Ova reč još uvek nije ušla u naše rečnike. Šta je stari Vujaklija znao o spemu? Nema je u Rečniku novih anglicizama. Niti u Rečniku slenga. Ni u najnovijem bestseleru Matice, u tako dugo pripremanom Srpskom rečniku. Samo u novom Rečniku stranih reči i izraza je naveden: spam (engl. spam, prvobitno fabrički naziv za mesni narezak), neželjena elektronska pošta, najčešće reklamnog sadržaja. Nedovoljno. Upotrebe spema su ipak višestruke.

Spem je svuda oko nas. Spem je ušao u našu stvarnost na mala vrata – putem mejla, i to onog neželjenog, bespotrebnog, zbunjujućeg. Onog koga odmah šaljemo u trash. Ili brišemo. Iako se ovaj termin i dalje najviše koristi u računarskim tehnologijama, okruženi smo spemom razne vrste.

Jedemo spem, oblačimo spem, naše navike su prezasićene spemom, iako toga često nismo ni svesni. Mi bismo najradije voleli ono: I don’t want any spam, ali bi to bilo fuj! Spem daje šmek. Spem je začin, nekima ključni. Misli su nam pune spema. Odnosi su puni spema. Civilizacija vrvi od spema. Spem je pun spema. Spem, spem, spem, speeeeem!

Pajtonovci su ovaj skeč snimili davne 1975. godine, daleko pre mog rođenja. Inspiraciju su dobili od tadašnjeg konzerviranog mesnog nareska, koji možete videti na slici. Mogu misliti koliko je ukusan, kada su mu namenili ovakvu ulogu. Ko bi rekao da će njihova šala biti tako proročka, da će biti upotrebljena u kompjuterskoj terminologiji  i da će više od trideset godina kasnije celo društvo biti utopljeno u spem, možda i samo po sebi predstavljati spem. Samo, ko će njega baciti u trash?

Imate li vi dobru zaštitu od spema?

A evo i čuvenog skeča. With little spam in it.

Pre nekoliko godina sam listala ovaj moj vrlo drag list i kada sam došla do poslednje stranice, naletela sam na prijatno iznenađenje. Rubrika pod naslovom Čudesni svet Gerija Larsona bila je ispunjena stripovima od samo jedne sličice. Na jednoj od njih je stajao neki momak u svojoj sobi pored razbijenog prozora i čitao poruku: “Neko vam je bacio ciglu kroz prozor? Pozovite Al’s glass service…” Eto dobrog predloga za reklamu, zar ne?

Geri Larson je američki ilustrator, koji je svoju slavu stekao stripom The far side koji je izlazio više od jedne decenije u mnogim novinama. To je bio vrhunac njegove popularnosti i najplodniji deo njegovog života. Geri se povukao još 1995. godine, odustavši od daljeg pravljenja stripova za masovne potrebe, jer je smatrao da rokovi škode njegovoj kreativnoj energiji, što mu verujem. Cenim vreme i one koji ga slede, ali to može da bude dosta naporno, tako da se često pitam ima li sve to smisla. Geri je nastavio da crta, ali prateći svoj ritam. Takođe, posvetio se sviranju gitare, jer se uželeo svog voljenog džeza. Ipak, njegovi stari stripovi nisu pali u zaborav i postoji mnogo kolekcionara, kao i onih koji pokušavaju da ga kopiraju.

Ono što je meni najinteresantnije je što su životinje mahom glavni akteri njegovih kratkih pričica, a posebno krave, za koje je i sam rekao da su vrlo smešna stvorenja. U tom smislu, krave su njegov zaštitni znak. Geri voli da ljude i životinje smešta u neobične situacije, posebno one u kojima može da zameni ljudsku i životinjsku perspektivu, čime radnja dobija gotovo groteskan smisao. Uostalom, crteži govore mnogo više od mene.

Na ovoj stranici možete pogledati još gomilu Larsonovih kratkih stripova.

- A daaaaaaj i meni malo… – reče klinac koji je pre nekoliko dana dobio od mame dozvolu za prvi samostalni izlazak iz kuće, da se napolju igra sa drugarima. Ima oko 4-5 godina.

- Ma beži bre, ne može! Darko dobija reket sledeći, posle idu Mirko i Stanko, a kasnije igramo dubl. Ne smetaj nam! – odgovori mu jedan od predvodnika ovog hrabrog tima. To je stariji momak, do 6 godina. Nekako uspeva da drži reket u ruci, a kadkad se i saplete o njega.

- Ali, eto, samo jednom! Samo jedan poen! Majke mi, odmah vam ga vraćam! – uporan je klinac. Mislim da će od njega biti nešto.

Ovi ga više ni ne slušaju. Sklanjaju ga rukama i nogama, jer im smeta u ovom ozbiljnom poslu. Odlučni su i istrajni. Vredno vežbaju. Posvetili su se svom cilju i gledaju u dedin stari, drveni, izlizani reket sa žicama koje vire, kao u amajliju. Ponekad ga i poljube, posebno onda kada, zahvaljujući njemu, loptica završi kod teta Mare na terasi ili u šimširu, što znači dobitni poen.

Mali ide unaokolo, pokušava da bude deo društva. Levo, desno, malo po malo, on se najzad doseti:

- Hej, slušajte me! Imam ideju! Slušajte… – predlaže svojim ozbiljnim drugovima. Klinci se odazivaju, jer ko zna, možda ima neku novu vest, nešto što oni ne bi smeli da propuste.

- Evo, vi slobodno igrajte… a ja ću da vičem AaAaa! (misleći pri tom na poznato stenjanje igrača pri izvođenju udaraca)

Kakva ideja! Mali me je oborio. Ne znam da li su mu dopustili da bude stenjač, jer sam ušla u kuću da širim dalje ovu zanimljivost. Nova zvezda je rođena.

A Novak Đoković je danas postao naš prvi teniski šampion. Kada je, u poslednjoj rundi, Tsonga izbacio lopticu u aut, naša poznata malena ekipa, danas u još većem broju, izletela je napolje da vežba. Kiša je padala, ali oni su, prvo bacivši petarde da iskažu svoju radost, nastavili da radom.

Ali, oni nisu jedini. Sigurno ste i vi primetili da se sve više dece i mladih interesuje za ovaj sport. Kada sam juče šetala naseljem i pored reke, iza svakog ćoška, na svakom slobodnom prostoru, bilo je onih koji su igrali tenis. Bilo je i onih koji su pokušavali da igraju na biciklističkoj stazi dok nema biciklista.

Drago mi je što su ljudi poput Noleta, Ane Ivanović i Jelene Janković idoli velikog dela mlade populacije Srbije. Sve što sam od njih videla bilo je krajnje pozitivno. To su obrazovani, lepo vaspitani, uporni i borbeni ljudi, a povrh svega imaju mlad duh. Moram priznati da su na neki način oni i moji idoli, jer mislim da od njih možemo svašta da naučimo. Pored istrajnosti, sportskog života, otvorenosti i gore navedenih osobina, jedna od bitnih je i podrška najbližima. Njihova snaga (kao i naša) krije se u nama i mi smo za nju odgovorni. Ali, sve je lakše kada imamo nekoga da nas voli i pruža nam podršku. Uspeh tada ne može da izostane, ma kakvi da su uslovi u kojima se nalazimo i kakva god da je država u kojoj živimo.