.cvrkutanje.net ... vaš pozitivni onlajn kutak... Fri, 02 Jun 2017 10:24:02 +0000 en-US hourly 1 https://wordpress.org/?v=4.8 Beogradski noćni mozaik 2017 http://www.cvrkutanje.net/2017/06/kultura/beogradski-nocni-mozaik-2017/ http://www.cvrkutanje.net/2017/06/kultura/beogradski-nocni-mozaik-2017/#respond Fri, 02 Jun 2017 10:24:02 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4101 — Hoćemo li da krenemo? — Čekaj, još samo malo da dremnem. Kako sunce počinje da pada, i ja lagano tonem sa njim, u sladak, prolećni, dugo željeni san, uz otvoren prozor, sa vazduhom začinjenim mirisom svežeotvorenih lipa i uz celonoćni horski nastup žaba. Ovog puta sebe zaista ostavljam na miru, da odmorim kada moje […]

The post Beogradski noćni mozaik 2017 appeared first on Cvrkutanje.

]]>

— Hoćemo li da krenemo?
— Čekaj, još samo malo da dremnem.
Kako sunce počinje da pada, i ja lagano tonem sa njim, u sladak, prolećni, dugo željeni san, uz otvoren prozor, sa vazduhom začinjenim mirisom svežeotvorenih lipa i uz celonoćni horski nastup žaba. Ovog puta sebe zaista ostavljam na miru, da odmorim kada moje telo to traži. Poslednjih godina, previše sam od njega očekivala.

Ipak, ne prekidamo tradiciju odlaska na Noć muzeja, kada grad dodatno oživi, a na ulice izađu ljudi kojima se radujete. Radujete se mestima koliko i susretima. Radujete se malo izmenjenom Beogradu. Na jedno veče, iskačete iz stvarnosti.

Bez kupljene karte, bez iščitavanja programa, bez ambiciozno unapred spremljenog plana i obeležavanja mapa, čak i bez fotoaparata, krenuli smo od Kalemegdana. Jer, uvek je lepo videti Kalemegdan, sa svojim parkovima, kamenjem, rekama pod nogama, sa svojim uspomenama, gde su uklesane i naše.

Ispred Cvijete Zuzorić sve vrvi od dece, proleću na biciklima, trčeći, sa vetrenjačama, vičući, gubeći se u gužvi, kotrljajući se u opštoj pometnji, neumorni, dok ih majke uporno dozivaju. Ove večeri pauziram od roditeljstva, Sunčica uživa kod bake i dede — sve je super, opusti se — i tek što to pomišljam, jedno dete ispred nas pada sa trotineta, uz poznat tup udarac o beton, i ustaje uplakano, musavo od krvi, bez zuba, plačući neutešno. Ali ja sam, beše, na pauzi i utrčavamo u Cvijetu, u još jedno malo, nevino, detinje carstvo.

Igračke. Drvene, grubo tesane, nasmejane. Lutke od drveta, pelivani, automatoni, mrdalice. Da li vam je bilo šta od toga poznato? U kolekciji Ive i Irine Dunčević žive igračke koje su im pravili roditelji Nataša i Miloš – mama svojom maštom, a tata rukama, uz pomoć stolarskog alata. Fascinirana na koliko načina detinjstvu poručujemo ljubav, išli smo od kutije do kutije posmatrajući pokrete ljute papričice, rode, crva… a okrećući čekrk, pokretali smo malu drvenu pozornicu. Iznad naših glava vrteli su se pelivani u jarkim bojama, deca su crtala i sekla lutkice od kartona sa mehanizmom za pokretanje od kanapa, dečje glavice su proletale kraj nas, trudna kustoskinja pričala je priče o igračkama, detinjstvo se komešalo i žuborilo vazduhom.

Mali predah otkrivamo među grafikama. I svaka koja mi se dopala bila je sa Dalekog istoka, mahom iz Kine.  Nežne, apstraktne, neuhvatljive, lelujave, pastelne. Kao san, koji svako drugačije iščitava. U njima sam pronašla vedrine.

Smejemo se kako je sada Kališ mnogo posećeniji nego onda, onda kada smo mi bili mladi i zeleni, u parovima koji promiču kraj nas prepoznajemo taj zaljubljeni pogled širokih perspektiva, šetamo dalje kroz buku, vrevu, odustajemo od reda za šećernu vunu (!), jer hitamo dalje – ka onom najpoznatiijem pogledu u Beogradu, u prizor u koji staju istorija, i lepota, i priroda, i uspomene, i plovidba, u kome svaki put nastane po jedna a slika u mojoj glavi. Ovog puta preda mnom je ležalo prostranstvo jednostavnosti.

U jednom od tunela u masi lica iskače jedno poznato, piljim u njega dok promičem, a zatim se vraćam užurbano: Miljane! To je lik koji znam jedino sa fotografija, a gde je Miljan, tu je i Marica, moja Marica, sa druge strane planete, iz Singapura! Živimo u dva različita sveta, a iznenada se sastajemo u jednom srednjevekovnom prolazu gde se kuju mačevi. Zagrljaji, poljupci, glas koje nismo uspeli da zabeležimo u onih sto i nešto prepiski na gmailu u poslednjih godinu dana.

U Rimskom bunaru, nimalo čudno, pričamo o Skajrimu, o epskoj fantastici, udišemo hladnoću kamenja i slušamo šum vode. Odlazimo dok ne počnem da padam u san.

A napolju, nadolazeća oluja naterala nas je da predahnemo na omiljenoj kafi i sladoledu. Reka nas je razmazila toliko da nam se čini da smo u metežu poput onog na koncertima, da je previše ljudi i da se sve prebrzo kreće. Kelner nas uverava da je danas zaista poseban dan.

Kada izađemo napolje, grad se cedi od kiše koja je protutnjala ovuda.

Kod Ruskog doma sve je mirno i tiho, pospano. U svetloj, raskošnoj, pozlaćenoj dvorani od mermera, odjekuju zvuci klavira i tihi šumovi, nekako nesrazmerni broju posetilaca koji u tom trenutku tamo boravi. Ovo puta iskačemo iz gomile, odeveni poput holandskih turista — lagano, gotovo mediteranski, sa japankama na nogama. Ali Bulgakovu ne smeta, u stvari, da nije njega i njegovog genijalnog romana, stvarno bih se ovde osećala kao potpuni stranac. Neke drugačije fotografije nižu se pred nama, neki hibrid fotografije i grafike, nadahnute Majstorom i Margaritom – moćne, lepe, bizarne, slobodne. Od onog brda knjiga za ispit iz Svetske književnosti, najviše sam se ovoj radovala.

Topčider, mirisan od kiše, ostavili smo za kraj. U Javnom akvarijumu i tropikarijumu mazila sam se sa Čedom, divnim primerkom bradate agame. Držala sam i pitona, iznenađena koliko su zmije nežne, pa i tople. I nisu ljigave, kako sam mislila. Mazeći je, pitala sam se zašto su mi se uopšte one činile strašnim.

Nisam ni znala da je ponoć već prošla, dok smo stajali u bašti a iznad naših glava se uzdizalo visoko drveće. Okruženi bonsaijima, grickajući Anđele, koje smo sada prvi put probali, omamljeno gledajući u jezerce sa kornjačama, osećali smo se kao kod kuće, među najbližima. Žubor vode i prisustvo ovih malih pitomih bića na mene su delovali kao uspavanka.

Dok smo stigli do kola, kiša je ponovo počela da pada. Leno se vozeći uskim ulicama u kojima žive neke velike, bogate kuće iz časopisa, neki drugi svet, uživali smo u gradu u kome uvek, ma koliko se manjao, pronalazimo i mesta za nas. Već u kolima, uspavala me je nežnost kiše.

Na jedno veče iskočili smo iz stvarnosti. Tu smo bili on i ja, naši mali umori, ali i naši mali snovi.

The post Beogradski noćni mozaik 2017 appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/06/kultura/beogradski-nocni-mozaik-2017/feed/ 0
Napolju smo! http://www.cvrkutanje.net/2017/03/roditeljstvo-2/napolju-smo/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/roditeljstvo-2/napolju-smo/#respond Fri, 24 Mar 2017 11:13:50 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4091 Oko nas su dani sastavljeni od: — ranog ustajanja, jer sunce nas zove, mama! — doručaka na terasi, koju uz žvakanje keksa i mleka raščišćavamo — šoping lista (vetrenjača mala i velika x nekoliko, rukavice za baštu, kantica za zalivanje, seme rukole, naočare za sunce, ponovo) — pupoljaka, cveća, bože svuda je cveće, i zelenilo, […]

The post Napolju smo! appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Oko nas su dani sastavljeni od:
— ranog ustajanja, jer sunce nas zove, mama!
— doručaka na terasi, koju uz žvakanje keksa i mleka raščišćavamo
— šoping lista (vetrenjača mala i velika x nekoliko, rukavice za baštu, kantica za zalivanje, seme rukole, naočare za sunce, ponovo)
— pupoljaka, cveća, bože svuda je cveće, i zelenilo, i ptice, i sunce i to je tako omamljujući hepi miks
— kancelarija na otvorenom, sa sportskim intervalima u pauzama
— putovanjem od vrtića biciklom, uz prolećni puls grada
— beskrajnim večernjim šetnjama bez pravca, bez cilja
— padanjem u san dok je glava još putuje ka jastuku, a knjige čekaju otvorene
I samoćom. Onom tihom i toplom, koja, kada je malo duže slušam, u stvari ima mnogo toga dobrog da mi kaže.

***

I da! U želji da isprati fotografiju gore, Sunčica-baštovanka vam preporučuje jednu vedru knjigu-cvećarnicu Dobrice Erića, punu livadskog, baštenskog i drugog cveća za upoznavanje — šarenu, poletnu i rastrčanu, kako detinjstvu i dolikuje. Da uz ovaj poetski katalog cveća još malo odložimo ulazak u kuću.

Kraj potoka
sitnoskoka

Ispod žbuna
bez zubuna

Žmirkaju dva
plava oka

Željna pčela
kraj njih lebdi

Ne veruje
sama sebi.

pesma Ljubičica, iz zbirke Dobrice Erića Sunčeva deca, pesme o cveću, Kreativni centar

The post Napolju smo! appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/roditeljstvo-2/napolju-smo/feed/ 0
Nasledstvo http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/nasledstvo/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/nasledstvo/#comments Mon, 13 Mar 2017 11:04:05 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4081 – Ko, po vašem mišljenju, daje dozvolu da volimo ili ne volimo sami sebe? – Pa, roditelji, zar ne? – A šta ako to ne dobijemo od roditelja, šta onda? – E, to ne znam. Ako to ne dobijemo od njih, onda to jednostavno nemamo. – Znate li da jedino čovek koji autentično voli sebe […]

The post Nasledstvo appeared first on Cvrkutanje.

]]>

Ko, po vašem mišljenju, daje dozvolu da volimo ili ne volimo sami sebe?
Pa, roditelji, zar ne?
A šta ako to ne dobijemo od roditelja, šta onda?
E, to ne znam. Ako to ne dobijemo od njih, onda to jednostavno nemamo.
Znate li da jedino čovek koji autentično voli sebe može istinski da voli i nekog drugog, ili da zaista pripada drugome?

*

Pomislih da sam možda dobila i previše. A nazad se više nije moglo.
Upitah je:

Zaista, šta onda činiti? Šta dolazi posle otkrivanja krivaca za naše defekte i posle liste žalbi na roditelje i sve druge koji su nam se zamerili? Ima li čega iza toga? Ili je iza toga samo svest o poražavajućem saznanju i izopštenost iz sveta onih koji umeju da vole?
Postoji kapacitet u vama koji to može da nadokndi. Možete ga nazvati unutrašnjim negujućim roditeljem ili, jednostavno, polaganim buđenjem ljubavi prema samoj sebi.

Bila sam tužna i umorna i nisam verovala da se ovo može popraviti, ikada. Upitah je:

Vi zaista mislite da se to može?
Mislim da može. To je proces. To traje. To se nekada radi do kraja života i predstavlja posao koji nikada nije sasvim dovršen, ali koji može da donese rezultate.
To je ono na čemu treba da radimo od sada.

Iz romana Baltimor Jelene Lengold, Arhipelag, 2011.

I zato nikada, nikada ne gubim iz vida šta je ono što joj jedino ja mogu dati. To malo, nevidljivo a dragoceno nasledstvo koje će ostati pohranjeno u same temelje njenog bića, tu česticu ljubavi prema sebi koja će s godinama postajati veća i snažnija. U načinu na koji joj se obraćam, u širinama kojima joj dozvoljavam da istražuje svet, u upućivanju da je ovom ranjenom svetu potrebna dobrota, i da ona u svemu tome ima svoju ulogu. I gledajući na sve njene poteškoće sa blagonaklonošću, kao neodvojivi deo njenog šarma. Da sutra ni od koga ne mora da čeka potvrdu da je ona zaista vredna, i da jednog dana ne luta u potrazi za dokazima da je još jedan biser u kosmosu.

The post Nasledstvo appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/nasledstvo/feed/ 3
Tajni recept protiv strašnih priča http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/tajni-recept-protiv-strasnih-prica/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/tajni-recept-protiv-strasnih-prica/#respond Thu, 09 Mar 2017 13:05:33 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4012 Problem je u tome što odrasli uglavnom smatraju da su pametniji od dece, što na žalost nije tačno. Još je žalosnije što odrasli imaju moć, a deca nemaju, tako da umesto dečije pameti na ovome svetu uglavnom vlada glupost odraslih. Ne znam u kom se to trenutku desi da pametna deca postanu glupi odrasli i […]

The post Tajni recept protiv strašnih priča appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Problem je u tome što odrasli uglavnom smatraju da su pametniji od dece, što na žalost nije tačno. Još je žalosnije što odrasli imaju moć, a deca nemaju, tako da umesto dečije pameti na ovome svetu uglavnom vlada glupost odraslih. Ne znam u kom se to trenutku desi da pametna deca postanu glupi odrasli i da zaborave svoju dečju pamet. Zato bih svim odraslima toplo preporučila da što više čitaju slikovnice i knjige za decu, jer iz njih mogu jako puno toga da nauče. Tačnije, mogu da se prisete i podsete na sebe kad su bili pametna, radoznala i odvažna deca, koja se nisu bojala ni najstrašnijeg zmaja, već su u njemu gledala biće vredno zanimanja i pažnje.

Ana Đokić, pisac za decu, intervju za list Danas

Znam da bajke nikada nisu prestajale da postoje. Menjali su se akteri, kostimi, kraljevstva, jelovnik, neprijatelji, arhitektura, ali kako god da okreneš, ispod tih kozmetičkih elemenata suština je ostajala nepromenjena. Svako zna svoje mesto – imamo junaka koji je otelotvorenje dobrog, onih pravih, funkcionalnih ljudskih vrednosti, univerzalnih, apsolutnih, koji čuvaju svet. Zatim, imamo i junaka koji je otelotvorenje zla, praktičara vrednosti koji zagađuju, usporavaju, urušavaju svet i izbacuju ga iz svog koloseka. Tu je i mnogo onih koji pomažu ili odmažu jednoj ili drugoj strani, u zavisnosti od toga za koju stranu su se opredelili, ili za koju su imali više naklonosti, ali i snage. Nije svako rođen da vodi ili da se bori. Ali sâm odlučuje kome u svojim aktivnostima pomaže. Bilo, jeste i biće. Od epskih vremena do savremenih bajki.

Strah je uvek bio na crnoj listi, na strani zla. Čemu on uopšte služi? On je tu da nas čuva od potencijalnih opasnosti koje nas mogu ugroziti, da nas upozori i dâ nam dodatnu snagu ako treba da se borimo za sebe. I tu bi trebalo njegova priča da se završi. Međutim, on dolazi i u okolnostima koje po nas ne samo da nisu loše, naprotiv. Kada treba da sednemo u avion i odletimo na drugi kraj sveta, na primer. Ili kad treba da sednemo i zapišemo ono što nam se godinama mota po glavi. Ili kad treba da uđemo u lift i prištedimo malo svoje zglobove. Ili kada treba da pokucamo na neka vrata, iza kojih nas čeka bolji posao, zdravije društvo, princ na belom konju… Tu strah nastavlja da priča svoje priče — budalaštine, ako mene pitate. Njima vas samo odvraća od smislenog delanja, dajući vam “dovoljno ubedljive i logične razloge” za povlačenje. A mi im, šašavi, verujemo i držimo se podalje od mnogo toga što bi nas moglo usrećiti. U stvari, uplašimo se zmaja i zatvorimo se u svoj sigurni zamak koji s vremenom postaje sve skučeniji a mi sve nervozniji.

To je tako kod nas odraslih. Deca su mnogo hrabrija, čak i kad se plaše. A ogromna je lepeza njihovih strahova: mrak, grmljavina, policija, lopovi, duhovi, u našoj porodici se prepričava i kako se jedan sada veliki dečak plašio popova, i kako se jedna sada velika devojčica plašila da će da će “da otiđe” kroz slivnik u kadi kada mama posle kupanja pusti da voda oteče.

Strašna priča Ane Đokić decu kroz bajkovit ambijent uči kako strahovi i nisu takve zverke kakvim nam se najčešće čine. Iako se celo kraljevstvo diglo na noge kada se grozni, ružni, ma strašni zmaj! pojavio na prozoru zamka, od kralja Alonsa IV i kraljice Anabele, do njihovih dvorjana i hrabrih vitezova, jedan mali neprimetni dečak, princ Almo, rešio ga se na najdivniji način – bez borbe, isukanih mačeva, teških reči, bez ijedne rane. Princ Almo strašnog zmaja sačekao je s oduševljenjem, a uništio ga je svojim upornim pitanjima, svojom (dečjom) radoznalošću. I iako je ovo rešenje za nas velike možda izvor sjajnog humora i smeha, ostavlja nam prostora da ozbiljno razmislimo o tome da li smo zapostavili sopstveni dečji dar, radoznalost kojom ne samo da ubijamo strahove, već neprestano, sa svakim novim danom, pronalazimo nove načine da otkrivamo nešto novo, da se radujemo i da bez obzira na sve idemo dalje, naoružani ljubavlju prema svetu. Ne verujući strašnim pričama koje se motaju u našim glavama, naravno.

Ova strašna knjiga je slikovnica. Ona savremena – pametna, ali i lepa slikovnica, jedna u nizu onih koja nisu puka didaktična sredstva za najmlađe, već mogu biti visokovredna umetnička dela – i likovna i književna, kako je autorka rekla u pomenutom intervjuu. Dušan Pavlić, odavno nam poznat po predstavljanju dečjih svetova sa mnogo detalja (mačke su tu neizostavne!), koji pričaju svoje male priče u priči, upotpunio je ovu o Almu i strašnom zmaju s mnogo boje, humora i vedrine, i jednu naizgled srednjevekovnu bajku smestio u blisko okruženje XXI veka. Gde su oklopi, tu su i fliperi, i teleskop se odlično slaže uz krunu. Nije ni važno. Rekoh vam već, bajke nikada nisu ni prestajale da postoje.

Slikovnicu Strašna priča možete kupiti u knjižari Kreativnog centra.

The post Tajni recept protiv strašnih priča appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/tajni-recept-protiv-strasnih-prica/feed/ 0
Uz nedeljni ručak http://www.cvrkutanje.net/2017/03/aktuelno/sava/uz-nedeljni-rucak/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/aktuelno/sava/uz-nedeljni-rucak/#comments Sun, 05 Mar 2017 23:35:11 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3928 U ovo doba godine život se ponovo ustalasa. U žardinjerama ispred vrtića pojavili su se prvi žuti cvetići. Obradovala sam im se, znajući da je to pouzdan znak da džemper, toplu jaknu i ostale zimske rekvizite mogu da odložim u kutiju, uz uzdah olakšanja, zadovoljno lupajući dlanom o dlan. Sunčica je dobila trotinet. Pravi, stabilan, […]

The post Uz nedeljni ručak appeared first on Cvrkutanje.

]]>
U ovo doba godine život se ponovo ustalasa.

U žardinjerama ispred vrtića pojavili su se prvi žuti cvetići. Obradovala sam im se, znajući da je to pouzdan znak da džemper, toplu jaknu i ostale zimske rekvizite mogu da odložim u kutiju, uz uzdah olakšanja, zadovoljno lupajući dlanom o dlan.

Sunčica je dobila trotinet. Pravi, stabilan, brz, dovoljno velik i jak da može da ponese i mene, dok me ‘ćera gura, tim nežnim korakom prevaljujući kilometre. I ljubičast, naravno. Lila, ako pitate Sunčicu. Da se slaže uz jaknicu, i kacigu, i uz korpu u malom Maksiju, i uz mamu. Mislim da nas ni sa dva kilometara ne možete promašiti. Taj trotinet nam je dao nova krila. Ponovo smo pronašli način da doskočimo toj staroj, dosadnoj prepreci — otežanom hodu. Svakodnevnica ispunjena s mnogo igre najbolja je vežba.

Prehlada je došla u pravo vreme, da me malo uspori i napravi mesta snu.

Nina, do pre par dana samo gošća, već je stigla da postane punopravni mačeći član našeg malog domaćinstva. Dovoljno je mala da imamo osećaj da nam je još jedno dete u kući, i dovoljno je velika da prede glasno i mazi se dugo, usporavajući vreme. Volim da čujem njene šapice kako koračaju po kući ujutro, dok deca još spavaju a ja istezanjem pozdravljam sunce. I da gledam kako Sunčica i ona dele krevet, igračke, pa ponekad i hranu.

Moj najdraži jasmin ponovo izbacuje mlade listove, Ivanu su ruke do ramena u akvarijumu, tata je probudio svoje jezerce iz zimskog sna, i koi šarani ponovo lete blizu površine, svojim telima bojeći vodu u narandžaste i crvene prelive. Svuda oko mene klokoće voda.

Po ormanu uporno tražim udobne helanke i majicu na duge rukave u jarkim bojama. Baš mi nedostaju boje. Kofu boja bacila bih na ovaj grad, da sakrije sivilo koje ga je prekrilo. Po podu defiluju starke, a po stolicama vise tanke jaknice, spremne za izlazak napolje. To su te odevne kombinacije koje se slažu uz reku, nasmejano lice, ulice otvorene za šetanje, bicikl koliko i rolere. Zalazak sunca svakog dana posmatramo sa Save, zadihani od jurcanja, omamljeni od svetlosti i od zvukova ispunjenih vedrinama.

Na omiljenoj terasi kujemo planove, poput novogodišnjih želja. I tu, osluškujući kako život u nama i oko nas teče, širi se i preliva u najlepšim toplim nijansama neba, u isto vreme ih i ostvarujemo.

The post Uz nedeljni ručak appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/aktuelno/sava/uz-nedeljni-rucak/feed/ 2
Gradska subota na moru http://www.cvrkutanje.net/2017/02/aktuelno/beograd/gradska-subota-na-moru/ http://www.cvrkutanje.net/2017/02/aktuelno/beograd/gradska-subota-na-moru/#comments Mon, 27 Feb 2017 13:18:40 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3995 Brdoviti, zeleni Beograd, moj je omiljeni. Taj deo grada prožet asfaltiranim puteljcima koji prolaze kroz šumu, pa izlaze na čistinu, penju se pa silaze, dok se usput smenjuju neke stare vile sa ogromnim, obraslim dvorištima, usamljene poput uspavanih lepotica, lepe i daleke, i parkovi sa malobrojnim posetiocima. Tu su i neki strani životi u stranim […]

The post Gradska subota na moru appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Brdoviti, zeleni Beograd, moj je omiljeni. Taj deo grada prožet asfaltiranim puteljcima koji prolaze kroz šumu, pa izlaze na čistinu, penju se pa silaze, dok se usput smenjuju neke stare vile sa ogromnim, obraslim dvorištima, usamljene poput uspavanih lepotica, lepe i daleke, i parkovi sa malobrojnim posetiocima. Tu su i neki strani životi u stranim rezidencijama, pa usamljene klupice, pa stazice za šetnju. Tišina i zelenilo u kojima se samo naziru tragovi urbanosti, čine da se osećam izdvojeno i opušteno u jednoj toploj, gradskoj suboti koja ume da bude stresna u upornoj težnji velikog broja ljudi za “kvalitetno provedenim vremenom” na otvorenom. U jednom takvom ušuškanom kutku grada, sa pogledom na obronke Topčidera, pronašli smo Javni akvarijum i tropikarijum.

U njemu smo videli parče mora. I delić Save i Dunava, da ih proučimo i izbliza. Naleteli smo na velike grupe kornjača od kojih Sunčica nije htela da se odvoji, prateći njihov život i na suvom, i pod vodom, dok najzad nije pokušala i da se okupa sa njima. Slušali smo ptice, prvi put videli kinesku mekooklopnu kornjaču za koju nismo znali ni da postoji, tarantule i mnoštvo guštera. Uspavani zvukom vode koja kruži i žubori svuda oko nas, uz pratnju muzike i uz prijateljsko i nenametljivo društvo entuzijasta koji su ovo mesto pretvorili u oazu, uživali smo u jednom drugačijem ritmu života. Sunčica mi je konačno pustila ruku i krenula sama u obilazak, ljubopitljivo zavirujući u svaki kutak i tražeći da joj pričam o svemu što vidi i čuje. Takvi trenuci, njih čekam, i to su za mene najlepši biseri roditeljstva.

Dok najzad nismo stigli u malu projekcionu salu u kojoj se davao dokumentarni film o živom svetu u moru. Uskoro nam se pridružio predeći primerak živog sveta – jedna od mačaka-domaćina, koja je svojom dužinom galantno zauzela dva mesta za sedenje, preko mog i preko Sunčicinog krila.

Zajedno smo plovili morima jedne tihe subote, dok je napolju mirisalo proleće.

The post Gradska subota na moru appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/02/aktuelno/beograd/gradska-subota-na-moru/feed/ 2
Ne čudite se ljubavima http://www.cvrkutanje.net/2017/02/kultura/alternativa/ne-cudite-se-ljubavima/ http://www.cvrkutanje.net/2017/02/kultura/alternativa/ne-cudite-se-ljubavima/#respond Mon, 20 Feb 2017 08:03:47 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3966 A čarolija stanuje i u pozorištima za decu. U onim mekim, toplim foteljama iz kojih vire znatiželjne okice, u visokim tavanicama prepunim raznobojnih zvezda od reflektora, u bojama i igrama koje zrače sa pozornice. Tamo, na tim daskama gde nijedna emocija nije smešna ili suvišna i gde se oči raduju prirodnosti pokreta i slobodi stila, […]

The post Ne čudite se ljubavima appeared first on Cvrkutanje.

]]>
A čarolija stanuje i u pozorištima za decu. U onim mekim, toplim foteljama iz kojih vire znatiželjne okice, u visokim tavanicama prepunim raznobojnih zvezda od reflektora, u bojama i igrama koje zrače sa pozornice. Tamo, na tim daskama gde nijedna emocija nije smešna ili suvišna i gde se oči raduju prirodnosti pokreta i slobodi stila, za nas se uvek odigrava nešto što nas podseti da živimo okruženi brojnim mogućnostima. Ma ne, ne mislim na TE mogućnosti, koje nam se nude udvarački ili nam se čak otvoreno nabacuju, svakog dana, sada već šablonski. Mislim na one izbore unutar nas.

Nego, gledale smo danas sjajnu predstavu u Malom pozorištu Duško Radović. Jednu od onih koju ponesete sa sobom da vas greje i čini vas lakšim i kada nakon nje izađete na hladan, beogradski, nedeljni vazduh, dok iznad vas leži crno nebo u dubokom snu, a dete vas neumorno vuče dalje, na sve četiri strane sveta.

Čudne ljubavi je mjuzikl pisan po motivima Ezopovih basni i u njemu se odmah prepoznaju neke od onih koje su nam još u ranom detinjstvu usađene u same korene etičkog bića. Sama nikada nisam bila preterano okrenuta bilo kom žanru koji je jasno davao neku nedvosmislenu i ubedljivu poruku. Nije pomogalo ni to što su glavni akteri životinje. Ono što mi je nedostajalo u književnosti, dobila sam u teatru. Tu neku malo širu, šareniju, slobodniju sliku.

Držeći se za ruke u ovom toplom mraku, životinje su nam otkrivale da je brzina sporija od sporosti, i da vas čini sve površnijim, smešnijim, s vremenom i sve neprimetnijim, čak i nevidljivim. Ne samo brzina kojom se krećete, već i kojom planirate, govorite, spavate, posmatrate svet oko sebe. Eto, neki zbog nje ne znaju čak ni kako zalazak sunca stvarno izgleda. I životinje mogu biti pametne, lepe i uspešne a usput i pokvarene, među njima ima onih koje su rođene da lenstvuju i odlažu i uživaju u životu, one koje su stvorene da bi dalje stvarale umetnost čija se vrednost često meri neopipljivim kriterijumima, kao i one koje su tu da rade velike i važne stvari, dok su istovremeno za okolinu male i nevažne. Podsetili smo se i da miševi, ta mala i neprimetna bića, kojima drugi u prolazu najčešće upućuju sumnju ili podsmeh, kriju u sebi hrabrosti i plemenitnosti koju se oni u jakom odelu ne usuđuju ni da sanjaju. I sve su u tome neviđeno šarmantne, ma šta mi mislili ponaosob o njihovim osobinama. Ni osobine više nisu bitne, važno je samo sa koliko ih iskrenosti nosiš. Sve će iovako doći na svoje mesto.

Ali! Ono što ove životinjice razlikuje od nas, kako se kaže razumnih stvorenja, jeste to što one nemaju problem sa tim različitostima. One ne žive po očekivanjima kako ko treba da se vlada, kako ko treba da izgleda, da se ponaša, da živi, niti opterećuju svoje svetove rasipajući se ličnim mišljenjima i sudovima.

Štaviše, na kraju svi oni nalaze svog parnjaka upravo u likovima koji predstavljaju njihovu suprotnost. Ne samo da ih prihvataju, već ih i vole, pa tako na kraju ljubavni ples plešu neverovatni spojevi u kojima svakako vidite pojave verovatno iz vaše porodice, zgrade, kraja, grada. Sve odjednom ipak ne samo da je prihvatljivo i okej, već je i savršeno kompatibilno. Čudno je to – životinje ne spadaju u razumna bića, a za mnoge stvari su daleko pametniji i praktičniji od nas. Možda da se ipak, makar malo, ugledamo na njih?

Oduševljena sam glumcima, kostimima, produkcijom, scenografijom, publikom, muzikom, idejom, moram upotrebiti i tu šturu reč – porukom, energijom, mladim duhom, pozivom na nove perspektive. I druženjem sa najboljom drugaricom nakon svega.

Sve su to sastojci jedne moderne čarolije, zar ne?

The post Ne čudite se ljubavima appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/02/kultura/alternativa/ne-cudite-se-ljubavima/feed/ 0
Sunce mačka Žuće sa Dorćola http://www.cvrkutanje.net/2017/02/aktuelno/beograd/macak-zuca/ http://www.cvrkutanje.net/2017/02/aktuelno/beograd/macak-zuca/#respond Mon, 13 Feb 2017 07:40:52 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3932 Mislio je – Šta je sad ovo? Meni je toplo a napolju je zima. Februar je, a meni sija sunce. Kako to? Sunce je odavno zašlo. Nije ga ni bilo danas. Ma kako nije. Sunce nikad nije ni zašlo, sunce uvek sija. Vidi, kako nisam primetio da je uvek sunčano na Dorćolu. Uvek je toplo. […]

The post Sunce mačka Žuće sa Dorćola appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Mislio je – Šta je sad ovo? Meni je toplo a napolju je zima. Februar je, a meni sija sunce. Kako to? Sunce je odavno zašlo. Nije ga ni bilo danas. Ma kako nije. Sunce nikad nije ni zašlo, sunce uvek sija. Vidi, kako nisam primetio da je uvek sunčano na Dorćolu. Uvek je toplo. Uvek miriše. Gde god da pogledam, sve mi je lepo.

Oni koji su prvi put posetili Beograd, rekli su da im se on dopada zbog njegovog specifičnog duha.
Oni koji su nekada otišli, pa se, vođeni nekom jakom unutrašnjom silom, ponovo u njega vratili, rekli su da im je nedostajao taj poseban, beogradski duh. Hodaju ulicama blaženo se smeškajući, ushićeni kada naiđu na neki gradski kutak koji u njima izaziva plimu sećanja. Zaboravivši na sve ružno, što je možda i ubrzalo njihovu odluku da odu, usredsređuju se na ono lepo što im je nedostajalo, ističući sve vrline u njihovoj punoj veličini.
Oni koji razmišljaju da ga zauvek napuste, zastajkuju na omiljenim raskrsnicama i ponovo se preispituju. Kada konačno odu, krišom bacaju pogled preko ramena, a iz belog sveta povremeno, kobajagi nehajno, pitaju za njega. Ponekad i svrate da im se srce malo napuni, radujući se kao malo dete ljudima, suncu, kafićima, rekama, domaćoj kafi, mačkama… Mačkama?!
Jeste, mačkama. Jer Beograd može da se pohvali i mačkama koje su svojom pojavom, stavom i životnim stilom stale rame uz rame (ili negde malo ispod) velikim ljudima koji su pomagali da se Duh Beograda lagano – kamen po kamen, reč po reč, nota po notu, slika po sliku – izgradi.

Legenda o dorćolskom mačku Žući svoje mesto je našla u jednoj neobičnoj slikovnici Dušanke Komnenić koja nas je, i velike i male, ovih dana obradovala i nasmejala. Žuća nije tamo neka obična, bezimena mačka. Iako živi u kontejneru na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, hraneći se po probranom jelovniku u uličnoj kantini okolnih restorana, dovoljno je samosvestan da veruje kako zaslužuje da bude srećan. Tako da ni poznata uporna, dosadna beogradska kiša neće pokvariti njegove planove za taj srećan život. Utabani, lenji mačeći život koji vodi okreće se naglavačke u trenutku kada dolazi do saznanja da mačke u tamo nekom velikom svetu žive dostojanstveno – lepe, uhranjene i okupane suncem. Ovo je priča o tome šta je sve jedna mačja glavica smislila da bude nalik tim velikim svetskim mačkama, kako bi se što lakše dokopala sunca. I boljeg života.Menjao je svoje uzore i davao sve od sebe da bude nalik njima, ne birajući sredstva. Pratli smo ga kroz poznat ambijent Starog grada, pravo do Dunava, pa oko Zoološkog vrta, nazad do gradskog zelenila. Sve do onog (svetlog) trenutka kada je Žuća konačno pronašao ono što će ga usrećiti. Ovoga puta to nije bilo samo njegovo ubeđenje, on je sada zaista i osetio da mu je sunce tu, nadohvat šape. Žuća se zaljubio.

Odahnuli smo i mi. Jer potraga za srećom može biti naporan posao. Posebno onda kada uporno forsiramo loš ugao gledanja na stvari, i kada ni po koju cenu ne napuštamo perspektivu iz koje posmatramo svet.

Žuća nam se dopao jer zna šta hoće. Svidelo nam se i to što je zaista neustrašiv, a i što ima neke šašave ideje. Imali smo utisak da smo ga već negde sreli, možda baš u jednoj od naših šetnji po Dorćolu. Uživali smo i u stranicama punim boja, živopisnih i haotičnih crteža, često nalik kolažu. Zaista, ovo je jedna neočekivano drugačija slikovnica. I da, baš nas raduje što ju je napisala i ilustrovala naša autorka.

Iznad svega, ova mala gradska faca nas je podsetila da ponekad svi zaboravimo svoje mesto u svetu, i da počnemo na sve sve četiri strane da tražimo ono što (doslovce) spava tu negde, u našoj neposrednoj blizini. Čitajući knjigu, smešio mi se brk. I sama sam se uvek zadržavala samo tamo gde je bilo ljubavi. Ona se nametnula kao dovoljan razlog da prestanemo da se igramo igre mačke i miša, stalno jureći za nečim većim, boljim, sjajnijim. U stvari, ljubav je onaj smisao od koga počinjemo slobodno da živimo. Možda baš pod ovim našim, domaćim suncem. Iliti, što bi Žuća rekao:

Ja sam hteo u daleku zemlju da tražim sunce. A sunce mi je iznad glave. Šta li sam mislio?

Pročitana knjiga: Dorćolski mačak Žuća, a ne neka obična bezimena mačka, Dušanka Komnenić, izdavač Komshe, 2016.

The post Sunce mačka Žuće sa Dorćola appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/02/aktuelno/beograd/macak-zuca/feed/ 0
Jedno lepo punoletstvo http://www.cvrkutanje.net/2017/01/zivot/psihologija/jedno-lepo-punoletstvo/ http://www.cvrkutanje.net/2017/01/zivot/psihologija/jedno-lepo-punoletstvo/#comments Tue, 31 Jan 2017 13:16:39 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3911 Najlepše večeri su one koje provedeš uz dobro društvo, ma kako minijaturno ono bilo, uz muziku i sa mnogo čistine u mentalnom prostoru. – Ček, ček, kako je moćna ta pesma! Ceo taj sklop – njegov glas, atmosfera, usporenost, dovoljna da se prepustiš, da zamaštariš… Koji je to beše album? – Joshua Tree. Najlepše doba […]

The post Jedno lepo punoletstvo appeared first on Cvrkutanje.

]]>

Najlepše večeri su one koje provedeš uz dobro društvo, ma kako minijaturno ono bilo, uz muziku i sa mnogo čistine u mentalnom prostoru.
– Ček, ček, kako je moćna ta pesma! Ceo taj sklop – njegov glas, atmosfera, usporenost, dovoljna da se prepustiš, da zamaštariš… Koji je to beše album?
Joshua Tree. Najlepše doba U2. Sredinom ove godine biće tačno 30 godina kako je izašao. Možeš li da veruješ?!

*

Ah, vreme. Još uvek učim da ga obrađujem u sebi.

31. januara 1999. u Beogradu je padao sneg. Kalemegdan je bio tako praznično tih, da smo mogli da čujemo i pahulje kako padaju. Dok nam je pod martinkama škripao sneg, toplo i nežno, gledali smo u onaj prostor oko Ratnog ostrva, tamo gde se naše dve reke sreću, i gde je nebo nad Beogradom najveće. Ta prostranstva godila su našem duhu, hraneći nam tinejdžerske snove i želje, koji su tada bili tako jasni, opipljivi, toliko ostvarivi, samo je trebalo ići, hodati, raditi, disati, i sve će biti onako kako smo zamislili. Sve je bilo toliko jednostavno i spokojno pod tim žutim, zimskim, gradskim nebom.

U periodu kada smo bili najsrećniji, pitali smo se zašto bi neko ikada želeo da napusti ovako divan grad. A napuštali su ga, i to kakvi ljudi. Verovali smo da je sreća nešto što zavisi isključivo od nas samih, da je izuzeta od geografije, politike, društva. Jer sreću čine prostori unutar nas. Trebalo je samo zaviriti unutra i biti hrabar, što nam je u tim godinama išlo nekako spontano i lako.

*

Taj period bio je sastavljen od mirisa. Prvih. Ruku, kose, šala, koje smo negde u dnu misli nosili svuda sa sobom. To se, kažu, zove zaljubljenost. Mirisa zime, čajeva, knjižara u koje smo ulazili da se utoplimo i započnemo uvek nove teme za razgovor.

Taj period se kupao u muzici. Neka od te muzike bila je stara i u to vreme. Ali mi smo je predano slušali, jedna slušalica tebi druga meni, posvećeno, upijali melodiju i osećaje koji su iz nje izbijali. Reči pesama proveravali u tada sveže otvorenom internet kafeu u Skadarliji i štampali ih ili prepisivali na papirima koje bismo nosili on u svojoj vijetnamci, ja u svom đubretarcu, dok se ne bi raspali od čestog otvaranja. Maštali o koncertima. I o slobodi. Kasnije smo tu slobodu dobili, da bismo nastavili da sanjamo o jednoj drugoj slobodi, koju počinjemo da priželjkujemo kao odrasli. Svačija je drugačija.

Taj period se kupao u knjigama, šetnjama, poljupcima, izlascima, pričama iz Londona, prvim fotografijama koje su nastajale u zajedničkim tumaranjima a zatim u toplom crvenilu mračne komore, plivali smo u osećaju sigurnosti i neke beskrajne nade u životne širine. To je, kažu, mladost.

*

Negde na sredini Knez Mihailove ulice, na putu ka stanicama koje gledaju jedna na drugu, a sa koje odlazimo na suprotne strane, svako preko svog mosta, zastao je i pritisnuo ruku na grudi, tražeći nešto.

– Ispao mi je bedž.
– Koji bedž?
– Moj omiljeni U2 bedž. Moram da se vratim po njega!

Užurbanim koracima željnim bilo kakve avanture, vratili smo se istim putem, pravo do naše klupice na visini, među borovima (i sada ponekad sednem na nju kada sam u prolazu – ili da pročitam nešto ili da odmorim sa Sunči posle trčkaranja po parkiću koji u naše vreme nije postojao). Gazeći pažljivo u potrazi za ovim sakralnim predmetom, izoštravali smo vid u mrklom mraku, potpomognuti jedino svetlošću snega i malom lampicom sa ručnog sata. Mobilni telefoni još uvek nisu bili sastavni garderobe. Bili smo srećno prepušteni jedino sebi i nama.

Konačno samo ga pronašli, iza klupice, zavaljenog u travi. Crni, jednostavni bedž, na kom je pisalo I still haven’t found what I’m looking for.

Paradoksalni neki bedž, mislila sam još tada.

*

Lepo sam ti rekla da nostalgija ne služi ničemu osim da čoveka učini setnim, šapućući mu slatku malu laž na uvce, kako je prošlost bila bolja od sadašnjosti. Nostalgija nosi čitav tovar sa sobom.

Sada i sam znaš da je sadašnjost uvek lepša. Samim tim što si ceo ti, uključujući i sve ono što voliš, neizostavni deo nje. Još jedan veliki razlog zbog kojeg joj dajem veliku prednost jeste i što ispred nje stoji budućnost. A na tebi je da uzabereš da li ćeš u nju poneti i mladost i zaljubljenost i širine. Ili tovar.

S druge strane, sećanja su lepa. U sećanjima živi svedočanstvo na naš put, na to kako smo rasli, šta smo voleli, koga smo poznavali i kako je naš grad, naš svet koji se uvek menja i koji će se uvek menjati, izgledao. Sećanja su tu da napravimo predah i podsetimo se ko smo to bili i čemu smo se radovali. Tu su i da nas opomenu da se ne udaljavamo previše od svojih mladalačkih snova. Jer oni su tako stvarni u svojoj iskrenosti.

Tu su i da nam kažu da nikada, nikada ne prestanemo da volimo.

Zar ne misliš da je to najlepša čestitka za jedno punoletstvo?

Idemo dalje, sa prtljagom od snova, u budućnost od novih, zajedničkih priča!

The post Jedno lepo punoletstvo appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/01/zivot/psihologija/jedno-lepo-punoletstvo/feed/ 5
Arzamas – veza do večnosti http://www.cvrkutanje.net/2017/01/kultura/knjizevnost/arzamas-do-vecnosti/ http://www.cvrkutanje.net/2017/01/kultura/knjizevnost/arzamas-do-vecnosti/#respond Thu, 26 Jan 2017 13:11:32 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3893 Te večeri sam za čitanje pred spavanje uzela knjigu koja me čeka od još Sajma. To je najnovija knjiga pisca koga volim godinama, od njegove prve knjige, jedna je od onih kojima sam se radovala onako kako sam se kao klinka radovala novom albumu omiljene grupe. I desilo se ono čega sam se ovih nekoliko […]

The post Arzamas – veza do večnosti appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Te večeri sam za čitanje pred spavanje uzela knjigu koja me čeka od još Sajma. To je najnovija knjiga pisca koga volim godinama, od njegove prve knjige, jedna je od onih kojima sam se radovala onako kako sam se kao klinka radovala novom albumu omiljene grupe. I desilo se ono čega sam se ovih nekoliko meseci i pribojavala – da će me to uobičajeno ushićenje ovoga puta zaobići. Nakon nekoliko pređenih strana uspavala sam se snom pravednika, uljuljkana rečima koje su žuborile u mojoj glavi, pročitane mehanički i bez mnogo interesovanja. Znala sam. Posle ovoliko godina i tektonskih pomeranja, što ovde u meni, što tu negde blizu mene, što svuda pomalo, u knjigama kao i bilo gde drugde više ne tražim iste stvari. Leđa sam okrenula intelektualnim duelima, postala oštar protivnik bilo koje vrste elitizma, potpuno nepoverljiva prema istoriji. Tako sam i u knjigama počela da tražim osećaje koje se diskretno sakrivaju iza paravana od reči, i u njima, kao u staroj dobroj avangardi, krenula da prepoznajem deliće kosmosa. On je jedini uvek isti, nepromenljiv, konstantan u svojoj lepoti i mudrosti.

*

Narednog jutra, kao i bilo kog drugog, slušala sam radio vozeći se beogradskim ulicama našom uhodanom rutom. Spikerka na radiju lepršavo je objavila tek pristiglu vest – da je dobitnica NINove nagrade za 2016. godinu Ivana Dimić i knjiga Arzamas. U kratkom objašnjenju spomenuli su igru, ljubav i smrt, mešavinu žanrova. Zbog toliko razloga srećna što je konačno još jednom ženski pisac u ulozi laureata, izašla sam kod prve knjižare, taman kada je prodavačica stavljala u izlog nagrađenu knjigu, sa počasnom nalepnicom. Prelistala sam je i odmah sam znala da će me večeras uspavati tekst po mom ukusu.

*

Kako bih uopšte mogla da odolim knjizi sa elementima avangarde? Sa neuhvatljivim žanrom u kome se kombinuju drama, poezija, roman? Delu koje počinje sa Mamom. I koji se sa njom i (ne) završava? Ako bih ukratko objasnila svoju preporuku, ona bi glasila ovako: Ako želite da pročitate jednu modernu knjigu savremenog domaćeg ženskog autora, ako želite da vidite kako još može da izgleda naša književnost, zaštićena od tako popularnog društvenog, političkog, istorijskog konteksta, ako želite da se uvučete u jednu malu dvočlanu porodicu, u kojoj je u prvom planu odnos između majke i ćerke, onaj sastavljen od iskidanih živaca koliko i od humora i topline, ako želite da pročitate nešto ispunjeno osećajnošću bez patetike, gde provejava i život Emili Dikinson, slobodno se latite ove knjige. Knjige protkane (verovatno) onim ženskim principom, verom da je Ljubav negde u pozadini svih stvari. Uz zaključak koji staje u odbranu njene moći: „Ima li smrt (…) dostojnijeg protivnika?“

*

A onu česticu kosmosa, u kome leži mir koliko i lepota, pronašla sam skoro u svakom lirskom zapisu, koji (i u knjizi) zaustavlja stvarni život i svu njegovu tragediju i komiku. Posebno me je dotakao onaj naslovljen ODSJAJI.

Pročitana knjiga: Ivana Dimić, Arzamas, Laguna, 2016.

The post Arzamas – veza do večnosti appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/01/kultura/knjizevnost/arzamas-do-vecnosti/feed/ 0