Neki drugi put ću vam pisati o tome kako je uz njenu pomoć izgledalo suočavanje sa onim čime bih u životu volela da se bavim. Ono što mi je posebno bilo interesantno je to što sam kod sebe uspela da prepoznam znake unutrašnjeg otpora prema nekim svakodnevnim aktivnostima i pojavama, koji sam pomoću knjige sa ponosom uspela da savladam.

Mislila sam da ja to ne mogu. Umorna sam, govorila sam sebi. Nemam snage, možda ni dovoljno volje. Kondicija mi je na nuli, a može mi se i slošiti, govorio je strah. Htela sam da pobedim taj strah, pa sam  počela sa racionalizacijom – od ranog jutra sam na nogama, možda vožnja rolera i nije najbolje rešenje… zašto ne bih… radila jogu? Ili samo šetala? Ili, da se ne bih forsirala, samo ležala i žmurila? Ali ni to me nije ubedilo da je konačno došlo vreme da se vratim onome što mnogo volim – rekraciji, jedinoj aktivnosti kojoj sam oduvek sa punom radošću i poletom mogla da se posvetim. I najzad, kada nisam uspela da nađem dovoljno ubedljiv i jak izgovor za sebe, jednostavno sam sebe sa razumevanjem potapšala, kao što to milioni ljudi na ovom svetu neprestano čini: Nemam sada vremena za to.

Da li sam vama ubedljiva? Je l’ da da su moji razlozi sasvim razumni? Ali, u suštini, nisu to nikakva razjašnjenja, nisu ni izgovori, nije u pitanju ni strah, ni nesigurnost, iako svih njih ima u onome što je ključ cele priče – to je OTPOR. Koliko je stvari u kojima sebe isto ovako razumete, a u stvari se samo odvraćate od onoga što bi bilo dobro da uradite?

Ostalo vam ne mogu niti otkriti, niti to umem. Svako u priči o otporu može naći sebe, ako to poželi, naravno. I ako uopšte hoće da ga prevaziđe. Otpor je jedna vrlo opasna stvar. Možda deluje radikalno, ali kada bolje razmislim autor  ove knjige je u pravu – na duže staze otpor može biti i smrtonosan.

Znate, ipak sam uspela da se posvetim rekreaciji. Predveče vozim rolere, iako se budim u cik zore, imam gomilu obaveza i kao mama, i kao domaćica, i kao supruga, i kao prijatelj, a Ivan i ja sve radimo sami. Nisam se usput onesvestila od umora, niti sam na pola puta shvatila da više nisam u formi. Vozila sam rolere sa jednim potpuno novim uživanjem, i iako Sunčicu nije imao ko da mi pričuva, vodila sam je sa sobom – ona je spokojno spavala dok sam je gurala u kolicima. U stvari, ova vožnja udvoje je mnogo lepa. Pobedite strah, pa probajte. U stvari, pobedite taj dosadni otpor.

A večeras sam i trčala. Ko neće – nađe izgovor, ko hoće – nađe rešenje. Uspela sam!

Da bismo bili sigurni da je bezopasna, morali smo i da je probamo, a taman i sebi olakšamo ovaj nesnosni svrab i bol tek ničućih zubića…

Uverivši se da je u pitanju neka velika, nova, zanimljiva igračka (čija nam se ružičasta boja slaže uz našu pažljivo biranu odeću!), opustili smo se, zamahnuli nožicama i tako je sve krenulo…

Ljuljanje je super! Udobno je, svi se oko mene smeju i ludo zabavljaju, uvek sam u pokretu, a sve to na svežem vazduhu! Bila sam uporna i vredna, kada god bi se ljuljaška zaustavila, tražila sam da me ponovo zaljuljaju… u stvari, da mi pomognu da se zaljuljam, jer sam uvek živahno mlatarala nožicama, nadajući se da će se tako ljulja ponovo pokrenuti. Na posletku, malo mi se prispavalo…

Budući da sam vrlo zahvalno i nezahtevno dete (više nisam beba, sećate se?), odlučila sam da svoju poslepodnevnu dremku obavim upravo ovde. A zašto i ne bih, kada već imam spreman jastuk?

Bilo je divno… ali baka nije htela da dopusti da mi moja umorna glavica prepuna utisaka padne, pa me je odnela u krevetac, među druge, još mekanije dušeke, kako i dolikuje princezama…

Na vašem mestu, kada sretnem neku ljuljašku u parku, ne bih je zaobišla, sa jastucima ili bez njih!

foto: Ivan Jekić

Iako bi idealno rešenje bilo da konačno neko lansira na tržište valjani uređaj za teleportaciju, za sada nam preostaje da se na mnogo realnije načine dovijamo da dođemo do sopstvenog rešenja kako bismo dospeli do željenog mesta. U tom smislu, ja sve češće posežem za biciklom.

Kad god sam putovala kroz Srbiju, uvek su mi se dopadali gradići u kojima ljudi voze bicikle, koristeći ih kao osnovno prevozno sredstvo. Od većih gradova čini se da se Novi Sad odlično uklapa u koncepciju biciklističkog grada, budući da je dovoljno velik da bi bicikl bio potreban, i dovoljno mali da se istim grad lako pređe, a splet staza namenjenih biciklistima to i omogućavaju. Srećom, i Beograd je mladunac u sličnom pokušaju.

Naime, do pre dve godine u Beogradu je sigurna vožnja bicikla bila moguća samo na savskom i dunavskom keju, Adi Ciganliji, Košutnjaku i sličnim rekreativnim centrima na otvorenom, gde ste mogli da se upustite u vožnju sa preprekama, budući da nije bilo jasne granice između biciklista i pešaka, džogera, kolica sa bebama i ostalih korisnika prirode i svežeg vazduha. Vožnja je tako mogla biti uživanje jedino rano ujutro ili uveče, ali i tada se svodila samo na jedno – na puku rekreaciju.

Izgradnja spleta biciklističkih staza kroz jedan deo grada pružila nam je još jednu mogućnost – da nam bicikl postane prevozno sredstvo. U prednosti ovoga mogla sam da se uverim kada je pre par meseci kod nas gostovao čika Bajden. Haos na stanicama. Autobusa nigde. Kolima zabranjen prolaz. Nervoza. Ja hitno moram do fakulteta. Moram da budem u gradu i tačka, ali nevolja je što do fakulteta ima sedam kilometara koje ipak nije tako jednostavno prepešačiti. Setih se reči jednog svog profesora koji je jednom rekao kako ne treba da budemo uvek dostupni, a posebno ne za nepredviđene, loše situacije koji nam drugi nameću. I tako je sve počelo. Za pola sata bila sam na fakultetu, i to nasmejana, što tog dana nije bilo lako videti među vrednim svetom.

Prednosti vožnje bicikla gradom su brojne: sami raspolažete svojim vremenom, ni sa kim se ne gurate i nikoga ne čekate, ne plaćate kartu za autobus, ne tražite slobodno mesto za parking i ne plaćate isti, rekreirate se čuvajući i unapređujući svoje zdravlje, ne plaćate gorivo, čuvate životnu sredinu, možete da svratite na mesta na koja vam na pamet ne bi palo inače da svratite, gledate svet iz druge perspektive… U stvari, za sada ne mogu da zaključim ovaj spisak, jer svakim danom otkrivam još ponešto. Čitav jedan novi svet mi se otvorio, a ja iz dana u dan sa zadovoljstvom istražujem njegove mogućnosti.

Ipak, do sada sam mogla da primetim i neke mane, koje opet ne mogu da se mere sa prednostima, ali mogu da vam otežavaju stvari. Problem najviše leži u parkiranju bicikla, tj. pronalaženju adekvatnog mesta na kojem biste ga mogli ostaviti, sa sigurnošću da ćete ga zateći tu celog kada se vratite.  Niti jedna brava, katanac ili lanac koji ovde možete kupiti neće biti dovoljno sigurni. Svi ti odbrambeni mehanizmi služe više kao psihološka barijera, da pošteni ljudi ostanu pošteni. Drugi problem je što ste za bicikl ograničeni vremenom, jer ga na našem podneblju praktično možete voziti svega sedam do osam meseci godišnje, ako vas vremenske prilike posluže. Treći problem je generalno nepostojanje kulture vožnje bicikla kod nas, što se ogleda u tome što vas vozači kola neretko ne primećuju, pešaci se ne osvrću na vas, a mnogi javni i privatni objekti uopšte nisu uzeli u obzir da će neko poželeti do njih da dođe upravo biciklom, te nisu obezbedili mesto za ostavljanje istog, iako su s druge strane predvideli ogroman prostor za parkiranje vozila. U tom slučaju, vi tu onda nemate šta da tražite.  Još jedan dokaz koliko sitnice mnogo znače. Ipak, mislim da se i tu stvari polako menjaju i da će se s vremenom stvoriti mnogo bolji uslovi za sigurnu i udobnu vožnju. Beograd definitivno postaje biciklistički grad, a ako mi ne verujete, spustite se do Brankovog mosta i bacite pogled na njegove staze.

A kao šlag na tortu, koji je zasladio ovu moju novu letnju ljubav, nedavno je u izdanju Geopoetike izašla knjiga Dejvida Birna, Biciklistički dnevnici. Putopis sa bicikla – ima li trenutno za mene veće poslastice? Da vas malo zagolicam:

S obzirom na tu tačku posmatranja – kada čovek ide brže nego peške, sporije od voza i često je pomalo uzdignutiji od ljudi koji hodaju – razvilo mi se nešto što sam nazvao moj panoramski prozor… Voziti bicikl kroz sve to nalikuje krstarenju kolektivnim nervnim putevima nekog ogromnog globalnog uma. To i jeste put kroz kolektivnu psihu jedne kompaktne grupe ljudi. Čudesno putovanje, ali bez otrcanih specijalnih efekata. Čovek može da oseti taj zajednički mozak – srećan, okrutan, sklon prevari ili plemenit – na delu i u igri. Beskrajne varijacije poznatih tema ponavljaju se i ponovo se pojavljuju: pobedonosne ili melanholične, pune nade ili rezignirane, ove promene stalno se odvijaju i umnožavaju…

Vidimo se na stazi!

Još pri našim krstarenjima Savom primetila sam da reka nije tako široka, tako tiha i da postoji nešto što naše vidike čini mutnijim i nemirnijim. Obale protiv svoje volje primaju splav kućice, sojenice, ali zašto da ne – i prave, zidane kuće. Put uz reku, rezervisan uglavnom za rekreativnce, do pre par godina nije se mogao videti sa reke od gustog rastinja. Sumorna zimska priroda dovela je do toga da lakše shvatimo upozorenje da je uveliko na putu njeno uništenje.

Odlučila sam da to ispitam i kopnenim putem, te sam iskoristila prethodne lepe dane da se navozam biciklom, spremna na sve ono što me može sačekati u nekada divljem predelu iza novobeogradskih blokova na Savi. Kako su samo moje pretpostavke bile tačne!

Pogled na beskrajni zeleno-crni pačvork od poljana i njiva sada je otežan, jer vam je vidik zatrpan đubretom, natovarenim toliko da biste na prvi pogled pomislili da je ova oblast pretvorena u deponiju. To ipak ne remeti zaljubljene parove, prave ljubitelje prirode, da noću ovde dolaze kolima i okruženi đubretom probaju ljubav, a ostatke svoje strasti u vidu kondoma, maramica i ambalaže od slasnih zalogaja iz Meka ili neke lokalne ćevabdžinice nehajno ostave za sobom. Ne znam da li je to moderno, ali bahato i primitivno svakako jeste. Još mi je manje jasno ko na sve to može da se loži, ali nije ni čudo, na sve strane imamo dokaze koliko je današnje društvo perverzno. Vođenje ljubavi u đubretu, kako tuđem, tako i svom.

Uz reku drveća skoro i da nema, ali umesto njega sada su tu pesak, šoder, kamioni, i naravno, sve to gde-gde začinjeno đubretom. Toliko je ljubitelja divljine, da se ni ubrzanom gradnjom ne može zadovoljiti potražnja za prebivalištima u prirodi. Ali da bi se gradilo, prvo treba iskrčiti. Rezervat prirode se pretvorio u gradilište. Biciklistička staza postade opasna, što zbog rupa nastalih od vrlo aktivnog teškog saobraćaja, što od moćnih automobila koji ovde jure kao na autoputu. Moji roleri više tuda ne mogu da prođu. Dok smo do pre nekoliko godina tu viđali razne živuljke, sada je sve više vrlo nesimpatičnih njuški, sa stavom da su sve ovo oni kupili i da imaju pravo da rade sa time šta požele. Postavlja se pitanje koje se sada više ne tiče samo ekologije, za koju dokazano nemamo nimalo svesti, već i pitanje dobrog ukusa, na koje se odgovor i ne nazire.

Ovaj tekst se ovde ne bi našao da ne pokušavam da pronađem rešenje ovog problema. Ono što mi unosi nemir je to što su snage neravnomerno raspoređene. Moja logika je da uvek za sobom treba da počistim i da ne ostavljam nikakav neprimeren trag. S druge strane, javlja se sumnja da jedan moj propisno bačen papir ne znači ništa ako nakon toga jedan čovek za sobom ostavi čitavu kesu. Jedna biljka koju posadim ne znači mnogo ako u isto vreme motorna testera uništi pedeset stabala da bi se postavili temelje za novu vilu na vodi. Koliko se računa moja briga o životinjama ako je jedan čovek sposoban da za svega jedan dan uništi njihovo stanište, pa i njih osudi na propast? Na kraju krajeva, kako da se izborim za sebe i očuvam svoje zdravlje, kada ne mogu da potvrdim ni svoje osnovno pravo, kada sam u suštini potpuno nezaštićena?

Ovo nikako ne znači da treba da prestanem da se trudim, jer ja to ne radim zbog nekog pisanog morala ili da bih u tuđim očima bila svetica, već je to moja prirodna potreba i zbog takvog ponašanja se lepo osećam. Jednostavno, neću da remetim druge, ali zauzvrat ne smeju oni uništavati mene.

Želim samo parče zemlje gde mogu da predahnem, da ne mislim ni o čemu, da uživam, da mi je lepo, da otkrivam svet drugačiji od onog rastućeg, agresivnog i razdirućeg. Svetinje ne leže samo u hramovima, ali ko još ima sluha za to. Danas je svetinja biti zdrav, svetinja je imati decu, zdravu decu, i svetinja je voditi lep život. Na svakom koraku imamo priliku za to, zašto je propuštati?

Slike svih gore navedenih nakaradnosti neću postavljati, one će biti prosleđene nekim organima, gde im je i mesto. Kada se ode par kilometara dalje, već se može predahnuti, posebno ako krenete ranije, dok naši neimari još spavaju.

Srela sam mačka koji, kako je ribar rekao, “lovi” ribu. Na moje insistiranje je priznao da to čini tako što mu oni daju deo svog ulova. Srela sam i stado ovaca sa malim jagnjićima, koji se jedva drže na nogama, a uši su im u fazi kada su još uvek veće od same glave. Videla sam i senicu. Jedna beba je danas izašla u prvu šetnju po prirodi.

Vidite, dolazi vreme kada će postati nužno da umemo da uživamo u sitnicama.

Kada jednom zauvek izbacite televiziju iz kuće, zatvorite dnevne novine, ili makar neke od njihovih rubrika, zatvorite uši za trenutno moderne fraze i priče koje u krajnjoj liniji nemaju nikakvog smisla, iako vam se u tom trenutku čine vrlo suvislo, stvarate dragocen prostor na kome možete da podignete ono što poželite, bilo to seoska kućica sa baštom, šator ili ultramega moderna vila.

Zima me uvek uvuče u neke neobične vode, to je period kada volim da krstarim gradom, posebno onda kada je hladno i kada napolju nema mnogo naroda, u potrazi za neobičnim mestima i ljudima. Subkultura trenutno cveta. Možda i nije sve tako loše kao što izgleda. Inspiracija za lep život možda nije iščezla.

U Francuskom kulturnom centru nedavno je završena izložba fotografija Kartijea Bresona, francuskog fotografa i umetnika slobodno mogu reći celokupnog 20. veka (izvinite, najviše mrzim kada mi neko preporučuje ono što je već prošlo, a upravo je to ono što ja sada radim!). Budući da ovo mesto u blizini mog fakulteta, koji sada svakodnevno posećujem, čvrsto rešena da ga u što kraćem roku završim, nekoliko puta sam svraćala da uživam u fotografijama. Svuda je čovek, u svim krajeva planete. Bresonovog čoveka morate zavoleti, uvek vas makar malo dotakne ono što mu se dešava. Pre otprilike 4 godine, neposredno nakon što će u Provansi umreti tik pre svog 96og rođendana, trebalo je da dođe u Beograd na otvaranje svoje izložbe koja je tada bila u Cvijeti Zuzorić. Nije se pojavio, ali se u moje sećanje dobro urezalo pismo koje je poslao da ga pročitaju na otvaranju. Nikada neću prestati da se divim ljudima sa takvom životnom energijom i poletom. I pored svega što je prošao, krećući se celom zemaljskom kuglom po mnogim ratovima, krizama, ali i po raspevanim mestima, ostalo je u njemu nešto što nije prestalo da veruje u ljude. I u svet. Njegove fotografije sada možete pogledati na sajtu agencije Magnum. A što se tiče inspiracije i stvaralaštva na svim nivoima, Breson je rekao: “… Upravo se štednjom sredstava i zaboravljanjem samog sebe dostiže jednostavnost izraza.” To ne treba zaboraviti posebno danas, kada se pogrešno misli da isključivo dobar materijal i oruđe čini dobro delo.

Takođe, kraft blogovi su otvorili čitav novi svet za mene. Možda se na prvi pogled čini da su ljudi izgubljeni i prazni, ali ako malo zavirite u tuđe kreativne radionice, prva misao će vam biti da ste ostarili od briga i lupanja glave o zid. Mnogo je onih koji prave izuzetne stvari, počevši od modnih detalja i sitnica za ulepšavanje prostora, do naizgled nebitnih stvari koje u svakodnevici i ne primećujemo, a koje mogu da nas usreće.

Beograd je pun dešavanja. Uzmite neki od besplatnih vodiča za kulturu, prošetajte malo i zavirite u mesta koja obično ne primećujute. Stavite vodič u džep, pa zamislite da ste turista u rođenom  gradu. Otvorite neka neobična vrata, nikako ne zaboravljajući fotoaparat da sve to zabeležite. Čaj ili kafica u nekom tek otkrivenom kafiću ili splavu tada će biti još slađa. Možda usput nekoga i upoznate. Steknete prijatelja. Ili se zaljubite.

Što se mene tiče, ovih dana sam okružena Crnjanskim, posebno zato što pišem rad na temu sumatraizma. Imam mali dar za vas, jednu prelepu rečenicu iz Dnevnika o Čarnojeviću:

Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kada bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Sejlonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu.
Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.

A ja imam svoju dozu za danas. Večeras je koncert Darka Rundeka.

Vreme je bilo fenomenalno – sunčana, kristalna jesen u svim svojim intenzivnim zelenim, crvenim i žutim bojama. Vazduh kao planinski, svež, čist i prohladan. Imali smo svega dva sata da iskoristimo lepo vreme na reci, jer nas je posle toga očekivao porodični ručak, pa smo brzo odvezali užad i krenuli nizvodno. Na Ušću je oko pola 1 uveliko bio počeo ovogodišnji Aeromiting i s vremena na vreme mogli smo da čujemo motore aviona kako nadleću grad. Do Ušća nam je trebalo pola sata lagane vožnje. Ovaj događaj sa reke nismo smeli da propustimo.

Usput smo sreli male Optimiste, grupu jedrilica kojima upravljaju deca. Mnogo su slatki, sa tim svojim malenim jedrilicama, samo malo su veći od jata galebova, kojih je juče bilo u ogromnom broju. Rekla sam sebi da ću jednoga dana našoj deci predložiti da se oprobaju u ovom sportu. Čist vazduh, pozitivan takmičarski duh i plemenitost – to su pojmovi koji mi padnu na pamet kada vidim ove jedrilice. U Beogradu vaše dete može naučiti da jedri u Akadamskom jedriličarskom klubu (AJK).

O jučerašnjem Aeromitingu možete čitati u raznim vestima, a ja potpun izveštaj ne bih ni mogla da vam dam, jer se niti razumem u letelice, niti sam ceo ovaj događaj propratila u potpunosti. Samo znam da je prelep osećaj da kada plovite mironom i čistom savskom vodom vidite Brankov most načičkan ljudima koji, nasuprot uobičajenoj pojavi, svoj pogled bacaju na nebo. Kalemegdan je vrveo od ljudi, kao i suprotna strana kod Ušća. Mislim da na splavovima nije bilo slobodnog mesta. Ipak, bilo mi je drago što smo nekako izdvojeni, što iako u suštini okruženi ljudima, nismo bili u gužvi. Zbog toga smo imali divan pogled na nebo koje se smešilo, srećno što je danas u centru pažnje. A sa njim su popularnost delili i avioni koji su izgledali kao da njima ne upravljaju ljudi od krvi i mesa koji sede u njihovoj unutrašnjosti, već se pokreću daljinskim upravljačem. Budući na izuzetno povoljnom položaju, na trenutke smo imali utisak da stojimo na pisti, kao da su avioni proletali tik iznad naših glava!

Ceo ovaj događaj posmatrali smo sa nama dragim ljudima sa reke, što je ovom danu dalo još jedan poseban pečat. Neke od slika i izveštaj možete videti na blogu našeg druga po reci (a i šire), kod Pere.

Na žalost, nije bilo vremena da odgledamo sve tačke,  jer smo morali da se vraćamo u marinu. Ostatak dana smo proveli sa drugim dragim i bliskim ljudima, u mojoj roditeljskoj kući, jurcajući za mačkom Micom i bebom labradorom, Aresom. Sva sreća da ih imamo, jer  ne znam kako bih inače uspela da ponesem sve ove projice i baklavice koje sam pojela kod mame. Hehehe.

Šta ste vi lepo radili na najlenji dan u nedelji?

Cilj igre je da nađete “blago” (iliti keš) koje je neko sakrio ostavljajući koordinate i dodatne informacije vezane za to mestu na sajtu Geocaching-a. Koordinate upisujete u GPS uređaj, nakon čega ste spremni za pohode.

Lokacija na kojoj je neko sakrio keš bi trebalo da bude atraktivna, da se sa tog mesta pruža divan pogled ili da se tu nalaze određene prirodne lepote, znamenitosti ili nešto što to mesto čini posebnim, a opet da je skriveno od radoznalaca i ljudi uopšte.

Ima više težina, vrsta i tipova blaga (sve to saznajete preko sajta), ali je to najčešće nepromočiva plastična kutijica sa blokčetom i olovkom za upisivanje, razni sitni predmeti (poželjno iz mesta ili zemlje iz koje dolazite), kao i posebni geocaching novčići, bedževi, takozvani travelbug-ovi i druge sitnice koje imaju kolekcionarsku vrednost i čije se kretanje može pratiti preko sajta. Iako možete uzeti više stvari iz kutijice, pravilo je da istu ili veću količinu novih stvari i dodate. U blokče upisujete datum, odakle dolazite, svoja zapažanja, kao i da li ste menjali sadržaj kutijice. Na kraju sve to vraćate na staro mesto da bi neko i posle vas mogao da traži. Kasnije na sajtu Geocaching-a potvrđujete da ste blago i našli (ili prijavljujete problem, gubitak, itd.), kao i predmete koje ste uzeli, tj. dodali, posebno ako su kolekcionarskog tipa.

Tu leži prava draž ove igre: nije cilj biti pohlepan, već šetati po prirodi, tragati, istraživati, družiti se i razmeniti suvenire. Naime, u kutijicama ćete nalaziti predmete iz raznih krajeva sveta, a u blokčiću čitati komentare, videti ko je sve pre vas bio i šta je uzeo i dodao. Poseban je osećaj kada posle dužeg traganja konačno otkrijete blago, jer iako će vas GPS uputiti na pravo mesto, nije ga tek tako lako pronaći!

Nije nemoguće čak da u toku njuškanja po prirodi ili nekoj zabiti naletite na svog “kolegu”! To se pre desetak dana desilo i nama na Zakintosu, kada se potpuno niotkuda pojavio mladi par iz Češke i zatekao nas kako prevrćemo kamenje u potrazi za kešom. Očigledno želja i potreba ljudi širom sveta da komuniciraju nikada, ni pored svih političko-društveniih previranja, ne umiru. Želim da verujem da će uvek ono što je normalno i dobronamerno opstati.

Takođe, poželjno je i da sami postavite svoje blago i prijavite koordinate na sajt,  jer samo individualnim zalaganjem se ova igra može širiti, ali se prethodno morate informisati o uslovima i pravilima postavljanja istog. Započnite igru!

Sve što vas zanima možete videti na zvaničnom sajtu Geocaching-a, a ja se nadam da će ova igra zasluženo doživeti ekspanziju i kod nas, jer Srbija ima toliko prirodnih i drugih lepota da ponudi za sve ljude otvorenog duha.

napisao Ivan Jekić

Prošlo je neko vreme od kada sam se ponovo osmelila da krenem na trčanje, jer mi to nije dozvoljavala novostečena alergija na neku misterioznu supstancu. Super je trčati uveče. Na keju pored reke. Dok cvetaju lipe. Po utabanoj stazici u travi, dok vas slavuji skriveni u žbunju pored kog prolazite bodre svojim šarenolikim glasovima. Trčanje u dvoje. Uhvatite zajednički ritam i mogli biste tako dok ne stignete na kraj sveta. Ili dalje.

E sada, najlepše stvari se dešavaju potpuno neočekivano. Drveće je počelo ritmično da šušti. Kapi su tapkale po lišću i činilo se da to tapkanje prati i naš ritam. Osluškujem. Ritam je sve brži.

- A da se sakrijemo pod neku krošnju, čisto dok malo ne prođe? Ne znam koliko bi valjalo da ovako vrući pokisnemo…

- To je najgore što možeš da uradiš. Kiša može potrajati celu noć. Samo nastavi da se krećeš. Blizu kuće smo.

Oblak se zaustavio iznad naših glava. A onda se otvorio. Počeo je pljusak. Kada sam nakon dugog udaha otvorila oči, našla sam sebe kako letim preko bara, potpuno mokra, otežala od vode. Više nismo džogirali, ne ne, nije to bilo trčanje. Smejali smo se kao blesavi, uskakali u one najsočnije bare, raširenih ruku se kretali u cik-cak, i naravno, smejali se kao ludi.

- Ej, Milice, je l’ si pokisla?

- Samo malo, čisto površinski. Kuća ne može biti tako daleko.

E, baš me briga. Prepuštam se. Zašto se suprotstavljati? Neću da kukam. Neću da se plašim. Naše mame bi rekle da nismo normalni. Da možemo da navučemo upalu pluća. Doktor bi mi rekao da od mokrih nogu mogu da dobijem upalu jajnika. Komšinica da može da nas stigne neki grom jer se preterano krećemo. Instruktori fitnesa da se možemo okliznuti i da je tada možda trebalo da iskoristimo mokru zemlju kao odličnu podlogu koja čuva naše zglobove.

Ali oni možda ne znaju da kiša može da leči. Da su smeh i pesma na njoj blagotvorni. Da nas može izbaciti sa utabane staze i odvesti na neku nepoznatu stazicu, punu iznenađenja, koja u nama dotakne usnulu maštu. Sećate li se kako je u Velikoj ribi Ed Blum skrenuo sa glavnog puta i otkrio grad Spektar? Kiša može da osveži uspomene. Da, kiša spira. Skida sve naše maske. Mokri, ogolićeni, bez šminke, dok se ocrtava svaka linija na telu, jurcamo kao mala deca.

Kada mi jednog dana dete bude postavilo pitanje iz naslova teksta, imaću spremam odgovor. Kiša pada da bi protresla, oživela usnulu prirodu. Da bi nas usrećila.

Ako neke simptome mogu da prepoznam, to su oni prolećni. Ništa mi nije potaman. Zimske stvari mi smrde. Mnogo su tamne. Iznošene su. Lagane prošlogodišnje stvari mi ne stoje lepo, boje su neodgovarajuće (ne znam zašto me drugi ubeđuju da su to prave moje boje), sada sam porasla, pa mi trebaju nove… Džepovi me svrbe da potrošim i ono malo novca koji imam. Nezavršene knjige u računaru vape za lekturom. Žare me dlanovi da započnem veliko sređivanje stana, sa svim onim šarenim i veselim detaljima koji život znače. I dok me roleri jure po kući da ih stavim na noge i odvozam se negde daleko, gde mogu da ležim u travi i pevam na sav glas, glava traži jastuk zbog nespavanja da bi gledala buđenje novog dana…

Pored velikih skokova u raspoloženju i osećanjima, proleće je poznato po tome što se u svima nama javlja neki osećaj preporoda. Želimo da odbacimo sve staro, učmalo, dosadno, želimo se se preporodimo kao što drveće izbacuje svake godine novo lišće i pupoljke. Hoćemo da napustimo svoju čauru, da se oslobodimo i konačno – opustimo. Nije li onda čudno što se u nama rađa nervoza i napetost, jer često sami sebi ne dopuštamo takve izlete, jer obaveze čekaju, šef nas ubrzava, svi nas cimaju, moramo da štedimo, moramo rano u krevet… a mi bismo najviše voleli da otperjamo negde i radimo šta hoćemo? Verujem da postoji način da se ovo razreši, da se obe strane pomire. Zato su ovi prolećni praznici mnogo fini i dolaze u pravo vreme.

Pa, kako sebi možemo da pomognemo da prebrodimo prolećnu groznicu? Da što više boravimo napolju, u što većem zelenilu. Da se dosta krećemo. Da se lepo hranimo i tako nadoknadimo sve one minerale i vitamine koje smo izgubili u svom zimskom snu. Da pijemo sokove, najbolje one sveže ceđene. Da pravilno spavamo. Da obnovimo i preuredimo sve ono zbog čeka ćemo biti zadovoljni, bio to ormar, tašna, terasa, fružider, posao, mesto boravka, svoj izbor čajeva ili šolja za isti. Jednom rečju, da udovoljimo sebi koliko možemo.

Naravno, proleće je pravo vreme da se zaljubimo. Sa kim bismo inače podelili svoje nabujale emocije i maštu? Proleće će sa ljubavlju zaista bogato procvetati.

1. Uporebi je ili je izgubi
Podignite glavu i gledajte pravo, jer u suprotnom možete ostati bez nje! Stalno budite u pripravnosti. Ako ne gledate, nećete moći da reagujete na sledeće prepreke (male i velike), koje nekako mogu da vam se nađu na putu.

2. Makazama predupredite nesreću
Kada teren postane neravan, izvadite svoje makaze! Jednu nogu povucite napred, tako da vam noge budu u položaju obrnutog V. To je položaj makaza. Koristite ih da biste izašli na kraj sa grubim asfaltom, šljunkom ili grančicama. Tako ćete biti stabilniji. Čak i ako vas ovo usporava, prebacite svoju težinu na zadnju nogu. Ovim čete izbeći prebacivanje na nos preko prednjeg točkića.

3. Vodene nesreće
Izbegavajte mokre površine. Ponekad se preko njih može ići, ali ponekad i ne. Što je površina glatkija, to je opasnija kada je mokra. Kada morate da pređete preko jedne ovakve površine, izbegavajte da pravite nagle pokrete nogama dok i poslednji točkić ne pređe na suvo. Zadržavanje vode je još opasnije. Ako se zadrži u vašim lagerima, oni mogu da zarđaju, što će ih uništiti.

4. Osvajanje Kilimandžara
Kada vozite uzbrdo, postavite stopala tako da ona, gledajući iz vašeg ugla, obrazuju slovo V (palci su vam okrenuti spolja) i nastavite da se krećete svojim pravcem kratkim, brzim koracima.

5. Opasnost pri nizbrdici
Ne upuštajte se u spuštanje nizbrdicom, osim ako niste sigurni da možete da se nosite sa njom. Nizbrdice su varljive. Ono što izgleda jednostavno sa vrha, na pola puna može izgledati potpuno ludo. Pažljivo premerite visinu sa koje silazite. Da li je asfalt dobar? Ima li krivina, posebno raskrsnica u podnožju, koje ne bi mogle da se zaobiđu pri velikoj brzini? Ako sumnjate u bilo šta od ovoga, prvo odšetajte do dole! A zatim, počevši od podnožja, napadnite brdo u etapama, postepeno se penjući. Rolerima pređite samo onaj deo za koji ste sigirni da ćete ga proći sigurno i kontrolisano.

6. Dobro vladanje
Odgurnite se desnom, slobodno klizite levom. To je osnovno pravilo. Recite slobodno klizim levom onda kada nekome prilazite od nazad i kada ga mimoilazite. I osmehnite se. Budite izaslanik dobre vožnje, tako da i dalje budemo dobrodošli na svim stazama ili bilo gde drugde.

7. Fina kuca?
Čak i mala kuca može da izazove nesreću. Sve što treba da uradi jeste da istrči pred vas ili da razvuče svoju uzicu, pa da vas pošalje na let. Kada vidite da vam se pas približava, usporite. Nabacite osmeh na lice i pogledom se javite vlasniku, ako ga pas ima. Vlasnik će rado odgovoriti na vaš pogled tako što će psu skratiti povodac ili što će vam dati do znanja da je Fido pod njegovim ili njenim budnim okom. Ako pas nije na povocu ili ga ne prati vlasnik, zaustavite se ili napustite stazu i stanite sa strane, tako da i ako se mala napast baci na vas, točkovi će i dalje ostati na zemlji.

8. Zmije i ostalo
Čuvajte se žica, creva, kablova i… zmija. Toliko sam se nagledala ovih stvari. Početnici bi trebalo da stanu i zaobiđu ovakve pojave. Oni malo spretniji mogu da ih preskoče jednom nogom. Oni najiskusniji mogu s obe noge da ih preskoče. Osim ako nisu u pitanju zmije. Njima dajte dosta prostora! (Nisam sasvim sigurna da se ovo odnosi i na naše prostore. Kod nas vas više mogu iznenaditi rupe nastale preko noći, kesice i ostalo đubre koje je neko slučajno zaboravio na putu, delovi blata od točkova i tako to… Zmiju sam samo jednom srela, i to mrtvu.)

9. Izvidnička zabava
Smatram da su bicikli sekundarna pojava u razvoju transporta na točkove. Ipak, priznajem da su neophodni za izviđanje novih puteva za vožnju rolera. Uz pomoć njega možemo da ispitamo sve potencijalne izvore nesreća, poput pukotina na asfaltu, stalno mokrih nizbrdica ili bara.

10. Roleri koji govore
Kada vaši roleri govore, slušajte ih! Tandrkanje može da znači da su vam lageri prljavi. Kloparanje može da znači da je točak, šraf ili osovina olabavljena. Zato uvek imajte neki sitan alat pri ruci!

Da li vam je Keti Meksperan pomogla?