Cvrkutanje http://www.cvrkutanje.net ... vaš pozitivni onlajn kutak... Mon, 21 Aug 2017 06:40:23 +0000 en-US hourly 1 https://wordpress.org/?v=4.8.1 Leto pred spavanje http://www.cvrkutanje.net/2017/08/aktuelno/sava/leto-pred-spavanje/ http://www.cvrkutanje.net/2017/08/aktuelno/sava/leto-pred-spavanje/#respond Mon, 21 Aug 2017 06:38:51 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4192 Molim vas, poručite i vi letu da ne želim da se završi. Možda se sažali na nas, možda naglo odluči da uspori, zadrži svoje tople mirise, bose nožice i duge noći. Možda su i njemu, kao i meni sada, draža sanjarenja od rokovnika sa planovima. Kada padne mrak i tišina izađe na korzo, uvlačim se […]

The post Leto pred spavanje appeared first on Cvrkutanje.

]]>

Molim vas, poručite i vi letu da ne želim da se završi. Možda se sažali na nas, možda naglo odluči da uspori, zadrži svoje tople mirise, bose nožice i duge noći. Možda su i njemu, kao i meni sada, draža sanjarenja od rokovnika sa planovima.

Kada padne mrak i tišina izađe na korzo, uvlačim se u rolere, svoju najudobniju obuću na točkove, i tiho, vožnjom koja meni više liči na ples, klizim našim širokim novobeogradskim ulicama, uvek u pravcu reke, kao omađijana. Jeste, tu je i taj vetar u kosi, i osećaj slobode, i muzika… ne znam kad je to počelo, da ne mogu bez nje.

Nižu se redovi u Dnevniku jednog leta.
Raste pređena kilometraža.
Na polici je brdo pročitanih knjiga.
Terasa razgaćena kao dnevna soba pod borovima.
Sa police života ubrani novi izbori.
Preda mnom neki novi počeci. Pred nama.
Leto sagledavanja, suočavanja, prevrednavanja.

Taj bujajući, u svojoj iskrenosti i raskalašnosti surov period godine koji mi je otkrio jednu divnu istinu o sebi – da i posle svega što sam mislila da će me slomiti načisto, ostavljajući mi samo bolno svedočanstvo na to ko sam stvarno bila, ko sam mogla da postanem, jer to je jezik crne rupe u koju umemo da upadnemo – otkrivajući mi da i te kako i dalje umem da volim. Za cenu ne pitam, eto kolika je za mene bila vrednost tog saznanja, te promene. Sazrevanje je jedno izbudljivo putovanje, moje ovogodišnje letovanje.

Ponoćne šetnje na točokvima, reka, svuda oko mene reka, poznati odsjaji, usnuli kraj od visokih spratova i ušuškanih klupica, i nebo. Beskrajno, pokretno, toplo naše letnje nebo.

Od ljubavi i prostranstva.

Hvala ti, leto 2017.

The post Leto pred spavanje appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/08/aktuelno/sava/leto-pred-spavanje/feed/ 0
Ne femkajte se oko feminizma http://www.cvrkutanje.net/2017/08/kultura/knjizevnost/ne-femkajte-se-oko-feminizma/ http://www.cvrkutanje.net/2017/08/kultura/knjizevnost/ne-femkajte-se-oko-feminizma/#respond Mon, 14 Aug 2017 11:12:53 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4154 Moje ime je Milica i danas je ponedeljak. Imam 34 godine, mama sedmogodišnje devojčice, udata. Kod nas ne postoji adekvatni prevod sjajnog, prigodnog termina stay at home mom, a vidite, ja sam još uvek upravo to. To nije biti domaćica i nadgledati dete uz dreku i vrisku, dok prostirete veš i žonglirate sa šerpama, to […]

The post Ne femkajte se oko feminizma appeared first on Cvrkutanje.

]]>

Moje ime je Milica i danas je ponedeljak.
Imam 34 godine, mama sedmogodišnje devojčice, udata.
Kod nas ne postoji adekvatni prevod sjajnog, prigodnog termina stay at home mom, a vidite, ja sam još uvek upravo to. To nije biti domaćica i nadgledati dete uz dreku i vrisku, dok prostirete veš i žonglirate sa šerpama, to je posvećenost detetu u najširem smislu te reči. A složićete se, deci u ranom detinjstvu nije bitno samo da budu uštirkani i uhranjeni, dok se mama hrani šarenim pilulicama zbog ludila od svakodnevnih, zamarajućih kućnih obaveza. Pažnja je ono što cenu nema, ali zato izgleda nažalost ima slab kredibilitet.

Što ne znači da nemam i svoj posao – s jedne strane radim kao asistent fotografije, s druge strane smišljam reklame.
Nisam neki ljubitelj spremanja hrane, u kuhinji provodim tek toliko da mi bude lepo što ću jesti, jer volim da jedem, svesna posledica koje mi izbijaju u predelu stomaka.
Nerazdvojna od bicikla i rolera. Knjige za čitanje i sveščice za pisanje.
Kao mala, najviše sam volela da se igram kaubojcima i indijancima.
U slobodno vreme volim da prčkam po maminoj i tatinoj bašti, da farbam drvenariju, a bogami i da sređujem čamac, menjam lagere na rolerima, otkrivam kako radi bicikl ili auto. Ne libim se da oko toga isprljam ruke i potegnem za alatom.
Volim dugačke trepavice, negovanu kosu i noktiće, pa se redovno igram doterujući sebe.
Uživam da vozim auto, mada mi ponekad teško pada što vozači umeju da trube i kada ne grešim, ili uzimaju sebi za pravo da mi dobace svašta, jer pretpostavljaju da neću izaći iz auta da se bijem sa njima. Jer sam žensko, rekla bih.

Ipak, živimo u XXI veku, u kome su žene dokazale da su dovoljno sposobne da rade mnogo važnih životnih stvari, najčešće paralelno i sinhronizovano. Nadasve vrlo uspešno! Kao i Likica, glavna junakinja knjige koja me je trgla i obradovala, mislim da ne moramo da budemo u obavezi da radimo bilo šta samo zato što smo – žene. Živimo u divnom vremenu, jer možemo da biramo da budemo ono što jesmo.
Kao majka jedne devojčice, često sebe podsećam na ovo. Jer jednog dana, kada bude porasla, od sveg srca joj želim da živi u svetu lišenom diskriminacija.

Zbog toga bi, makar za početak, bilo lepo zbaciti hrpu predrasuda o feminiskinjama, po kojima su one isfrustrirane ženske koje samo traže parče slave, razmećući se svojim golim dupetima, lezbejke razočarane u muškarce, iskompleksirane žene koje nisu uspele da se ostvare i s vremenom su postale i gore od muških… Ovo nisu moje reči, ovo sam s vremenom nakupila tuđe komentare, jedan deo njih. Grozno zvuče a na sve to su i neistine. Feminiskinje mogu da nam pomognu da živimo ispunjenije i dostojanstvenije. Slobodnije.

Zato je tu LIKica, trinaestogodišnja devojčica koju sam vam spomenula, koja stvari postavlja na svoje mesto. Furam feminizam je priručnik o feminizmu namenjen devojčicama, ali i (sad dižem dva prsta visoko!) ženama koje u vreme kada su stasavale u devojke, pa zatim i u žene, nisu imale knjigu iz koje bi učile o osnovama poštovanja svoje ženstvenosti (i ženskosti), i o snalaženju u društvu u kome se zna ko je glava kuće/društva, iako se potajno zna i ko je stub kuće/društva. O svom mestu u primarno muškom svetu. Namenjen je i dečacima, i tatama, i braći, koji žele da se približe svojim drugaricama, sestrama, ćerkama, i da probaju da vide svet iz njihovog ugla, jer i oni su ti koji delju našu stvarnost.

Ipak, ovde zapravo iščitavamo jedan moderan, devojački dnevnik, zavirujemo u stvarnost i svakodnevicu jednog odrastanja, ženskog stasavanja, sa svim lepotama i poteškoćama koje to doba u saradnji sa domaćim podnebljem donosi. Kroz njega latentno učimo šta je to rodna ravnopravnost, ženska prava, homofobija, reproduktivna prava, mizoginija, i uopšte – šta je to odrastati kao žensko u patrijaharnom društvu. Dnevnik ove “zlatne devojčice” uči nas da prepoznajemo neke pogrešne, davno utemeljene a sada vladajaće pretpostavke i uverenja, diskriminacije koje vrebaju iza svakog ugla, i onda kada ih postanemo svesni, da ih polako, s vremenom i strpljenjem, kao i našim ponašanjem i stavom, da ih polako menjamo.

Evo nekih praktičnih pitanja do kojih sam usput došla:

Zašto je sramota reći da se danas loše osećam jer sam dobila, i zašto je za muža kupovina uložaka ženi — herojski čin?
Zašto se za ženu koja ostaje kući uz dete kaže da “ne radi”, i zašto nekad i tate makar ponekad ne probaju da (ne) rade isto?
Zašto se kaže da su žene loši vozači, dok se za bahate muškarce kaže da samo vole brzu vožnju?
Zašto su ženski izlasci galantni i raskalašni, dok su muški samo potreba za odmorom?
Zašto je no-no za ženu da se zaljubi, a za muške je to samo zov prirode?
Zašto se za muškarca sa balonom od stomaka i zakrečenom higijenom, koji nosi majicu u ruci i gologrud se šepuri kejom kaže da se samo čovek opustio u šetnji, a za devojku koja spusti bretele da se osunča kaže da je šmizla i namiguša?
Zašto bronzane medalje sportista blješte jačim sjajem u medijima od ženskih zlatnih?
Zašto su žene najbrojnije na studijama književnosti, i uopšte, dokazano najviše čitaju beletristiku, a profesori na istom fakultetu su mahom muškarci, a i ako bacimo pogled na police u knjižarama, čini se da mahom muškarci pišu knjige?
Zašto žena pozira, dok se muškarac samo iskazuje?
Zašto i tate nemaju prava na porodiljsko?
Evo, ni ja ne znam. Ali znam da je ljubav ženskog roda, dok je rat muškog. Izvinite, samo kažem.
Što ne znači da sugerišem kako žene treba pokore svet. Ali malo isticanja ženskog principa svakako ne bi bilo na odmet.

Na Likicin blog se, na kraju knjige, nadovezuje i praktičan pojmovnik, teorijski priručnik o svim onim pojavama koje je Likica kroz svoj dnevnik u praktičnom smislu spomenula. Kroz takva objašnjenja i pojašnjenja i mi ćemo sutra lakše prepoznati neke iskrivljene, pogrešne pojave u životu svake od nas. I probati da napravimo mesto za sebe, ono koje istinski zaslužujemo.

Feminizam nije važan zato što treba da dokaže da su žene superiorniji pol, već da pokaže kako su žene u većini oblasti ravnopravne sa muškarcima i da se dva pola međusobno dopunjuju, i da je njihova priroda i snaga dovoljna da takođe pokreće svet. Uostalom, da više ne okrećemo glavu od istine da i danas, kao i u istoriji, ženska imena, iako često neispisana, stoje u mnogim segmentima ljudskog delovanja.

Pokrenite malo svoju znatiželju. Otkrićete divne ženske priče iz širokih oblasti sporta, nauke, umetnosti, medicine, obrazovanja, muzike, humanitarnog rada, arhitekture, avijacije… Nemojte da vam bude teško, guglajte malo i po prošlosti i po sadašnjosti. I, naravno, svojom rečju i delima, ali i svojom bogatom prirodom, širite dalje.

Nadežda Petrović. Isidora Sekulić. Anica Savić Rebac. Milena Pavlović Barili. Jelisaveta Načić. Milunka Savić. Mileva Marić Ajnštajn. Ivana Španović. Ana Oros. Amelija Erhart. Marija Kiri. Rozalind Frenklin. Neti Stivens. Simon Bajls. Jusra Mardini. Vivijen Kubos. Bitriks Poter…

Hajde, dodajte i vi nešto na spisak, ovo može da potraje.

*Knjiga o kojoj sam pisala: Furam feminizam, autorke Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović, Kreativni centar 2017.

The post Ne femkajte se oko feminizma appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/08/kultura/knjizevnost/ne-femkajte-se-oko-feminizma/feed/ 0
Organic za bebe http://www.cvrkutanje.net/2017/08/roditeljstvo-2/organic-za-bebe/ http://www.cvrkutanje.net/2017/08/roditeljstvo-2/organic-za-bebe/#comments Sun, 06 Aug 2017 13:09:38 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4168 Ovih dana oko mene je protrčavalo mnogo sitne dečice. Neka od njih i dalje sisaju, a neke od njihovih majki za glavu se hvataju zbog večitih dilema oko dojenja. Da li treba, koliko treba, gde treba, kako treba, zašto treba… Nedelja dojenja se danas završava, a ja, eto, osećam potrebu da dam svoj skromni doprinos […]

The post Organic za bebe appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Ovih dana oko mene je protrčavalo mnogo sitne dečice. Neka od njih i dalje sisaju, a neke od njihovih majki za glavu se hvataju zbog večitih dilema oko dojenja. Da li treba, koliko treba, gde treba, kako treba, zašto treba… Nedelja dojenja se danas završava, a ja, eto, osećam potrebu da dam svoj skromni doprinos tome da se ova divna, blagotvorna navika ponovo utemelji, bez previše galame i pompe, s kojom je očigledno postalo teško prići bilo kojoj temi. I da mame mogu konačno da se opuste u onome što je priroda tako mudro osmislila za njih i njihove male potomke, a dojenje je svakako na samom vrhu te liste. Pišem iz srca ono što sam rekla svakoj drugarici koja je u prvim danima bila sluđena pitanjima vezanim za jedinu organic ishranu za bebe – mamino mleko.

Ja sam dojila Sunčicu 17 lepih meseci, prvih nekoliko meseci donirala sam svoje mleko našoj prvoj Banci mleka, za teško ugrožene i bolesne bebe koje leže na Institutu za neonatologiju, uživo sam gledala kako se mleko sakuplja i čuva kao najvrednije blago za naše potomstvo, sa mnogo ljubavi i pažnje. To iskustvo me je zauvek obeležilo, priznajem. I bila sam užasno tužna kada je moje mleko počelo da se smanjuje.

Doktori i sestre su tu, reklame su tu, mediji su tu, rekla-kazala su tu, tuđa iskustva su tu, saveti jedni i drugi su tu, ali samo mama, i jedino MAMA, donosi odluku želi li da doji svoju bebu ili ne. Spremite svoje mišljenje o dojenju unapred, bazirajte ga na znanju iz proverenih izvora, i kada se beba rodi i ušuška se u vaše grudi, vaša reč je poslednja. Niko vam neće nuditi injekciju za prekidanje laktacije, kako su meni već bili pripremili, jer su moje bebe bile u kritičnom stanju, niko vam neće prodavati svoje priče i sugerisati. Kao i što niko neće čuvati vašu bebu umesto vas.

Izbor je isključivo tvoj, mama.

Ako odlučiš da dojiš, i ako budeš bila te sreće da ti mleko krene, budi uporna. Uspostavljanje mleka je vežba kao i svaka druga, iz dana u dan biće ga sve više. Iz dana u dan tvoja veza sa bebom biće sve jača i naučićete da se hranite tako da i jednoj i drugoj bude udobno i prijatno. Mleko je idealna hrana za bebe, i NE POSTOJI nešto što se zove „slabo majčino mleko“. Sve najvrednije iz maminog organizma sliva se u njega, i ne postoji formula (da, to nije nikakvo „veštačko mleko“, već formula, sa dodatkom bele boje, radi bolje kamuflaže) koja može da mu parira. Ono ne sadrži samo hranljive sastojke, već i antitela, prirodne vakcine koje čuvaju bebino zdravlje, dopuštajući joj da jača.

Majčino mleko je i LEK za bolesne bebe. Šta misliš, zašto bebama u dobro opremljenim i organizovanim bolnicama daju donirano mleko, kako bi im pomogli da prežive i ozdrave? Sigurno ne zato što je formula bolje rešenje, izuzev u situacijama kada bebin stomačić ne toleriše humano mleko zbog zdravstvenih problema. Sunčicin obrok je u početku bio 1 ml. Možeš li zamisliti jednu kap mog mleka kako silazi niz sondicu, hraneći mrvičicu od nepuni kilogram tešku? U to vreme, izmlazavala sam skoro litar mleka dnevno, i svo to moje preostalo mleko odlazilo je drugim bebama. Uvek će mi biti puno srce zbog toga. Nakon par meseci, kada je Sunči došla kući, uživala sam hraneći je ozbiljnim, obilnim obrocima, zahvaljujući upornosti da sačuvam mleko. Iako sam usput jednu bebu izgubila, i iako je Sunčica bila ozbiljno ugrožena. Mleko mi je, uostalom, i pomoglo da kroz sve to lakše prođem, jer sam u njemu pronašla smisao. Hoću da ti kažem, moguće je.

Mleka će biti dovoljno. To što ga u početku nema koliko bi i ti i beba volele, to je normalno, jer mu je potrebno vreme da se rastrči. Zbog „malo mleka“ ne treba da odustaneš od dojenja, već treba da budeš stpljiva i uporna sa nuđenjem bebe i izmlazavanjem na tri sata. Što se više mleka troši, to se više mleka stvara. Uostalom, te dve veštine — strpljenje i upornost — svakako će ti i kasnije, kada prestaneš da dojiš, mnogo koristiti u svakoj oblasti roditeljstva.

Dojenje popravlja raspoloženje. Mislim, celokupno, porodično, kućno. Mama se lakše oporavlja od porođaja, hormoni se primiruju i ne štrče na sve strane, bolovi se stišavaju, energija i raspoloženje rastu, beba lepo napreduje, mirnija je, zadovoljnija, lepše spava, tata je radoznao i hepi i raznežen i ponosan, svi se bolje i brže upoznaju i povezuju. Jer, sada vas je troje (ili četvoro!), to je potpuno novi momenat za sve. Momenat za ceo život.

Dojenje te neće učiniti ružnom, naprotiv. Tvoje grudi neće dopuzati do pupka, i neće ti biti potrebni steznici da ih vratiš nazad. Bebe ručkaju mleko kao sa flašice, ne razvlače ih naokolo, po kući. Neguj svoje grudi, i sve će biti okej. Imaćeš bujnije poprsje kojim ćete moći da se ponosiš. Beba se doji vrlo kratak period ženinog života, i za to vreme sikama se ne može ništa ružno desiti. A korist od njih je u tom dobu neprocenjiva.

Dojenje nije sramota. Tvoje je pravo, a i obaveza da nahraniš bebu kada je gladna i da je umiriš kada je uznemirena. To ne znači da treba da budeš vezana za fotelju u kući, čekajući da ti beba zatraži siku. Treba da živiš normalno i zdravo, i ako beba ogladni na ulici, u tržnom centru, pored reke, na parkingu, uvek možeš da nađeš kutak u koji ćete se udobno smestiti i nahraniti je. I za tebe i za bebu biće prijatnije da ne budete na promenadi, već da se malo ušuškate, ne zbog tvojih razgolićenih grudi, već zbog samog čina hranjenja, koji je (posebno za bebu) i intimni čin maženja sa mamom, sakupljanja sigurnosti i ljubavi. Tako nešto ne moraš nikome da objašnjavaš, niti da se pravdaš.

S druge strane, ako ti mleko ne krene, ako ga nemaš, i to je okej. Zato su tu formule da ti pomognu, važno je da će beba imati šta da ručka! To što možda nemaš mleka ne čini te manje uspešnom mamom, lošom ženom sa nekom falinkom. Neke žene jednostavno imaju problem sa laktacijom, ali ne mari – to je samo jedan deo roditeljstva. Sa bebom se kontakt i prisan odnos može izgraditi i uz flašicu. Svu hranu koju ne uspe da iscrpi iz formule, bebić ima da upije iz zagrljaja, i poljubaca, i reči mekih kao pliš. Zapamti – zbog eventualnog nedostatka mleka nisi inferniornija među mamama! Svojoj bebi si Sunce.

Ako odlučiš da ne dojiš, okej, imaš svoj razlog za to, samo verujem da je taj razlog dovoljno ubedljiv. Uostalom, dete je tvoje, tvoj je i izbor. Samo bi bilo dobro da ga nisi napravila zbog pogrešnih informacija koje su ti servirane ili do kojih si nekako došla. Ili iz, nedajbože, lenjosti ili nemarnosti. Uvek se bori za ono što ti je važno, a da, to jeste tvoje malo čedo, koje od tebe zavisi.

Ne znam da li ću jednom ponovo imati bebu. Ako je i budem rodila, radujem se dojenju sigurno podjednako kao i ta beba. Ako mislite da one blažene slike mama sa bebama na siki lažu, u pravu ste. U stvarnosti, osećaj je još lepši nego što se na tim fotografijama može i nazreti. Malo je nežnijih stvari na ovom svetu.

P. S. A ako imate viška mleka, greota je bacati tako vrednu hranu. Pozovite Banku mleka, nahranite bebe lekom kojim vas je priroda tako brižno obdarila.

The post Organic za bebe appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/08/roditeljstvo-2/organic-za-bebe/feed/ 2
Sedam. Od nezgodnog do prostranog broja. http://www.cvrkutanje.net/2017/07/roditeljstvo-2/sedam-od-nezgodnog-prostranog-broja/ http://www.cvrkutanje.net/2017/07/roditeljstvo-2/sedam-od-nezgodnog-prostranog-broja/#comments Mon, 31 Jul 2017 06:49:35 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4143 Kada smo te večeri početkom proleća oduvali svećice sa naše bajke od torte i ispratili i poslednje goste, bacila sam se u krevet sa osećanjem da ću dugo spavati, gustim snom iz kog ne želim lako da se probudim. Poput naše Alise iz zemlje čuda. Taj osećaj me nije prevario – umor koji je sada […]

The post Sedam. Od nezgodnog do prostranog broja. appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Kada smo te večeri početkom proleća oduvali svećice sa naše bajke od torte i ispratili i poslednje goste, bacila sam se u krevet sa osećanjem da ću dugo spavati, gustim snom iz kog ne želim lako da se probudim. Poput naše Alise iz zemlje čuda. Taj osećaj me nije prevario – umor koji je sada stigao nosio je sa sobom džak koji je valjalo pospremiti. Utiske koje neko ne uspe da nagomila za čitav život, a kamoli za ovakav, skromni ljudski vek, mali vremenski period. Razdoblje od sedam divnih godina.

Odavno sam učila da ovaj broj u sebi nosi posebno značenje, gotovo magijsku vrednost, još od davnina. Do nas, ljudi XXI veka, on i dalje putuje kroz dečje bajke, a onda, kada odrastemo i damo svetu podmladak, u jednom trenutku se trgnemo u saznanju da nam se taj broj vrtoglavo približava i odvodi nas do nove raskrsnice, zajedničke, kako drugačije? Tako su mi pričali, a ja sam naivno mislila da moje vreme teče sporije, i iako će doba u kome ću se time baviti nesumnjivo stići, ono je još uvek daleko van mog vidokruga… Kako da ne.

A onda, taman što je onaj džak sa dolaskom leta i dugih šetnji počeo da se prazni uz olakšanje i novu energiju, teta psihološkinja je potpisala formular Š7: “Sunčica spremna za pohađanje prvog razreda osnovne škole po njenoj meri”. Iznad moje glave stoji upitnik u društvu oklembešenog uzvičnika, u grlu mi knedla, dok tati u šoku kao nehajno istrčava iz usta: A kako ćemo onda u septembru na more? Nešto se ipak mora i reći, jelte. Onaj moj džak se samo promeškoljio i ponovo malo udebljao.

U kolima je vruće, dodatno podgrejano emocijama koje polako cure kroz krhke šavove.

Sunčica se smeje. I traži sok na Savi. Deca mnogo bolje plivaju kroz promene od nas, znate to? Ona se prepuštaju tokovima, dok mi neprestano promišljamo sopstvene pokrete, čitajući neke znakove koji možda i ne postoje. Dečji plivački stil je ples, dok naš više podseća na poziv u pomoć. Da se mi pitamo, najslađe bi nam bilo da se dugo, ma da se nikad ne pustimo od te bove zvane Detinjstvo.

Dok uzimamo stvari iz ormarića na kojem je ispisano nežno Sunčica i Lucija, i u vrtiću zatvaramo ona zelena vrata koja milozvučno škripe, u glavi se vrti epsko-fantastični film: od navijanja za prvi samostalni udah, preko dugih usnulih šetnji u marami za nošenje, sa glavicom tik do maminog srca, žir-kapa, usamljenost, ona fotografija kada je prvi put samostalno sela, na onoj livadi na Zlatiboru, među kravama, mnoga važna pitanja bez odogovora ili još gore – sa protivrečnim odgovorima, gaće-za-na-glavu za sigurno planinarenje na Tornik, vožnje biciklom od “prestali smo da brojimo” hiljada kilometara, spavanje na reci, prelazak preko Brankovog ujutro, kad je grad netaknut i drag, omiljeni vaspitači, prvi drugari, ukradene šetnje po Dorćolu… džak sam tek načela! Što se više približavamo školi, sve jače želim detinjstvo na ripit.

Ipak, zaustaviću se pre nego što me sentimentalnost odvede u pogrešnom pravcu. Dovoljno sam pametna da naučim od Sunčice da život treba prihvatiti oberučke, pustiti ga da ti se baci u zagrljaj bez previše dumanja, i šibati samouvereno vrckajući dalje, ne sa teretom džaka, već samo sa pokojom dragocenošću uvek nadohvat ruke. Ostale dragocenosti iz te vreće, sve ono što te čini još jednim malim jedinstvenim plamičkom u ovom prostranstvu sveta, nosiš u očima, u osmehu, u pokretima koji iscrtavaju ljubav. Uvek ljubav.

Eto, da znate da izgleda ipak i nije tako strašan taj broj sedam. U njega mnogo toga staje, ali se na njega toliko toga i nadovezuje. Ponosna sam da kažem da smo uprkos podužem spisku dijagnoza (koje nisu ništa drugo do papirna čudovišta) doplovili do onoga što se zove običan, jednostavan, mali i vredan, ljudski život, koji smo sve vreme želeli i srcem mu težili. U stvari, dobili smo i više – njemu smo dodali prstohvat čarolije, da ne bude dosadno. Tek dolazi vreme kada ću o tome pisati! Sada, kada sam se, srećna poput Alise, konačno probudila, biće to jedan lep nastavak Detinjstva. Sa prostranstvima pred nama.

P. S. Od danas smo na raspustu. Mislim, do prvog septembra. 🙂

The post Sedam. Od nezgodnog do prostranog broja. appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/07/roditeljstvo-2/sedam-od-nezgodnog-prostranog-broja/feed/ 7
Kad stasaju krokodili http://www.cvrkutanje.net/2017/07/kultura/knjizevnost/kad-stasaju-krokodili/ http://www.cvrkutanje.net/2017/07/kultura/knjizevnost/kad-stasaju-krokodili/#respond Thu, 20 Jul 2017 15:23:37 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4109 Svet je odavno detinjstvu oduzeo njegovu nevinost. Naše generacije su možda rasle okružene cvetićima, leptirićima i horom kolibra, dok istina ni približno nije bila tako lepršava i šarena. I u vreme kada smo mi bili samo nestašni, radoznali klinci, okruženi indijancima i kaubojcima, ukrasnim salvetama i spomenarima, oko nas su tinjali ratovi – oni kućni, […]

The post Kad stasaju krokodili appeared first on Cvrkutanje.

]]>

Svet je odavno detinjstvu oduzeo njegovu nevinost. Naše generacije su možda rasle okružene cvetićima, leptirićima i horom kolibra, dok istina ni približno nije bila tako lepršava i šarena. I u vreme kada smo mi bili samo nestašni, radoznali klinci, okruženi indijancima i kaubojcima, ukrasnim salvetama i spomenarima, oko nas su tinjali ratovi – oni kućni, porodični, pa oni skriveni, latentni ratovi u jednom zatvorenom, izolovanom društvu u kome su živeli mnogi željni letenja. I veliki, surovi ratovi koji su se uveliko zahuktavali spokojnom detinjstvu iza leđa.

Da, nikako nije sve bilo tako bajno kako se sada, poneto našim uspomenama i nostalgijom čini, ali sve što je iskakalo iz te savršene slike u koju su verovali pripadnici Odraslih, ili su se makar pretvarali da veruju, smatrano je za tabu temu. Ššššš, ima stvari o kojima se ne priča, ćuti, ne spominji to, okreni glavu, niko ne sme da zna da postoje problemi. Niko nas nije učio da su poteškoće sastavni deo života, i da i one nečemu služe, pa i da se kao svaka prirodna pojava prevazilaze. Ali mi smo kišu uvek doživljavali dramatično, ne znajući da sve što treba da uradimo jeste – da ponesemo kišobran i pazimo kako gazimo.

Savremena dečja književnost nudi nam malo realniju sliku, koja i pored toga ne gubi na svojoj lepoti. Pored cvetića, trila-la-la i opojnih mirisa, u književnost su se ušunjala i čudovišta, i oni najgori – tihi, nevidljivi neprijatelji, poput ćutnje i nemira. Odmah da vam priznam da sam uz novu knjigu Vesne Aleksić Krokodil peva plakala, koliko sam se i smejala. Jer i plač je lekovit koliko i smeh, posebno kada imate nad čim i da se rasplačete. Ja imam. Ponekad te beskrajne tišine Atakame iz knjige progovore iz mene. I iako nemam uvek hrabrosti da sama pokrenem reči, to nekad neko drugi uradi za mene, kao u ovom slučaju.

Knjiga me je najpre kupila potpisom autorke. Vesna Aleksić je jedna od mojih omiljenih domaćih autorki za decu i mlade, jer piše razumljivim jezikom, onim na kome dišu i govore njeni junaci, osobeni akteri našeg doba i vremena. Rastući sa decom a ne pored njih, ona ne prećutkuje ni jednu njihovu malu radost, ideju ili zapažanje, prelomljeno kroz iskrenost i otvorenost detinjeg srca. Ovo je meni sada svakako njen omiljen roman, potpomognut i nošen krilima pastelnih, vedrih, svedenih ilustracija Maje Veselinović kojima se uvek radujem, jer drugačije ni ne može. Savremena knjiga za decu je lepa i u vizuelnom i u tekstovnom smislu.

Kupila me je bogatim svetovima svojih junaka. U njoj oni žive u jednoj beogradskoj bašti, i pomalo svuda po svetu, i iako su preko dana u poslovnom odelu, poslepodne popuštaju kravatu i čitaju stripove, čuvajući zajedničke male tajne, proučavaju tajne svemira, mnogo i brzo pričaju, a još se brže zbunjuju i zaljubljuju. Tu su i bake i dede, svako sa svojim karakterom i pogledom na stvari, najbolji prijatelj preko ograde, početak škole, usamljenost, kućni ljubimci, nove nepoznate, zastrašujuće reči… Ovu priču nam priča Danica, sedmogodišnja devojčica koja budnim okom posmatra dešavanja u kući, dok istovremeno i sama prolazi kroz svoje male, detinje drame i lepote detinjstva. A svima njima zapravo upravlja krokodil. Onaj mali krokodilčić koji se sa svilenog veza na posteljinici za bebu koja samo što nije stigla preselio u inkubator — prvo da se bori za život, a zatim i za ozdravljenje.

Eto, zbog toga me je konačno i nepovratno kupila. Time je raskrinkala još pregršt ratova. U mom slučaju, samo je započela lavinu sećanja na iste. Imate porodicu koja živi srećno, spokojno, ušuškana u svoju malu oazu od ljubavi. Jedan poziv, ili jedan redovan pregled u trudnoći, okreće svet naglavačke. Tišina nastala od tog šoka ravna je muku u kome obitava duh strepnje, straha i iščekivanja. Mnogo sati, dana istih. Čitava večnost, čini se.  A život negde teče paralelno – život sastavljen od reči, zalogaja, bledih pogleda i teškostečenih osmeha, sunca, sna i koraka, u pozadini nastavlja svojom uhodanom melodijom.

Krokodilče se ipak uselilo u dom od ljubavi. To mu je bilo savim dovoljno da ozdravi, iako u ovu jednu malu misao staje mnogo učenja, obijenih pragova, ispevanih pesmica i odigranih igara. Mnogo rada, rekli bi stručnjaci, iako mi se ova reč uvek činila prestrogom, budući da ona pripada nekom drugom svetu, onom u kojem vladaju odrasli. Mislim na one odrasle koji s vremenom zaborave šta su prioriteti, ili pronađu sebi neke nove. Pažnja usmerena ljubavlju i igra nešto su sasvim drugo, to je rad na koji ovde mislim. To je govor koji dete razume i onda kada vlada najdublja tišina. Od njega se raste i ozdravlja.


A ratovi… Ako vam niko nikada nije rekao, jer je to no-no tema, ili je hteo da vas zaštiti, ja vam neću činiti tu medveđu uslugu. Posle ratova, kada nastupi doba blagostanja, dolazi vreme obnove, a ne povratka na staro stanje stvari. Tada se ponovo gradi sada neki novi grad, a možda i samo varošica, ali nije ni bitno dok u njoj ima onoga što vam je potrebno da budete srećni. U tom vremenu lečimo rane, dok neki ožiljci nastavljaju da bodu i bole s vremena na vreme. Učite da živite u novim okolnostima i da idete dalje – i posle izgubljenih predmeta, utrošenog vremena i rastanaka. Život teče dalje, ali sada drugačijim ritmom, uz zvuke neke druge pesme.

Jer sada naš mali krokodil peva. A to je ono što je najvažnije.

*Na prvoj slici, knjiga je naslonjena na belu haljinicu sa vezenim cvetićima. To je Sunčicina prva haljinica, u kojoj smo je izneli iz bolnice. Sašila ju je i ukrasila baka Duška, od materijala koji joj je ostavila druga baka, Slavenka, koju Sunčica nikada nije upoznala. To je najmanja i najslađa haljinica za bebe koju možete da zamislite.

The post Kad stasaju krokodili appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/07/kultura/knjizevnost/kad-stasaju-krokodili/feed/ 0
Beogradski noćni mozaik 2017 http://www.cvrkutanje.net/2017/06/kultura/beogradski-nocni-mozaik-2017/ http://www.cvrkutanje.net/2017/06/kultura/beogradski-nocni-mozaik-2017/#respond Fri, 02 Jun 2017 10:24:02 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4101 — Hoćemo li da krenemo? — Čekaj, još samo malo da dremnem. Kako sunce počinje da pada, i ja lagano tonem sa njim, u sladak, prolećni, dugo željeni san, uz otvoren prozor, sa vazduhom začinjenim mirisom svežeotvorenih lipa i uz celonoćni horski nastup žaba. Ovog puta sebe zaista ostavljam na miru, da odmorim kada moje […]

The post Beogradski noćni mozaik 2017 appeared first on Cvrkutanje.

]]>

— Hoćemo li da krenemo?
— Čekaj, još samo malo da dremnem.
Kako sunce počinje da pada, i ja lagano tonem sa njim, u sladak, prolećni, dugo željeni san, uz otvoren prozor, sa vazduhom začinjenim mirisom svežeotvorenih lipa i uz celonoćni horski nastup žaba. Ovog puta sebe zaista ostavljam na miru, da odmorim kada moje telo to traži. Poslednjih godina, previše sam od njega očekivala.

Ipak, ne prekidamo tradiciju odlaska na Noć muzeja, kada grad dodatno oživi, a na ulice izađu ljudi kojima se radujete. Radujete se mestima koliko i susretima. Radujete se malo izmenjenom Beogradu. Na jedno veče, iskačete iz stvarnosti.

Bez kupljene karte, bez iščitavanja programa, bez ambiciozno unapred spremljenog plana i obeležavanja mapa, čak i bez fotoaparata, krenuli smo od Kalemegdana. Jer, uvek je lepo videti Kalemegdan, sa svojim parkovima, kamenjem, rekama pod nogama, sa svojim uspomenama, gde su uklesane i naše.

Ispred Cvijete Zuzorić sve vrvi od dece, proleću na biciklima, trčeći, sa vetrenjačama, vičući, gubeći se u gužvi, kotrljajući se u opštoj pometnji, neumorni, dok ih majke uporno dozivaju. Ove večeri pauziram od roditeljstva, Sunčica uživa kod bake i dede — sve je super, opusti se — i tek što to pomišljam, jedno dete ispred nas pada sa trotineta, uz poznat tup udarac o beton, i ustaje uplakano, musavo od krvi, bez zuba, plačući neutešno. Ali ja sam, beše, na pauzi i utrčavamo u Cvijetu, u još jedno malo, nevino, detinje carstvo.

Igračke. Drvene, grubo tesane, nasmejane. Lutke od drveta, pelivani, automatoni, mrdalice. Da li vam je bilo šta od toga poznato? U kolekciji Ive i Irine Dunčević žive igračke koje su im pravili roditelji Nataša i Miloš – mama svojom maštom, a tata rukama, uz pomoć stolarskog alata. Fascinirana na koliko načina detinjstvu poručujemo ljubav, išli smo od kutije do kutije posmatrajući pokrete ljute papričice, rode, crva… a okrećući čekrk, pokretali smo malu drvenu pozornicu. Iznad naših glava vrteli su se pelivani u jarkim bojama, deca su crtala i sekla lutkice od kartona sa mehanizmom za pokretanje od kanapa, dečje glavice su proletale kraj nas, trudna kustoskinja pričala je priče o igračkama, detinjstvo se komešalo i žuborilo vazduhom.

Mali predah otkrivamo među grafikama. I svaka koja mi se dopala bila je sa Dalekog istoka, mahom iz Kine.  Nežne, apstraktne, neuhvatljive, lelujave, pastelne. Kao san, koji svako drugačije iščitava. U njima sam pronašla vedrine.

Smejemo se kako je sada Kališ mnogo posećeniji nego onda, onda kada smo mi bili mladi i zeleni, u parovima koji promiču kraj nas prepoznajemo taj zaljubljeni pogled širokih perspektiva, šetamo dalje kroz buku, vrevu, odustajemo od reda za šećernu vunu (!), jer hitamo dalje – ka onom najpoznatiijem pogledu u Beogradu, u prizor u koji staju istorija, i lepota, i priroda, i uspomene, i plovidba, u kome svaki put nastane po jedna a slika u mojoj glavi. Ovog puta preda mnom je ležalo prostranstvo jednostavnosti.

U jednom od tunela u masi lica iskače jedno poznato, piljim u njega dok promičem, a zatim se vraćam užurbano: Miljane! To je lik koji znam jedino sa fotografija, a gde je Miljan, tu je i Marica, moja Marica, sa druge strane planete, iz Singapura! Živimo u dva različita sveta, a iznenada se sastajemo u jednom srednjevekovnom prolazu gde se kuju mačevi. Zagrljaji, poljupci, glas koje nismo uspeli da zabeležimo u onih sto i nešto prepiski na gmailu u poslednjih godinu dana.

U Rimskom bunaru, nimalo čudno, pričamo o Skajrimu, o epskoj fantastici, udišemo hladnoću kamenja i slušamo šum vode. Odlazimo dok ne počnem da padam u san.

A napolju, nadolazeća oluja naterala nas je da predahnemo na omiljenoj kafi i sladoledu. Reka nas je razmazila toliko da nam se čini da smo u metežu poput onog na koncertima, da je previše ljudi i da se sve prebrzo kreće. Kelner nas uverava da je danas zaista poseban dan.

Kada izađemo napolje, grad se cedi od kiše koja je protutnjala ovuda.

Kod Ruskog doma sve je mirno i tiho, pospano. U svetloj, raskošnoj, pozlaćenoj dvorani od mermera, odjekuju zvuci klavira i tihi šumovi, nekako nesrazmerni broju posetilaca koji u tom trenutku tamo boravi. Ovo puta iskačemo iz gomile, odeveni poput holandskih turista — lagano, gotovo mediteranski, sa japankama na nogama. Ali Bulgakovu ne smeta, u stvari, da nije njega i njegovog genijalnog romana, stvarno bih se ovde osećala kao potpuni stranac. Neke drugačije fotografije nižu se pred nama, neki hibrid fotografije i grafike, nadahnute Majstorom i Margaritom – moćne, lepe, bizarne, slobodne. Od onog brda knjiga za ispit iz Svetske književnosti, najviše sam se ovoj radovala.

Topčider, mirisan od kiše, ostavili smo za kraj. U Javnom akvarijumu i tropikarijumu mazila sam se sa Čedom, divnim primerkom bradate agame. Držala sam i pitona, iznenađena koliko su zmije nežne, pa i tople. I nisu ljigave, kako sam mislila. Mazeći je, pitala sam se zašto su mi se uopšte one činile strašnim.

Nisam ni znala da je ponoć već prošla, dok smo stajali u bašti a iznad naših glava se uzdizalo visoko drveće. Okruženi bonsaijima, grickajući Anđele, koje smo sada prvi put probali, omamljeno gledajući u jezerce sa kornjačama, osećali smo se kao kod kuće, među najbližima. Žubor vode i prisustvo ovih malih pitomih bića na mene su delovali kao uspavanka.

Dok smo stigli do kola, kiša je ponovo počela da pada. Leno se vozeći uskim ulicama u kojima žive neke velike, bogate kuće iz časopisa, neki drugi svet, uživali smo u gradu u kome uvek, ma koliko se manjao, pronalazimo i mesta za nas. Već u kolima, uspavala me je nežnost kiše.

Na jedno veče iskočili smo iz stvarnosti. Tu smo bili on i ja, naši mali umori, ali i naši mali snovi.

The post Beogradski noćni mozaik 2017 appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/06/kultura/beogradski-nocni-mozaik-2017/feed/ 0
Napolju smo! http://www.cvrkutanje.net/2017/03/roditeljstvo-2/napolju-smo/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/roditeljstvo-2/napolju-smo/#respond Fri, 24 Mar 2017 11:13:50 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4091 Oko nas su dani sastavljeni od: — ranog ustajanja, jer sunce nas zove, mama! — doručaka na terasi, koju uz žvakanje keksa i mleka raščišćavamo — šoping lista (vetrenjača mala i velika x nekoliko, rukavice za baštu, kantica za zalivanje, seme rukole, naočare za sunce, ponovo) — pupoljaka, cveća, bože svuda je cveće, i zelenilo, […]

The post Napolju smo! appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Oko nas su dani sastavljeni od:
— ranog ustajanja, jer sunce nas zove, mama!
— doručaka na terasi, koju uz žvakanje keksa i mleka raščišćavamo
— šoping lista (vetrenjača mala i velika x nekoliko, rukavice za baštu, kantica za zalivanje, seme rukole, naočare za sunce, ponovo)
— pupoljaka, cveća, bože svuda je cveće, i zelenilo, i ptice, i sunce i to je tako omamljujući hepi miks
— kancelarija na otvorenom, sa sportskim intervalima u pauzama
— putovanjem od vrtića biciklom, uz prolećni puls grada
— beskrajnim večernjim šetnjama bez pravca, bez cilja
— padanjem u san dok je glava još putuje ka jastuku, a knjige čekaju otvorene
I samoćom. Onom tihom i toplom, koja, kada je malo duže slušam, u stvari ima mnogo toga dobrog da mi kaže.

***

I da! U želji da isprati fotografiju gore, Sunčica-baštovanka vam preporučuje jednu vedru knjigu-cvećarnicu Dobrice Erića, punu livadskog, baštenskog i drugog cveća za upoznavanje — šarenu, poletnu i rastrčanu, kako detinjstvu i dolikuje. Da uz ovaj poetski katalog cveća još malo odložimo ulazak u kuću.

Kraj potoka
sitnoskoka

Ispod žbuna
bez zubuna

Žmirkaju dva
plava oka

Željna pčela
kraj njih lebdi

Ne veruje
sama sebi.

pesma Ljubičica, iz zbirke Dobrice Erića Sunčeva deca, pesme o cveću, Kreativni centar

The post Napolju smo! appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/roditeljstvo-2/napolju-smo/feed/ 0
Nasledstvo http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/nasledstvo/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/nasledstvo/#comments Mon, 13 Mar 2017 11:04:05 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4081 – Ko, po vašem mišljenju, daje dozvolu da volimo ili ne volimo sami sebe? – Pa, roditelji, zar ne? – A šta ako to ne dobijemo od roditelja, šta onda? – E, to ne znam. Ako to ne dobijemo od njih, onda to jednostavno nemamo. – Znate li da jedino čovek koji autentično voli sebe […]

The post Nasledstvo appeared first on Cvrkutanje.

]]>

Ko, po vašem mišljenju, daje dozvolu da volimo ili ne volimo sami sebe?
Pa, roditelji, zar ne?
A šta ako to ne dobijemo od roditelja, šta onda?
E, to ne znam. Ako to ne dobijemo od njih, onda to jednostavno nemamo.
Znate li da jedino čovek koji autentično voli sebe može istinski da voli i nekog drugog, ili da zaista pripada drugome?

*

Pomislih da sam možda dobila i previše. A nazad se više nije moglo.
Upitah je:

Zaista, šta onda činiti? Šta dolazi posle otkrivanja krivaca za naše defekte i posle liste žalbi na roditelje i sve druge koji su nam se zamerili? Ima li čega iza toga? Ili je iza toga samo svest o poražavajućem saznanju i izopštenost iz sveta onih koji umeju da vole?
Postoji kapacitet u vama koji to može da nadokndi. Možete ga nazvati unutrašnjim negujućim roditeljem ili, jednostavno, polaganim buđenjem ljubavi prema samoj sebi.

Bila sam tužna i umorna i nisam verovala da se ovo može popraviti, ikada. Upitah je:

Vi zaista mislite da se to može?
Mislim da može. To je proces. To traje. To se nekada radi do kraja života i predstavlja posao koji nikada nije sasvim dovršen, ali koji može da donese rezultate.
To je ono na čemu treba da radimo od sada.

Iz romana Baltimor Jelene Lengold, Arhipelag, 2011.

I zato nikada, nikada ne gubim iz vida šta je ono što joj jedino ja mogu dati. To malo, nevidljivo a dragoceno nasledstvo koje će ostati pohranjeno u same temelje njenog bića, tu česticu ljubavi prema sebi koja će s godinama postajati veća i snažnija. U načinu na koji joj se obraćam, u širinama kojima joj dozvoljavam da istražuje svet, u upućivanju da je ovom ranjenom svetu potrebna dobrota, i da ona u svemu tome ima svoju ulogu. I gledajući na sve njene poteškoće sa blagonaklonošću, kao neodvojivi deo njenog šarma. Da sutra ni od koga ne mora da čeka potvrdu da je ona zaista vredna, i da jednog dana ne luta u potrazi za dokazima da je još jedan biser u kosmosu.

The post Nasledstvo appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/nasledstvo/feed/ 3
Tajni recept protiv strašnih priča http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/tajni-recept-protiv-strasnih-prica/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/tajni-recept-protiv-strasnih-prica/#respond Thu, 09 Mar 2017 13:05:33 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=4012 Problem je u tome što odrasli uglavnom smatraju da su pametniji od dece, što na žalost nije tačno. Još je žalosnije što odrasli imaju moć, a deca nemaju, tako da umesto dečije pameti na ovome svetu uglavnom vlada glupost odraslih. Ne znam u kom se to trenutku desi da pametna deca postanu glupi odrasli i […]

The post Tajni recept protiv strašnih priča appeared first on Cvrkutanje.

]]>
Problem je u tome što odrasli uglavnom smatraju da su pametniji od dece, što na žalost nije tačno. Još je žalosnije što odrasli imaju moć, a deca nemaju, tako da umesto dečije pameti na ovome svetu uglavnom vlada glupost odraslih. Ne znam u kom se to trenutku desi da pametna deca postanu glupi odrasli i da zaborave svoju dečju pamet. Zato bih svim odraslima toplo preporučila da što više čitaju slikovnice i knjige za decu, jer iz njih mogu jako puno toga da nauče. Tačnije, mogu da se prisete i podsete na sebe kad su bili pametna, radoznala i odvažna deca, koja se nisu bojala ni najstrašnijeg zmaja, već su u njemu gledala biće vredno zanimanja i pažnje.

Ana Đokić, pisac za decu, intervju za list Danas

Znam da bajke nikada nisu prestajale da postoje. Menjali su se akteri, kostimi, kraljevstva, jelovnik, neprijatelji, arhitektura, ali kako god da okreneš, ispod tih kozmetičkih elemenata suština je ostajala nepromenjena. Svako zna svoje mesto – imamo junaka koji je otelotvorenje dobrog, onih pravih, funkcionalnih ljudskih vrednosti, univerzalnih, apsolutnih, koji čuvaju svet. Zatim, imamo i junaka koji je otelotvorenje zla, praktičara vrednosti koji zagađuju, usporavaju, urušavaju svet i izbacuju ga iz svog koloseka. Tu je i mnogo onih koji pomažu ili odmažu jednoj ili drugoj strani, u zavisnosti od toga za koju stranu su se opredelili, ili za koju su imali više naklonosti, ali i snage. Nije svako rođen da vodi ili da se bori. Ali sâm odlučuje kome u svojim aktivnostima pomaže. Bilo, jeste i biće. Od epskih vremena do savremenih bajki.

Strah je uvek bio na crnoj listi, na strani zla. Čemu on uopšte služi? On je tu da nas čuva od potencijalnih opasnosti koje nas mogu ugroziti, da nas upozori i dâ nam dodatnu snagu ako treba da se borimo za sebe. I tu bi trebalo njegova priča da se završi. Međutim, on dolazi i u okolnostima koje po nas ne samo da nisu loše, naprotiv. Kada treba da sednemo u avion i odletimo na drugi kraj sveta, na primer. Ili kad treba da sednemo i zapišemo ono što nam se godinama mota po glavi. Ili kad treba da uđemo u lift i prištedimo malo svoje zglobove. Ili kada treba da pokucamo na neka vrata, iza kojih nas čeka bolji posao, zdravije društvo, princ na belom konju… Tu strah nastavlja da priča svoje priče — budalaštine, ako mene pitate. Njima vas samo odvraća od smislenog delanja, dajući vam “dovoljno ubedljive i logične razloge” za povlačenje. A mi im, šašavi, verujemo i držimo se podalje od mnogo toga što bi nas moglo usrećiti. U stvari, uplašimo se zmaja i zatvorimo se u svoj sigurni zamak koji s vremenom postaje sve skučeniji a mi sve nervozniji.

To je tako kod nas odraslih. Deca su mnogo hrabrija, čak i kad se plaše. A ogromna je lepeza njihovih strahova: mrak, grmljavina, policija, lopovi, duhovi, u našoj porodici se prepričava i kako se jedan sada veliki dečak plašio popova, i kako se jedna sada velika devojčica plašila da će da će “da otiđe” kroz slivnik u kadi kada mama posle kupanja pusti da voda oteče.

Strašna priča Ane Đokić decu kroz bajkovit ambijent uči kako strahovi i nisu takve zverke kakvim nam se najčešće čine. Iako se celo kraljevstvo diglo na noge kada se grozni, ružni, ma strašni zmaj! pojavio na prozoru zamka, od kralja Alonsa IV i kraljice Anabele, do njihovih dvorjana i hrabrih vitezova, jedan mali neprimetni dečak, princ Almo, rešio ga se na najdivniji način – bez borbe, isukanih mačeva, teških reči, bez ijedne rane. Princ Almo strašnog zmaja sačekao je s oduševljenjem, a uništio ga je svojim upornim pitanjima, svojom (dečjom) radoznalošću. I iako je ovo rešenje za nas velike možda izvor sjajnog humora i smeha, ostavlja nam prostora da ozbiljno razmislimo o tome da li smo zapostavili sopstveni dečji dar, radoznalost kojom ne samo da ubijamo strahove, već neprestano, sa svakim novim danom, pronalazimo nove načine da otkrivamo nešto novo, da se radujemo i da bez obzira na sve idemo dalje, naoružani ljubavlju prema svetu. Ne verujući strašnim pričama koje se motaju u našim glavama, naravno.

Ova strašna knjiga je slikovnica. Ona savremena – pametna, ali i lepa slikovnica, jedna u nizu onih koja nisu puka didaktična sredstva za najmlađe, već mogu biti visokovredna umetnička dela – i likovna i književna, kako je autorka rekla u pomenutom intervjuu. Dušan Pavlić, odavno nam poznat po predstavljanju dečjih svetova sa mnogo detalja (mačke su tu neizostavne!), koji pričaju svoje male priče u priči, upotpunio je ovu o Almu i strašnom zmaju s mnogo boje, humora i vedrine, i jednu naizgled srednjevekovnu bajku smestio u blisko okruženje XXI veka. Gde su oklopi, tu su i fliperi, i teleskop se odlično slaže uz krunu. Nije ni važno. Rekoh vam već, bajke nikada nisu ni prestajale da postoje.

Slikovnicu Strašna priča možete kupiti u knjižari Kreativnog centra.

The post Tajni recept protiv strašnih priča appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/kultura/knjizevnost/tajni-recept-protiv-strasnih-prica/feed/ 0
Uz nedeljni ručak http://www.cvrkutanje.net/2017/03/aktuelno/sava/uz-nedeljni-rucak/ http://www.cvrkutanje.net/2017/03/aktuelno/sava/uz-nedeljni-rucak/#comments Sun, 05 Mar 2017 23:35:11 +0000 http://www.cvrkutanje.net/?p=3928 U ovo doba godine život se ponovo ustalasa. U žardinjerama ispred vrtića pojavili su se prvi žuti cvetići. Obradovala sam im se, znajući da je to pouzdan znak da džemper, toplu jaknu i ostale zimske rekvizite mogu da odložim u kutiju, uz uzdah olakšanja, zadovoljno lupajući dlanom o dlan. Sunčica je dobila trotinet. Pravi, stabilan, […]

The post Uz nedeljni ručak appeared first on Cvrkutanje.

]]>
U ovo doba godine život se ponovo ustalasa.

U žardinjerama ispred vrtića pojavili su se prvi žuti cvetići. Obradovala sam im se, znajući da je to pouzdan znak da džemper, toplu jaknu i ostale zimske rekvizite mogu da odložim u kutiju, uz uzdah olakšanja, zadovoljno lupajući dlanom o dlan.

Sunčica je dobila trotinet. Pravi, stabilan, brz, dovoljno velik i jak da može da ponese i mene, dok me ‘ćera gura, tim nežnim korakom prevaljujući kilometre. I ljubičast, naravno. Lila, ako pitate Sunčicu. Da se slaže uz jaknicu, i kacigu, i uz korpu u malom Maksiju, i uz mamu. Mislim da nas ni sa dva kilometara ne možete promašiti. Taj trotinet nam je dao nova krila. Ponovo smo pronašli način da doskočimo toj staroj, dosadnoj prepreci — otežanom hodu. Svakodnevnica ispunjena s mnogo igre najbolja je vežba.

Prehlada je došla u pravo vreme, da me malo uspori i napravi mesta snu.

Nina, do pre par dana samo gošća, već je stigla da postane punopravni mačeći član našeg malog domaćinstva. Dovoljno je mala da imamo osećaj da nam je još jedno dete u kući, i dovoljno je velika da prede glasno i mazi se dugo, usporavajući vreme. Volim da čujem njene šapice kako koračaju po kući ujutro, dok deca još spavaju a ja istezanjem pozdravljam sunce. I da gledam kako Sunčica i ona dele krevet, igračke, pa ponekad i hranu.

Moj najdraži jasmin ponovo izbacuje mlade listove, Ivanu su ruke do ramena u akvarijumu, tata je probudio svoje jezerce iz zimskog sna, i koi šarani ponovo lete blizu površine, svojim telima bojeći vodu u narandžaste i crvene prelive. Svuda oko mene klokoće voda.

Po ormanu uporno tražim udobne helanke i majicu na duge rukave u jarkim bojama. Baš mi nedostaju boje. Kofu boja bacila bih na ovaj grad, da sakrije sivilo koje ga je prekrilo. Po podu defiluju starke, a po stolicama vise tanke jaknice, spremne za izlazak napolje. To su te odevne kombinacije koje se slažu uz reku, nasmejano lice, ulice otvorene za šetanje, bicikl koliko i rolere. Zalazak sunca svakog dana posmatramo sa Save, zadihani od jurcanja, omamljeni od svetlosti i od zvukova ispunjenih vedrinama.

Na omiljenoj terasi kujemo planove, poput novogodišnjih želja. I tu, osluškujući kako život u nama i oko nas teče, širi se i preliva u najlepšim toplim nijansama neba, u isto vreme ih i ostvarujemo.

The post Uz nedeljni ručak appeared first on Cvrkutanje.

]]>
http://www.cvrkutanje.net/2017/03/aktuelno/sava/uz-nedeljni-rucak/feed/ 2