Iako ovaj post prethodnom “beži” za nekoliko meseci, između je moglo da stane još mnogo, mnogo teksta, sa mnogo, mnogo slika, mnogo datuma, brojeva, trenutaka, koje bih volela da sam mogla da zabeležim odmah, ali izgleda će proći godine da uspem sve da ih sakupim, saberem i zapišem. A možda nikada neću ni uspeti, ne toliko zbog mojih mogućnosti, koliko zbog njihove neuhvatljivosti i neukrotljivosti. Neke stvari jednostavno kao da žele da pripradaju isključivo vama.

Ovde je sada hladno. Neki kažu da ne pamte ovoliku hladnoću, iako bi to u svakom slučaju rekli, neki jedva čekaju proleće, ima i onih koji se raduju i dok drhte od hladnoće i sećaju se kako su se pre tačno 13 godina grejali tako što su se ljubili dok ih promrzle noge ne bi podsetile da je ipak došlo vreme da se ide kući. Ima i Sunca i plavog neba. Nije to mala stvar. Pre ili kasnije, dok ih posmatrate trudeći se da ne razmišljate ni o čemu drugom, ama ni o čemu, ma koliko to nemoguće izgledalo, osetićete nešto… neverovatno. Kako je svet ogroman, bogat, kako ima toliko stvari koje još nismo videli, čuli, omirisali, kako ima toliko nama nepoznatih emocija, kako je… jedinstven. I uvek otvoren za nas, tako male i nevažne, a opet tako snažne i neistražene. Ima i vetra. On me vraća kući, gde sam sigurna, gde mogu da predahnem i okrepim se, gde su mnoge stvari koje su mi jako drage i koje volim. Ipak, najvažnije uvek nosim sa sobom, možda ne fizički, ali svakako je ono uvek tu, na dohvat ruke, na dohvat srca.

Znate li koliko mi je bilo potrebno da shvatim? Ne samo vremena, kažem vam, nemojte da vas lažu i vuku za rukav govoreći vam koliko je ono bitno, opirite se tim pritiscima koliko možete. Koliko je potrebno snage, volje, disanja. Ovde, na ostrvu, stvari su jasnije, a moje opredeljenje kristalno, snažno utemeljeno, energija obnovljena. Ma koliko energije bilo potrebno, ma koliko imali iluziju da nam se danas nudi bezbroj mogućnosti, svako ima samo jedan put, a najveći izazov leži u tome prepoznati ga, prihvatiti i smognuti snage krenuti njime. Da, u određenom razdoblju i u datim okolnostima, rođeni sa samo nama svojstvenim karakterom i pod svojom srećnom zvezdom, ostaje nam samo jedan put, namenjen samo nama. Hvala ljudima koji su mi pomogli to da shvatim i koji me svojim odlukama, pričama, blogovima, fotografijama, rukotvorinama, vežbama, svakodnevno podsećaju, uče i vode.

Moj put stoji ispred mene i čeka me. Već sada znam, neće biti lako, ali više mi ni na pamet ne pada da od njega bežim. Ali, to je moj put, jedan jedini, samim tim i najlepši. I zaista, ostrva su zaista sprecifična. Imaju svoju mikroklimu, nisu lako pristupačna, uče da uživaju u nekoj svojoj osobenosti, čak i usamljenosti. Vole ljude, ali potrebno je vreme da vas zavole. Čuvaju svoje granice i stalno osluškuju. Iznad svega, žive u miru sa sobom, i sa ostatkom sveta. Teško je biti drugačiji, ali lepo je biti svoj. Počinjem da se navikavam na život na ostrvu.

Čekaju me… čekaju nas… putovanja, vežbe, priroda, knjige, fotografije, istraživanja, joga, pisanje, deca… Malo li je? Čeka nas naš put, jedini, i samim tim, iako težak, i najlepši.

depeche mode – peace (official music video) by elnino

Neću da vas zamaram svojim problemima, i vi imate svoje. Neću da prepričavam sva dešavanja prethodnih meseci, jer bih time izmorila sebe, a nisam ni sasvim sigurna da biste mogli da me razumete, jer postoje situacije u kojima ste sami, u kojima vam ni najbliži ne mogu pomoći, one situacije koje su namenjene isključivo vama i sa kojima morate da naučite da se borite. I da plivate, bez obzira ne sve, hrabro i sa osmehom na licu, jer u suprotnom – kakav bi to život bio?

Uskoro će godinu dana kako smo, nakon 5 meseci od njenog rođenja, svoju Palčicu-Sunčicu doveli kući. Vrata pakla koji smo preživeli na Institutu zatvorila su se, ali nismo očekivali da će se vrata jednog novog otvoriti. Dete raste, mi očekujemo, doktori očekuju, ljudi zagledaju, ljudi zapitkuju, dete raste, mi strepimo, drugi nas plaše, mi radimo, dete raste, mi vežbamo, mi kucamo na vrata, mi se učimo, dete raste, mi se raspravljamo, mi smo umorni, mi radimo, dete raste, mi hoćemo da živimo normalno, dete se smeje, mi se smejemo, mi plačemo, svi se smejemo. Mi učimo da uprkos svemu živimo normalno. Mi smo i nakon svega srećni.

Samo hoću da vam kažem kako je stres jedna vrlo dovitljiva stvar. Naskoči na vas kada se najmanje nadate, upravo onda kada pomislite kako ste, eto, super prošli i kako vas neke stvari nisu dotakle onako kako ste mislili da će. Ščepa vas gde ste najtanji, a to je u mom slučaju bio vrat i glava. Ima nezgodan zahvat, uvek drugačiji i uvek nov, tako da iznova morate da nađete pravi ugao pod kojim ćete se sa njim suočiti. Ne pita koliko ste spremni da ga držite u gostima. To vam je kao da ste primorani da ceo put od Beograda do mora u autobusu sedite pored nekoga ko vas mnogo smara, i ne možete mu jednostavno reći da vas pusti na miru, nego morate da smišljate što finije načine da ga istrpite, a da pri tom ne stignete na more iscrpljeni.

Dobar dan, kako ste?

Od opiranja nema ništa. Dala sam mu neki period fore da se istrči. Prema stresu ništa na silu, samo ljubazno. U redu, ako se stres nakupljao više od godinu dana, ne mogu očekivati da će jedan čaj od nane, 10 sati sna ili 15 kapi valerijane rešiti problem. Potrebno je vreme, u toku kojeg moram da shvatim da ne mogu da radim i ponašam se kao u svom najboljem izdanju, a u tom slučaju i nisam u njemu. A neke pametne glave tvrde da jedna od fukncija stresa i jeste da nas upozori da je vreme da malo usporimo i promenimo nešto u svojim životima.

Zahvalnost

Ušlo mi je u naviku da svaki novi dan započnem mantranjem, podsećajući sebe na ono što imam i zbog čega sam srećna. Pa, na kraju krajeva, i prisećajući se onoga što sam mogla da izgubim, a dobila sam, uz mnogo borbe, sreće i bogonaklonosti. Svakako je bolje nego ukoravati se i pritiskati da je još mnogo onoga što nemam, što možda nikada neću ni imati? Zahvalnost nije jeftina uteha i mirenje nad sudbinom, već odličan temelj za podizanje energije na nivo sa kojeg je jedino moguće nešto graditi.

Ko još veruje u zdrave navike?

Bila sam razočarana i besna. Kakvo spavanje, zdrava hrana, putovanja, svež vazduh, vožnja bicikla i ostala rekreacija?! Pa toliki ljudi, tolike žene, rintaju po 25 sati dnevno, jedu u Meku, alkoholišu se, šoping im je omiljen sport, stalno su nadrndani, pa im ništa ne fali? Za one koji ikada pomisle isto, bolje da i ne pokušavaju da probaju takav život. I nije nešto. Mrzovoljni ste, nezadovoljni, stomak vam je težak, a misli mutne. Na kraju krajeva, ipak se zdrav život isplati. A ulaganje u njega zahteva vreme, trud i odricanja. Bogami, lepršavost koju time dobijete debelo se isplati!

Strpljen-spasen

Niko ne može da zna koliko vremena mi je potrebno, pa ni ja sama. Znam samo da moram sebi da dam vremena koliko mi je potrebno da se osećam bolje. Svako ograničavanje mi može napraviti dodatni pritisak. Ne postoji NIŠTA na ovom svetu što je bitnije od mog zdravlja. Kada se budem osećala dobro, mogu se posvetiti drugima, mogu se baviti drugim stvarima. Kao što mi reče jedna doktorka: Milice, prvo rad na sebi. Setite se da vas i u avionu uvek upozoravaju da u slučaju opasnosti masku sa kisenikom stavljate prvo sebi, a tek onda detetu! Ovo vreme diktira neki svoj tempo, naporan, superbrz i haotičan, ali treba biti odlučan u držanju svog ritma. Ranije sam se smejala jednom svom prijatelju koji je uvek na sve moje akcije odgovarao sa: Lagano. Sada ga potpuno razumem. Tim pre što taj čovek sve stigne da uradi!

Vreme za sebe, sam sa sobom

Lični rituali su tako blagotvorni, to su mali trenuci sreće i vreme kada ste sami sebi dovoljan prijatelj za čašicu razgovora. I ne samo dovoljan, već i najbolji! Ponekad odem u šetnjicu, ili radim jogu, ili sedim na terasi i upijam leto, ili se izležavam i korigujem svoja razmišljanja, pravim nove male planove, ispisujem redove neke priče u svojoj glavi, ili samo maštam. Ili plačem. Sve to ide u rok službe.

Vreme za sebe, sa drugima

Samovanje može biti opasno ako se mnogo praktikuje, jer kada mnogo potonete u sebe, vaša pogrešna uverenja mogu se činiti vrlo ubedljiva. Ljudi, pažljivo odabrani, tu su da vas nasmeju, da vas odvedu na neko neobično mesto, da vam ponude nešto novo, da vas izgrde, da vas izljube,  da vam pomognu, da vas slikaju, da vam skuvaju kafu. Ili da samo zajedno gledate kako dan sviće.

Vreme za obaveze

A šta bismo bez njih? Osećali bismo se beskorisno, pomalo odsečeno, neorganizovano. Kada sve gorenavedeno podmirim, nekako mi sve obaveze lakše padnu. Jačaju me, disciplinuju. I čine moj svet kompaktnijim.

I… nepopravljiva sam, zar ne? Ljubav iznad svega!

U stvari, u nju nikada nisam prestala da verujem. I kako god da postavim ili pretumbam stvari, do nje dođem. Ljubav ne meri, ona ne poredi, ne očekuje, za nju kalupi ne postoje. Ona omogućava da se dese čuda, podseća nas da je svetla budućnost moguća, ona hrani. Samo, ne treba je trovati, pogubno je zatrpavati je i preopterećivati suvišnim brigama, strahovima i ličnim frustracijama. U tom slučaju, kako će vas lečiti?

]]> http://www.cvrkutanje.net/2011/08/zivot/psihologija/stres-mene-kamenom-ja-njega-hlebom/feed/ 15 http://www.cvrkutanje.net/2011/05/zivot/rekreacija/crtica-o-pobedi-otpora/ http://www.cvrkutanje.net/2011/05/zivot/rekreacija/crtica-o-pobedi-otpora/#comments Thu, 05 May 2011 22:45:52 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=2551 Već dugo nameravam da vam ispričam svoje iskustvo sa jednom knjigom koja je daleko prevazišla moja očekivanja. Nekoliko ju je ljudi, potpuno nezavisno, u jednom malom vremenskom periodu preporučilo, i učinilo mi se vrlo zanimljivim da čitam o tome kako stvaramo, kako vrednujemo ono što stvorimo i kako uopšte taj proces izgleda, čega često nismo ni svesni. Mislila sam da sam uzela u ruke knjigu koja će mi pomoći da shvatim svoje pisanje, a sve vreme čitala sam knjigu o borbi sa samim sobom. Ako nekada budete imali priliku, naručite je, ili neka vam je neko donese iz inostranstva, kao što je to za nas uradio moj brat (hvala, bata Ivane!). Otkrićete toliko toga u The War of Art.

Neki drugi put ću vam pisati o tome kako je uz njenu pomoć izgledalo suočavanje sa onim čime bih u životu volela da se bavim. Ono što mi je posebno bilo interesantno je to što sam kod sebe uspela da prepoznam znake unutrašnjeg otpora prema nekim svakodnevnim aktivnostima i pojavama, koji sam pomoću knjige sa ponosom uspela da savladam.

Mislila sam da ja to ne mogu. Umorna sam, govorila sam sebi. Nemam snage, možda ni dovoljno volje. Kondicija mi je na nuli, a može mi se i slošiti, govorio je strah. Htela sam da pobedim taj strah, pa sam  počela sa racionalizacijom – od ranog jutra sam na nogama, možda vožnja rolera i nije najbolje rešenje… zašto ne bih… radila jogu? Ili samo šetala? Ili, da se ne bih forsirala, samo ležala i žmurila? Ali ni to me nije ubedilo da je konačno došlo vreme da se vratim onome što mnogo volim – rekraciji, jedinoj aktivnosti kojoj sam oduvek sa punom radošću i poletom mogla da se posvetim. I najzad, kada nisam uspela da nađem dovoljno ubedljiv i jak izgovor za sebe, jednostavno sam sebe sa razumevanjem potapšala, kao što to milioni ljudi na ovom svetu neprestano čini: Nemam sada vremena za to.

Da li sam vama ubedljiva? Je l’ da da su moji razlozi sasvim razumni? Ali, u suštini, nisu to nikakva razjašnjenja, nisu ni izgovori, nije u pitanju ni strah, ni nesigurnost, iako svih njih ima u onome što je ključ cele priče – to je OTPOR. Koliko je stvari u kojima sebe isto ovako razumete, a u stvari se samo odvraćate od onoga što bi bilo dobro da uradite?

Ostalo vam ne mogu niti otkriti, niti to umem. Svako u priči o otporu može naći sebe, ako to poželi, naravno. I ako uopšte hoće da ga prevaziđe. Otpor je jedna vrlo opasna stvar. Možda deluje radikalno, ali kada bolje razmislim autor  ove knjige je u pravu – na duže staze otpor može biti i smrtonosan.

Znate, ipak sam uspela da se posvetim rekreaciji. Predveče vozim rolere, iako se budim u cik zore, imam gomilu obaveza i kao mama, i kao domaćica, i kao supruga, i kao prijatelj, a Ivan i ja sve radimo sami. Nisam se usput onesvestila od umora, niti sam na pola puta shvatila da više nisam u formi. Vozila sam rolere sa jednim potpuno novim uživanjem, i iako Sunčicu nije imao ko da mi pričuva, vodila sam je sa sobom – ona je spokojno spavala dok sam je gurala u kolicima. U stvari, ova vožnja udvoje je mnogo lepa. Pobedite strah, pa probajte. U stvari, pobedite taj dosadni otpor.

A večeras sam i trčala. Ko neće – nađe izgovor, ko hoće – nađe rešenje. Uspela sam!

E, tako! Sada se već lakše diše! Kantica za smeće u mom računaru krcata je i samo čeka jedan olakšavajući klik mišem da se isprazni. Svi folderi su istanjeni, njihov sadržaj poređan kao pod konac. Neki stari, bespotrebni tekstovi bačeni, fotografije svedene na mali broj najdražih i najlepših, video snimci koji ništa ne predstavljaju nestali zauvek, a omiljeni linkovi uredno složeni, dok su oni koje sam davno zaboravila nestali. Koliko mi samo bespotrebnih stvari gajimo, i u računaru i u kući, pa i u svojim životima! Zašto to radimo?

Prvi razlog je jednostavan – lenjost i učmalost. Navikli smo na svoje fascikle, police, ormane, kutijice i njihov sadržaj. Kako nešto novo naiđe, to samo pridodamo starom i gradimo svoju kulu od raznoraznih džidža-bidža. Rešenje: odmah bacati ono za šta sigurno znamo da nam više nikad neće biti potrebno. Ili pre dodavanja nečeg novog, videti da li nešto staro zarad toga može biti eliminisano.

Drugi razlog je onaj ne tako dobri stari: “Ko zna kad će mi to zatrebati?” U upotrebu ovog načina razmišljanja uverim se svaki put kada siđem u podrum naše zgrade. Šta su sve ljudi u stanju da čuvaju u svojim ostavama! Stara, pocepana i rastavljena daska za peglanje, letvice od trulog drveta raznih oblika i boja, staklene bočice od piva iz pradedine škrinje, kutija trulih eksera, komšijina daska za WC, napukla plastična saksija, par štipaljki koje su izgubile svoj oblik, zarđale sanke koje čekaju neko fino dete koje će im se možda jednog dana poradovati. Eto, najčešće se pokaže da ono što smo mislili da će nam nekad zatrebati, nikad nam ne zatreba, a zbog prvog razloga (gorenavedenog), nikada ne bude bačeno i ostane tako neupotrebljeno i jadno da se raspadne. A i ako nam nešto zaista zatreba, u najvećem broju slučajeva se i ne setimo pohranjenih stvari, već odemo da kupimo novo. To je posebno slučaj sa nekim stvarima koje danas možemo imati za budzašto, i to cele.

Treći, možda najosetljiviji razlog je emotivna vezanost. Tu sam ja najadekvatniji primer. Čuvaj, Milice, kartu od Hipodroma iz 1996, jer si se tada sa svojom drugaricom Bojanom tamo super provela, pojele ste čak po tri sladoleda u hladu jednog divnog drveta. Čuvam etiketu od svog prvog ozbiljnog kupaćeg kostima koji je odavno napustio moj orman. Nedavno sam našla jednu rastavljenu šnalicu koju je moj muž pokušao da popravi (a nije u tome uspeo), nosila sam je kad smo prvi put izašli. Oooo, takve sam ludorije našla u svom devojčkom sobičku, da sam se slatko ismejala i čvrsto odlučila da se nekih od tih stvari uspešno rešim. Zamalo da ih pre toga zabeležim foto-aparatom, ali sam se suzdržala.

Možda ta moja odluka može zvučati grubo, možda deluje kao da svoj život i okolinu želim da učinim sterilnom i lišenom sve emocionalnosti, ali to nije moj izbor. Nisam za puki minimalizam koji u sebi sadrži onaj minimum praktičnih stvari potreban za preživljavanje. Ali nisam ni za gušenje.

Sada tri puta razmislim pre nego što nešto primim u kuću, ili pre nego što nešto bacim. Da li mi je ovo zaista potrebno i zašto? Da li sam ja stvarno za ovo vezana? Da li bi možda ovo nekom bilo potrebnije? I već osećam blagodeti svoje odluke…

Stvari u kući sada lakše pronalazim, a kuća se lakše održava, pa je samim tim i čistija i ne trošim previše vremena na nju. Misli su mi bistrije! U to nisam verovala dok nisam probala. Vezujući se za predmete, moje misli i sećanja bili su lenji jer sam uvek znala da imam “bekap” u vidu predmeta da ih osveži. Sada sednem na terasu i misli same, ničim nepodstaknute krenu i setim se i boja i mirisa i osećaja i predmeta… Sada za to ima više prostora!

Takođe, imam jednu vrednu kutiju punu stvari koje sam spremna da poklonim. Nisu to starudije, već npr. knjige koje znam da više neću čitati i bolje je još neko da ih pročita i šalje dalje, odeća koja mi po kupovini nije odgovarala i koja bi skoro potpuno nova nekome bila dobrodošla, minđušice i ostale drangulijice koje bi nekome ulepšale dan, gomila filmova koje bi rado sa nekim podelila…

A i moj računar sija! Brz, pregledan, očišćen od svega onoga što mi je oduzimalo vreme i misli. I onda stanem i pomislim – sve svoje najvrednije zauzima malo mesta u prostoru, ali mnogo u srcu. Neka tako i ostane, bolje tako nego obrnuto.

Znala sam da je Badnje veče po tome što je mama tada obično punila poslužavnike orasima, lešnicima, suvim smokvama, šljivama, bombonama, čokoladicama i ostalim đakonijama. Sa ulice se već moglo čuti komešanje dece koja su svoj svečani, porodični obrok uspela brzo da otaljaju, kako bi što pre izašli napolje, a ja sam cupkala, čekajući svoju večeru, nakon koje sam znala da slobodno mogu da zgrabim unapred uredno pripremljenu i marljivo biranu kesu za posao koji to veče treba da obavim. O da, izbor torbe bio je važan, a trebalo je napraviti i strateški plan koje kuće i kada obići, da bi se prikupio što vredniji plen. U tu svrhu pažljivo smo odabirali i odeću, da nas hladnoća ne bi kojim slučajem naterala da se ranije vratimo kući. Ako bismo imali sreće da te večeri pada sneg, sanke su nam bile dodatna pomoć, ali i zabava. Spremali smo se za korinđanje!

Večeras me je mama zvala da mi kaže kako je imala male posetioce. Ali, samo tu jednu grupicu već poznatih dečaka iz komšiluka. Spremila je za njih poklone, koji su u ovom slučaju bili više poput paketića za Novu godinu, ali tacna sa darovima ostala je skoro netaknuta, jer posle njih nije više došao niko. Baš se pitam da li su oni pred vratima otpevali pesmicu koju smo mi sa takvim žarom, kao da su od stila pevanja zavisili i pokloni, pevali:

Ja sam mali Pera
Ujela me kera
Za nogu, za ruku
Daj mi gazda jabuku!

Tačno smo znali šta smo od koga mogli da očekujemo i s vremenom smo naučili na čija vrata treba da zakucamo, a koja da zaobilazimo. Neke kuće smo obilazili ne zbog poklona – jabuka i par oraha bilo nam je dosta – već zbog domaćina ili domaćice koji su se uvek šalili sa nama ili bi napravili neki dobar trik da nas zabave. Neke smo zaobilazili jer su nas tamo neprijatno ili mrzovoljno dočekivali, a najviše su nas nervirali oni za koje smo po onom umornom plavičastom svetlu sa tevea znali da su kod kuće, a neće da nam otvore. Mislili smo, kakvi su to nevaljalci. Čak smo ih i kasnije, tokom godine, izbegavali na ulici. Deca ne vole kada se osećaju izdano. A trkali smo se ko će pre da stigne do onih imućnijih kuća, gde bismo dobijali ekskluzivnije poklone, poput narandži i čokolada. Pred njihovim vratima svi smo bili anđelčići, popravljali smo odeću, stajali u red kao pod konac i utanjivali glasiće.

Naravno, nije sve u poklonima, oni su samo sitnice zbog kojih smo se radovali, jer smo utiske kod kuće slagali sladeći se zašećerenim smokvama. Usput smo se smejali, gurkali, pričali, planirali, hvalili se, durili se, obećavali, pevali… Bilo je živosti i sreće u našem malom naselju. Za nas, decu, korinđanje nije bio samo jedan u nizu običaja, Korinđanje je bilo praznik.

Nadam se da se ovaj običaj negde u manjim vojvođanskim mestima zadržao, jer to deci donosi sreću. U urbanim naseljima nikada nije ni bio popularan, a u mom malom prigradskom naselju se skoro potpuno izgubio. Šteta. Da ga je makar zamenilo nešto kvalitetnije i smislenije od bacanja petardi koje liče na granate. Mada, teško je zameniti mnogo vesele dece na ulicama i po dvorištima. E, to je bio pravi dečji dar!

Slavi se i danas, slava je mnogo, praznuje se, kupuju se pokloni, troši se, prejeda se, klanja se, uzima se, daje se. Što se mene tiče, računaju se samo dani u kojima sve ovo nadvlada prijatna atmosfera, uz opuštenost, iskrenost i osmehe. U to ime, neka žive praznici!

I imam mnogo malih odluka. Da ne shvatam sve preozbiljno, to valja za živce i odnose sa ljudima. Da se vratim rekreaciji, na prvom mestu jogi i biciklu, to prija telu, inspiriše i misli usmerava pravolinijski. Da više pišem, to je dobro za Cvrkutanje, za mentalnu formu i, u neku ruku, za karijeru. Da više gledam i slušam, to će prijati svima. I možda da ne budem prestroga po pitanju donošenja odluka.

A imam i jednu želju. Ali želje se otkrivaju samo zvezdama, kažu da će se tako brže ispuniti.

Mnogo vam hvala što ste bili tu. Jednog dana možda ću naučiti da pišem dovoljno dobro da bih vam tu zahvalnost bolje prenela. Ali samo da znate da niste ni svesni koliko je svaka dobra energija dragocena i moćna, i koliko i par slovca u mejlu ili sms-u mogu dobra učiniti. Moji mama i tata treba da znaju da umeju da rade prave stvari i da to mnogo dobro rade kada samo otključaju srce. Ivan treba da zna da nikada ne sme ni da posumnja da mi nije odličan saputnik, samo neka se seti onog ludog uspona na Vihren i godine koja je sada za nama. Jelena je hrabro išla sa mnom podruku kroz najtrnovitiji put, u prvim redovima, njeno srce je ogromno i puno energije, ideja, upornosti, ljubavi! Studena uvek iskreno i toplo kaže pravu stvar u pravo vreme. I niko ne može bolje da vas poznaje kao osobe koje su vam bile najbliže u detinjstvu, kao moja Jelena sa najlepšim plavim kikama i vedra i posvećena vaspitačica Nadica. I uvek ću se nanovo diviti jednoj grupi forumskih prijateljica koje su dočekivale dan sa mnom, dajući mi snagu.Pera i Jeca su veliki ljudi, iako  me je Pera ubedio da ne moraš na rođenju biti velik da bi uspeo da uživaš u životu, i da bi mogao da budeš ogromna podrška. A i žene su jedna drugoj ogromna podrška, samo ako malo bolje priđu jedna drugoj, to znaju sve moje cimerke iz porodilišta, sa Instituta, sve majke koje imaju decu sličnu našoj Sunčici, i sve majke uopšte. Divnih ljudi ima na ovoj planeti, a ja sam srećna što sam okružena njima, što su se na ovaj ili onaj način upleli u moj život.

Prošle godine u ovo vreme bila sam najsrećnija na svetu, bila sam trudna i uživala u mirnim snovima koji su mi se često dešavali i na javi. Ove godine okitićemo jelku utroje – Ivan, ja i naša mala ćerkica, koja će prvi put moći da vidi ovaj svetlucavi šareniš i time u nežne grančice utka i našu sreću najveću. Na nju ćemo, pored svih onih zvončića, mašnica, zvezdica i figurica okačiti i jednu čestitku za sve vas: Da nam budete zdravi, okruženi i ispunjeni ljubavlju, i kreativni – da od života napravite za vas najvrednije umetničko delo. Srećno!

foto: Ivan Jekić

“Tamo i nazad” je drugo ime za knjigu Hobit, ali tako se može nazvati i ovaj naš put do deteta. Kada vidiš dno, ili si blizu dna i nešto te opet baci u visine, kao bandži. Posle svega, da li je sve ovo imalo nekog smisla?
Nekako mi se uvek čini da se ništa ne dešava slučajno, pitanje je samo da li ćemo tu novonastalu situaciju uspeti da iskoristimo (i ostanemo koliko-toliko normalni) i nađemo smisao i u nečemu što apsolutno nije išlo u našu korist. Ili je bar tako delovalo u trenutku dešavanja.

Prevremeno rođena beba se razlikuje po mnogo čemu. Ona se borila za goli opstanak od samog trenutka (prevremnog) rađanja. Proživljavala je nešto što najveći broj beba neće (srećom) nikad. Kao i njeni roditelji – kako se oni osećaju i koliko strepe znaju samo roditelji koji su bili u istoj situaciji! I niko drugi.
Bebama nikad dosta topline, nežnosti, maženja, dodira, ušuškavanja u toplu maminu ili tatinu ruku i nuškanja u mamine grudi. U toku prvih meseci ona je usamljena, daleko od mame, naučena da se sama igra i uspava u sterilnim uslovima inkubatora, uz sve one iscrpljujuće kontrole i testove, kojih ima mnooogo.

Mnoge stvari koje se kasnije (ne)preporučuju kod beba rođenih u terminu, ovde su drugačije: nije dobro da beba plače, poželjno je da povremeno spava sa roditeljima, kao i da sisa kada god hoće i koliko hoće. Ovde “satnice” ne postoje. Čak može i da se uspava u toku sisanja, zajedno sa mamom. Ne možete razmaziti prevremeno rođenu bebu.
U svemu uvek ima i pozitivnih stvari, pa tako i ovde – ta deca su obično dosta samostalnija, psihički jača i pozitivnija od svojih vršnjaka rođenih u terminu. Što se nekako i uklapa u celu ovu priču. Čak je i mamino mleko jače i u sebi sadrži stvari koje se ne nalaze u mleku od majki koje su bebe rodile u terminu. Priroda sve balansira.

U svakom slučaju, mnogo možemo naučiti o životu gledajući ove majušne borce kako ne odustaju i bore se za svaki atom života, kakva god da je situacija. Često pomišljam da ima više pozitivne energije u biću od 590 grama, nego u 2 tone odraslih, prosečnih ljudi. I koliko god vam se čini da ih aparati drže u životu, situacija je zapravo drugačija: aparati i doktori im pomažu, jer prava borba se odvija u njima, ostali samo mogu da ih prate i poguraju da uspešno stignu do cilja. To nipošto ne umanjuje trud, znanje i zalaganje lekara, koji su, što se Instituta kod nas tiče – vrhunski!

Naša malena-velika devojčica ima 2 kilograma i prešla je u krevetić. Pravo je živahno i umiljato stvorenje, ali već pokazuje i svoju ovnovsku narav i “fazone”, jer tačno zna šta hoće i koliko hoće.

I sad, zašto sam ja u naslovu spominjao pelene?

Pa… kako se to radi? Da ne ispadnem smotan kada mi ćerkica stigne kući? :shy:

Napisao i fotografisao: Ivan Jekić

Običnim jezikom govoreći, to je Bolnica za bebe, nešto o čemu nisam nikada razmišljala. U stvari, do skoro nisam znala ni da  postoji. Bebe se srećom uvek povezuju samo sa najlepšim stvarima, i bolnica svakako nije najbolji način da se započne život. Ali nekad i tako mora i jako su bitni uslovi u kojima se takva nega ostvaruje. Koliko je samo ljubavi, entuzijazma, humanosti i znanja iza tih zidova! Koliko velikih, VELIKIH ljudi! Naviknuti i zaslepljeni ljudima koji svoje živote grade na tako beznačajnim i iskvarenim vrednostima, i ne znamo koliko je onih koji svoje živote vode tiho i neprimetno, ulažući i uvećavajući svoje energiju u plemenite ciljeve, pomažući u borbi za život. Institut za neonatologiju ima u sebi prave ljude koji ga vode i održavaju. Ono što je nama posebno važno, ulivaju poverenje. To je jedna od retkih takvih zdravstvenih institucija kod nas. Dokaz da se sve može kada se hoće, da se i voljom mogu stvoriti uslovi. Velika naša vrednost. Pravi biser.

A to je i poprište igara živaca koje se u roditeljima vode dokle god je njihovo dete tamo. Mešavina strepnje, iščekivanja, ljubavi, straha, nežnosti i svega onoga što iz njih proističe, začinjenih sa novim osećanjem roditeljstva, nešto je sa čim smo morali da naučimo da živimo, a posebno onda kada se nađemo tamo. Tako je teško pomiriti tako suprotna osećanja koja istovremeno žive zajedno – ljubav i strah! Svako nekako pronalazi svoj način, a moj se sastoji u veri – u veri u pozitivnu energiju koja nam pristiže, u doktore, u Sunčicinu snagu, u ljubav, i u ono što je iznad svega toga.

A Sunčica… ona je jedna divna devojčica, jedan maleni-veliki borac sa pogledom koji nas iz dana u dan kupuje. Ne znam šta bih pre napisala o njoj, jer bih mogla pisati do sutra, kao svaka majka sam očarana i ushićena, ali pesnice su mi i dalje čvrsto stegnute u navijanju da sve bude dobro. Da pobedi sve. Da nam lepo poraste i da je što pre držim u naručju. Da se sutra i njena sličica nađe na panou sa fotografijama bebica, sada velike dečice, koje su nekada ležale na Institutu. Da i njena priča bude srećna.

A kao bebica koja je rođena celih 103 dana pre termina, naš biser lepo napreduje, i pored svih problema koji se javljaju zbog nedovoljne zrelosti organizma. Do sada je uspela da dogura do skoro jednog kilograma. Krvarenje u glavici počelo je da se povlači. Počela je lepo da diše sama. Živahna je i lepo raspoložena. Sigurnim koracima polako ide napred. A mama i tata je svakodnevno maze, pevaju joj i bodre je. I jedva čekaju da im osunča i ugreje kuću svojim dolaskom.

A vama puno hvala što mislite na nas!

foto: Ivan Jekić

Opali nas tako kad se najmanje nadamo. Dva života su lupkala u meni te srede kada sam nasmejana i sređena, kao svaka srećna trudnica, krenula na redovni pregled. Sve se preokrenulo za svega par minuta, kada me je strogi i oštar doktorev glas trgao iz idile, govoreći mi da sam otvorena 2 prsta i da hitno moram biti primljena u bolnicu. Nisam se još ni obukla, a sve je sređeno i objašnjeno i sve je bilo spremno za moj prijem u Gradsku bolnicu na Zvezdari. Ne samo što sam krenula da se otvaram, već je grlić bio stanjen, ili u prevodu – porođaj je počeo. Moja trudnoća bila je stara tek 25 nedelja. Ja nisam osećala ništa, nikakvu nelagodu, nikakve bolove.

Sva sreća pa nas je Priroda obdarila velikim mogućnostima i snagom kakve nismo ni svesni. Svaki dan je bio dragocen za moju trudnoću i moje bebe, a i za mene. Svaki dobijeni dan značio je i veću šansu da sve prođe što bolje. U mojoj glavi to je značilo da će biti sve ok, ali zapravo niko me nije spremio za nastavak i za sve ono što nosi prevremeni porođaj blizanaca. Pet dana provela sam na jakim infuzijama, sa svim onim lošim efektima koji su na mene imali lekovi za zaustavljanje porođaja, nisam nijednom ustala iz kreveta, nisam smela. Neću da se prisećam, ali to je sve sa sobom nosilo i nespavanje i neručkanje, uz sav strah, pritisak i iščekivanje. I brigu za one koji me vole i koji su uz mene. Saznala sam ko su mi pravi prijatelji, saznala sam koliko ljudska reč ume da bude jaka i koliko energije čovek u sebi krije, i ružne i lepe, i nazadne i napredne. Za neke mi se čini da nikada neću umeti dovoljno da im se zahvalim.

Izdržala sam do ponedeljka. Negde duboko u sebi znala sam da neće tako moći doveka, jer je sve postalo nalik mučenju, a zatvarala se nisam. Porođaj mi je bio sve bliži. A bebe tako male. Samo sam u glavi sebi ponavljala da moram da izdržim, da moram da verujem svom doktoru da ja to mogu, da ću sve pregurati, da će se sve lepo završiti. Više razloge svega ovoga nisam tražila, jer sam u međuvremenu shvatila da postoje neobjašnjive stvari, one na koje mi ne utičemo, za koje nismo mi odgovorni i koje su jednostavno, iz nekog razloga, bile namenjene nama. Zašto, vreme će pokazati.  A možda i neće.

Posle svega moram priznati da sam ja jedan medicinski fenomen. Dok sam sišla sa odeljenja za visokorizične trunoće i obavila sve što spada u pripremu za porođaj, otvorila sam se još za 5 prstiju. Tek sam tada videla da je proleće stiglo (iako sam ga po mirisu koji mi je svih tih dana ulazio kroz prozor osećala), da drveće cveta i da sunce sija zlatnom bojom. Koliko se sećam, bilo je oko 5 sati poslepodne, moje omiljeno prolećno vreme. Mazila sam svoj veliki stomačić i govorila bebicama da će sve biti u redu, da ćemo se uskoro upoznati i da mama zna da na ovakav dan može samo nešto lepo da se desi.

Porođaj je prošao brzo i pokazao mi da to nije ništa strašno. Posebno što sam prave bolove osetila kada je sve već uveliko počelo. Sve se odvija brzo, nabijeno je adrenalinom i jakim emocijama, nema tu puno mesta za razmišljanje. I sve je tako prirodno, a Priroda je sve rešila u našu korist, uglavnom. Iako nam je to ponekad teško da shvatimo. Rodila sam devojčicu i dečaka, Palčicu i Biberčeta od po 750 gr i 850 gr. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatila da je sve prošlo, kad su mi doktor i sestre čestitali, kad sam dobila narukvicu sa bebljim podacima, a devojčica je bila posebno iznenađenje, jer smo sve vreme bili ubeđeni da nosim dva dečaka! Ščepala sam telefon i čula se sa mnogima, morala sam da podelim svoje emocije, prosto su se prosipale iz mene. Završilo se sve ružno, svi napori i sav trud se isplatio, sve muke prošle, postala sam mama! Nisam bila svesna da je za neke stvari to bio samo početak.

Dečak Saša preminuo je nakon nepuna dva dana na Institutu za neonatologiju. Bio je jači, krupniji, dobio je veće ocene i to niko nije očekivao, mada su nas doktori na sve pripremali, jer su bebe rođene jako male. Nije odoleo jakoj infekciji koja ga je napala.

Nakon par sati od ovog saznanja u suzama, slaba i fizički i emotivno, izašla sam iz porodilišta, moj novi nagon me je vukao u Institut da vidim našu devojčicu, Sunčicu, kako joj je tata dao ime, jer je rođena u predivan dan. Ovo je bio najgori trenutak za mene. Još uvek se nisam oporavila od porođaja, izašla sam u spoljni svet koji je za mene sada bio sasvim nov, izašla sam držeći samo muža pod ruku, bez one slike iz moje mašte – sa nosiljkicama u kojima se smeškaju dve male, rumene, vesele bebe. Teško mi je bilo da vidim i svoje roditelje, i Ivana. Plašila sam se u oči da ih pogledam, jer pored svoje, nisam mogla da podnesem i njihovu tugu i sav strah kroz koji su prošli prethodnih dana. Za nedelju dana se tako mnogo stvari promenilo – od šetnje svog stomačeta po keju došla sam do mlade mame koja je jedno dete sahranila, a za drugo lekari nemaju dobre prognoze.

Videla sam našu Sunčicu i nisam izdržala da je gledam ni pet minuta. Tako je malena, krhka, tako je nežna i tako hrabra. A ja se tako plašim svega.

Prošlo je od tada nepunih deset dana. Naša Sunčica se bori lavovski, a mi imamo podršku sa svih strana, ogromna količina ljubavi i pozitivne energije upućena nam je, a mi je prenosimo dalje, našoj devojčici. Svakodnevno idemo kod naše malene, a ja sve svoje strepnje, nesigurnosti i strahove ostavljam u hodniku, a za nju donosim puno lepih reči, tepanja, pesmica i ogromnu ljubav. I tata sa mnom. Osim vere da će sve biti dobro, šta nam drugo sada preostaje, kada ni doktori još uvek nemaju konkretne dokaze da će sve biti dobro?

Medicina je jedno, a čovek je drugo, mada se često to dvoje ukršta i dolazi u međusobni dodir. Verujemo u medicinu i njenu neizmernu pomoć. Ali verujemo i u snagu našeg Sunca, naše malene devojčice. Neprestano u mislima teramo te ružne posledice krvarenja iz njene glavice i molimo se da se ona što pre oporavi. Korak po korak. Svaki dan je jako vredan.

I moramo dalje. Zbog sebe, zbog nas dvoje, zbog Sunčice, zbog naše buduće dece. Zbog budućnosti. Srećne i ružičaste. Molite se i verujte sa nama, mnogo će nam značiti. Hvala.

U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!