Cvrkutanje

Nije prošlo mnogo od kako sam napisala tekst o buđenju proleća, a već hodam razgaćena zbog letnjih vrućina koje su se nadvile nad naše krajeve. Mada, kako javljaju moji dopisnici iz inostranstva, ni preko nije ništa bolje, samo što mnogi od njih nemaju reku, pa im je malo teže. Za naš čamac možemo reći da je skoro u potpunosti sređen, osim što čekamo dušeke koji bi trebalo da stignu ovih dana. Tada ćemo biti spremni da se otisnemo i na neki malo dalji put.

Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.

Ne znam jesam li postala razmažena. Muka mi je kad treba da idem u grad. Ne mogu više da podnesem gužvu, sivilo, gladne pse na pločniku koje poneki idiot u prolazu šutne, ljude koji šetkajući pljuju i češu se. Iznerviram se kada mi stari auspuh baci crni oblak u lice. I kada mi nalickana kola ne dozvoljavaju da u miru pređem ulicu. A ponajviše, ne mogu da podnesem saobraćajni kolaps…

Izreka Teško žabu u vodu naterati kao da je skovana za mene. Najčešće je potreban samo mali povod da bi krenula u akciju. Tako je bilo i ovog puta. Uzrok našeg produženog vikenda u Splitu bilo je gostovanje jednog od najvećih svetskih bonsai majstora Valtera Pala (Walter Pall) iz Nemačke. A pored njega, odande smo poneli još gomilu, mahom pozitivnih, utisaka.

Početkom novembra prošle godine, Ivan i ja smo razmišljali da je bilo već krajnje vreme da posetimo neku planinu. Nakon što smo napravili detaljan plan i program našeg putovanja, zaputili smo se u Bugarsku, u njihovo poznato skijalište Bansko. Imali smo ideju da malo odmorimo i, ono što je najbitnije, da osvojimo najviši vrh Pirina, Vihren (2914 m). Mi i naša Lada Niva nismo mogli biti srećniji!