Cvrkutanje

Duga je ovo godina. I velika, ogromna. U nju je stalo toliko stvari, koje će se sigurno godinama u meni slagati i pronalaziti svoje mesto u fiočicama života. A svakako mi ni na kraj pameti nije bilo da ću se u roku od 5 meseci dvaput poroditi. Doduše, prvi put je bio pravi, kako kažu, onaj dokumentovani na jednom papiru A4 formata, čije ožiljke osećam negde duboko u stomaku i još dublje u srcu. Drugi put je bio po telo bezazleniji, ako izuzmemo uzbuđenje od kog su mi prsti trnuli, a po dušu je bio spasonosan. Držala sam svog dragog podruku i hrlila ka Suncu koje se razlivalo napolju, iza onih teških vrata. Tako bih ja opisala svetlo na kraju tunela. Sa korpom u kome je spavala naša devojčica, bežali smo kući. Osvojili smo život.

Nastavak...

U poslednje vreme sve više se govori i piše o našoj prvoj banci humanog mleka, a moje današnje otkriće grupe koja podržava svaku akciju koja se na nju odnosi, podstakla me je da napišem par reči iz svog ugla – sa pozicije majke čije je dete jedno vreme jelo donirano mleko, i sa pozicije majke koja već više od dva i po meseca donira svoje mleko.

Nastavak...

Toliko se utisaka u meni sakupilo u poslednje vreme, da nisam sigurna mogu li svoje misli jasno organizovati, tako da ne morate da sakupljate razbacane reči sa ekrana da biste uopšte imali predstavu o čemu pišem. I, naravno, sve se kreće oko našeg Sunca! Kada uđete na vrata Intenzivne nege na Institutu za neonatologiju u Beogradu, pred vama se ukazuju inkubatorčići sa najmanjim ljudima, minijaturnim bebama, a ujedno i najvećim borcima. Odlaskom na ovo neobično mesto počinje naš dan, evo, već nešto više od dva meseca.

Nastavak...

I posle svega, samo ponavljam sebi da se dalje mora. To mi ponavljaju i drugi, mada često i ne shvatam smisao tih reči, već one samo tupo odzvanjaju u meni. Nastavljam dalje odbacujući neke stare navike, ubeđenja i ljude, ali se nekim starim vraćam i upoznajem nove. Zato sam opet ovde, na svom Cvrkutanju. I slavuji imaju svoje tužne pesme, ili periode kada ih sve toliko boli da zapevati ne mogu. Samo zaplakati mogu. A onda se dići i… nastaviti.

Nastavak...

Oni koji se bave rastom i razvojem beba, tvrde da one počinju da prepoznaju zvuke već u 17. nedelji trudnoće. To znači da bi svaka savesna mama za dobro svog deteta trebalo da malo više obrati pažnju na jačinu i ton svog glasa, ali i na ono šta priča. Svest da se u vama formira novi život nosi i nove odgovornosti, a onda shvatite da one sa sobom povlače i vrlo blagotvorne prednosti, kao što je okretanje nekim lepšim stvarima, nasuprot uzaludnoj borbi sa vetrenjačama.

Nastavak...