U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

Sada, pošto Absolute radio slušamo preko interneta, prvo moramo uljučiti računar, što nam i ne pada tako teško, jer smo oboje za njega vezani. Pored odličnog roka, kako onog starog, tako i sadašnjeg indi, alternativnog, imaju veliki broj interesantnih muzičkih i kontakt emisija, a budući da je u pitanju engleski radio, na trenutke kao da se nalazim tamo, što mi, kao zaljubljeniku u putovanja, pričinjava zadovoljstvo. Tako smo nedavno bili euforični i na samu pomisao da se u tom trenutku održava koncert Brusa Springstina u Hajd parku, koji je trajao tri sata i kojim su svi bili oduševljeni. Iako nismo tamo bili, lepo je bilo makar ovim putem biti deo tamošnje atmosfere.

Pored ovog radija, rado slušamo i Dvestadvojku, a posebno emisije Bobana Obradovića koje idu vikendom, vrlo vesele i nostalgične, bazirane na starom, izvornom roku. Zbog naše ljubavi prema ovim emisijama, pozvali smo voditelja da pušta muziku na našem venčanju, što je bilo predivno iskustvo. Danima smo se pred venčanje nalazili na Dunavu i preslušavali gomile CD-ova koje je Boban redovno donosio. Muzika uvek spaja ljude, a to čini i radio.

Simple Minds je nezaobilazni deo naše programske šeme.

Danas želim da se setim jedne izuzetne i istovremeno tužne generacije. To je moj način da odam poštovanje. I da do zaborava nikada ne dođe!

Ušće je mesto koje se za ovakve prilike samo poželeti može. Ideš na koncert kao gospodin čovek, sve je prostrano i zeleno, prostor diše i miriše (čak je i sinoć na sto stepeni bilo tako!), a sve je organizovano pod konac. Taman da ostanete dobro raspoloženi. Bila sam još srećnija kada sam shvatila da na meniju nemamo samo pivo, već i vodu i sokove, čak i sladolede. Stvarno napredujemo.

Čekanje od dva sata mi nimalo nije smetalo, jer sam imala dobro društvo. Ležiš na travi, gledaš zvezde i očekuješ muziku. Gunđanju tu svakako mesto nije. A koliko sam videla, i ljudi koji su me okruživali su takođe bili odlično raspoloženi.

I još jednom sam se oduševila! Stvarno se divim ljudima koji sa nakupljenih preko pola veka imaju onoliko energije. Nateraju me da se zastidim kada se setim kako umem da se ponašam. O izgledu da i ne govorim. Ima trenutaka kada se zapitam dokle ću dogurati ako nastavim sa nekim svojim bubicama i bubetinama. Ovakve stvari se ili osete ili se ne osete. Tek danas sam čula komentare o mlitavijoj publici. Ja o tome sinoć nisam znala ništa. Izigrala sam se, napevala do pucanja glasa i sada se sa upalom mišića slatko sećam sinoćašnje uživancije. Nisam lovila greške i načuljila sva svoja postojeća i nepostojeća čula, već sam se prepustila. Iz tog ugla, koncert je bio odličan, dinamičan, energičan. Ono što na koncertima najviše volim jeste improvizacija pesama, jer je tako sve nekako novo i interesantnije. U suprotnom koncert deluje kao slušanje muzike sa cedea. A sinoć smo imali prilike da čujemo jače, a za mene samim tim i lepše pesme The Police-a. Najviše sam uživala u Walking in the Moon, Every little thing she does is magic i naravno, poslednjoj.

Ono što mi je bilo vrlo simpatično i upalo mi u oko jeste Stingova gitara. Kao da ju je iz kontejnera izvukao. Stara, izgrebana i otrcana. Ipak postoje stvari koje novac ne može kupiti.

A za kraj koncerta – šlag na tortu i prva pesma u njihovoj karijeri Next to you, koju znam ne toliko po Stingu, koliko po grupi Therapy? i njihovom zajedničkom izvođenju. Kao i The Police sinoć, i ja završavam na isti način. Ovom mnogo dobrom pesmom.

A ja danas puna elana. Spavala sam svega dva sata, ustala u pet ujutru, otišla na ispit, čekala do dva poslepodne da sednem pred profesora, položila i po ovoj vrelini se vratila kući oko šest. A sada bi mogla ponovo na Ušće.

Hvala Bernardici i Đoši na divnom druženju.

Ove godine Novi Beograd slavi svoj šezdeseti rođendan, a Partibrejkersi, kao grupa koja je svoju karijeru započela upravo u jednom od savskih blokova, nije mogla da bude srećnije rešenje za ovo malo slavlje. Koncert je trebalo da se održi još u aprilu, na Aprilskim danima Novog Beograda, ali loše vreme to nije dopustilo. Sinoć je bilo nešto drugačije. Iako ne tako toplo, bilo je vedro i bez vetra. Koncert na otvorenom. Ima li šta lepše?

Pozitivna energija se slobodno širi prostorom i putuje gomilom mladih, masnih rokera, rekreativaca koji su se tuda zatekli i ne znaju šta ih je snašlo. Sredovečnim ljudima poigrava brk dok se sećaju svoje mladosti i tih “zlatnih osamdesetih” i dok čvršće stežu ruku svoje žene. Mlade mame pokušavaju da levitiraju između đuskanja i jurcanja za svojom nestašnom decom, koje je sinoć bilo u ogromnom broju i koji su doprinosili atmosferi svojim stalno novim igrama i trčkaranjem.

I, iako nisam vatreni obožavalac ove grupe, muzika i duhoviti Cane (“Zamolio bih majstora sa kokicama da malo ‘oladi. Do kraja koncerta će mi biti masna kosa.”) povukli su me da ostanem do kraja. A nisam ni zažalila. Kao šlag na tortu došao je vatromet. Lep, bogat, praskav, veseo vatromet. Sa svih strana divljenje i radosno vrištanje. Među tim glasovima sam bila i ja.

Večeras su Partibrejkersi u Novom Sadu. Željeznički park – Block Rock Fest, početak u 21h. Nadam se da ćete se i vi lepo provesti.

Tek kada počnete da njuškate i kopate po svemu što vam se učini interesantnim, i onda kada počnete ozbiljno da se bavite književnošću, shvatite da u domaćem izdavaštvu postoji toliko knjiga koje još uvek nisu ugledale svetlost dana na srpskom jeziku, dok sa druge strane ima toliko onih koje nikada nije trebalo da budu objavljene ni na maternjem jeziku. Jedna od knjiga iz ove prve grupe je i ova, napisana daleke 1969. godine.

Ovu knjigu Penelopija Farmera je najviše proslavila engleska rok grupa osamdesetih, the Cure, u svom istoimenom singlu iz 1981. Pa, tako sam i ja došla do nje. Kao tinejdžerka sam se njihala u ritmu te pesme i plakala zajedno sa Robetom Smitom, a u svojoj zaluđenosti sam došla i do ovog podatka i, naravno, odmah želela da pročitam knjigu. Ono što zamislim, to i ostvarim, po tome sam poznata. Kada mi je sa Amazona, posle skoro mesec dana čekanja, došla u ruke ova knjiga, molila sam se da me zakači zimska prehlada, kako bih mogla da izbegnem odlazak u školu i kako bih se mogla posvetiti knjizi. Želja mi se ostvarila.

Kao i sve dečje knjige, i ova nije pisana isključivo za decu. Zapravo, ako se bolje udubite u dela dečje književnosti, shvatićete da ona sažeto ali slikovito, zapravo govore o nekim večnim istinama i iz njih se mnogo može naučiti. Ukoliko vas ova tematika interesuje, možete pročitati knjigu Značenje bajki Bruna Betelhajma. On je svaku od najpoznatijih svetskih bajki objasnio sa stanovišta psihologije, kako dece, tako i odraslih, i time objasnio njihovu ogromnu popularnost i opstanak kroz vekove, pa i milenijume. Zapravo, odrasli u dečjim knjigama često pronalaze sebe. Možda zato što smo svi mi u stvari deca, prekrivena raznim maskama zbog svojih godina i očekivanja sredine.

Reč je o devojčici koja je, došavši u internat, izabrala da spava u krevetu sa neobičnim moćima, a da to nije ni znala. Svakog jutra bi se budila na istom mestu, ali četrdesetak godina ranije, i ne kao Šarlot, već kao Kler. S druge strane, Kler putuje u budućnost kao Šarlot. Svako ko spava u tom neobičnom krevetu menja mesto sa osobom koja u njemu spava u nekom drugom vremenu. Šarlot i Kler se nikada ne mogu upoznati, ali se zato dopisuju, svakodnevno zapisujući događaje u beležnicu koju obe mogu da čitaju. I ova knjiga bi bila možda sasvim jednostavna i obična, sa vrlo zanimljivom idejom u osnovi, da se tu nije umešao jedan univerzalni problem – pitanje identiteta. Obe devojčice žive druge živote i moraju da se ponašaju kao da su neko drugi. Šarlot nije uvek Šarlot, već samo ponekad. Obe upoznaju ljude koji počinju da im znače, a takođe, i jedna i druga doznaju svoje sudbine – Šarlot saznaje svoje korene i pravu sudbinu svoje porodice, a Kler saznaje kako će se njen život razvijati i konačno – završiti. Na kraju krajeva, one i nisu tako različite, zapravo, možda su jedna te ista osoba… Ipak, to bi čitaoci trebalo da zaključe i da o tome bolje porazmisle. Sigurno bi i sebe pronašli u toj priči, a možda bi malo bolje razumeli sebe, posebno sebe u dodiru sa tokom vremena. Ali i u dodiru sa drugima.

Nažalost, ovu knjigu za sada možete čitati samo u originalu, stoga što kod nas nikada nije prevedena. Iz razonode je sama polako prevodim, jer bih volela sutra da je pročitam svom detetu. Mislim da zaista vredi.

Kada budete pročitali tekst pesme koja je nadahnuta knjigom i koja sadrži neke njene delove , a posebno kada je budete odslušali, moći ćete da osetite tu setnu atmosferu. Dakle, The Cure i Charlotte Sometimes:

All the faces
All the voices blur
Change to one face
Change to one voice
Prepare yourself for bed
The light seems bright
And glares on white walls
All the sounds of charlotte sometimes
Into the night
With charlotte sometimes

Night after night she lay alone in bed
Her eyes so open to the dark
The streets all looked so strange
They seemed so far away
But charlotte sometimes did not cry
The people seemed so close
Playing expressionless games
The people seemed so close
So close
So many
Other names

Sometimes i’m dreaming
Where all the other people dance
Sometimes i’m dreaming
Charlotte sometimes
Sometimes i’m dreaming
Expressionless the trance
Sometimes i’m dreaming
So many different names
Sometimes i’m dreaming
The sounds all stay the same
Sometimes i’m dreaming
She hopes to open shadowed eyes
On a different world
Come to me
Scared princess
Charlotte sometimes

On that bleak track
(See the sun is gone again)
The tears were pouring down her face
She was crying and crying for a girl
Who died so many years before…

Sometimes i dream
Where all the people dance
Sometimes i dream
Charlotte sometimes
Sometimes i dream
The sounds all stay the same
Sometimes i’m dreaming
There are so many different names
Sometimes i dream
Sometimes i dream…

Charlotte sometimes crying for herself
Charlotte sometimes dreams a wall around herself
But it’s always with love
With so much love it looks like
Everything else
Of charlotte sometimes
So far away
Glass sealed and pretty
Charlotte sometimes

Ukoliko želite otprilike da saznate o ovom mladalačkom prazniku, pogledajte Vikipediju. Za ostale običaje, poznate, manje poznate ili uopšte nepoznate, gradske ili seljačke (koji se često vrlo nakaradno prepliću), stare i nove, obratite se nekom magazinu, babi, strini ili nekom novopečenom verniku. Ja o tome ništa ne znam. Moja logika poznaje samo logiku srca. Ukoliko neko nešto uradi iskreno, toplo, posvećeno, to ne može da ne valja. Zato su me, pored onolike hrane koju je moja mama donela u dve putne torbe u naš mali jednosobni stančić, najviše obradovali takozvani mladenčići, vrlo jednostavni, mali, okrugli kolačići, mekani kao duša, sa drenom (ili karanfilićem) zabodenim odozgo i premazani medom. To me je zaista dirnulo. Ipak, nemam nikakva osećanja prema toni hrane. Valjda zato što umem da uživam i zabavim se i bez nje. I Ivan i ja volimo da nam neko dođe u goste, da se smejemo, ćaskamo i ok – usput nešto gricnemo. Ali gricnemo je jedno, žderanje je drugo.

Dakle, ono što me je uvek izluđivalo, a nažalost imam sve manje tolerancije za istu pojavu, jeste – jelo! Zašto svuda mora da se jede, tj. prejedava?! Da li je moguće da je kod naših ljudi to toliko ukorenjeno, i da se osećaju izgubljeno ukoliko ima manjka hrane, ili nedajbože – uopšte je nema? Bila sam na mnogo dobrih žurki i proslava, na kojima nisam ostala gladna zato što na trpezi nije bilo pola tone mesa i drugih đakonija. A bilo mi je mnogo lepo! Iskoreniti prežderavanje će izgleda postati moja misija. Samo se plašim da bijem borbu sa vetrenjačama.

Druga stvar je ono MORA SE. To MORA SE vređa moju inteligenciju, potpuno me pobija kao biće. Kada mi neko to kaže, budem zatečena. Šta da odgovorim a da zadržim svoj ponos i dostojanstvo? Ako mene pitate, sada dok ubrzano, nervozno kucam, najradije bih tu osobu poslala tamo gde fino vaspitani ljudi nikada nikoga ne šalju. I to pred celom pametnom, visokoumnom i bezgrešnom familijom. Ali onda bih ja ispala budala, nadmena, bezobrazna i tako dalje. Epiteta u tom slučaju ima bezbroj. Šta se mora? Zašto se mora? Ko mora? I, ono o čemu toliko razmišljam u poslednje vreme, zašto se svi nalaze dovoljno smeli da mi govore šta treba i moram da radim? A posebno mislim na one koji me poznaju malo više nego što ja poznajem svoju kasirku u Rodiću gde svakoga dana kupujem jogurt. Ne razumem. Kako se ne spustiti nisko, a opet dati do znanja svim pametnjakovićima da gledaju svoja posla i svoje ispunjene živote?

Nakon iscrpljujućeg dana, u deset sati uveče smo Ivan i ja seli, razmišljajući šta dalje da radimo, kako da provedemo ostatak dana. I suviše smo umorni da šetamo. I suviše umorni da bismo mirno spavali. Umrtvljeni za bilo kakve mladalačke (ili mladenačke) aktivnosti.

Pokušala sam da se setim svih lepih stvari koje su mi se desile tog dana, i moram priznati da ih je bilo mnogo. To su one sitnice koje čine život i međuljudske odnose lepim, to su trenuci u kojima se prenosi pozitivna energija. Ne pametovanje, niti hrana. Samo nečije prisustvo uz lepe teme i iskren osmeh. I prave emocije. Kolačići sa medom, priča o cveću sa mamom i maštanje o bašti koju će ove godine napraviti, tatina radost zbog svog poklona (da, i njemu je danas bio rođendan, nažalost potpuno zasenjen, ali ja tu ništa nisam mogla da pomognem), cveće koje smo dobili, tako da nam je terasa sada šarena i vesela, ram sa mozaikom od najlepših slika sa našeg venčanja, koji je posvećeno i sa ljubavlju napravio Ivanov tata, torta od čokolade ukrašena cvetićima, ljuljanje naše male zebice i pevanje sa njom, Ivanovi baka i deda koji sa svojih blizu 90 leta uvek mogu da daju kompliment, kažu nešto lepo i prosto zrače svojom energijom, svi prisutni koji su nas se setili i došli… Eto, i pored svega je uspelo da isplovi ono što je zapavo i najbitnije. Ko je to mogao da oseti, svaka mu čast. Onda je taj dan stvarno vredeo i onda će, nadam se, shvatiti zašto se praznici praznuju i šta je na kraju krajeva najbitnije. Iskreno se nadam. I držim pesnice da svako sledeće slavlje uspe.

A Ivan i ja smo morali da proslavimo malo i na našu ruku, kao što to najčešće radimo (eto, venčanje je bilo u potpunosti kako smo mi želeli, što smo mi shvatili kao dobijanje jedne male bitke). Otišli smo u klub Blue Moon, koji se nalazi u Zmaj Jovinoj 4, u podrumu. Prava rok atmosfera. Mnogo energije. I bend Burns koji smo došli da slušamo. Bobo, koji u njemu svira, i njegova devojka, moja jako draga drugarica, toliko puta su nas zvali da dođemo da ih slušamo, jer misle da će nam se mnogo svideti. To nam je sada baš bilo dobro došlo. I naravno, Ivan i ja smo odmah počeli da se smejemo. Opustili smo se i bez vina. Igrali smo do 3 sata posle ponoći i super se proveli. Tri momka sviraju sa dušom, a bilo je zanimljivo slušati jednu neobičnu rok svirku, sa harmonikom i raznim vrstama udaraljki, kojima ni sama imena ne znam. Sviraju stari rok poput Doorsa, Pink Floyda, Valentinesa, kao i kantri rok, i naravno sve na svoj, vrlo originalan način. Naježila sam se slušajući obradu Anestezije EKV-a, a vrhunac večeri je bila pesma samo za naše uši, zvučna bajka Amelije Pulen. Burnse MORATE čuti. Zato što je takav RED. Šalim se, možete ih čuti ukoliko hoćete. Uživaćete.

Dan smo definitivno završili u prazničnoj atmosferi. Na putu kući sam pevušila pesmicu World Wide Suicide od Pearl Jama: You’ve got to know there’a another, anothER, anOTHER, ANOTHER WAY !

Zaboga, ona je žrtvovala više od utrnute guzice i prostog fizičkog bola i neudobnosti, više od mene, više od vas i ostavila nam je sav svoj život i talenat u amanet. Potpuno se predala muzici i uplovila u naše male živote tako jaka, smela i velika, oplemenjujući rock and roll i obeležavajući 20. vek onako kako samo ona ume, beskompromisno i stoički. Neću od ovog teksta da napravim puku biografiju, želeo bih da svi znate kakav smo biser imali i izgubili ga, koliko nam je značio i koliko smo danas na gubitku jer je nemamo.

Rođena je 19. januara 1943. godine u nekoj selendri u kontinentalnoj Americi. Kao vrlo mala pokazivala je da nije poput ostale dece. Da, bila je ružno pače… i kao što to biva u pričama o ružnim pačićima, bila je drugačija. Bila je povučena i sama. U vreme rasnih previranja u SAD kompromituje se podržavajući prava afroamerikanaca. Pridružuje se beat pokretu i hipicima. Uživa u svojoj kreativnosti i hedonizmu – navlači se na speed i alkohol, kasnije i heroin. Godine 1966. osniva svoj prvi bend Big Brother & The Holding Company, i sa njima nastupa na Monterej festivalu (Monterey festival). Od tog momenta karijera joj vrtoglavo ide u visine i ona postaje zvezda. Da se razumemo, u to vreme nije baš lepo i lako za ženu da se bavi rok muzikom, a pogotovo da ima status raskalašne lake ženske koja uživa u pijančenju i drogama i pri tom psuje kao muško. Njen imidž jake bluz mame beše samo image, ona je uistinu bila nesrećna devojka koja je žudela za prihvatanjem i (ovo govorim iz iskustva) bilo joj je krivo što nije kao ostali.

Ok, postala je zvezda i svi su znali za nju, ali 4. oktobra 1970.godine (kada je trebalo da se pojavi na godišnjici mature u onoj svojoj selendri i svima kaže da su vezana goveda, a ona je, eto, uspela), pronašli su njeno beživotno telo u jednoj hotelskoj sobi u Kaliforniji. Imala je svež ubod na ruci. Heroinski overdose… a baš je trebalo da zasija pred onim seljačinama kod kuće. Trebalo je još štošta da nam pokaže, i mi nju da pokažemo vanzemaljskoj inteligenciji – da se pohvalimo… ali avaj, šta je tu je… možemo samo da je poštujemo i da opet zinemo kad je gledamo kako peva Ball&Chain. Ah da, i uvek možemo da priznamo kako smo sebični i neskromni.

Stvari koje ne treba propustiti: Ball&Chain, Summertime, Try, Maybe, Kozmic Blues, Me & Bobby McGee, sve ostalo.

Napisao Igor Ember