Kad god mi zafali neka suknjica, haljinica ili džemperak, svratim u jednu radnjicu u svom kraju koja drži Kooi trikotažu. Pored toga što se lepo održava, njihova odeća je interesantnog dizajna, veselih boja i odličnog kvaliteta. Cene su svakako mnogo niže od slične robe koju možete kupiti u najvećim tržnim centrima, a koje imaju vrlo prepoznatljive etikete. Pored ove, ima još mnogo domaćih proizvođača ne manje vredne končane odeće, a trenutno mogu da se setim samo one pod nazivom Just for you, vrlo lepih, modernih krojeva, sa kojima sam izgurala prve, zimske mesece trudnoće. A ima ih još toliko!

Pošto je kod nas trenutno aktuelno zavirivanje u stvarčice za bebe, došli smo do zaključka da kupiti osnovne stvari za bebu i ne mora biti tako skupo koliko smo mislili. Mlade mame sa svih strana hvale bebi odeću MiloMalo, a za njima ne zaostaje ni Alisa. Pogledala, uporedila i uverila se i sama. Naš pamuk i izrada ni po čemu ne zaostaju, osim što se često nalaze na malo zabačenijim policama, pa morate da prođete kroz hrpu sličnih proizvoda koji su platili svoju reklamu da biste do njih došli. A u svom kraju nedavno sam otkrila i Sneguljicu, porodičnu radionicu koja stvara čitav jedan šareni i mekani bebi-svet. Tu je i nezamenljivi Beluga jastuk, idealan za trudnice i dojilje, ali i za muževe!

I što se klope tiče, imamo svoje favorite. Nigde u inostranstvu nisam pila sokove poput naših, pa ni onda kada smo za njih morali da izdvojimo više para. Kada kažem sok, ne mislim na slatkalade u kojima pijete obojeni šećer koji loše imitira neko voće, već na prave, kvalitetne, zdrave sokove, koji ne služe da se njima nalivate, nego okrepite, znajući da ste nešto valjano za sebe učinili. Mislim na Zdravo sokove, ali i na Nectar (Life Premium posebno), koji za svoju cenu nude odličan ukus i kvalitet. Negde tu su i proizvodi Bakina tajna, sa svojim neobičnim kombinacijama organskih sokova (između ostalih i zova, ruža, dunja…), ali i džemovima, slatkima i drugim đakonijama za dijabetičare. Ako ih ikada budete gledali na policama marketa, gvirnite i na nemačke proizvode iste namene do njih, zagledajte malo etikete, i videćete jasne razlike. O nekim drugim našim proizvodima, poput najpoznatijeg plazma keksa (kako kažu, najprodavaniji srpski proizvod), nezamenljive bonžite, muslija raznih vrsta, povrća u teglicama i čokolada… da ne pričamo.

Budući da je u toku sređivanje našeg malog gnezda, posvetili smo se i potrazi za nameštajem. I sama sam se prijatno iznenadila kada sam, umesto socijalnog nameštaja na kakav sam kao mala bila navikla da viđam, naišla da mnogo lepih modela u Simpu, Jasenu, Jugodrvu, Eurosalonu… Posebno su me oduševile dečije sobice Bambino iz Subotice, za koje sam mislila da moraju doći negde iz inostranstva. Drago mi je što mi se neke stare zablude (Samo nešto stransko može biti lepo i kvalitetno) ruše. Njihove sobice dokazuju da i kod nas ima proizdođača vrednih pažnje, i kupovine. A srećni smo i iz još jednog razloga – to sebi možemo da priuštimo.

A ima nas i u nekim neobičnim oblastima. Jedna od njih je i nautika, a od ove godine se možemo pohvaliti i originalnom domaćom proizvodnjom porodičnih jahti. U pitanju je Yastog, na kome u poslednje vreme vredno, ozbiljno i krajnje posvećeno radi uvežban tim naših znalaca. Želimo im puno sreće u projektu i puno njihovih plovila na našim rekama! Brod ćete premijerno moći da vidite na predstojećem Sajmu nautike u Beogradu (od 25.-28. marta).

Ima još toliko stvari koje bih navela, među kojima je Mizan, marka veselog pamučnog veša koji trpi svašta, domaće pidžamice, spavaćice, čarapice, pa i kozmetika, dekoracija, unikati… Ne mogu ih sve ni nabrojati, ali nije to samo do mene, već i zbog njih. Moja zamerka mnogim našim firmama je loša prezentacija ili, još gore, nepostojanje iste, zbog koje ih je često teško pronaći, posebno kada se zna da se danas ne biraju sredstva da se drugima nametne i upadne im u oči. Pa i sada mnoge od njih nisam mogla da preporučim, jer ih onlajn ne možete videti, a bolju predstavu uz moje utiske biste stekli samo kada biste videli o čemu pričam. Ipak, ako se upustite u tu malu avanturu da ponekad odlutate i na neka ne tako ustaljena mesta za kupovinu, možda ćete se iznenaditi na koliko stvari za sebe možete naići. Vredi probati.

Dobra vest je što je očigledno mnogo stavki u našoj okolini koje bi nam mogle ulepšati život, učiniti ga zdravijim, a pri tom nam sačuvale novčanik. O onoj drugoj, političko-društveno-ekonomskoj strani, po kojoj na ovaj način pomažemo i našoj zemlji (pa u krajnjoj liniji i nama samima) da stanemo na noge, da ne govorim. Takvog patriotizma ne bi trebalo da se stidimo, zar ne?

]]> http://www.cvrkutanje.net/2010/03/kultura/alternativa/kupujmo-domace/feed/ 4 http://www.cvrkutanje.net/2010/03/kultura/muzika/muzika-trazi-bebine-usi-i-one-nju-2/ http://www.cvrkutanje.net/2010/03/kultura/muzika/muzika-trazi-bebine-usi-i-one-nju-2/#comments Sun, 07 Mar 2010 10:12:09 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=2049 Oni koji se bave rastom i razvojem beba, tvrde da one počinju da prepoznaju zvuke već u 17. nedelji trudnoće. To znači da bi svaka savesna mama za dobro svog deteta trebalo da malo više obrati pažnju na jačinu i ton svog glasa, ali i na ono šta priča. Svest da se u vama formira novi život nosi i nove odgovornosti, a onda shvatite da one sa sobom povlače i vrlo blagotvorne prednosti, kao što je okretanje nekim lepšim stvarima, nasuprot uzaludnoj borbi sa vetrenjačama.

U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

Šta to nudi Ubuntu što nema Windows?

Slobodu izbora i sigurnost, pre svega. Ovde nećete morati da se pitate “Koji aktivator je dobar? Koje šifre rade i nisu na crnoj listi? Želeo sam da budem legalan, ali zašto je Windows tako papreno skup? Koji antivirus da uzmem? Kako da se očistim od trojanaca, msn napada, špijuna i drugih štetočina? Zašto mi Windows sporije radi nego ranije? Kako da se oslobodim nepotrebnih programa?” Linux je besplatan, potpuno legalan, otvorenog pristupa. U stvari, ono što mi zovemo “linux” je u stvari kičma sistema (tzv. kernel), a ne sam operativni sistem. U linux svetu, operativni sistem se zove linux distribucija ili samo distro. Ima ih jako puno i u odnosu na Windows, međusobno se veoma razlikuju u izgledu i načinu rada, bez obzira što svaki od njih koristi isti kernel. Trenutno najpoznatija distribucija je Ubuntu. Njegova filozofija je korišćenje potpuno slobodnog i besplatnog softvera, jednostavnost upotrebe i upotreba najnovijih tehnologija. Iza Ubuntu-a stoji kompanija Canonical koja podržava i finansira njegov razvoj. Ubuntu, kao i ostali linux sistemi, ne mogu dobiti viruse, trojance, niti klasično đubre koje se taloži u svakoj Windows mašini, bar ne kod klasičnog, tzv. desktop-korisnika. Jedan od razloga je korišćenje potpuno drugačijeg i jačeg sistema organizacije i zaštite podataka (Unix-like), kao i podatak da se ne koristi toliko masovno kao Windows (ima nečega jako lepog u alternativi!). Po strukturi i zaštiti Linux je dosta sličniji načinu rada koji koristi Apple Macintosh (OS X), nego Prozorima. Google je svoj Chrome OS bazirao na Linuxu.

Sama instalacija Ubuntua zauzima jedan jedini CD, na kome se nalaze svi programi koji vam mogu odmah zatrebati – za veb, mejl, mesindžer, office paket, obrada i pregled fotografija, igrice, puštanje muzike i videa, cd/dvd rezač, itd. Sve ostalo što vam padne na pamet se može skinuti preko posebnog centra koji održava sve aplikacije. Bukvalno sve se može promeniti i prilagoditi korisniku. Linux aplikacije rade ono čemu su namenjene, nisu napumpane đubretom i prevelikim šarenilom. Zato ceo operativni sistem sa svim aplikacijama zauzima oko 2-3 gigabajta na hard disku, što je delić onoga koliko Windows traži, a Ubuntu generalno nije zahtevan za hardverom. Ovo znači da vaš stariji kompjuter ili laptop lako može povratiti stari sjaj.

Druga lepa stvar je što Ubuntu možete probati bez prethodne instalacije u tzv. Live CD režimu. Tako možete proveriti da li je sav hardver podržan, kao i da pogledate rad svih aplikacija i upoznate se sa okruženjem.

Radno okruženje

Za razliku od Windowsa kod koga je grafički interfejs (Vista i W7 koriste aero) u tesnoj vezi sa samim sistemom, kod Linuxa oni funkcionišu nezavisno. U mogućnosti ste da relativno lako promenite celokupno grafičko okruženje, a da opet radite u istom sistemu. Tako recimo možete instalirati KDE ako volite šareniš i želite da vas okruženje podseća na Windows. Ako koristite stariji hardver tu je XFCE, ultralaki i brzi interfejs koji će poleteti i na veoma slabim mašinama. Po difoltu, Ubuntu se isporučuje sa GNOME okruženjem, koje se odlikuje minimalizmom i podseća na Apple-ov OS X (ujedno i moj favorit). Nezavisno od okruženja, podržane su i najnovije tehnologije koje omogućavaju animaciju, efekte, senčenje, savijanje, providnost i td. svih prozora i panela.
Treba reći da svaki od ovih okruženja ima svoje aplikacije i da menjanjem okruženja menjate i njih. Većina uslužnih programa koje dobijete nakon instalacije potiče iz odabranog grafičkog okruženja (npr. muzički i video plejeri, igrice, mejl programi, itd.), pa i to treba uzeti u obzir.

Šta bi još trebalo da znam pre instalacije?

Ubuntu slobodan softver i uslove korišćenja prihvata doslovno i nakon što tek instalirate OS začudiće vas što neće moći da puštate MP3 muziku, pojedine video formate, pa čak ni regularan DVD film! U čemu je štos? Sve su to zaštićeni i zatvoreni formati sa relativno striktnim uslovima korišćenja i patentom (iako niko od običnih ljudi ne mari za te stvari danas, one, zapravo, stvarno postoje). To se kosi sa idejom otvorenog i slobodnog koda. Na sreću, sa par klika mišem automatski možete instalirati “restriktivni” paket koji će vam omogućiti da puštate sve te zatvorene formate. Moja topla preporuka je i neprevaziđeni VLC plejer koji pušta skoro sve što postoji od video formata.

Druga stvar je način rada. Tu će vam definitivno biti potrebno privikavanje. Sve što ikada budete radili kao korisnik u Linuxu, od podešavanja programa do kreiranja dokumenata, sve će se snimati u vaš lični home folder, koji je baza za sve što je vaše. Svi ostali korisnici će imati sopstveni home folder i niko od vas ne može da menja ili pristupa podacima iz tuđeg home foldera, osim ako nije dogovoreno drugačije. Ostali direktorijumi koji su bitni za funkcionisanje celog operativnog sistema su zabranjeni za sve korisnike, osim za administratora i ne možete menjati sadržaj bez prethodne autorizacije i privilegija. Ovo je ujedno i jedna od ključnih stvari za zaštitu vaše mašine i operativnog sistema od napada sa strane. Sa druge strane, home folder omogućava lak prenos podataka prilikom raznih apgrejdova. Naime, dovoljno je da sačuvate taj folder i prilikom sledeće instalacije operativnog sistema imaćete sva podešavanja od programa koje ste imali instalirane ranije, kao i sva vaša dokumenta.

Za razliku od Windows-a gde se apsolutno sve obavlja preko ikonica i prozora, Linuxu je najbitnija konzola. To je nešto nalik na Command prompt ili DOS, ako ih se sećate? Glavne stvari koje možete saznati i srediti na sistemu se rade preko konzole. Ovo je velika mana i vrlina Linuxa! Sa jedne strane, korišćenje konzole znatno otežava rad novajlijama i običnim korisnicima, jer zahteva predznanje i poznavanje komandi. Sa druge strane, nema lakšeg i bržeg načina da se reši problem ili izvrše naredbe. Ovo ujedno daje veliku fleksibilnost i punu kontrolu nad celim sistemom. Pre ili kasnije se morate upoznati sa radom u konzoli ako želite sami da podešavate hardver, operativni sistem ili rešite neki ozbiljniji problem. Ovaj priručnik vam može olakšati u snalaženju sa komandama.

Nažalost, podrška velikih kuća kao što je npr. Adobe je izostala. Tako postoje samo neki najosnovniji paketi za Linux, dok se Photoshop, Illustrator, Indesign, Dreamweaver aplikacije ne mogu koristiti. Barem, nisu mogli do skora… a onda je na scenu nastupila – Virtualizacija!

Windows u gostima!

Iako emulacija Windows okruženja u Linuxu postoji već odavno, ona nije dala zadovoljavajuće rezultate. Mnogi programi nisu radili, a oni koji jesu, bili su spori ili bagoviti – čast izuzecima, naravno. Srećom, jačanje hardvera je omogućilo pojavu programa koji rade virtualizaciju. To je mogućnost da u nekom postojećem operativnom sistemu regularno instalirate drugi operativni sistem u virtualnom režimu. Taj operativni-sistem-u-gostima ne zna da je virtualan i da staje u samo jedan jedini fajl. Rad u virtualno-instaliranom OSu je potpuno isti kao i u normalnom. Iako su ovo još uvek počeci u eri virtualizacije, oni su već sasvim dovoljni da bez ikakvih problema možete instalirati, upotrebljavati i raditi u programima koji zahtevaju Prozore! Tako recimo, Photoshop CS4 savršeno radi u Visti x64 koja se pokreće u Ubuntu Linuxu! I ne samo Photoshop, nego bilo koji drugi Windows program. Jedina mana je što ovo zahteva više memorije i nešto jači procesor, ali pretpostavljam da će u budućnosti to biti sve manje važno. Moja preporuka je program VirtualBox.

Zaključak

Ako ste pročitali ovaj članak do kraja znači da sam vas ipak malo zagolicao. Ništa vas neće koštati da Ubuntu probate u Live CD režimu. Taman se možete upoznati sa njim, prošarati internetom i videti kako rade programi. Možda se nećete odmah snaći ili će vam sve biti čudno, ali to je normalno. Koliko god vas podsećao na Windows, on je bitno različit po svemu. Mislim da se trud i upoznavanje isplate na duže staze. Imaćete osećaj da kompjuter radi za vas i da to nije ništa strašno, a tu će biti i olakšanje što nećete morati da razmišljate o nekim upadima, virusima, trojancima i čišćenju sistema od otpadaka raznih vrsta. Možda smešno zvuči, ali hard disk u Linuxu radi mnogo tiše (zapravo, jedva da se čuje) – nema tog vršljanja u pozadini. Nema ni traženja šifri po sumnjivim sajtovima, krekovanja i registracije programa – ako ste legalista, uštedećete gomilu novaca. Gde god da zapnete preko gugla možete izbunariti odgovor na skoro svako vaše pitanje. Linux zajednica je ogromna (imate i srpski ogranak), forumi i grupe vam mogu pomoći da otklonite svaki problem, a tu je i velika dokumentacija za razna podešavanja!

Što se mene tiče, stvar je rešena. Ja odavde ne mrdam. Ubuntu je sve bolji. Napredak je očigledan, a rad na kompjuteru je zabavan. Ne bih da mi Windows kvari taj užitak – koristim ga samo kao gosta. A svakog gosta 3 dana dosta.

napisao Ivan Jekić

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.

Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/feed/ 9 http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/ http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/#comments Sat, 19 Dec 2009 23:54:40 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1881 Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.
Radujemo se svakom danu. I smejemo svakoj mojoj novoj izmišljotini. A praznici su već stigli.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/feed/ 9 http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/ http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/#comments Sat, 19 Dec 2009 23:54:40 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1881 Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.
Radujemo se svakom danu. I smejemo svakoj mojoj novoj izmišljotini. A praznici su već stigli.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/feed/ 9 http://www.cvrkutanje.net/2009/11/kultura/knjizevnost/ljubav-i-filosofija-justejna-gordera/ http://www.cvrkutanje.net/2009/11/kultura/knjizevnost/ljubav-i-filosofija-justejna-gordera/#comments Sun, 15 Nov 2009 21:29:24 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1816 Mislim da sada ima tačno trinaest godina od tog Sajma knjiga. U nekim dnevnim novinama sam videla recenziju za novu knjigu jednog tada meni nepoznatog norveškog pisca i ne znam da li zbog primamljivog teksta ili upečatljivog omota, poželela sam da je imam. Mama me je uzela za ruku i odvela pred Geopoetikin skromni štand, oblepljen jedino plakatima sa neobičnom, buckastom i na neki način mističnom devojčicom.  Sofijin svet je bila knjiga koju po koju smo došle! Justejn Gorder je otada postao pisac sa čijim knjigama rastem, a koga još nisam prevazišla. A evo i zašto.

U njegovim knjigama sam u svakom periodu pronalazila nešto za sebe. U to vreme nisam znala gotovo ništa o filosofiji (iako sam od njega naučila osnovne pojmove i prvi put čula za neka imena o kojima sam tek kasnije nešto više naučila), ali me je privlačila tajnovitost i misterija, želja da otkrijem šta je u stvari iza onoga što je naizgled uobičajeno i logično.

Kasnije, u srednjoj školi, ma koliko profesorka filozofije nije volela da se koristi bilo kakva “nenaučna” literatura, ova knjiga mi je bila skriveni i verni pomagač onda kada neke ozbiljne postavke i misli nisam mogla da razumem, valjda zato što su mi bile prenošene na zapetljan način. Možda sam samo zato i zavolela filosofiju. Ako ništa drugo, neka pitanja kojima se ona bavila postala su mi interesantna i pokušavala sam da ih rešim na svoj način.

Malo kasnije sa njim sam se zaljubila u Norvešku, u Skandinaviju. Te jeseni odlazila sam na Banjicu na plivanje i krenula bih ranije kako bih imala slobodno vreme da sedim u parku i čitam. Ne znam zašto, ja sam prolećni tip, ali uvek sam uživala zamišljajući sebe na hladnom severu, kako vozom putujem kroz planinu, a od magle samo nazirem put i šume. A fjordovi su ostali moja velika ljubav i sigurno ću jednog dana ići da ih posetim.

A onda sam otkrila ljubav. Ne onu raspevanu, bezbrižnu i stidljivu zaljubljenost, već ljubav koja vezuje, koja donosi odluke, koja boli, koja daje i uzima sve. I to sam pronašla u jednoj njegovog knjizi koju čitala plačući, ne zato što je u osnovi patetična ljubavna priča, već zato što je neko uspeo da da oblik, da stavi u reči ono što ja nisam znala. O, kako mi je to pomoglo, ma koliko teško bilo!

I danas. Kao i pre petnaest godina, dobila sam njegovu novu knjigu od mame. Pomalo sam odlagala da je uzmem u ruke, jer sam se plašila da možda neću osetiti ništa, da će mi sve to biti bezveze iz ovog mog “odraslog” ugla devojke koja se načitala svega i svačega i zato što je htela i zato što je morala i koju je, koliko god da se ne da, današnje vreme sa svojim ograničenim shvatanjima uzelo pod svoje, oblikujući tako njen književni ukus.

Međutim, nije, opet se desilo otkrovenje! Opet sam ščepala knjigu i uživala u putovanju Severom, u otkrivanju misterija, u razmišljanju o samoj sebi, u prelaženju granica. Kod Justejna Gordera ljubav i filosofija žive zajedno, uživaju i pate zajedno, rastu zajedno – da bi na kraju postali jedno.

Kod nas su sva njegova dela izašla u izdanju Geopoetike, gde možete i videti nešto više o njima. U svakom slučaju, ovde su prevedene i neke knjige koje nisu stekle popularnost u drugim zemljama i jako mi je drago zbog toga što zato bili srećni da ih se dokopamo.

Do sada je kod nas objavljeno:

Sofijin svet (1996)
Vita brevis (1997)
Misterija pasijansa (1998)
U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1998)
Maja (2002)
Kći direktora cirkusa (2002)
Devojka s pomorandžama (2003)
Zamak u Pirinejima (2009)

Justejn Gorder (inače i sa svojom ženom osnivač Sofijine književne nagrade) je negde u maju, kada je kod nas izašla njegova poslednja knjiga, posetio i Beograd. Nažalost, nisam uspela da ga vidim, ili nisam ni htela. Možda bih se sada ispravila…

Ipak, ono što mi još više nedostaje jeste da pročitam njegove knjige za decu, koje nisu prevedene kod nas, niti se mogu naći na Amazonu. Nadam se da će biti prilike da ih nekako dođem i do njih.

Do tada, nadam se da ćete i vi kod njega pronaći nešto za sebe!