Dobrodošlica

RužaJa mnogo volim cveće. Volim da ga gledam kako raste. Volim da pričam sa njim. Moj san je da imam baštu u kojoj bih mogla da uživam sa svojim zelenim prijateljima i u kojoj bih se osećala sigurno.
Jedan moj prijatelj mi je jednom rekao da je moj problem u tome što ja neprestano maštam o bašti, što ne radim na tome da zaista stvorim jednu. “Ali to je nemoguće, za to mi je potrebno mnogo novca, a nemam ni prostor na kojoj bih se stvorila, možda čak nemam ni vremena da se staram o njoj.”
“Za to ti je potrebno svega nekoliko minuta dnevno, a trud je najviše što moraš da uložiš”, rekao mi je.
“Kako je to moguće?”, pitala sam.
“Pa, lepo. Stvori je u svojoj glavi, baš onako kakvom je zamišljaš. Zasadi cveće, postavi stočić sa romantičnim šoljicama i čajem, ponesi sa sobom neku knjigu. Dovedi u nju dragu osobu. Svakoga dana dodaj ono što želiš. Mnogo je važno da redovno boraviš u njoj i da je svakodnevno neguješ, kako bi bivala sve lepša. I ono što je najvažnije… zaštiti je. Zavucite se pod stakleno zvono. Ti i ona, sa svim tebi bitnim stvarima, bićete sigurne. A sa tog skrovitog, divnog mesta, moći ćeš da posmatraš svet izvan sebe, svet kojeg si i ti sastavni deo, od koga učiš, ali koji te ne može povrediti.”

Poslušala sam ga.