Obećala sam da ću ta vrata zatvoriti za sobom, čvrsto ih zaključati, a ključ baciti u reku, da ode u more u kom ne bih mogla da ga nađem ni da jednom slučajno poželim. A pre toga, čisto da bih utvrdila gradivo, zagviriću iza njih kako bih bila sigurna da je sve dobro spakovano za dalek put. Iza njih kriju se ti teški dani, u kojima sam lebdela negde između… između dve krajnosti, ma kako se one zvale. Kada sam shvatila da to lebdenje donosi previše vrtoglavice, one koje može da dovede do ludila, odlučila sam se za jednu od tih krajnosti. Odlučila sam da verujem u čuda, bez logike, bez reda, samo da verujem u to da čuda, kao i nesreće, obitavaju oko nas i da će se jedno zalepiti za mene. Bila sam jedna od majušne manjine kojoj je bila namenjena ta nesrećna priča, pa sam verovala i da je za mene spremna i neka nova, ovog puta isto tako retko lepa.

Imala sam jednog malenog dečaka, našeg malog sina Sašu, od koga mi je ostalo sećanje na to slatko golicanje i nežno gurkanje u gornjem desnom delu stomaka, jedna sličica iz stomaka i jedna sličica nakon rođenja, koju mi je doneo novopečeni tata dok sam još ležala u porodilištu. Ali to nije sve. Ostaje i naš susret, pri kome sam mu rekla nešto čega se ne sećam, ali to su bile neke reči čiste ljubavi i njegov odgovor tihim plakanjem, melemom za uši nakon prvog bebinog udaha. To je ujedno bio naš prvi i poslednji susret, makar ovde i makar ovako. Nisam imala prilike ni vremena da ga grlim i ulepšam mu život, ali znam da sam mu u svakom trenutku od kada je u meni začet davala najbolje što sam umela, možda i ono što neke majke nikad za života ne pruže svom detetu. Samo ja znam koliko mi je žao što mu nije bilo suđeno da bude ovde sa nama.

A sada imam jednu divnu malenu devojčicu, našu hrabricu Sunčicu, koja me svakog dana podseća da čuda ne samo što se dešavaju, nego su često i deo naše svakodnevice. Bilo je dana kada naši dodiri nisu bili veći od površine vrha mog malog prsta. Tada sam joj govorila da je svaki njen udah vredan hiljadu kilometara, da je svaki naš zajednički dan dobijena bitka. Rekla sam joj da vredi boriti se, da je svet jedno zanimljivo mesto, a da napolju sija Sunce, cvetaju bele rade i smeju se deca. Rekla sam joj da joj moram pokazati jednu divnu zelenu stazu i pročitati jednu prelepu priču. I pevala sam, svakog dana sam pevala. A nakon 4 meseca konačno sam je uzela u naručje, prvi put. Stavila je na grudi. Od tada više ne moramo ni da govorimo, reči su tako malene i suviše šumne da bi prenele sve ono što je čučalo uplašeno i sklupčano u meni.

Pored osećanja ljubavi, ono što me preplavljuje je zahvalnost, onakva kakvu do sad nisam osetila. Zahvalnost toj najvećoj sili što me je zadržala, što ponovo koračam, smejem se i imam priliku da gledam ovo ogromno nebo nad svojom glavom. Zahvalnost Saši što mi je po svoj prilici spasio život. Zahvalnost što sam imala ko suza čistu ljubav pored sebe. Što je cvetalo proleće. Što su neki ljudi pokazali da humanost nije zaboravljena kategorija. I najzad, što imamo našu Sunčicu.

Na kraju krajeva, ja sam srećna osoba. Srećna žena. Majka.

*Hvala jednoj Jeleni za inspiraciju za naziv ove pričice.

foto: Ivan Jekić

Budući da je Banka prilično mlada, kao i da je osnovana pri Institutu za neonatologiju, mleko koje se u njoj prikuplja prevashodno ide ugroženim i prevremeno rođenim bebama, što dodatno uvećava njen značaj.

Porodilište i mleko

Najvredniji savet koji sam od iskusnih mama mogla da dobijem nakon porođaja bio je: Nikako ne dopusti da ti prekidaju mleko! Iskreno, zbog vandrendne situacije mleku se nisam ni nadala i bila sam prilično zbunjena i iznenađena kada je krenulo. S te strane od medicinskih sestara nisam dobila niti pomoć, niti razumevanje, već samo predlog da mi daju nešto što će prekinuti mleko, jer moje bebe nisu uz mene i zbog opasnosti od mastitisa i drugih komplikacija sa grudima. Valjda nisu računali da bi moje mleko ikada ikome moglo biti korisno, a neki drugi predlog, kao održavanje mleka i praktičnu pomoć oko njega, nisu za mene imali. Sva sreća što ih nisam poslušala! Kupila sam pumpicu i bila uporna. Kap po kap, krenulo je.

Neonatologija i mleko

Ginekologija i neonatologija, iako vrlo srodne, u mnogim stvarima se razilaze. Ginekologija se bavi pre svega majkom, a neonatologija pre svega bebom. Zato u porodilištu uglavnom vlada mišljenje da mleko u ovakvim okolnostima valja prekinuti, dok neonatolozi na mleko gledaju kao na najveće blago. Ja sam na strani ovih drugih.

Da bi neka majka mogla da donira svoje mleko, uz ostale uslove, potrebno je i da odradi neke analize krvi. Prvih dana zbog iscrpljenosti od cele situacije koja je prethodila porođaju, od samog porođaja, kao i od šoka koji je usedio nakon njega, neko vreme sam se iz petnih žila trudila samo da zadržim mleko. Tako su me savetovali i na Neonatologiji, govoreći da za donošenje ima još vremena, situacija je i dalje bila vrlo kritična za našu bebu. A onda su mi jednog dana rekli da uradim analize i da počnem da donosim mleko, što sam ja sa radošću prihvatila. Konačno mogu nešto i ja da uradim kako bih pomogla našoj devojčici!

Ja sam ponosni donor

Kao i sve na Institutu, i svim poslovima oko mleka pristupa se sa najvećom mogućom pažnjom i ljubavlju. Nakon obavljenih analiza, majke dobijaju potrebne informacije o izmlazavanju, sterilizaciji opreme, nezi grudi, čuvanju i donošenju mleka, kao i potrebnu opremu – termo torbicu, flašice, sapun i sredstvo za dezinfekciju, izmlazavalice… Takođe, svaka žena prođe mini obuku oko izmlazavanja, tako da mleko koje ona donese bude uvek ispravno.

Mleko na Institut odnosim svakog dana, između 12 i 14 h, kada su i posete bebama. Prikupljanje mleka može biti malo naporno, jer proces oko dezinfekcije i sterilizacije mora da se obavlja pažljivo i sa strpljenjem, i na svaka 3 sata, ali cilj koji ceo taj postupak prati je tako velik, da mi ništa ne pada teško.

Dok ja još uvek nisam donosila mleko, u najgorim trenucima, naša devojčica jela je mleko neke majke-donorke, kao što i sada moje preostalo mleko, koje Sunčica ne pojede, ide ugroženim bebama, čije majke nemaju mleko. Divan je osećaj znati da nekome možeš pomoći, a onim malenim borcima koji tamo leže mlekce je neprocenjivo u njihovoj borbi. Svakodnevno na Institut stigne oko 14 l, što je odlično, ali i dalje nedovoljno da se podmire sve potrebe.

Zato, drage žene, ne rasipajte svoje blago. Ukoliko vam okolnosti i zdravlje to dopuštaju, čuvajte mleko. A ako imate i viška, dajte onima čiji život umnogome od toga zavisi – dajte bebicama pred kojima kao najveći cilj stoji život.

Ukoliko vam mogu pomoći oko bilo kojih informacija, slobodno me pitajte, biće mi drago da odgovorim ako umem.

Podržite akciju otvaranja prve banke humanog mleka u Srbiji.

Potražite više informacija o Banci mleka.

Običnim jezikom govoreći, to je Bolnica za bebe, nešto o čemu nisam nikada razmišljala. U stvari, do skoro nisam znala ni da  postoji. Bebe se srećom uvek povezuju samo sa najlepšim stvarima, i bolnica svakako nije najbolji način da se započne život. Ali nekad i tako mora i jako su bitni uslovi u kojima se takva nega ostvaruje. Koliko je samo ljubavi, entuzijazma, humanosti i znanja iza tih zidova! Koliko velikih, VELIKIH ljudi! Naviknuti i zaslepljeni ljudima koji svoje živote grade na tako beznačajnim i iskvarenim vrednostima, i ne znamo koliko je onih koji svoje živote vode tiho i neprimetno, ulažući i uvećavajući svoje energiju u plemenite ciljeve, pomažući u borbi za život. Institut za neonatologiju ima u sebi prave ljude koji ga vode i održavaju. Ono što je nama posebno važno, ulivaju poverenje. To je jedna od retkih takvih zdravstvenih institucija kod nas. Dokaz da se sve može kada se hoće, da se i voljom mogu stvoriti uslovi. Velika naša vrednost. Pravi biser.

A to je i poprište igara živaca koje se u roditeljima vode dokle god je njihovo dete tamo. Mešavina strepnje, iščekivanja, ljubavi, straha, nežnosti i svega onoga što iz njih proističe, začinjenih sa novim osećanjem roditeljstva, nešto je sa čim smo morali da naučimo da živimo, a posebno onda kada se nađemo tamo. Tako je teško pomiriti tako suprotna osećanja koja istovremeno žive zajedno – ljubav i strah! Svako nekako pronalazi svoj način, a moj se sastoji u veri – u veri u pozitivnu energiju koja nam pristiže, u doktore, u Sunčicinu snagu, u ljubav, i u ono što je iznad svega toga.

A Sunčica… ona je jedna divna devojčica, jedan maleni-veliki borac sa pogledom koji nas iz dana u dan kupuje. Ne znam šta bih pre napisala o njoj, jer bih mogla pisati do sutra, kao svaka majka sam očarana i ushićena, ali pesnice su mi i dalje čvrsto stegnute u navijanju da sve bude dobro. Da pobedi sve. Da nam lepo poraste i da je što pre držim u naručju. Da se sutra i njena sličica nađe na panou sa fotografijama bebica, sada velike dečice, koje su nekada ležale na Institutu. Da i njena priča bude srećna.

A kao bebica koja je rođena celih 103 dana pre termina, naš biser lepo napreduje, i pored svih problema koji se javljaju zbog nedovoljne zrelosti organizma. Do sada je uspela da dogura do skoro jednog kilograma. Krvarenje u glavici počelo je da se povlači. Počela je lepo da diše sama. Živahna je i lepo raspoložena. Sigurnim koracima polako ide napred. A mama i tata je svakodnevno maze, pevaju joj i bodre je. I jedva čekaju da im osunča i ugreje kuću svojim dolaskom.

A vama puno hvala što mislite na nas!

foto: Ivan Jekić

Opali nas tako kad se najmanje nadamo. Dva života su lupkala u meni te srede kada sam nasmejana i sređena, kao svaka srećna trudnica, krenula na redovni pregled. Sve se preokrenulo za svega par minuta, kada me je strogi i oštar doktorev glas trgao iz idile, govoreći mi da sam otvorena 2 prsta i da hitno moram biti primljena u bolnicu. Nisam se još ni obukla, a sve je sređeno i objašnjeno i sve je bilo spremno za moj prijem u Gradsku bolnicu na Zvezdari. Ne samo što sam krenula da se otvaram, već je grlić bio stanjen, ili u prevodu – porođaj je počeo. Moja trudnoća bila je stara tek 25 nedelja. Ja nisam osećala ništa, nikakvu nelagodu, nikakve bolove.

Sva sreća pa nas je Priroda obdarila velikim mogućnostima i snagom kakve nismo ni svesni. Svaki dan je bio dragocen za moju trudnoću i moje bebe, a i za mene. Svaki dobijeni dan značio je i veću šansu da sve prođe što bolje. U mojoj glavi to je značilo da će biti sve ok, ali zapravo niko me nije spremio za nastavak i za sve ono što nosi prevremeni porođaj blizanaca. Pet dana provela sam na jakim infuzijama, sa svim onim lošim efektima koji su na mene imali lekovi za zaustavljanje porođaja, nisam nijednom ustala iz kreveta, nisam smela. Neću da se prisećam, ali to je sve sa sobom nosilo i nespavanje i neručkanje, uz sav strah, pritisak i iščekivanje. I brigu za one koji me vole i koji su uz mene. Saznala sam ko su mi pravi prijatelji, saznala sam koliko ljudska reč ume da bude jaka i koliko energije čovek u sebi krije, i ružne i lepe, i nazadne i napredne. Za neke mi se čini da nikada neću umeti dovoljno da im se zahvalim.

Izdržala sam do ponedeljka. Negde duboko u sebi znala sam da neće tako moći doveka, jer je sve postalo nalik mučenju, a zatvarala se nisam. Porođaj mi je bio sve bliži. A bebe tako male. Samo sam u glavi sebi ponavljala da moram da izdržim, da moram da verujem svom doktoru da ja to mogu, da ću sve pregurati, da će se sve lepo završiti. Više razloge svega ovoga nisam tražila, jer sam u međuvremenu shvatila da postoje neobjašnjive stvari, one na koje mi ne utičemo, za koje nismo mi odgovorni i koje su jednostavno, iz nekog razloga, bile namenjene nama. Zašto, vreme će pokazati.  A možda i neće.

Posle svega moram priznati da sam ja jedan medicinski fenomen. Dok sam sišla sa odeljenja za visokorizične trunoće i obavila sve što spada u pripremu za porođaj, otvorila sam se još za 5 prstiju. Tek sam tada videla da je proleće stiglo (iako sam ga po mirisu koji mi je svih tih dana ulazio kroz prozor osećala), da drveće cveta i da sunce sija zlatnom bojom. Koliko se sećam, bilo je oko 5 sati poslepodne, moje omiljeno prolećno vreme. Mazila sam svoj veliki stomačić i govorila bebicama da će sve biti u redu, da ćemo se uskoro upoznati i da mama zna da na ovakav dan može samo nešto lepo da se desi.

Porođaj je prošao brzo i pokazao mi da to nije ništa strašno. Posebno što sam prave bolove osetila kada je sve već uveliko počelo. Sve se odvija brzo, nabijeno je adrenalinom i jakim emocijama, nema tu puno mesta za razmišljanje. I sve je tako prirodno, a Priroda je sve rešila u našu korist, uglavnom. Iako nam je to ponekad teško da shvatimo. Rodila sam devojčicu i dečaka, Palčicu i Biberčeta od po 750 gr i 850 gr. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatila da je sve prošlo, kad su mi doktor i sestre čestitali, kad sam dobila narukvicu sa bebljim podacima, a devojčica je bila posebno iznenađenje, jer smo sve vreme bili ubeđeni da nosim dva dečaka! Ščepala sam telefon i čula se sa mnogima, morala sam da podelim svoje emocije, prosto su se prosipale iz mene. Završilo se sve ružno, svi napori i sav trud se isplatio, sve muke prošle, postala sam mama! Nisam bila svesna da je za neke stvari to bio samo početak.

Dečak Saša preminuo je nakon nepuna dva dana na Institutu za neonatologiju. Bio je jači, krupniji, dobio je veće ocene i to niko nije očekivao, mada su nas doktori na sve pripremali, jer su bebe rođene jako male. Nije odoleo jakoj infekciji koja ga je napala.

Nakon par sati od ovog saznanja u suzama, slaba i fizički i emotivno, izašla sam iz porodilišta, moj novi nagon me je vukao u Institut da vidim našu devojčicu, Sunčicu, kako joj je tata dao ime, jer je rođena u predivan dan. Ovo je bio najgori trenutak za mene. Još uvek se nisam oporavila od porođaja, izašla sam u spoljni svet koji je za mene sada bio sasvim nov, izašla sam držeći samo muža pod ruku, bez one slike iz moje mašte – sa nosiljkicama u kojima se smeškaju dve male, rumene, vesele bebe. Teško mi je bilo da vidim i svoje roditelje, i Ivana. Plašila sam se u oči da ih pogledam, jer pored svoje, nisam mogla da podnesem i njihovu tugu i sav strah kroz koji su prošli prethodnih dana. Za nedelju dana se tako mnogo stvari promenilo – od šetnje svog stomačeta po keju došla sam do mlade mame koja je jedno dete sahranila, a za drugo lekari nemaju dobre prognoze.

Videla sam našu Sunčicu i nisam izdržala da je gledam ni pet minuta. Tako je malena, krhka, tako je nežna i tako hrabra. A ja se tako plašim svega.

Prošlo je od tada nepunih deset dana. Naša Sunčica se bori lavovski, a mi imamo podršku sa svih strana, ogromna količina ljubavi i pozitivne energije upućena nam je, a mi je prenosimo dalje, našoj devojčici. Svakodnevno idemo kod naše malene, a ja sve svoje strepnje, nesigurnosti i strahove ostavljam u hodniku, a za nju donosim puno lepih reči, tepanja, pesmica i ogromnu ljubav. I tata sa mnom. Osim vere da će sve biti dobro, šta nam drugo sada preostaje, kada ni doktori još uvek nemaju konkretne dokaze da će sve biti dobro?

Medicina je jedno, a čovek je drugo, mada se često to dvoje ukršta i dolazi u međusobni dodir. Verujemo u medicinu i njenu neizmernu pomoć. Ali verujemo i u snagu našeg Sunca, naše malene devojčice. Neprestano u mislima teramo te ružne posledice krvarenja iz njene glavice i molimo se da se ona što pre oporavi. Korak po korak. Svaki dan je jako vredan.

I moramo dalje. Zbog sebe, zbog nas dvoje, zbog Sunčice, zbog naše buduće dece. Zbog budućnosti. Srećne i ružičaste. Molite se i verujte sa nama, mnogo će nam značiti. Hvala.

U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

Moja stalna boljka, ona koja je tim veća što je modernija, oduvek je bila prevelika ambicija. Ne ona ambicija koja gazi po drugima, koja halapljivo hrli da uzme nešto što ne znam ni čemu će mi, osim da ojača moju iluziju da sam moćna, već ona vrsta ambicije čije neostvarenje donosi frustraciju. Najbolje je reći, ona vrsta ambicije koja vodi precenjivanju; u prevodu – zacrtam mnogo toga, ali ne mogu uvek to da ostvarim, ili mogu, ali sa izvesnim žrtvama koje nisam želela i posle ne znam kako to da nadoknadim.

Bebe su me naučile da to ne ide baš tako. Da, istina, ima perioda kada aktivan dan traje 20 sati,  ispunjen je i organizovan “na sat”, baš onako kako to nalažu savremeni rokovnici, perioda u kojima mama može sve, i sve to može sama. Kada je sve brzo, efikasno i kada se za mamu sa pravom može reći da je sposobna ženska. (Mada, mamu sve više boli uvo za to kako nešto izgleda i kakav utisak ostavlja! To je još jedna od lepih promena.)

A ima i dana kada mama mora da leži, jer je tako čika doktor rekao, a sve zbog njene i bebeće sigurnosti. Ima dana kada mama ne stigne, niti može da izgleda tip-top, pa ni blizu toga, kada su joj i najmanje šetnjice naporne jer joj se manta u glavi i muka joj je i kada kuća ne izgleda kao iz časopisa i ne miriše na lavandu. O da, mama je sve svesnija da su želje jedno, a mogućnosti drugo i da je uspešan samo onaj ko uspe da ih uskladi. A pre svega, kao ulaznica za prilagođavanje stoji tabla sa crvenim slovima: “Budi iskren prema sebi!”

Prihvatila sam tu igru. Prihvatila sam da nisam nadčovek, da su moje mogućnosti u datom trenutku takve kakve su, isto kao što sam prihvatila da ne samo što neću moći da vozim rolere do 5. meseca trudnoće (kao što sam mislila pre nego što sam zabebila), nego ih neću voziti uopšte sledećih godinu dana. Prihvatila sam da ne mogu uvek da odgovorim na nečiji poziv za susret, a možda će viđanja svakako biti svedena na minimum tokom cele trudnoće, jer mi je mirna savest prema sebi i svom okruglom stomaku mnogo bitnija od tih malih, slatkih zadovoljstava za koja će biti vremena. Naučila sam i pravo značenje prioriteta – nisu prioriteti ono što PRVO moraš da uradiš za jedan dan (a za tim i još gomilu drugih sitnica), već su i JEDINO što možeš da uradiš, dok sve ostalo ostavljaš po strani, dok na to ne dođe red, makar to bilo za nedelju dana. Isto kao što sam shvatila da stepenice fakulteta nisu uvek iste dužine (sada su ogromne), kao ni vreme potrebno za spavanje (sada to više nije 5 sati, već 10).

Prilagođavanje je ovde ključno, ta čarobna reč koju sam do sada poznavala uglavnom teorijski. Prilagođavanje novim okolnostima, novim malim ljudima i njihovim potrebama, novim životnim okolnostima, prilagođavanje novom telu i novim osećanjima. Sve se to uči, a ja do sada nisam imala dovoljno nadahnjujućeg učitelja, niti dovoljno strogog. Bebe su me naučile da postoji i reč: “Ne”, da nimalo nije stašno izreći je i da ona nije isto što i prihvatanje poraza. Ovo prilagođavanje ne važi samo za ambicije, već i za brzopletost, nerviranje, dizanje nosa i tako dalje… svako je u nečemu specifičan, pa će u skladu sa tim i otkriti gde se najviše kriju promene.

Ima tu još mnogo lekcija, spisak je povelik i stalno se dopunjava novim stavkama kako trudnoća napreduje. Možda nekim trudnicama-takmičarkama (O da, čak i ovde ima takmičenja! Rekla bih da je to ona loša vrsta ambicije) to predstavlja negativnu stranu trudnoće, onu mučnu, “kad pošašave”, ali za mene je to prijatna novina i prava blagodet. A iskreno se nadam da sada naučene lekcije neću zaboraviti i da ću ih u potpunosti sprovesti u delo, tj. da će neke promene biti trajne. U tom smislu, već počinjem da se osećam mnogo bolje!

Želim vam da nikada ne prestanete da želite. Da čuvate svoje zdravlje kako biste ostvarili ono što vam je najvažnije. Da volite. Da stvarate. Da ne prestajete da verujete da je ono što vas čini srećnim nepogrešivo prava stvar. Želim vam da stalno rastete, da se puno smejete i da nikada ne izgubite iz vida da je ovaj svet jedno lepo mesto. I da svojim zalaganjem drugima date razloga da veruju u isto to!

Milica, Ivan, njihova dva cvetića, Štucko i Pipi žele vam srećnu, ispunjenu i uspešnu Novu 2010. godinu!

Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/feed/ 9 http://www.cvrkutanje.net/2009/12/trudne-price/a-kako-je-u-oblacima/ http://www.cvrkutanje.net/2009/12/trudne-price/a-kako-je-u-oblacima/#comments Thu, 03 Dec 2009 13:42:16 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1855 Natpis sličan ovom naslovu već danima stoji na mom statusu na Gtalku. U oblacima sam i ne vraćam se skoro, sigurno ne do sledećeg jula. Sećate li se moje zimske priče sa reke iz januara? Poslednji pasus u kome vidimo rode i moja želja da nam u skorije vreme priđu bliže, obistinila se pre dva meseca. Bile su toliko fine da dođu obe i došapnu nam da ćemo sledeće godine dobiti dve bebice!

I tako ja ostadoh negde u vazduhu, malo iznad zemlje da lebdim sa njima. A kako je biti trudnica? Uvrnuto. Promene su aktivne na svim nivoima, ali krenimo od svakodnevice.

1. Hrana. Pih, što je to postalo nešto grozno obavezujuće! Nekada mi je Ivan u šali pričao kako bi lepo bilo da možeš hranu da uzimaš u pilulama, te uštediš energiju, posuđe i prostor, što je meni bilo neverovatno besmisleno, budući da je uživanje u hrani i isprobavanju novih ukusa vrlo primamljivo. Ipak, sada bih rado pozdravila tu njegovu ideju, jer trenutno hrana ne samo što nije uživanje, nego je i mučenje. Sve ima jak miris koji podiže želudac, a ono što sam uvek volela da jedem sada ima bezveze oblik, konzistenciju i boju. Pitanje sa kojim se sada najteže nosim je: Šta ćeš sada da pojedeš? Dakle, nisu to klasične mučnine, već jedna opšta odbojnost prema hrani. I da, saznala sam da tim mukicama samo tepaju jutarnje mučnine, jer inače mogu da traju po ceo dan, pa i noć. Napominjem da je to vrlo individualno, ali da se svi ovi simptomi pojačavaju ako je u pitanju blizanačka trudnoća, kao što je kod mene.
U svemu tome, za dečurliju ne brinem, ti su se sigurno dobro poslužili na mom švedskom stolu. Ljubi ih majka.

2. Kmečanje. Valjda sam ja pre njih odlučila da u tome probijem led. Kmečanje, slinjenje, kenjkanje, plakanje… to je toliko postalo uobičajeno, da sam često zbog toga teška sama sebi. Drugima nisam, njima je to simpatično, tim pre što uopšte ne liči na mene. Ako mi je mnogo toplo, mrštim se i guram sve oko sebe. Ako gledam u pun tanjir i shvatam da gubim borbu sa njim, rasplačem se. Ako je neko malo grublji, po mojim sadašnjim, osetljivim,  shvatanjima, dignem nos i zaigra mi vilica. Podetinjila, valjda se to tako kaže. Nije lako, ali uvek mogu da legnem u krevet, pokrijem se i zaspim, ako mi mučnine to dozvole. Ako ne, idemo u sledeći krug kmečanja.

3. Zevanje. Kao početni stupanj spavanja u bilo koje doba dana. Ovo je dodatno podstaknuto time što mi je prepisano ležanje kod kuće, posebno zbog vremena napolju, kao i aktuelnih prehlada, gripova i drugih pošasti. Zato – knjiga u ruke, pa dokle doguram, dok se sa istom ne uspavam.

4. Snovi. Međutim, noćno spavanje nije nimalo tako spokojno i dugotrajno kao što je umelo biti. Buđenja su česta, sa trčkaranjem do kupatila, a posle ko može da se uspava – super. Sanjam kao nikada ranije. I to vrlo živo i dugo, a kasnije se sećam svih detalja. Sanjam ljude koje nisam dugo videla, pa i one koje više nikad neću videti. Sanjam neke zaboravljene događaje iz detinjstva. Sanjam i ono pod tačkom broj 1, s tim što u snu mnogo bolje izgleda. Ali najbitnije je da su ti snovi skoro nepogrešivo vrlo lepi i prijatni, kao da mi otvaraju jedan novi svet, iako već doživljen.

5. Telo. Zaobljava se. Ne, nisam se još uvek nimalo ugojila, štaviše – malo sam i smršala. Ali promene se vide svakog dana i sada mi već neke stvari iz bliže prošlosti izgledaju neverovatno. Na primer, trčanje, koje mi je toliko prijalo do skora. Bicikl, na koji sad ne bih mogla ni da sednem. Roleri? Nikako, plašila bih se! Penzionerske šetnjice i po neka vežbica da se ne ukočim od silnog mirovanja – puna kapa!
U farmerke više ne ulazim, stežu me, sada su mi hit trenerke. Brus omalio, a pidžamice i spavaćice omilele.

6. Štucanje. Zeznula sam i našeg mačka koji je po ovoj aktivnosti dobio ime. Sada mi se i on smeje. Dok ja ne zakmečim!

Bilo kako bilo, super mi je ovde i ne bih se menjala za ne-trudnu Milicu. Sve je nekako novo, drugačije, bogatije i interesantno samo po sebi, a još kada pomislim na konačan cilj – mojoj sreći nema kraja!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/trudne-price/a-kako-je-u-oblacima/feed/ 26