Neki drugi put ću vam pisati o tome kako je uz njenu pomoć izgledalo suočavanje sa onim čime bih u životu volela da se bavim. Ono što mi je posebno bilo interesantno je to što sam kod sebe uspela da prepoznam znake unutrašnjeg otpora prema nekim svakodnevnim aktivnostima i pojavama, koji sam pomoću knjige sa ponosom uspela da savladam.

Mislila sam da ja to ne mogu. Umorna sam, govorila sam sebi. Nemam snage, možda ni dovoljno volje. Kondicija mi je na nuli, a može mi se i slošiti, govorio je strah. Htela sam da pobedim taj strah, pa sam  počela sa racionalizacijom – od ranog jutra sam na nogama, možda vožnja rolera i nije najbolje rešenje… zašto ne bih… radila jogu? Ili samo šetala? Ili, da se ne bih forsirala, samo ležala i žmurila? Ali ni to me nije ubedilo da je konačno došlo vreme da se vratim onome što mnogo volim – rekraciji, jedinoj aktivnosti kojoj sam oduvek sa punom radošću i poletom mogla da se posvetim. I najzad, kada nisam uspela da nađem dovoljno ubedljiv i jak izgovor za sebe, jednostavno sam sebe sa razumevanjem potapšala, kao što to milioni ljudi na ovom svetu neprestano čini: Nemam sada vremena za to.

Da li sam vama ubedljiva? Je l’ da da su moji razlozi sasvim razumni? Ali, u suštini, nisu to nikakva razjašnjenja, nisu ni izgovori, nije u pitanju ni strah, ni nesigurnost, iako svih njih ima u onome što je ključ cele priče – to je OTPOR. Koliko je stvari u kojima sebe isto ovako razumete, a u stvari se samo odvraćate od onoga što bi bilo dobro da uradite?

Ostalo vam ne mogu niti otkriti, niti to umem. Svako u priči o otporu može naći sebe, ako to poželi, naravno. I ako uopšte hoće da ga prevaziđe. Otpor je jedna vrlo opasna stvar. Možda deluje radikalno, ali kada bolje razmislim autor  ove knjige je u pravu – na duže staze otpor može biti i smrtonosan.

Znate, ipak sam uspela da se posvetim rekreaciji. Predveče vozim rolere, iako se budim u cik zore, imam gomilu obaveza i kao mama, i kao domaćica, i kao supruga, i kao prijatelj, a Ivan i ja sve radimo sami. Nisam se usput onesvestila od umora, niti sam na pola puta shvatila da više nisam u formi. Vozila sam rolere sa jednim potpuno novim uživanjem, i iako Sunčicu nije imao ko da mi pričuva, vodila sam je sa sobom – ona je spokojno spavala dok sam je gurala u kolicima. U stvari, ova vožnja udvoje je mnogo lepa. Pobedite strah, pa probajte. U stvari, pobedite taj dosadni otpor.

A večeras sam i trčala. Ko neće – nađe izgovor, ko hoće – nađe rešenje. Uspela sam!

U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.

Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/feed/ 9 http://www.cvrkutanje.net/2009/11/kultura/knjizevnost/ljubav-i-filosofija-justejna-gordera/ http://www.cvrkutanje.net/2009/11/kultura/knjizevnost/ljubav-i-filosofija-justejna-gordera/#comments Sun, 15 Nov 2009 21:29:24 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1816 Mislim da sada ima tačno trinaest godina od tog Sajma knjiga. U nekim dnevnim novinama sam videla recenziju za novu knjigu jednog tada meni nepoznatog norveškog pisca i ne znam da li zbog primamljivog teksta ili upečatljivog omota, poželela sam da je imam. Mama me je uzela za ruku i odvela pred Geopoetikin skromni štand, oblepljen jedino plakatima sa neobičnom, buckastom i na neki način mističnom devojčicom.  Sofijin svet je bila knjiga koju po koju smo došle! Justejn Gorder je otada postao pisac sa čijim knjigama rastem, a koga još nisam prevazišla. A evo i zašto.

U njegovim knjigama sam u svakom periodu pronalazila nešto za sebe. U to vreme nisam znala gotovo ništa o filosofiji (iako sam od njega naučila osnovne pojmove i prvi put čula za neka imena o kojima sam tek kasnije nešto više naučila), ali me je privlačila tajnovitost i misterija, želja da otkrijem šta je u stvari iza onoga što je naizgled uobičajeno i logično.

Kasnije, u srednjoj školi, ma koliko profesorka filozofije nije volela da se koristi bilo kakva “nenaučna” literatura, ova knjiga mi je bila skriveni i verni pomagač onda kada neke ozbiljne postavke i misli nisam mogla da razumem, valjda zato što su mi bile prenošene na zapetljan način. Možda sam samo zato i zavolela filosofiju. Ako ništa drugo, neka pitanja kojima se ona bavila postala su mi interesantna i pokušavala sam da ih rešim na svoj način.

Malo kasnije sa njim sam se zaljubila u Norvešku, u Skandinaviju. Te jeseni odlazila sam na Banjicu na plivanje i krenula bih ranije kako bih imala slobodno vreme da sedim u parku i čitam. Ne znam zašto, ja sam prolećni tip, ali uvek sam uživala zamišljajući sebe na hladnom severu, kako vozom putujem kroz planinu, a od magle samo nazirem put i šume. A fjordovi su ostali moja velika ljubav i sigurno ću jednog dana ići da ih posetim.

A onda sam otkrila ljubav. Ne onu raspevanu, bezbrižnu i stidljivu zaljubljenost, već ljubav koja vezuje, koja donosi odluke, koja boli, koja daje i uzima sve. I to sam pronašla u jednoj njegovog knjizi koju čitala plačući, ne zato što je u osnovi patetična ljubavna priča, već zato što je neko uspeo da da oblik, da stavi u reči ono što ja nisam znala. O, kako mi je to pomoglo, ma koliko teško bilo!

I danas. Kao i pre petnaest godina, dobila sam njegovu novu knjigu od mame. Pomalo sam odlagala da je uzmem u ruke, jer sam se plašila da možda neću osetiti ništa, da će mi sve to biti bezveze iz ovog mog “odraslog” ugla devojke koja se načitala svega i svačega i zato što je htela i zato što je morala i koju je, koliko god da se ne da, današnje vreme sa svojim ograničenim shvatanjima uzelo pod svoje, oblikujući tako njen književni ukus.

Međutim, nije, opet se desilo otkrovenje! Opet sam ščepala knjigu i uživala u putovanju Severom, u otkrivanju misterija, u razmišljanju o samoj sebi, u prelaženju granica. Kod Justejna Gordera ljubav i filosofija žive zajedno, uživaju i pate zajedno, rastu zajedno – da bi na kraju postali jedno.

Kod nas su sva njegova dela izašla u izdanju Geopoetike, gde možete i videti nešto više o njima. U svakom slučaju, ovde su prevedene i neke knjige koje nisu stekle popularnost u drugim zemljama i jako mi je drago zbog toga što zato bili srećni da ih se dokopamo.

Do sada je kod nas objavljeno:

Sofijin svet (1996)
Vita brevis (1997)
Misterija pasijansa (1998)
U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1998)
Maja (2002)
Kći direktora cirkusa (2002)
Devojka s pomorandžama (2003)
Zamak u Pirinejima (2009)

Justejn Gorder (inače i sa svojom ženom osnivač Sofijine književne nagrade) je negde u maju, kada je kod nas izašla njegova poslednja knjiga, posetio i Beograd. Nažalost, nisam uspela da ga vidim, ili nisam ni htela. Možda bih se sada ispravila…

Ipak, ono što mi još više nedostaje jeste da pročitam njegove knjige za decu, koje nisu prevedene kod nas, niti se mogu naći na Amazonu. Nadam se da će biti prilike da ih nekako dođem i do njih.

Do tada, nadam se da ćete i vi kod njega pronaći nešto za sebe!

Moja kuma imala je tu čast da diplomira Kineski jezik i tako se zaljubi u kinesku kulturu uopšte, što ju je odmah po završetku studija odvelo u Peking na usavršavanje. Bilo je to one godine kada se čitava Kina spremala za Olimpijadu, a to joj je davalo posebnu draž. Pošto i sama gajim naklonost prema toj u svakom smislu nama udaljenoj kulturi i njenim ljudima, pa i Istoku uopšte, njeno interesovanje i jednogodišnji život u Kini je samo pothranilo moju radoznalost.

Trenutno ona radi na magistarskom radu baveći se savremenom kineskom kratkom pričom. Nisam mogla da odolim a da ne zavirim u njene knjige i beleške, pa sam odlučila da jučerašnji kišoviti dan provedem u njenom društvu šetajući po tajanstvenim putevima Istoka.

U središtu njenog interesovanja jeste kratka priča savremenog pisca Bo Yang-a, Pirinčana kaša od longyan-a. Već u samom početku može se naslutiti da nemamo posla sa tekstom na koji smo navikli, da je u pitanju nešto gde se  podjednako uključuju znanje i filosofija, ali i osećaj i intuicija… Nešto na šta naš moderni, zapadnjački duh nije navikao, čime nam je ova priča još primamljivija.

Neobavezan razgovor o ovoj kratkoj priči neočekivano se nastavio do kasno u veče, a nismo ni verovale da ona sadrži ogromno bogatstvo saznanja, značenja i tumačenja, posebno kada se imaju u vidu snovi. Ukoliko sam vas makar malo zainteresovala za kinesku književnost, možda biste za početak mogli da potražite knjižice koje će vam doneti nešto novo, Zalazak Sunca (Plato) i Zašto nema muzike (Čigoja). One predstavljaju zbirke moderne kineske kratke priče. Uskoro, kada rad bude bio gotov, možda ćemo vam Pirinčanu kašu malo više otkriti, a do tada se pozabavite preporučenim.

Kuma i ja ovog puta nismo obezbedile kineski čaj od jasmina, ali me je zato jutros na terasi dočekalo prijatno iznenađenje. Naš jasmin je procvetao i time nam ulepšao terasu. Uspeli smo da ga uslikamo, ali još uvek nismo u mogućnosti da vam dočaramo njegov predivan miris. Jasmin je zaokružio naše putovanje Kinom, jer ova biljčica vodi poreklo upravo odatle. I verujte, prepuna je reči.

P.S. Naša biljka sa slike je Madagaskarski jasmin. O njemu možete pročitati tekst koji sam pisala na Svetu biljaka.

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/06/kultura/knjizevnost/pirincana-kasa-od-reci/feed/ 10 http://www.cvrkutanje.net/2009/03/putovanja/putovanje-bez-pasosa/ http://www.cvrkutanje.net/2009/03/putovanja/putovanje-bez-pasosa/#comments Thu, 26 Mar 2009 21:07:42 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1118 Naslovila sam ovaj tekst po rubrici jednog našeg ženskog časopisa za koji smo Ivan i ja pre par godina radili. Cilj je bio predstavljanje drugačijih, zanimljivih i posebnih destinacija za koje nam nije bio potreban pasoš, što je značilo (a sada je posebno tako!) da smo u to vreme aktivno putovali isključivo po Srbiji i otkrivali ne tako poznata mesta, koja smo zatim predstavljali i drugima – Ivan fotografijom, ja tekstom.

Budući da je ova rubrika aktuelna već duže od pet godina, ne bi me čudilo da se većina destinacija, posebno onih za širu populaciju, isrpelo. Sva sreća pa postoje neki nepresušni izvori.

Mislim da sam ove zime putovala više nego ikada, i iako sam bila na mnogim mestima u Evropi, pa čak i u Africi, pasoš mi nije bio potreban. Ni novac, a ni previše energije. Knjige su mi bile dovoljne.

Ovo je godina u kojoj sam čvrsto rešila da konačno završim svoje studije i dam preostala dva velika ispita književnosti. Ono za šta sam mislila da će biti prenaporno, pretvorilo se u uživanje! U početku su predrasude učinile svoje, po hiljaditi put me koštajući dobre volje za odlaskom na predavanja, a samim tim me lišavale širenja vidika, uživanja uz knjigu u upoznavanja ljudi zbog kojih vredi truditi se i verovati da neke stvari nisu mrtve, naprotiv.

Imamo tu sreću da nam vežbe drži asistent Predrag Petrović, koji je, nasuprot profesoru, predstavnik mlađe generacije i po godinama i po pristupu književnosti kao umetnosti. Književnost sada posmatramo u drugačijim okvirima, u kontekstu celokupne kulture, gde su pored domaće i svetske književnosti uključeni i slikarstvo, film, muzika i uopšte čitava tradicija naše civilizacije, makar onoliko koliko je mi iz ovog ugla možemo sagledati. U svakom slučaju, naš asistent nam svojim širokim pogledom na svet otvara i ona vrata koja možda do sada niko nije otvarao. A svi znamo da zatvorena vrata najviše mame.

Elem, namera mi nije da vam prenosim naš program rada. Cilj mi je da vam preporučim knjiška putovanja, posebno ako vam se ona prava sada čine nedostižnim. Trenutno slušam kurs pod nazivom PUTOPISI. U pitanju je tako mnogo zanemarivana kategorija književnosti koja u sebi krije mnoge dragocenosti, a o kojoj ne možete slušati na mnogo mesta. To je odlična prilika da pored samog kretanja koje putovanja zahtevaju upoznate i predele, ljude, običaje, ali i velike srpske pisce, njihove ličnosti i njihova poimanja sveta. I naravno, tako ćete bolje razumeti i naučiti nešto više i o srpskoj kulturi, što je makar meni poslužilo da bolje razumem ovdašnje ljude i mentalitet, i u pozitivnom i u negativnom smislu. Možda Srbiju često olako pljujemo i zato što je nedovoljno poznajemo, a ovo je prilika da to ispravimo.

Evo nekih knjiga koje preporučujem:

Jovan Dučić, Gradovi i himere. Ovde spadaju Dučićeva pisma iz Pariza, sa Krfa, iz Italije, Egipta… posebno za one sa intelektualnim, superiornim promatranjem sveta, za koje je svet splet društveno-istorijskih okolnosti, u kom je najsjajnija tačka – žena!

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške. Nasuprot Dučiću, Isidora ide u severne, hladnije predele, gde se njen karakter i život savršeno uklapaju. Primer ženskog pisma srpske avangarde.

Miloš Crnjanski, Pisma iz Pariza i Ljubav u Toskani. Na prvi pogled, začudiće vas da ova dela uopšte spadaju u putopis, zbog svoje izrazite subjektivnosti. Sumatraizam ovde preovladava. Ceo svet postaje jedno. Za mene vrlo utešna i lepa konstatacija.

Rastko Petrović, Afrika i Ljudi govore. Interesantno je čitati kako je srpski pisac tridesetih godina prošlog veka video Afriku, a pre svega kako se uopšte osmelio tamo da ode i približi se crnačkim plemenima! Pisano vrlo živo, uverljivo, sa dosta humora. Sadrži izuzetne opise predela, noći i crnačke lepote, tj. njihovih tela. Ljudi govore je delo između putopisa i romana, kratak spis o malim, zatvorenim sredinama, koje su za jedne ljupke, a za druge ubistvene. Pobeda života nad svim ostalim. Rađanje pokreće svet. Dela Rastka Petrovića, jednog od naših najvećih avangardnih pisaca, možete čitati i na internetu.

Danilo Kiš, Izlet u Pariz. Ovde čitamo o onom Parizu sa crno-belih fotografija iz sredine prošlog veka, o Parizu koji je tada bio centar evropske kulture i umetnosti. Marsel Marso i Nostalgija u Parizu.

Vida Ognjenović, Putovanje u putopis. Ona je kao zvaničnik naše zemlje boravila u Norveškoj početkom XXI veka i to je bio povod da se seti sličnog boravka Isidore Sekulić u ovoj zemlji. Ovde čitamo razmatranja o putopisu kao književnom žanru, a posebno o savremenom putopisu.

Miodrag Pavlović, Daleka predvorja. Raznovrsna putovanja po Kini, Indiji, Evropi, kao i boravak na Hilandaru.

Srđan Valjarević, Komo. Primer savremenog putopisa, sa elementima romana. Putovanje jednog pisca iz jedne neobične zemlje u Italiju na jezero Komo sa nadom da će tamo nešto napisati. Na nama je da otkrijemo koliko je u tome bio uspešan.

Slobodno nam pošaljite razglednicu!

Kada jednom zauvek izbacite televiziju iz kuće, zatvorite dnevne novine, ili makar neke od njihovih rubrika, zatvorite uši za trenutno moderne fraze i priče koje u krajnjoj liniji nemaju nikakvog smisla, iako vam se u tom trenutku čine vrlo suvislo, stvarate dragocen prostor na kome možete da podignete ono što poželite, bilo to seoska kućica sa baštom, šator ili ultramega moderna vila.

Zima me uvek uvuče u neke neobične vode, to je period kada volim da krstarim gradom, posebno onda kada je hladno i kada napolju nema mnogo naroda, u potrazi za neobičnim mestima i ljudima. Subkultura trenutno cveta. Možda i nije sve tako loše kao što izgleda. Inspiracija za lep život možda nije iščezla.

U Francuskom kulturnom centru nedavno je završena izložba fotografija Kartijea Bresona, francuskog fotografa i umetnika slobodno mogu reći celokupnog 20. veka (izvinite, najviše mrzim kada mi neko preporučuje ono što je već prošlo, a upravo je to ono što ja sada radim!). Budući da ovo mesto u blizini mog fakulteta, koji sada svakodnevno posećujem, čvrsto rešena da ga u što kraćem roku završim, nekoliko puta sam svraćala da uživam u fotografijama. Svuda je čovek, u svim krajeva planete. Bresonovog čoveka morate zavoleti, uvek vas makar malo dotakne ono što mu se dešava. Pre otprilike 4 godine, neposredno nakon što će u Provansi umreti tik pre svog 96og rođendana, trebalo je da dođe u Beograd na otvaranje svoje izložbe koja je tada bila u Cvijeti Zuzorić. Nije se pojavio, ali se u moje sećanje dobro urezalo pismo koje je poslao da ga pročitaju na otvaranju. Nikada neću prestati da se divim ljudima sa takvom životnom energijom i poletom. I pored svega što je prošao, krećući se celom zemaljskom kuglom po mnogim ratovima, krizama, ali i po raspevanim mestima, ostalo je u njemu nešto što nije prestalo da veruje u ljude. I u svet. Njegove fotografije sada možete pogledati na sajtu agencije Magnum. A što se tiče inspiracije i stvaralaštva na svim nivoima, Breson je rekao: “… Upravo se štednjom sredstava i zaboravljanjem samog sebe dostiže jednostavnost izraza.” To ne treba zaboraviti posebno danas, kada se pogrešno misli da isključivo dobar materijal i oruđe čini dobro delo.

Takođe, kraft blogovi su otvorili čitav novi svet za mene. Možda se na prvi pogled čini da su ljudi izgubljeni i prazni, ali ako malo zavirite u tuđe kreativne radionice, prva misao će vam biti da ste ostarili od briga i lupanja glave o zid. Mnogo je onih koji prave izuzetne stvari, počevši od modnih detalja i sitnica za ulepšavanje prostora, do naizgled nebitnih stvari koje u svakodnevici i ne primećujemo, a koje mogu da nas usreće.

Beograd je pun dešavanja. Uzmite neki od besplatnih vodiča za kulturu, prošetajte malo i zavirite u mesta koja obično ne primećujute. Stavite vodič u džep, pa zamislite da ste turista u rođenom  gradu. Otvorite neka neobična vrata, nikako ne zaboravljajući fotoaparat da sve to zabeležite. Čaj ili kafica u nekom tek otkrivenom kafiću ili splavu tada će biti još slađa. Možda usput nekoga i upoznate. Steknete prijatelja. Ili se zaljubite.

Što se mene tiče, ovih dana sam okružena Crnjanskim, posebno zato što pišem rad na temu sumatraizma. Imam mali dar za vas, jednu prelepu rečenicu iz Dnevnika o Čarnojeviću:

Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kada bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Sejlonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu.
Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.

A ja imam svoju dozu za danas. Večeras je koncert Darka Rundeka.

Na ovaj način smo uživali u suncu i čistom vazduhu, a put nismo ni osetile, pa nam je ostalo dosta energije da švrćkamo od štanda do štanda i pronađemo nešto interesantno za sebe.
Pošto sam se sada bacila na spremanje ispita iz svetske književnosti i iz srpske književnosti 20. veka, svu beletristiku sam morala da zaobiđem, jer trenutno nemam vremena za čitanje iste. Ipak, pronašla sam knjige koje bi možda mogle privući i vašu pažnju.

1. Apsolutni hit na ovogodišnjem Sajmu za mene predstavljaju dve monografije o Beogradu. Možda ovo zvuči već poznato, ali ovo su knjige o kakvima sam maštala. Odličan kvalitet, neobičan i moderan dizajn, zanimljive priče koje kao da su me naterale da ponovo zavolim Beograd. Uvek mi je bilo žao što u inostranstvu veličaju svaki svoj kvalitet, a kod nas mnogi uglavnom ne znaju ni pored čega prolaze u svojim svakodnevnim pešačenjima. Pozdrav iz Beograda nije dosadna priča o istoriji Beograda, već nešto mnogo više. Cena prve monografije je 4000 dinara, a druge 4500, sa popustom, naravno. Naletećete na njihov štandić čim uđete na glavni ulaz u halu 1.

2. Geopoetika mi je i ove godine najzanimljivija, iako nisam uspela sebi da priuštim sve što mi se dopada. Ipak, Dubravku Ugrešić nisam mogla da propustim, pa sam kupila njenu novu knjigu Baba Jaga je snijela jaje (hvala, mama!), koja je izašla u okviru edicije Mitovi. Ova edicija mi se mnogo sviđa i redovno je pratim, jer u okviru nje svetski poznati savremeni pisci obrađuju po jedan mit, opravdavajući tako njihovu svevremenost.

3. Beogradski Zavod za izdavanje udžbenika je sve bolji! Prvi put kod nas izašla je vrlo kvalitetna i detaljna Enciklopedija Srba. A onaj ko želi da čita klasike, može ih nabaviti u ediciji Izbor po vrlo pristupačnim cenama, umanjenim za oko 40 posto, pa se cene knjiga kreću od 150 do 350 dinara. Ako izuzmete jednostavne meke korice, rađene su na kvalitetnom papiru i bez korektorskih i lektorskih grešaka, koje me, usput,  mnogo nerviraju. Inače, u toku Sajma, u njihovim knjižarama takođe možete kupiti knjige po sajamskoj ceni.

4. Solaris iz Novog Sada je objavio nekoliko knjiga Rastka Petrovića, kao i dve knjige iz zaostavštine Borislava Pekića. I oni prodaju knjige sa popustom, pa su tako knjige Borislava Pekića otprilike 450 dinara, i to u tvrdom povezu.

5. Najveseliji štandovi ove godine, a i poslednjih godina, jesu štandovi dečjih izdavačkih kuća, poput Kreativnog centra i Belog puta. Na kraju krajeva, Kreativni centar je danas dobio sajamsku nagradu za najlepštu dekoraciju štanda, koji je sav u tapetama veselih boja, uređen kao dečja soba za maštanje, a na zidu vise uramljene slike junaka iz knjiga i slikovnica. Pored dečjih knjiga, oni imaju i knjige za starije, a od njih mi se najviše dopala Enciklopedija loših đaka, buntovnika i ostalih genijalaca, koja priča o nekim ne tako pozitivnim počecima slavnih ljudi, naravno sa dosta humora. Takođe, tu je i jedan mladi autor sa neobičnim i vrlo ljupkim stilom, Milan Aleksić, dobitnik nagrade Politikinog zabavnika za najlepšu knjigu za mlade pre par godina. Makar bacite pogled na njegovu novu knjigu Muzika traži uši! A u Belom putu, pored velikog izbora stripova (jedino što ne mogu da im oprostim što nikako da izdaju Gastonova sabrana dela!) i mnoge nove slikovnice i knjige za decu. Omiljene su mi priče Roalda Dala, a nedavno je objavljena i knjiga Riznica Roalda Dala, sa kratkim pričama za decu, napisane na njemu svojstven način. Ko je gledao ili čitao Čarlijevu fabriku čokolade, znaće na šta mislim. Fenomenalne ilustracije, dizajn, crteži i vesele boje potvrđuju da srećom i kod nas dolaze i uzimaju maha neke malo modernije tendencije u izdavaštvu.

6. Zbog velikog broja utisaka, nisam uspela da zapamtim ko je izdavač Sabranih dela Miloša Crnjanskog, ali sam zapamtila da se nalaze sa leve strane, u prstenu. Komplet košta 6000 dinara, a pojedinačna knjiga 400. Oduševila me je ideja, ali kvalitet knjige nije ostavio poseban utisak na mene.

I na kraju punih cegera krenusmo kući. Drugarica je kod izdavača kupila poslednji primerak Čarobnog brega Tomasa Mana, i to za 1300 dinara, što je odlična cena za tvrdi povez. A tu se našao i Uliks Džemsa Džojsa iz Geopoetike, za 720 dinara… Da smo kupile samo te knjige, nekako bismo i uspele da ih ponesemo. A ovako, posle pređenih 200 metara puta, sele smo na trotoar smejući se kako ne možemo same da ponesemo ovaj intelektualni teret. Upala mišića koju smo sutradan dobile samo je početak druženja sa knjigama. Ipak, rado bih se vratila na Sajam po još knjiga i pozitivne atmosfere koja tamo vlada!

Imate li vi neku preporuku za ono što ne smem nikako propustiti?

Tek kada počnete da njuškate i kopate po svemu što vam se učini interesantnim, i onda kada počnete ozbiljno da se bavite književnošću, shvatite da u domaćem izdavaštvu postoji toliko knjiga koje još uvek nisu ugledale svetlost dana na srpskom jeziku, dok sa druge strane ima toliko onih koje nikada nije trebalo da budu objavljene ni na maternjem jeziku. Jedna od knjiga iz ove prve grupe je i ova, napisana daleke 1969. godine.

Ovu knjigu Penelopija Farmera je najviše proslavila engleska rok grupa osamdesetih, the Cure, u svom istoimenom singlu iz 1981. Pa, tako sam i ja došla do nje. Kao tinejdžerka sam se njihala u ritmu te pesme i plakala zajedno sa Robetom Smitom, a u svojoj zaluđenosti sam došla i do ovog podatka i, naravno, odmah želela da pročitam knjigu. Ono što zamislim, to i ostvarim, po tome sam poznata. Kada mi je sa Amazona, posle skoro mesec dana čekanja, došla u ruke ova knjiga, molila sam se da me zakači zimska prehlada, kako bih mogla da izbegnem odlazak u školu i kako bih se mogla posvetiti knjizi. Želja mi se ostvarila.

Kao i sve dečje knjige, i ova nije pisana isključivo za decu. Zapravo, ako se bolje udubite u dela dečje književnosti, shvatićete da ona sažeto ali slikovito, zapravo govore o nekim večnim istinama i iz njih se mnogo može naučiti. Ukoliko vas ova tematika interesuje, možete pročitati knjigu Značenje bajki Bruna Betelhajma. On je svaku od najpoznatijih svetskih bajki objasnio sa stanovišta psihologije, kako dece, tako i odraslih, i time objasnio njihovu ogromnu popularnost i opstanak kroz vekove, pa i milenijume. Zapravo, odrasli u dečjim knjigama često pronalaze sebe. Možda zato što smo svi mi u stvari deca, prekrivena raznim maskama zbog svojih godina i očekivanja sredine.

Reč je o devojčici koja je, došavši u internat, izabrala da spava u krevetu sa neobičnim moćima, a da to nije ni znala. Svakog jutra bi se budila na istom mestu, ali četrdesetak godina ranije, i ne kao Šarlot, već kao Kler. S druge strane, Kler putuje u budućnost kao Šarlot. Svako ko spava u tom neobičnom krevetu menja mesto sa osobom koja u njemu spava u nekom drugom vremenu. Šarlot i Kler se nikada ne mogu upoznati, ali se zato dopisuju, svakodnevno zapisujući događaje u beležnicu koju obe mogu da čitaju. I ova knjiga bi bila možda sasvim jednostavna i obična, sa vrlo zanimljivom idejom u osnovi, da se tu nije umešao jedan univerzalni problem – pitanje identiteta. Obe devojčice žive druge živote i moraju da se ponašaju kao da su neko drugi. Šarlot nije uvek Šarlot, već samo ponekad. Obe upoznaju ljude koji počinju da im znače, a takođe, i jedna i druga doznaju svoje sudbine – Šarlot saznaje svoje korene i pravu sudbinu svoje porodice, a Kler saznaje kako će se njen život razvijati i konačno – završiti. Na kraju krajeva, one i nisu tako različite, zapravo, možda su jedna te ista osoba… Ipak, to bi čitaoci trebalo da zaključe i da o tome bolje porazmisle. Sigurno bi i sebe pronašli u toj priči, a možda bi malo bolje razumeli sebe, posebno sebe u dodiru sa tokom vremena. Ali i u dodiru sa drugima.

Nažalost, ovu knjigu za sada možete čitati samo u originalu, stoga što kod nas nikada nije prevedena. Iz razonode je sama polako prevodim, jer bih volela sutra da je pročitam svom detetu. Mislim da zaista vredi.

Kada budete pročitali tekst pesme koja je nadahnuta knjigom i koja sadrži neke njene delove , a posebno kada je budete odslušali, moći ćete da osetite tu setnu atmosferu. Dakle, The Cure i Charlotte Sometimes:

All the faces
All the voices blur
Change to one face
Change to one voice
Prepare yourself for bed
The light seems bright
And glares on white walls
All the sounds of charlotte sometimes
Into the night
With charlotte sometimes

Night after night she lay alone in bed
Her eyes so open to the dark
The streets all looked so strange
They seemed so far away
But charlotte sometimes did not cry
The people seemed so close
Playing expressionless games
The people seemed so close
So close
So many
Other names

Sometimes i’m dreaming
Where all the other people dance
Sometimes i’m dreaming
Charlotte sometimes
Sometimes i’m dreaming
Expressionless the trance
Sometimes i’m dreaming
So many different names
Sometimes i’m dreaming
The sounds all stay the same
Sometimes i’m dreaming
She hopes to open shadowed eyes
On a different world
Come to me
Scared princess
Charlotte sometimes

On that bleak track
(See the sun is gone again)
The tears were pouring down her face
She was crying and crying for a girl
Who died so many years before…

Sometimes i dream
Where all the people dance
Sometimes i dream
Charlotte sometimes
Sometimes i dream
The sounds all stay the same
Sometimes i’m dreaming
There are so many different names
Sometimes i dream
Sometimes i dream…

Charlotte sometimes crying for herself
Charlotte sometimes dreams a wall around herself
But it’s always with love
With so much love it looks like
Everything else
Of charlotte sometimes
So far away
Glass sealed and pretty
Charlotte sometimes