Pogledajte ceo film i propratne snimke na Ju Tjubu.

Ceo ovaj vikend (14.-16. avgust) bio je rezervisan za prvo okupljanje vlasnika i ljubitelja brodića Vario 19, a Pera, vlasnik brodića Dunja nas je pozvao da mu prisustvujemo kao prijateljska, moralna, energetska i brojna podrška. I opet se dokazalo da je svaki povod da se plovi i druži zlata vredan, posebno kada je u to uloženo dosta truda, kreativnosti i ljubavi, što ovome skupu svakako nije nedostajalo.

U ovo vreme Sava je mirna i prostrana i nudi jednu potpuno drugačiju sliku od one koju obično vidimo pred sobom pri spomenu ove reke. U poslednje vreme počela sam da volim ovakva doba dana, tj. ili rano jutro ili noć na reci, jer samo tada možete zaista osetiti njenu čaroliju, opustiti se i uživati u svim novim utiscima koji vas okružuju. Danju je situacija mnogo “dinamičnija”, pa se sve to gubi.

Ako nekada prolazite Dunavskim kejom, sigurno ste primetili da se na mestu susretanja Save i Dunava nalazi jedna velika zeleno-crvena bova, koja i noću treperi plavičastim, pulsirajućim svetlom. Kad god prolazimo ovuda, “obiđemo” i nju, jer nas je jedan kapetan pre dve godine kod nje venčao. Zaljubljeni je znaju kao “srećna bova”, jer legenda kaže da  su veze koje se tu ostvaruju neraskidive.  A na slici gore vidite i dokaz da je bova odlično čuvana.

Prolazeći duž Beljarica i ploveći ka njihovom gornjem špicu, gde nas je čekao Pera, čudila sam se kako je ovo mesto tako malo udaljeno od vrlo urbanog dela Beograda i kako se na tako uskoj razdaljini nalaze takve suprotnosti. Iz bujnog zelenila vire štapovi pecaroša i poneki šatorčić, neki uživaju u jutarnjem kupanju, a neki u jutarnjoj kafici. Mi smo se  zato pridružili Peri na prvom jutarnjem obedu.

A kako ovde vreme brzo prolazi! Nemate ni internet, ni knjige, ni kućne poslove, ni telefone, ni kupovine – a proleti! Nije prošlo ni par sati u osvežavanju i ćeretanju, a na vezu je bilo nekoliko brodova i mnogo ljudi. Dunav možda jeste ogroman i relativno hladan, ali je i poznat po delovima koji su veoma plitki. Iako nisam nameravala da se kupam, nisam odolela vodi koja mi je dolazila do struka i sitnom pesku pod stopalima. Ko kaže da po Dunavu ne može da se trči?

Do kasnog popodneva bili smo najbrojnija grupa u okolini, sa stalnom flotom od oko 4-5 brodića i mnogo gostiju koji su prostizali da bi nas pozdravili, zauzvrat dobijali malo pozitivne energije, a potom odlazili zadovoljni. Društvo je bilo raznovrsno: od pomoćnih čamaca do velikih brodova, preko dva pinča, bilo je i dece i onih koji su to suštinski a zapravo su malo stariji, jedna trudnica, poslovnih ljudi i umetničkih duša… u svakom slučaju, mnogo onih dobre volje. Osećala sam se kao kada sam kao mala sa roditeljima i bratom odlazila na velika i vesela porodična okupljanja sa mnogo dece, događanja i jednom opštom bezbriznošću. Lepo je podsetiti se i probati slično i u ovim godinicama.

Dok sam ležala na gumi, jednoj od onih “igračkica” za sportove na vodi, potpuno neočekivano sačekalo me je pitanje: “Hoćeš da te vučem?” Nego šta, nego hoću! Pa leto i služi da se probaju i dožive nove stvari! Ali nisam mogla ni pretpostaviti kako to čudo tako juri! Zamislite sebe prednjim delom tela tik uz vodu, po kojoj se krećete oko 40 km/h!

Dok idete pravo, prava uživancija, sunce vam blješti u lice, kapljice vode vas prskaju, vi letite, ali na krivini nastaje nevolja, koja potpuno opravdava naziv sport u ovoj aktivnosti. Talasi vas bacaju, lupaju i cimaju i potrebna vam je dobra snaga i koordinacija tela da se zadržite na gumi i da ne upadnete u vodu (ta varijanta se meni pod ovom brzinom činila bolnom). Ali uspela sam – do kraja vožnje sam tvrdoglavo ostala na gumi. Vožnja se završila kada sam rekla da mi je dosta, jer sam imala utisak da su se moji unutrašnji organi pretumbali i zamenili svoja mesta, a gliser kao da se s vremenom sve brže kretao (a verovatno i jeste). Kući sam kao uspomenu na ovu avanturu ponela jednu modricu na butini i upalu mišića ruku. Ali ma kako vam se činilo, opet bih se vozila, jer je osećaj neverovatan. Posebno ako gliserom upravlja vozač formule na vodi (što sam saznala tek posle vožnje!).

Kada se sidra podignu i krene se polako svojim marinama nizvodno, sunce se polako vraća u položaj u koji smo ga dočekali rano jutros. Čini se da je od tada prošlo nekoliko dana, jer je utisaka mnogo i ponovo se dokazuje da Ko rano rani, dve sreće grabi. Ipak, ne bih to radila svakog dana, jer se duple srećice sretnu samo ponekad, ali se zato dugo i pamte.

Još jednom HVALA Peri i Jeleni na predivnom danu. Njihove utiske o ovom događaju možete čitati ovde.

Budući da je ova rubrika aktuelna već duže od pet godina, ne bi me čudilo da se većina destinacija, posebno onih za širu populaciju, isrpelo. Sva sreća pa postoje neki nepresušni izvori.

Mislim da sam ove zime putovala više nego ikada, i iako sam bila na mnogim mestima u Evropi, pa čak i u Africi, pasoš mi nije bio potreban. Ni novac, a ni previše energije. Knjige su mi bile dovoljne.

Ovo je godina u kojoj sam čvrsto rešila da konačno završim svoje studije i dam preostala dva velika ispita književnosti. Ono za šta sam mislila da će biti prenaporno, pretvorilo se u uživanje! U početku su predrasude učinile svoje, po hiljaditi put me koštajući dobre volje za odlaskom na predavanja, a samim tim me lišavale širenja vidika, uživanja uz knjigu u upoznavanja ljudi zbog kojih vredi truditi se i verovati da neke stvari nisu mrtve, naprotiv.

Imamo tu sreću da nam vežbe drži asistent Predrag Petrović, koji je, nasuprot profesoru, predstavnik mlađe generacije i po godinama i po pristupu književnosti kao umetnosti. Književnost sada posmatramo u drugačijim okvirima, u kontekstu celokupne kulture, gde su pored domaće i svetske književnosti uključeni i slikarstvo, film, muzika i uopšte čitava tradicija naše civilizacije, makar onoliko koliko je mi iz ovog ugla možemo sagledati. U svakom slučaju, naš asistent nam svojim širokim pogledom na svet otvara i ona vrata koja možda do sada niko nije otvarao. A svi znamo da zatvorena vrata najviše mame.

Elem, namera mi nije da vam prenosim naš program rada. Cilj mi je da vam preporučim knjiška putovanja, posebno ako vam se ona prava sada čine nedostižnim. Trenutno slušam kurs pod nazivom PUTOPISI. U pitanju je tako mnogo zanemarivana kategorija književnosti koja u sebi krije mnoge dragocenosti, a o kojoj ne možete slušati na mnogo mesta. To je odlična prilika da pored samog kretanja koje putovanja zahtevaju upoznate i predele, ljude, običaje, ali i velike srpske pisce, njihove ličnosti i njihova poimanja sveta. I naravno, tako ćete bolje razumeti i naučiti nešto više i o srpskoj kulturi, što je makar meni poslužilo da bolje razumem ovdašnje ljude i mentalitet, i u pozitivnom i u negativnom smislu. Možda Srbiju često olako pljujemo i zato što je nedovoljno poznajemo, a ovo je prilika da to ispravimo.

Evo nekih knjiga koje preporučujem:

Jovan Dučić, Gradovi i himere. Ovde spadaju Dučićeva pisma iz Pariza, sa Krfa, iz Italije, Egipta… posebno za one sa intelektualnim, superiornim promatranjem sveta, za koje je svet splet društveno-istorijskih okolnosti, u kom je najsjajnija tačka – žena!

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške. Nasuprot Dučiću, Isidora ide u severne, hladnije predele, gde se njen karakter i život savršeno uklapaju. Primer ženskog pisma srpske avangarde.

Miloš Crnjanski, Pisma iz Pariza i Ljubav u Toskani. Na prvi pogled, začudiće vas da ova dela uopšte spadaju u putopis, zbog svoje izrazite subjektivnosti. Sumatraizam ovde preovladava. Ceo svet postaje jedno. Za mene vrlo utešna i lepa konstatacija.

Rastko Petrović, Afrika i Ljudi govore. Interesantno je čitati kako je srpski pisac tridesetih godina prošlog veka video Afriku, a pre svega kako se uopšte osmelio tamo da ode i približi se crnačkim plemenima! Pisano vrlo živo, uverljivo, sa dosta humora. Sadrži izuzetne opise predela, noći i crnačke lepote, tj. njihovih tela. Ljudi govore je delo između putopisa i romana, kratak spis o malim, zatvorenim sredinama, koje su za jedne ljupke, a za druge ubistvene. Pobeda života nad svim ostalim. Rađanje pokreće svet. Dela Rastka Petrovića, jednog od naših najvećih avangardnih pisaca, možete čitati i na internetu.

Danilo Kiš, Izlet u Pariz. Ovde čitamo o onom Parizu sa crno-belih fotografija iz sredine prošlog veka, o Parizu koji je tada bio centar evropske kulture i umetnosti. Marsel Marso i Nostalgija u Parizu.

Vida Ognjenović, Putovanje u putopis. Ona je kao zvaničnik naše zemlje boravila u Norveškoj početkom XXI veka i to je bio povod da se seti sličnog boravka Isidore Sekulić u ovoj zemlji. Ovde čitamo razmatranja o putopisu kao književnom žanru, a posebno o savremenom putopisu.

Miodrag Pavlović, Daleka predvorja. Raznovrsna putovanja po Kini, Indiji, Evropi, kao i boravak na Hilandaru.

Srđan Valjarević, Komo. Primer savremenog putopisa, sa elementima romana. Putovanje jednog pisca iz jedne neobične zemlje u Italiju na jezero Komo sa nadom da će tamo nešto napisati. Na nama je da otkrijemo koliko je u tome bio uspešan.

Slobodno nam pošaljite razglednicu!

Volela sam jedan grad. U stvari, zaljubila sam se u njega kao što se samo turisti mogu zaljubiti u grad koji je prevazišao njihova očekivanja. U Novi Sad sam mogla stići tako brzo i lako, pa i onda kada nisam vozila kola, u čemu je bilo nekog šmeka starih dana, onih o kojima sam slušala od svojih roditelja. U tim malim izletima sve je mirisalo na mladost, proleće i osmehe i sve je veselo pulsiralo. Da, baš kao kada se čovek zaljubi. Eto, u Novom Sadu mogla sam da predahnem, da dišem punim plućima i da verujem da na ovom svetu i dalje postoji trag bezbrižnosti, čak i onda, da, čak i kada znate da postoji bezbroj razloga zbog kojih je teško biti bezbrižan.

U leto jedne ovakve, bezbrižne godine (kako je se sada sećam), radovala sam se dugoj šetnji nepoznatim ulicama koje su uvek nekim čudom izlazile na Dunav. Ne znam da li je to neka podudarnost, ali u tim šetnjama bez ikakvog cilja u gradu koji slabo ili nikako ne poznajem obično uvek, nepogrešivo, dotabanam do reke. Svuda su bili stranci, čulo se bezbroj glasova mladih, i iako uglavnom nisam imala pojma o čemu su pričali, odlično smo se razumeli, jer svi smo imali isti cilj i svi smo disali u istom ritmu. Imala sam prijatelje i bila okružena ljudima koji su imali za mene sasvim nove i neobične priče, one koje vas inspirišu i pokrenu. On je pričao o Njujorku koji ga je ostavio bez daha, o Kvinu i subkulturama koje čine ovaj svet i dalje živim i o svojim snovima. Maštao je o mirnom životu u nekom malom mestu u kućici sa ogromnom baštom. U tim šetnjama uz sladoled i stalne prekide da nešto fotografišemo ili da sa nekim proćaskamo, stvorila sam sliku te bašte u svojoj glavi i znala gde i najmanji cvetić raste. Pili smo sok od zove i jurili se sa kučićima i guskama.

A ona se stalno smejala. Ne onim osmehom koji traje koliko usne stoje razvučene u osmeh, već je njen smeh trajao neprekidno, i onda kada se činilo da je mrtva-ozbiljna (znam da obožava ovaj izraz!). A možda baš tada, jer su njene oči bile te koje su se smejale. Sa najvećom nonšalantnošću mi je pričala o svojim slabostima i nestašlucima, koji njoj tako šarmantno stoje, da sam se postidela što sam često tako ozbiljna i koračam čvrsto se držeći za zemlju, ne puštajući da me vetar makar malo ponese. Nikada nisam obišla toliko kafića, i nikada živela tako urbanim životom, koji me može privući samo ovde. Cele noći smo igrale Mistery Case, ne samo zato što je igrica dobra, već zato što smo je igrale zajedno i zato što smo dočekali jutro da bismo otišle da spavamo. Prestupnice.

Ploveći rekom osmeha, maštanja, zagrljaja i iskrenih emocija nismo bili spremni na vir koji nas je u sebe uvukao. Nekadašnji sjaj u očima na samo spominjanje Novog Sada zamenila je tuga i mučnina, koju nisam niti imala snage niti znala kako da zaobiđem. Osećala sam da su neka mesta, kao i neki ljudi, surovo kažnjeni i da sada umesto sunca glavnu reč drže uporni oblaci i surova kiša. Kao da je nevino dete nepravedno i vrlo grubo kažnjeno. Nakon vira po reci su ostale samo nejasne emocije, razbacani ljudi i odbojnost.

Upravo zbog toga sam pre par dana u kola sela sa knedlom u grlu i strepnjom u stomaku. Kako li će sada izgledati moj Liliput lejn?

I konačno sam dokazala sebi da negativna osećanja ne treba nikako gajiti, već skupiti hrabrosti i ispraviti ih. Sa ovim putovanjem novi krug je započet. Nije više kao nekada, niti možda treba da bude. Najvažnije je da se magla podigla, oblaci razišli i da smo se konačno pronašli. Novi Sad je i dalje jedan lep, mali grad gde se svaka obaveza može pretvoriti u zabavnu šetnju. I dalje u njemu žive pitomi ljudi, koji su strpljivi i izlaze vam u susret. I dalje ovaj grad ima svoj ritam, nenametljiv i usporen, a opet tako živ. Ima zanimljive kafiće za koje biste teško pronašli ulaz ukoliko vas neko od domaćih ne bi uputio. Ima mnogo cveća, čak i zimi, i mnogo mladih. Ima Vremeplov sa najlepšom bečkom kafom, najukusnijim kolačima i baštom kao iz prošlog veka. Ima Dva štapića sa najbogatijim porcijama pohovanog ananasa u čokoladi i najlepšim šoljicama za čaj od jasmina.

I ima ljude koji čine ovaj grad posebnim. Drago mi je što su dobro.

Pošto nikako nisam uspela da objavim jedan sveobuhvatan tekst, postavljam ceo svoj dnevnik, koji sam svakodnevno vodila, a u svakom danu ima ponečeg novog. Biće mi drago da i vi osetite makar delić atmosfere sa ovog u svakom smislu netaknutog grčkog ostrva. Hajde da produžimo leto! Svakodnevno ćemo unositi bar po jedan zapis, tj. jedan dan sa našeg dvonedeljnog odmora, sa različitim destinacijama i temama. Ivanovo istrenirano i profesionalno oko je, kao i uvek, bilo zaduženo za “hvatanje” motiva fotoaparatom, a među pravim bogatstvom od fotografija uspeli smo da izaberemo one koje najbolje pristaju uz tekst. Uz njih je ovaj putopis upotpunjen i ulepšan.

• Prvi susret sa ostrvom i grčkom porodicom

• Nedelja i naš prvi geokeš ovde

• Plaže na zapadu i italijanska večera

• Nova otkrića i femili diner

• Navagio i ostale morske dogodovštine

• Put na istok, u susret kornjačama

• Krivudavim putićima do na kraj sveta

• Letenje preko mora i jedno novo prijateljstvo

• Šta sve čini odmor lepim

• Dan kada je mozak otišao na ispašu

• Plave pećine, začinjene maslinovim uljem

• Jedan dan kod Notosa

• Amerikanci u Grčkoj

• Yassas!

More, sunce, plaže, hladno pivo… sve je bilo kako treba, ALI ja hoću na rafting i odlučim  da se prijavim. Problem je što je to bio treći dan u Alanji, gde su temperature i vlaga vrlo visoki. Stigao sam sa grupom na neku planinu sa koje smo se spuštali na reku Alara, i ja dobijem zadatak da nosim lubenicu od 5 kg (mada mislim da je bilo i više) kroz strmu stazicu koja je bukvalno propadala do reke. Napominjem da sam na sebi imao zaštitnu kacigu i prsluk. Ubrzo počinjem da se znojim kao životinja… sa mene lije znoj i pada u oči, a lubenica pod miškom klizi kao blesava, počinju da mi se tresu noge od strmine i napora… I JA PADAM, lubenica ode u paramparčad, a ja lepo guzicom stignem do reke. Malo sam se izgrebao, ali nije bilo strašno. Posle kratke obuke ušli smo u čamce, ali falio je jedan instruktor, tj.vodič, i pogodite – moj tim je išao u brzake bez vodiča. Action team, kako su moju grupu Turci nazvali, sačinjavalo je nas četvoro, koji su sedeli sledećim redom: Miloš, ja, Milena (svi iz Srbije) i Karlos (Brazil). Sve je bilo lepo, priroda fascinantna, ali u prvom ozbiljnijem brzaku Milena i ja smo završili u vodi, a Karlos je ostao bez papuča.  U jednom još jačem brzaku, ja sam pao preko svoje noge na Miloša. Pošto nisam smeo da pravim nagle pokrete (jer ćemo se prevrnuti) ležao sam na čoveku i govorio Mileni da me podigne veslom (veslo ima specijalne hvataljke za takve situacije), međutim ona me je samo pipala (ili udarala?) veslom… ali izvukli smo se… Ostatak puta beše predivan… ručali smo… kupali se… pio sam vodu iz te reke… i na kraju smo popili turski čaj u nekom selu.

Tada nailazi period plaže i kupanja. Odlazio sam u beach club Flamingo, koji mi se svideo zbog domaće i prisne atmosfere i vrlo ljubaznog osoblja. Već treći dan kada su Turci videli da sam redovan gost u njihovom klubu, prestali su da mi naplaćuju jutarnji čaj i ležaljke – kada bih zvao nekog da platim ono što sam koristio, samo su mi namigivali i odmahivali rukom. Jedno jutro kada sam poranio u klub i nije bilo gužve, mom stolu priđe jedan od konobara-domaćina i započinje razgovor sa mnom. Od njega sam saznao da taj klub drži njegova familija, a oni su Kurdi, i drže se zajedno.

Malo sam provocirao kako su teroristi, a on je prihvatio zezanje i eto… shvatili smo da njegov i naš narod ima veoma sličnu priču. Zove se Mahmut i drugo veče sam upoznao njegovu braću Masuka, Mehmeta, Ruzgu i jos jednog Mahmuta. Dobri momci, zezali smo se i upoznali, dok su mi odjednom sasvim neočekivano   predložili da budem njihov gost par dana. Sa oduševljenjem sam prihvatio, ali sam se ubrzo ujeo za jezik. Uplašila me je činjenica da sam ja ipak sam u stranoj zemlji, mogu me pokrasti i bla bla bla. Sad me grize savest kada se setim tih ideja, jer je moj boravak u njihovom kampu (to su nomadi koji se bave uzgojem koza i ovaca) i koji su se približili Alanji  zbog turističke sezone, bio najlepše iskustvo koje sam imao! Toliko su domaćini želeli da mi udovolje, da mi je bilo neprijatno. Video sam kako se pred mene iznosi sva hrana koju imaju. Napominjem, to je siromašan svet koji teško živi i snalazi se kako zna i ume, a opet su sve iz kuće izneli pred mene. Otišao sam od njih sav srećan što upoznajem njihovu kulturu. Bilo je predivno.

Pošto sam u međuvremenu zabradio, odlučio sam da posetim tursku berbernicu i obrijem se. Otišao sam u obližnje selo kod pravog berbera (samo su mu pijavice u tegli nedostajale) na brijanje. Ono traje oko dva sata i procedura je: pakovanje u vruće peškire, brijanje sa britvom, umivanje, prljenje dlaka u nosu i usima, kolonjska voda i neka pomada sa lepim mirisom, masaža glave i vrata. Kada sam izašao iz berbernice, bio sam novi čovek.

U jednom od svojih bazanja sretnem čoveka koji se patio sa plevljenjem jednog parčenceta zemlje i tu se probudi moj svetbiljaka ego i ja čučnem pored njega da mu pomognem. Ne zna čovek  engleski, a ja jako malo turski, ali ipak smo se upoznali. Zove se Baki i radi za obližnji rasadnik (cvet se na turskom kaze cicak). Čoveče, u zlato da me okuje što sam pomogao i zove me na ručak kod sebe, da usput upoznam njegovu porodicu. Živi u selu Kestel koje je od Alanje udaljeno oko 10 km. Dočekali su me njegova žena, dve ćerke i sin i posle jedne rečenice koju nisam razumeo, gostili su me i ponašali se prema meni kao prema kralju. Kod Bakija sam bio jedno veče i otišao nazad u grad. Bilo mi je neprijatno da se uvaljujem, a puna kuća ljudi. I danas me Baki zove da vidi kako sam, da li je sve ok (u redu se kaze tamam na turskom).

Plaža, sunce, pivo, muzika… odlučim da idem u hamam da vidim kako je i to. Tretman traje tri sata i sastoji se iz: saune, parnog kupatila, đakuzija, pilinga tela, masaže sa penom, kupanja, masaže sa uljem i na kraju maske od blata. Treba li da kažem kako se čovek oseća nakon toga?

Prodavnica tepiha, usamljene šetnje plažom i zalazak sunca, zvuci Ben Harpera i turskih disko hitova, ukus alve i orasnica u ustima… Uh, brzo su mi prošle te dve nedelje, ali bile su neponovljive…

napisao Igor Ember

Cilj igre je da nađete “blago” (iliti keš) koje je neko sakrio ostavljajući koordinate i dodatne informacije vezane za to mestu na sajtu Geocaching-a. Koordinate upisujete u GPS uređaj, nakon čega ste spremni za pohode.

Lokacija na kojoj je neko sakrio keš bi trebalo da bude atraktivna, da se sa tog mesta pruža divan pogled ili da se tu nalaze određene prirodne lepote, znamenitosti ili nešto što to mesto čini posebnim, a opet da je skriveno od radoznalaca i ljudi uopšte.

Ima više težina, vrsta i tipova blaga (sve to saznajete preko sajta), ali je to najčešće nepromočiva plastična kutijica sa blokčetom i olovkom za upisivanje, razni sitni predmeti (poželjno iz mesta ili zemlje iz koje dolazite), kao i posebni geocaching novčići, bedževi, takozvani travelbug-ovi i druge sitnice koje imaju kolekcionarsku vrednost i čije se kretanje može pratiti preko sajta. Iako možete uzeti više stvari iz kutijice, pravilo je da istu ili veću količinu novih stvari i dodate. U blokče upisujete datum, odakle dolazite, svoja zapažanja, kao i da li ste menjali sadržaj kutijice. Na kraju sve to vraćate na staro mesto da bi neko i posle vas mogao da traži. Kasnije na sajtu Geocaching-a potvrđujete da ste blago i našli (ili prijavljujete problem, gubitak, itd.), kao i predmete koje ste uzeli, tj. dodali, posebno ako su kolekcionarskog tipa.

Tu leži prava draž ove igre: nije cilj biti pohlepan, već šetati po prirodi, tragati, istraživati, družiti se i razmeniti suvenire. Naime, u kutijicama ćete nalaziti predmete iz raznih krajeva sveta, a u blokčiću čitati komentare, videti ko je sve pre vas bio i šta je uzeo i dodao. Poseban je osećaj kada posle dužeg traganja konačno otkrijete blago, jer iako će vas GPS uputiti na pravo mesto, nije ga tek tako lako pronaći!

Nije nemoguće čak da u toku njuškanja po prirodi ili nekoj zabiti naletite na svog “kolegu”! To se pre desetak dana desilo i nama na Zakintosu, kada se potpuno niotkuda pojavio mladi par iz Češke i zatekao nas kako prevrćemo kamenje u potrazi za kešom. Očigledno želja i potreba ljudi širom sveta da komuniciraju nikada, ni pored svih političko-društveniih previranja, ne umiru. Želim da verujem da će uvek ono što je normalno i dobronamerno opstati.

Takođe, poželjno je i da sami postavite svoje blago i prijavite koordinate na sajt,  jer samo individualnim zalaganjem se ova igra može širiti, ali se prethodno morate informisati o uslovima i pravilima postavljanja istog. Započnite igru!

Sve što vas zanima možete videti na zvaničnom sajtu Geocaching-a, a ja se nadam da će ova igra zasluženo doživeti ekspanziju i kod nas, jer Srbija ima toliko prirodnih i drugih lepota da ponudi za sve ljude otvorenog duha.

napisao Ivan Jekić

Ploveći ove sezone Savom, redovno prolazimo pored Ade Međice, jednog neobičnog i vrlo tajanstvenog ostrvceta koje se smestilo između novobeogradskog bloka 44 i Ade Ciganlije. Iako je praktično priklješteno između dva popularna i takoreći urbana beogradska centra, ovo mestašce vodi jedan sasvim drugačiji život, koji kao da ne pripada ovom vremenu, a ni prostoru. Još odavno sam slušala priče o ljudima koji na njemu žive i uopšte o životu koji se tamo vodi. I sama sam imala prilike da ga upoznam sa reke, prolazeći pored splavova koji su o njega okačeni i proučavajući one koji tu dolaze. A onda sam poželela i da kročim na ovo neobično mesto.

Ada Međica je dugačka svega nešto više od jednog kilometra, a u svom najširem delu ima “čitavih” sto šezdeset metara. Jedini način da dođete do njega jeste čamcem. Svojim ne možete, osim ukoliko nemate poznanika na ostrvu koji bi mogao da vam ga pričuva, ali zato postoji redovan prevoz od bloka 44 koji ide na svakih petnaestak minuta, a povratna karta košta pedeset dinara. Vožnja traje nešto više od tri minuta. Da saobraćaj u tom delu nije toliko gust i da Sava nije reka, ovu razdaljinu biste mogli lako i preplivati.

Kada izađete iz čamca i nogama dodirnete kopno, prvo što vam upada u oči je zelenilo. Celo ostrvo je obraslo drvećem i drugim rastinjem i na prvi pogled vam se čini da na njemu nema ničega osim biljaka. Međutim, budući da ga naseljavaju uglavnom ljubitelji prirode, u najvećoj meri se vodi računa da se ta priroda ne narušava. U prilog tome ide i postojanje nečeg tipa udruženja stanara, koji zajedno rade na tome da sačuvaju lepotu ostrva i trude se da očuvaju izuzetni mir koji na njemu vlada. Dok šetate uzanom stazicom koja postoji po obodu celog ostrva, istovremeno dok se divite pitomoj divljini koja vas okružuje, čudite se kako je moguće da je na samo par stotina metara od vas jedan moderan, urban, brz i u svakom smislu bučan grad.

Jutarnja šetnjica u hladu šume mi je baš prijala. Na svakom koraku sam mogla da vidim po neku kućicu, a ono što im je svima bilo zajedničko jeste da su pune cveća i uređene sa ukusom. Svaka kućuca predstavlja priču za sebe i, makar što se mene tiče, sve su neiscrpan izvor inspiracije. Neki ljudi baš umeju da ulepšaju sebi i drugima život, a ja sam odlučila da učim od njih.

Krenula sam na gornji špic Ade, gde je jedna nazovi plažica na kojoj se prepliću trava, kamenčići i drveće. Pored toga što se tu možete kupati, ovo je idealno mesto da ponesete neku knjigu ili časopis za čitanje, jer vas  tu ništa ne može ometati. Tu sam, kao i uvek, upoznala jednu finu staru damu, koja je odmah našla za shodno da mi svoju veliku pseću glavu stavi u krilo u potrazi za maženjem. Naravno, pored prijatelja, za kasnije sam dobila vernog pratioca u šetnji po ostrvu.

Čak se i Međica promenila za poslednjih nekoliko godina. Kada smo pre oko sedam godina bili na njoj, tu se pored lepo uređenih kućica i baštica moglo naći i dosta onih oronulih, starih i neupotrebljivih. Međutim, sada takvih mesta skoro i da nema. A i kada se nađe nešto slično, daje poseban šmek mestu. U jednom delu, duboko u šumi (koliko je to ovde moguće), naišla sam na sojenicu koju je vreme ne pregazilo, već ulepšalo. Sve je bilo tu – stara letnja bašta sa sve stolicom od belog kovanog gvožđa kojoj se naslon odavno pohabao, crveni, rđom nagriženi bokal za umivanje, sa sve umivaonikom i ogledalom nepravilnog oblika, ali kao šlag na tortu, pored izlomljenog drvenog stepeništa koje je nekada vodilo na trem gde su se ispredale fantastične priče, stajala je napuštena kućica za pse, Sofronijeva kućica, psa koji je nekada ovde šuškao među lišćem. Sada je celo ovo malo imanje obraslo u zelenilo, a nekom režiseru bi odlično moglo poslužiti. Naravno, ako bi ovo mesto bilo dobrodošlo za njega.

Pored toga što je unutrašnjost ostrva ispunjena sojenicama, kućicama koje su postavljene visoko na stubovima, kako bi bile zaštićene od velikih poplava, po rubu ostrva su zakačeni splavovi. Prednost i jednih i drugih su bašte, koje su ovde bogato uređene. Pored raznobojnih cvetnih aranžmana u drvetu i malih letnjih trpezarija pod otvorenim nebom, ovde možete naleteti i na različite vrste umetničkih skulptura rađenih u prirodnom materijalu – drvetu. S obzirom i da je  ovo mesto neobičnih i drugačijih ljudi, neretko se održavaju i umetničke kolonije. Prošle nedelje kada sam bila tu, bila je otvorena slikarska galerija.

Postoje i oni novi, moderni, skupi splavovi i kućice, koje se prilično ističu svojom pompeznošću. Međutim, dobra strana je što se čak i oni koji u njih svraćaju trude da okolinu čuvaju u što boljem redu i da nastave tradiciju ozelenjavanja.

A pored ljudi, ovde ima i drugih stanovnika. Na prvom mestu, od najvidljivijih i najbučnijih, tu su psi, kao stalni čovekovi pratioci. Meni su zanimljivije divlje patke, kojih ima na svakom koraku i koje koriste priliku kada neki domaćin nije kod kuće da odmore i da se nauživaju na njegovom splavu. Naravno, sa sobom uvek vuku svoje bezbrojno malo potomstvo. A pošto mačaka ovde nema, miševi stvarno kolo vode. Malo-malo, pa vam neki pretrči preko puta.

Volela bih da jednom i noću dođemo ovde. To je sigurno poseban doživljaj, jer ovde nema struje. Uveče se pale baklje, svećice ili fenjeri. Uz onu tišinu i večernju atmosferu, to mora da je nešto stvarno posebno. Jedina mana je što je to doba samo za najupornije, jer treba pronaći način da u to vreme ovde dođete.

Cela prošla nedelja je za mene kao jedan lep san. Divno je ponovo se tako osetiti. Toliko lepih dešavanja i utisaka, da još sve ne uspevam da ih saberem. Mislim da se zbog toga ponovo nešto u meni pomerilo, ponovo sam se osetila živom i srećnom.

Ovaj tekst će biti samo jedan rezime i pokušaj organizovanja utisaka. Ipak, sve te šale, smeh, doživljaj prirode i vode, ne može stati na ovako maleni prostor.

Iako je svih ovih dana vreme bilo vedro bez oblačka, a sunce je pržilo svom silinom, petak poslepodne nije previše obećavao. Nebo se namrčilo, vetar je duvao i svi znaci su govorili da će biti nevremena. E, to je bio trenutak kada smo sve stvari popakovali u našu malu barku, odvezali užad i ubacili motor u brzinu. Što se mene tiče, vreme me i nije previše brinulo. Osećala sam se nekako sigurno i jedva sam čekala ovako nešto.

Uputili smo se ka Beljaricama, dva ostrvca nadomak Zemuna, gde je bilo planirano da provedemo noć. Ubrzo nakon što smo pramcem kročili u Dunav, palo je prvo kupanje. Dunav je bio toliko brz, da sam doslovno plivala u mestu. Ali imala sam i sigurnosnu opremu – uže za koje sam se držala. Nakon kratkog osveženja uputili smo se prema svom boravištu za ovu noć. Pošto nikada tamo nismo bili, a vreme je postajalo sve gore i mrak se ubrzano spuštao, naše kolege su nam preko moderne tehnologije pružale svu pomoć u navigaciji. Konačno samo stigli u sigurnu luku. Što se mene tiče, sada može celo nebo da se sruči preko nas. U ovo vreme i po ovakvom nevremenu tamo nije bilo žive duše, iako je ovo mesto postalo popularno za izlete i kupanje, za one koji do tamo mogu doći, naravno. Svi smo prešli na veliki brod, našu zvezdu vodilju Elpidu i tamo proveli ostatak večeri.

Sada mi je smešno kada se setim koliko sam časopisa za razonodu ponela, da ne pričam o knjizi i muzici. Međutim, ništa od toga nisam ni pipnula. Na reci vreme brzo prolazi, a ne može se tačno reći na šta ono ide. Na odmor, zabavu i druženje, rekla bih, iako to može zvučati isuviše jednobojno i kao puka fraza. Ali zaista je tako. U ovakvim prilikama vreme staje, poremeti se vaš ustaljeni ritam, za koji se posle nekog vremena ispostavi da je prenapet i isforsiran, i postajete ne neko drugi, već vi sami. Pričali smo na tu temu i složno došli do zaključka da reka čoveka smiruje, kao što je i njena voda mirna, a opet se kreće, samo svojim prirodnim ritmom.

Veče smo proveli u ćaskanju, smejanju, pričama i piću. Želela sam vodu, a dobila rakiju. Tako vam je to kada ne pristanete na vino. Još jedan dokaz da se skromnost ne isplati uvek. Zbog svega ovoga sam se uspavala kao beba, iako naš čamac još uvek ne ispunjava sve neophodne uslove za udobno spavanje. Međutim, alternativa uvek postoji i nekako smo uspeli da nađemo pravo rešenje. Po krovu dobuje kiša, prohladno je i lelujavo. Spavala sam snom pravednika, a Ivan je lepo zahrkao, sa sve osmehom na licu.

Probudila sam se u 5 sati ujutru, onda kada se kroz gusto drveće probilo sunce. A zajedno sa suncem bude se i ptice. Čitava graja. Kao što od podneva u gradu sve vrvi od ljudi, tako je u ovo vreme u prirodi špic što se tiče ptica i ostale životarije. Sve je tako glasno, bučno, a opet tako živo i veselo. Nisam naučila kako se sve te ptice zovu, ali sam upoznala jednu vrlo zanimljivu, a to je kormoran. Jedan crni mangup koji roni toliko dugo da ga i zaboravite ili ga potom vidite na nekom sasvim drugom mestu. Posle sam od našeg Dragana saznala da to čudo jede oko kilo ribe dnevno i da je zbog toga u večnoj zavadi sa ribarima. Krade im posao.

Naš motor nam je još jednom dao do znanja da mu je vreme za penziju. Nije hteo da upali, tako da se na kraju kod nas okupilo gotovo celo društvance. Ubrzo se začuo dobro poznati zvuk brujanja, pa smo shvatili da je motor, u stvari, želeo da skrene malo pažnje na sebe. Ipak, skupljamo pare za novi, ali to neće ići sasvim lako jer smo se za ovaj i vezali, što je dodatna otežavajuća okolnost.

Ostatak ekipe je stigao i krenuli smo Dunavom. On uglavnom nije tako strašan kao što ga mnogi doživljavaju. Ukoliko pratite i poštujete prirodu, neće biti problema. Uvek je tako. Obale Dunava su bujne, zelene, a desna obala (strane se određuju nizvodno!) je kao nožem odsečena, visoka i zemljana. Sa te strane se nižu gradići, kao Novi Banovci na primer, u kojima se ističe gradska crkvica poput tornja. Leva obala je nekako divljija, obrasla u nisko rastinje, a s vremena na vreme naletite na stada ovaca, prasiće ili krave, koje se tu i najedu i napiju. Imate utisak da više niste u zemlji Srbiji, već kao da ste uleteli u neku emisiju na Nacionalnoj geografiji ili Eksploreru. Lepo je videti svoju zemlju iz ovog ugla.

Sunce je baš upeklo, i taman kada sam osetila da bi mi jedan predah dobrodošao, naišli smo na nešto zaniljivo. Pošto je naša pasarica u celoj grupi bila najsporija, iz daljine smo mogli da vidimo druge kako šetkaju pored svojih plovila. Pomislili smo da je u pitanju optička varka ili da stoje na nekom pontonu. Međutim, prevarii smo se. Došli smo do Belegiške ade, popularnog i vrlo zanimljivog spruda na Dunavu. Nakon što nasučete čamac na pesak, možete stotinama metara šetati čistom Dunavskom vodom a da vam voda ne pređe iznad članaka. Muški su poneli svoje neizbežne konzerve piva i uputili se u kratku šenju rekom, a ostali su fotografisali, osvežavali se u dubljim delovima ili koristili priliku da spolja operu svoje brodove. Imali smo sreće da budemo sami na ovom takoreći ostrvu, pa smo neometano mogli da uživamo. Ovo je mesto gde se osećate kao na pustom ostrvu. Jedva čekam da ponovo odemo tamo.

Tužni što moramo da napustimo ovaj raj, nastavili smo ka Tisi. Ja sam se prebacila na gliser, jer koristim gostoljubivost rečnih ljudi da zadovoljim svoju ljubav prema razgledanju i isprobavanju čamaca. Svako ima svoje slabosti. Dunav nas je mnogo usporavao, jer smo išli uzvodno, a on je jurišao u suprotnom smeru, tako da smo u Tisu uplovili nekoliko sati kasnije.

Prvi put sam bila na Tisi. Ona je mirnija, uža i tiša od Dunava, dosta podseća na Savu, a zelena je toliko da vas oči zabole. Kao da ste sa Dunava ušli u neki sporedni kanal, obavijen mističnošću. Mogu misliti kako ista izgleda noću! Na desetom kilometru od ušća ušli smo u Titel, gradić u južnobačkom okrugu. Kao i svaki gradić u Vojvodini, vodi svoj neki usporeni život i odsečen je od ostatka sveta. Ljudi iz Beograda su za njih iz inostranstva. To je onaj tužniji deo priče. Ipak, gradić ima neku svoju dušu, a ono najlepše što ima jesu – rode. Na odžaku gradskog hotela, na očigled svih, rode su izlegle svoje potomstvo i marljivo brinu o njemu. Dirljiva scena, koju nažalost nismo preciznije uspeli da uhvatimo, jer smo teleobjektiv zaboravili na čamcu. U poslednje vreme sam mnogo počela da volim ptice.

Pošto u restoranu nisu mogli da nas usluže, jer se održavala neka svetkovina, a u piceriji nisu mogli da nam prodaju pice, jer nisu imali u šta da ih upakuju, orobili smo jednu pekaricu. Otišli smo na barke, ukotvili se u blizini gradića, na jedom ostrvcetu i tu spremili večeru. Toliko smo se smejali da je reka odzvanjala. Nakon zajedničke borbe sa komarcima uz pomoć smrdilica, autana i ostalih sredstava, svi smo se slatko uspavali. Već navikli na skučeno spavanje, sada je bilo mnogo lakše i prijatnije.

Posle pravog kamperskog doručka na ostrvcu za koje smo bili vezani, lagano smo krenuli nazad na Dunav. Destinacija je sada bila Stari Slankamen, tačnije, restoran na vodi Plava laguna. Predivan pogled, mnogo biljaka i odlična riblja čorba je ono po čemu smo upamtili ovaj lep lokal. Sada je put bio mnogo brži, pa smo mogli sebi da priuštimo da nekoliko puta stanemo i iskupamo se. Takođe, grupno smo privezali brodove, šetkali se po njima, a neki su stigli i da dremnu. Sve su svemu, druženje je bilo odlično, pa je i put bio lagodan i brz. Kada smo se približili Beogradu, tj. Zemunu, već me je uhvatila nostalgija. U trenutku sam poželela da i dalje ostanem na brodu, nije mi se vraćalo u obaveze i u onaj dosadni ustaljeni, bespotrebno ubrzani ritam koji ti najčešće nabijaju drugi. Omilela mi se reka i smeh.

Ipak, kući smo se vratili zadovoljni i srećni što smo tu, što nas naša barka čeka u marini i što smo upoznali jako dobre ljude. Probili smo led da krenemo na prvu dužu turu i shvatili da nam to i te kako pasuje. Sada uživamo u utiscima i u planiranju novih pohoda.

Još izveštaja, slika i utisaka možete videti na forumu Na vodi.

Već pravimo skice, preračunavamo se i informišemo o putu Dunavom, do Đerdapa i na drugu stranu, do Novog Sada, kao i Tisom po Vojvodini. Za pravi odmor vam ništa drugo nije potrebno do plovidbe rekama, otkrivanja novih predela, a i pronalaženje nečeg novog u starim, jer sa reke sve drugačije izgleda. Zatim, sidrenje da se osvežimo i iskupamo, stajanje usput na rečnu klopu na neki od restorana na vodi i spavanje pod vedrim nebom na čamcu ili u šatoru na kopnu. Jedva čekam. Naravno, nameravam da pišem mali putopis, jer usput ima svašta da se vidi i doživi. Interesantno, osvežavajuće i povoljno putešestvije.

A sređivanje prozora u kabini je još jedan dokaz da ono čime niste uspeli da se bavite a voleli biste, isplivava na nekom drugom mestu. Kao nesuđeni dizajner enterijera imala sam priliku da osmislim ulepšavanje oboda naših novih prozora. Da bi sve bilo u rečnom duhu, izabrala sam kanape, koje smo isprepletali i pažljivo ih zalepili silikonom. Efekat možete videti na sličicama.

A kao prozore smo uzeli Galenikin klirit, koji je vrsta livenog akrila, vrlo je lagan, a prave ga u neverovatnim bojama. Sada nam zavesice nisu potrebne, u kabini je uvek hlad, a spolja niko ne može da vidi šta se u kabini dešava, dok vi vidite sve! Šta reći, pravi voajerski prozori. Uživanje je uveliko počelo, a juče smo otvorili sezonu kupanja. Vredelo je!