Cvrkutanje

U poslednje vreme sam kao počela da pratim vesti. One vezane za politiku preskačem. Besmisleno je. Kada god pročitam neki naslov i vidim fotografiju i tekst prikačene uz njega, kao da se sve ponavlja već godinama. Kao da sam tu priču već videla. Čitam zanimljivosti i šta se lepo dešava u mojoj okolini. Uvek se tu nađe nešto interesantno iz naše zemlje ili sveta, nešto što me nasmeje, začudi ili nadahne. Možda sam baš zbog toga i primetila jednu pojavu kod ljudi da i ono što bi mogli da isprate sasvim pozitivnom reakcijom zamene nečim sasvim drugim.

‘Ajde sada da mi neko kaže da nikada nije postavio svojima ovo pitanje kada je bio mali. To nekako spada u dečju klasiku. Odgovor nam je svima dobro poznat: da bi porasla trava i cveće, pa i mi, da bi sunce lepše sijalo, da bi se nebo isplakalo i da bi mu tako bilo lakše… Kako rastemo, otkrivamo šta još kiša može. Ja sam malopre došla do još jednog saznanja o moći kiše. Toliko sam srećna što sam to otkrila, da sada sedim, pokisla i mokra do gole kože, pokušavajući da to nekako i sročim.

Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.

Moram da se pohvalim, jer se lepim stvarima valja hvaliti. Danas mi je rođendan. Dvadeset peti. Četvrt veka. Osećam se odlično. Nego, nećemo sada o godinama i o prolaznosti. Hoću da vas pozovem na posluženje. Spremila sam vam mafine, a kao prilog vam predlažem kaficu ili, još bolje, čaj. Pa, izvol’te, dragi moji virtuelni prijatelji. Neka štrikanje počne. Danas je dan za zabavu. Volim poklone, ali još više volim dobro društvo. I lepe teme.

Gledamo se moja zebica Pipi i ja oči u oči. Ona nervozna, čupava, namrštena. Češe se jednom nožicom koju ja, posebno ovako dalekovida, jedva i da vidim ako nemam naočare. Trese perje. A ja nisam ništa bolja. Ne tresem perje, ali sam džangrizava. U glavi hiljadu misli. Pundravci mi ne daju mira. Ne mogu da sedim na jednom mestu. Posle kraće rasprave, Pipi i ja smo zaključile da je caka u - proleću.