Kad god mi zafali neka suknjica, haljinica ili džemperak, svratim u jednu radnjicu u svom kraju koja drži Kooi trikotažu. Pored toga što se lepo održava, njihova odeća je interesantnog dizajna, veselih boja i odličnog kvaliteta. Cene su svakako mnogo niže od slične robe koju možete kupiti u najvećim tržnim centrima, a koje imaju vrlo prepoznatljive etikete. Pored ove, ima još mnogo domaćih proizvođača ne manje vredne končane odeće, a trenutno mogu da se setim samo one pod nazivom Just for you, vrlo lepih, modernih krojeva, sa kojima sam izgurala prve, zimske mesece trudnoće. A ima ih još toliko!

Pošto je kod nas trenutno aktuelno zavirivanje u stvarčice za bebe, došli smo do zaključka da kupiti osnovne stvari za bebu i ne mora biti tako skupo koliko smo mislili. Mlade mame sa svih strana hvale bebi odeću MiloMalo, a za njima ne zaostaje ni Alisa. Pogledala, uporedila i uverila se i sama. Naš pamuk i izrada ni po čemu ne zaostaju, osim što se često nalaze na malo zabačenijim policama, pa morate da prođete kroz hrpu sličnih proizvoda koji su platili svoju reklamu da biste do njih došli. A u svom kraju nedavno sam otkrila i Sneguljicu, porodičnu radionicu koja stvara čitav jedan šareni i mekani bebi-svet. Tu je i nezamenljivi Beluga jastuk, idealan za trudnice i dojilje, ali i za muževe!

I što se klope tiče, imamo svoje favorite. Nigde u inostranstvu nisam pila sokove poput naših, pa ni onda kada smo za njih morali da izdvojimo više para. Kada kažem sok, ne mislim na slatkalade u kojima pijete obojeni šećer koji loše imitira neko voće, već na prave, kvalitetne, zdrave sokove, koji ne služe da se njima nalivate, nego okrepite, znajući da ste nešto valjano za sebe učinili. Mislim na Zdravo sokove, ali i na Nectar (Life Premium posebno), koji za svoju cenu nude odličan ukus i kvalitet. Negde tu su i proizvodi Bakina tajna, sa svojim neobičnim kombinacijama organskih sokova (između ostalih i zova, ruža, dunja…), ali i džemovima, slatkima i drugim đakonijama za dijabetičare. Ako ih ikada budete gledali na policama marketa, gvirnite i na nemačke proizvode iste namene do njih, zagledajte malo etikete, i videćete jasne razlike. O nekim drugim našim proizvodima, poput najpoznatijeg plazma keksa (kako kažu, najprodavaniji srpski proizvod), nezamenljive bonžite, muslija raznih vrsta, povrća u teglicama i čokolada… da ne pričamo.

Budući da je u toku sređivanje našeg malog gnezda, posvetili smo se i potrazi za nameštajem. I sama sam se prijatno iznenadila kada sam, umesto socijalnog nameštaja na kakav sam kao mala bila navikla da viđam, naišla da mnogo lepih modela u Simpu, Jasenu, Jugodrvu, Eurosalonu… Posebno su me oduševile dečije sobice Bambino iz Subotice, za koje sam mislila da moraju doći negde iz inostranstva. Drago mi je što mi se neke stare zablude (Samo nešto stransko može biti lepo i kvalitetno) ruše. Njihove sobice dokazuju da i kod nas ima proizdođača vrednih pažnje, i kupovine. A srećni smo i iz još jednog razloga – to sebi možemo da priuštimo.

A ima nas i u nekim neobičnim oblastima. Jedna od njih je i nautika, a od ove godine se možemo pohvaliti i originalnom domaćom proizvodnjom porodičnih jahti. U pitanju je Yastog, na kome u poslednje vreme vredno, ozbiljno i krajnje posvećeno radi uvežban tim naših znalaca. Želimo im puno sreće u projektu i puno njihovih plovila na našim rekama! Brod ćete premijerno moći da vidite na predstojećem Sajmu nautike u Beogradu (od 25.-28. marta).

Ima još toliko stvari koje bih navela, među kojima je Mizan, marka veselog pamučnog veša koji trpi svašta, domaće pidžamice, spavaćice, čarapice, pa i kozmetika, dekoracija, unikati… Ne mogu ih sve ni nabrojati, ali nije to samo do mene, već i zbog njih. Moja zamerka mnogim našim firmama je loša prezentacija ili, još gore, nepostojanje iste, zbog koje ih je često teško pronaći, posebno kada se zna da se danas ne biraju sredstva da se drugima nametne i upadne im u oči. Pa i sada mnoge od njih nisam mogla da preporučim, jer ih onlajn ne možete videti, a bolju predstavu uz moje utiske biste stekli samo kada biste videli o čemu pričam. Ipak, ako se upustite u tu malu avanturu da ponekad odlutate i na neka ne tako ustaljena mesta za kupovinu, možda ćete se iznenaditi na koliko stvari za sebe možete naići. Vredi probati.

Dobra vest je što je očigledno mnogo stavki u našoj okolini koje bi nam mogle ulepšati život, učiniti ga zdravijim, a pri tom nam sačuvale novčanik. O onoj drugoj, političko-društveno-ekonomskoj strani, po kojoj na ovaj način pomažemo i našoj zemlji (pa u krajnjoj liniji i nama samima) da stanemo na noge, da ne govorim. Takvog patriotizma ne bi trebalo da se stidimo, zar ne?

]]> http://www.cvrkutanje.net/2010/03/kultura/alternativa/kupujmo-domace/feed/ 4 http://www.cvrkutanje.net/2010/02/kultura/alternativa/ubuntu-linux-svez-vazduh-duva-kroz-prozore/ http://www.cvrkutanje.net/2010/02/kultura/alternativa/ubuntu-linux-svez-vazduh-duva-kroz-prozore/#comments Mon, 08 Feb 2010 12:47:02 +0000 Ivan http://www.cvrkutanje.net/?p=1957 Ima nešto više od godinu dana kako sam objavio tekst o glomaznim, presporim, ali opšteprihvaćenim programima koji su svakodnevica u Windows okruženju. Poučen iskustvom u Linuxu, ponudio sam neka alternativna rešenja u vidu besplatnih i kvalitetnih programa. Zbog znatiželje i želje za promenama, došao sam opet na raskrsnicu: Windows 7 ili ponovno bekstvo u Ubuntu Linux. Nije bilo teško povući me opet u alternativne vode. Sada sam odlučniji nego ikada pre da Windows particija konačno nestane sa mog hard diska, jer danas za skoro sve postoji rešenje, pa i za aplikacije koje su napravljene samo za Prozore!

Šta to nudi Ubuntu što nema Windows?

Slobodu izbora i sigurnost, pre svega. Ovde nećete morati da se pitate “Koji aktivator je dobar? Koje šifre rade i nisu na crnoj listi? Želeo sam da budem legalan, ali zašto je Windows tako papreno skup? Koji antivirus da uzmem? Kako da se očistim od trojanaca, msn napada, špijuna i drugih štetočina? Zašto mi Windows sporije radi nego ranije? Kako da se oslobodim nepotrebnih programa?” Linux je besplatan, potpuno legalan, otvorenog pristupa. U stvari, ono što mi zovemo “linux” je u stvari kičma sistema (tzv. kernel), a ne sam operativni sistem. U linux svetu, operativni sistem se zove linux distribucija ili samo distro. Ima ih jako puno i u odnosu na Windows, međusobno se veoma razlikuju u izgledu i načinu rada, bez obzira što svaki od njih koristi isti kernel. Trenutno najpoznatija distribucija je Ubuntu. Njegova filozofija je korišćenje potpuno slobodnog i besplatnog softvera, jednostavnost upotrebe i upotreba najnovijih tehnologija. Iza Ubuntu-a stoji kompanija Canonical koja podržava i finansira njegov razvoj. Ubuntu, kao i ostali linux sistemi, ne mogu dobiti viruse, trojance, niti klasično đubre koje se taloži u svakoj Windows mašini, bar ne kod klasičnog, tzv. desktop-korisnika. Jedan od razloga je korišćenje potpuno drugačijeg i jačeg sistema organizacije i zaštite podataka (Unix-like), kao i podatak da se ne koristi toliko masovno kao Windows (ima nečega jako lepog u alternativi!). Po strukturi i zaštiti Linux je dosta sličniji načinu rada koji koristi Apple Macintosh (OS X), nego Prozorima. Google je svoj Chrome OS bazirao na Linuxu.

Sama instalacija Ubuntua zauzima jedan jedini CD, na kome se nalaze svi programi koji vam mogu odmah zatrebati – za veb, mejl, mesindžer, office paket, obrada i pregled fotografija, igrice, puštanje muzike i videa, cd/dvd rezač, itd. Sve ostalo što vam padne na pamet se može skinuti preko posebnog centra koji održava sve aplikacije. Bukvalno sve se može promeniti i prilagoditi korisniku. Linux aplikacije rade ono čemu su namenjene, nisu napumpane đubretom i prevelikim šarenilom. Zato ceo operativni sistem sa svim aplikacijama zauzima oko 2-3 gigabajta na hard disku, što je delić onoga koliko Windows traži, a Ubuntu generalno nije zahtevan za hardverom. Ovo znači da vaš stariji kompjuter ili laptop lako može povratiti stari sjaj.

Druga lepa stvar je što Ubuntu možete probati bez prethodne instalacije u tzv. Live CD režimu. Tako možete proveriti da li je sav hardver podržan, kao i da pogledate rad svih aplikacija i upoznate se sa okruženjem.

Radno okruženje

Za razliku od Windowsa kod koga je grafički interfejs (Vista i W7 koriste aero) u tesnoj vezi sa samim sistemom, kod Linuxa oni funkcionišu nezavisno. U mogućnosti ste da relativno lako promenite celokupno grafičko okruženje, a da opet radite u istom sistemu. Tako recimo možete instalirati KDE ako volite šareniš i želite da vas okruženje podseća na Windows. Ako koristite stariji hardver tu je XFCE, ultralaki i brzi interfejs koji će poleteti i na veoma slabim mašinama. Po difoltu, Ubuntu se isporučuje sa GNOME okruženjem, koje se odlikuje minimalizmom i podseća na Apple-ov OS X (ujedno i moj favorit). Nezavisno od okruženja, podržane su i najnovije tehnologije koje omogućavaju animaciju, efekte, senčenje, savijanje, providnost i td. svih prozora i panela.
Treba reći da svaki od ovih okruženja ima svoje aplikacije i da menjanjem okruženja menjate i njih. Većina uslužnih programa koje dobijete nakon instalacije potiče iz odabranog grafičkog okruženja (npr. muzički i video plejeri, igrice, mejl programi, itd.), pa i to treba uzeti u obzir.

Šta bi još trebalo da znam pre instalacije?

Ubuntu slobodan softver i uslove korišćenja prihvata doslovno i nakon što tek instalirate OS začudiće vas što neće moći da puštate MP3 muziku, pojedine video formate, pa čak ni regularan DVD film! U čemu je štos? Sve su to zaštićeni i zatvoreni formati sa relativno striktnim uslovima korišćenja i patentom (iako niko od običnih ljudi ne mari za te stvari danas, one, zapravo, stvarno postoje). To se kosi sa idejom otvorenog i slobodnog koda. Na sreću, sa par klika mišem automatski možete instalirati “restriktivni” paket koji će vam omogućiti da puštate sve te zatvorene formate. Moja topla preporuka je i neprevaziđeni VLC plejer koji pušta skoro sve što postoji od video formata.

Druga stvar je način rada. Tu će vam definitivno biti potrebno privikavanje. Sve što ikada budete radili kao korisnik u Linuxu, od podešavanja programa do kreiranja dokumenata, sve će se snimati u vaš lični home folder, koji je baza za sve što je vaše. Svi ostali korisnici će imati sopstveni home folder i niko od vas ne može da menja ili pristupa podacima iz tuđeg home foldera, osim ako nije dogovoreno drugačije. Ostali direktorijumi koji su bitni za funkcionisanje celog operativnog sistema su zabranjeni za sve korisnike, osim za administratora i ne možete menjati sadržaj bez prethodne autorizacije i privilegija. Ovo je ujedno i jedna od ključnih stvari za zaštitu vaše mašine i operativnog sistema od napada sa strane. Sa druge strane, home folder omogućava lak prenos podataka prilikom raznih apgrejdova. Naime, dovoljno je da sačuvate taj folder i prilikom sledeće instalacije operativnog sistema imaćete sva podešavanja od programa koje ste imali instalirane ranije, kao i sva vaša dokumenta.

Za razliku od Windows-a gde se apsolutno sve obavlja preko ikonica i prozora, Linuxu je najbitnija konzola. To je nešto nalik na Command prompt ili DOS, ako ih se sećate? Glavne stvari koje možete saznati i srediti na sistemu se rade preko konzole. Ovo je velika mana i vrlina Linuxa! Sa jedne strane, korišćenje konzole znatno otežava rad novajlijama i običnim korisnicima, jer zahteva predznanje i poznavanje komandi. Sa druge strane, nema lakšeg i bržeg načina da se reši problem ili izvrše naredbe. Ovo ujedno daje veliku fleksibilnost i punu kontrolu nad celim sistemom. Pre ili kasnije se morate upoznati sa radom u konzoli ako želite sami da podešavate hardver, operativni sistem ili rešite neki ozbiljniji problem. Ovaj priručnik vam može olakšati u snalaženju sa komandama.

Nažalost, podrška velikih kuća kao što je npr. Adobe je izostala. Tako postoje samo neki najosnovniji paketi za Linux, dok se Photoshop, Illustrator, Indesign, Dreamweaver aplikacije ne mogu koristiti. Barem, nisu mogli do skora… a onda je na scenu nastupila – Virtualizacija!

Windows u gostima!

Iako emulacija Windows okruženja u Linuxu postoji već odavno, ona nije dala zadovoljavajuće rezultate. Mnogi programi nisu radili, a oni koji jesu, bili su spori ili bagoviti – čast izuzecima, naravno. Srećom, jačanje hardvera je omogućilo pojavu programa koji rade virtualizaciju. To je mogućnost da u nekom postojećem operativnom sistemu regularno instalirate drugi operativni sistem u virtualnom režimu. Taj operativni-sistem-u-gostima ne zna da je virtualan i da staje u samo jedan jedini fajl. Rad u virtualno-instaliranom OSu je potpuno isti kao i u normalnom. Iako su ovo još uvek počeci u eri virtualizacije, oni su već sasvim dovoljni da bez ikakvih problema možete instalirati, upotrebljavati i raditi u programima koji zahtevaju Prozore! Tako recimo, Photoshop CS4 savršeno radi u Visti x64 koja se pokreće u Ubuntu Linuxu! I ne samo Photoshop, nego bilo koji drugi Windows program. Jedina mana je što ovo zahteva više memorije i nešto jači procesor, ali pretpostavljam da će u budućnosti to biti sve manje važno. Moja preporuka je program VirtualBox.

Zaključak

Ako ste pročitali ovaj članak do kraja znači da sam vas ipak malo zagolicao. Ništa vas neće koštati da Ubuntu probate u Live CD režimu. Taman se možete upoznati sa njim, prošarati internetom i videti kako rade programi. Možda se nećete odmah snaći ili će vam sve biti čudno, ali to je normalno. Koliko god vas podsećao na Windows, on je bitno različit po svemu. Mislim da se trud i upoznavanje isplate na duže staze. Imaćete osećaj da kompjuter radi za vas i da to nije ništa strašno, a tu će biti i olakšanje što nećete morati da razmišljate o nekim upadima, virusima, trojancima i čišćenju sistema od otpadaka raznih vrsta. Možda smešno zvuči, ali hard disk u Linuxu radi mnogo tiše (zapravo, jedva da se čuje) – nema tog vršljanja u pozadini. Nema ni traženja šifri po sumnjivim sajtovima, krekovanja i registracije programa – ako ste legalista, uštedećete gomilu novaca. Gde god da zapnete preko gugla možete izbunariti odgovor na skoro svako vaše pitanje. Linux zajednica je ogromna (imate i srpski ogranak), forumi i grupe vam mogu pomoći da otklonite svaki problem, a tu je i velika dokumentacija za razna podešavanja!

Što se mene tiče, stvar je rešena. Ja odavde ne mrdam. Ubuntu je sve bolji. Napredak je očigledan, a rad na kompjuteru je zabavan. Ne bih da mi Windows kvari taj užitak – koristim ga samo kao gosta. A svakog gosta 3 dana dosta.

napisao Ivan Jekić

Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/12/kultura/knjizevnost/praznik/feed/ 9 http://www.cvrkutanje.net/2009/07/kultura/reci-ne-internet-exploreru-6/ http://www.cvrkutanje.net/2009/07/kultura/reci-ne-internet-exploreru-6/#comments Mon, 20 Jul 2009 09:15:00 +0000 Ivan http://www.cvrkutanje.net/?p=1406 Već neko vreme sam razmišljao da napišem jedan tekst o štetnosti Internet Explorer-a, ne samo po korisnike, već i po one koji stoje iza sajtova, dizajnere i veb programere. Kap koja je prelila čašu bilo je moje saznanje da najveći broj posetilaca Cvrkutanja koji koriste Internet Explorer i dalje ima verziju 6.0, staru tačno 8 godina!

Gotovo je neverovatno da čovek koji nije verovao u veb i Internet i nije hteo da ga podrži u svom operativnom sistemu Windows 95, sada maltretira korisnike i dizajnere veb strana sa svojim IE 6.0. Jasno je da taj program još uvek živi na račun ljudi koji nisu uradili niti jedan apdejt Windows XP-a i koji uopšte ne mare sa čim izlaze na internet. Ovo je prilika da makar malo upoznate šta koristite i kakvu štetnost po vas i po druge ima taj ozloglašeni veb čitač.

Bez preterivanja i ustručavanja mogu reći da je Internet Explorer 6.0 jedan od najlošijih programa za masovnu upotrebu ikada napravljenih. Često se zapitam kako je moguće da tim dobro plaćenih i upućenih ljudi može da stvori takav škart, nije li to bilo čak i namerno? S obzirom na toliku rasprostranjenost, svi oni koji su zaduženi za izgled veba današnjice, dizajneri i programeri, muku muče sa IE 6.0 i dovijaju se na sve moguće načine da bi vi, koji ste proveli 8 godina u nezainteresovanosti, što manje primetili nedostatke. Kompatibilnost sa šesticom još uvek je neminovna zbog masovnog korišćenja, a svakom dizajneru se javlja srčana aritmija u momentu kada testira svoju stranu u Internet Exploreru. Ima sve više i onih koji bojkotuju šesticu i uopšte se ne osvrću da li se njihov sajt lepo učitava ili ne. Ja još uvek nisam zagovornik toga, baš zbog tužne istine da se ona i dalje najmasovnije koristi od svih Internet Explorera.

Šta je toliko loše, pitate se?

• IE 6.0 ne podleže standardima za prikazivanje sadržaja na vebu. Drugim rečima, mnoge stvari tumači kako želi i kako su to zamislile šaljivdžije iz Majkrosofta. Veb programeri se dovijaju na sto načina ne bi li naterali IE 6.0 da makar korektno prikaže stranu. To znatno usporava učitavanje sajta, smanjuje sigurnost i bespotrebno pravi dodatni posao svima koji stoje iza nekog sajta.

• Ne podržava u potpunosti CSS 2.0 standard (CSS je jezik koji je zadužen za prikazivanje skoro svega na veb stranicama!), a ono što ima je veoma bagovito i prava noćna mora za sve veb dizajnere. Tu su razni trikovi i specijalne ie.css strane kojima se služe da barem malo otklone nedostatke.

• Ne podržava providnost (transparentnost) PNG slika. Može se reći i da je glavni krivac zašto se ovaj sjajni format ne koristi u većoj meri, iako je neuporedivo moćniji od GIF-a. Umesto providnosti PNG-a, šestica daje sivu boju. Ponovo, veb programeri stupaju u akciju i prave dodatke koji je teraju da progleda kroz PNG. Nažalost, to ne daje uvek 100% uspeha, a opterećuje sajt i smanjuje brzinu učitavanja.

• Bezbednost je ispod svakog nivoa, zakrpe se dugo čekaju, a vi bukvalno sa jednim redom JavaScript koda možete naterati da se šestica sruši i pukne kao balon od sapunice. More spajvera, malvera i virusa čeka da iskoristi vašu nezainteresovanost za veb čitače i prikupi vaše poverljive informacije.

• Trom je i spor, funkcijama i izgledom daleko od današnjeg modernog pogleda na veb. Šta ste očekivali od programa starog 8 godina? Da je bio najbolji na svetu tada (a jako, jako je daleko od toga), zastereo bi do danas.

Dobra stvar je da Firefox sada koristi preko 50% svih posetilaca Cvrkutanja, a da su nesretni IE korisnici spali na 33%. Taj trend se nastavlja i ohrabruje.

Učinite još danas dobro delo, osvežite svoj pogled na veb, držite korak sa vremenom, budite sigurniji i brži – skinite Firefox. Besplatan je, uredan i predstavlja standard koji se koristi kod pravljenja apsolutno svih veb sajtova! Ako imate neku neobjašnjivu averziju prema svemu što nije od Majkrosofta, onda barem ažurirajte svoj operativni sistem i skinite novi Internet Explorer 8. Krajnje je vreme da kažete pa-pa tom nedonoščetu zvanom IE 6.0.

Tekst: Ivan Jekić

Već danima imamo priliku da gledamo kako se razbuktava Beogradska Univerzijada. Pošto  se  ona Ivanu i meni održava praktično ispred nosa, koristimo svaku priliku da se nađemo u blizini (mada ona i sama stiže do nas), jer je pozitivna energija nešto što je njeno glavno obeležje. Treba to upijati, s obzirom da je to nešto što se ne može videti i doživeti svaki dan. Stvarno me neke pojave teraju da zauvek pobijem u sebi u delić ideje da sve gluposti ovog sveta mogu prevladati ono što teži nekim višim, samim tim i lepšim ciljevima.

A i centar grada sada je posebno postao mesto na kome je zanimljivo boraviti. Lepo je videti strance kojima je ovde prijatno, pa i više od toga. Belef je počeo, a ove godine njegova glavna deviza je umetnost koja dolazi ljudima, umesto da oni idu njoj, u šta se i sami možete uveriti na svakom koraku. Tako sam se oduševila postavkom terakote u raznim varijantama, koja se praktično stopila sa ulicom i dala joj jedan novi, neobičan izgled. Pogledajte program manifestacije i iznenadićete se kako lako možete postati njen deo i tako sebi obogatiti dan.

I ono poslednje, ali ne i najnebitnije. U Grafičkom kolektivu u toku je jedna vrlo neobična izložba Gordane Popović Vasić, koja i te kako ima veze sa svima nama. Reč je o razvoju grafičkog dizajna u Srbiji od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, tj. prvi njegovi počeci kod nas. I kao svaki istorijski pregledi, ovo jeste svojevrstan put u prošlost, ali onu prošlost koja je nama bliska i koja nam budi sećanja na detinjstvo. Vredi je pogledati, jer kao i svako ovakvo podsećanje, proradi onaj prijatan osećaj rasterećenosti i bezbrižnosti.

Izložba nosi naziv Između oduševljenja i straha i traje do 18. jula. Dok vam u pozadini ide muzika mladosti naših roditelja, kao i projekcija raznih tadašnjih dostignuća iz ove oblasti, možete videti plakate za izložbe, filmove i predstave, razne logoe, dizajn ploča, knjiga, časopisa i dnevnih novina, pa i poštanskih marki. Danas sve ovo izgleda vrlo naivno, ali i inspirativno, posebno imajući u vidu koliko je  trenutno retro stil u osnovi mnogih vrlo modernih, pa i haj tek pojava u svim oblastima života. Ja sam uživala čitajući Ježa i Zmaj, pronašla sam primerak Kafkinih pripovedaka (koje nikako da nađem u biblioteci), podsetila se na odličan plakat za Kosu i prvi put videla crtež za Ljubav i modu.

Oduševljenje je prevaglilo. Verujem da je u to vreme, kao i pri svakom početku, pored oduševljenja i strah bio dosta prisutan, strah od neizvesnosti kako će dizajn kao novina biti prihvaćen i kako će se dalje razvijati. Opet se pokazalo da strahu nije bilo mesta. Ne zato što je dizajn dostigao svoj vrhunac i zato što je značajno promenio svet, već zato što ima neki svoj razvojni ritam, što se neprestano menja, a to je ipak neki znak progresa. U svakom slučaju, njegovi počeci uvek ostaju i svojim postojanjem nam svedoče o istoriji.

A vi se ne plašite, već iskoristite leto da krenete u jednu neplaniranu, besciljnu šetnju. Već ćete naleteti na nešto za sebe. Šta bismo mi bez leta, zar ne?

Imala sam plavu kosu sa prepoznatljivih nekoliko pramenova na kojima su se smenjivale crna i crvena boja. Uvek na meni dugačka, bogata suknja – glohna, što suža to bolja, i lakovane martinke do kojih tada (a sada tek!) nije bilo lako doći. I večito zagrljena sa grubo uvijenom rolnom pak papira, dimenzije 70 x 100. Spremala sam se da upišem Akademiju primenjenih umetnosti.

Centralni deo moderne Skadarlije zauzimala je zgrada u dnu same ulice, do Bajlonijeve pijace. Svi je prepoznaju po fasadi koja je oslikana trodimenzionalnim prizorima nekadašnje ulice. Ako se pažljivo udubite u oslikane zidove, steći ćete utisak da ste otputovali u prošlost.

I prozori su na fasadi dobili svoje obličje, te tako izgledaju stopljeno sa slikom, da bi se običan prolaznik mogao prevariti i pomisliti da oni uopšte i ne postoje. Ali ti prozori su sa unutrašnje strane za mene krili čitav jedan novi, primamljiv svet.

U to vreme slikarski ateljei nalazili su se na drugom spratu dotične zgrade, a onome ko bi prvi put tu navraćao nije bilo potrebno previše objašnjavati kako da ih nađe – bilo ih je teško promašiti – samo je trebalo pratiti mirise farbe, boja, lakova za kosu i drveta.

Svakodnevno sam prelazila više od deset kilometara da bih došla na crtanje i redovne časove u gimnaziji, koja se nalazila u blizini. Ustala bih sa suncem, pticama i baka Rosom, koja bi baš u to vreme počela zalivanje svoje bašte  prostrte tik ispod mog prozora. Razbudile bi me boje iz nekog časopisa o enterijeru (imala sam ih gomile, što domaćih, što stranih!), mozak bi se aktivirao razrađujući ideje, a ti časopisi u kojima su uvek predstavljani čisti, brižljivo uređeni i dinamični prostori podmirivali su moje apetite za u svakom smislu srećnom kućom. Uređivanje tuđeg prostora u estetskom smislu, samim tim i ulaženje u nečiji intimni prostor, trebalo je da postane moja profesija.

U atelje sam stizala pre svih. Volela sam da prođem skadarlijskom kaldrmom dok je još bila vlažna od noćne rose i da posmatram kako se sunce lagano provlači između visokih zgrada i konačno prodire i u ovu usku uličicu.

Atelje bi spavao, što bih iskoristila da prošetam između štafelaja i gledam crteže i slike, a često bih se igrala raspoređivanjem postavke mrtve prirode koju sam uvek imala potrebu nekako da oživim.

Ali moj razlog tako ranog dolaska nije bilo samo tumaranje. Tu sam imala svoj omiljeni kutak – prozor. Nije to bio običan prozor, jer takav prozor ne bi ni zasluživao priču. Moj prozor bio je uzdignut na svega pola metra od poda, gledao je na ulicu i, što je najvažnije, bio je isturen ka njoj, tako da se u njemu moglo komotno sedeti, jer je od zida do okna bilo oko metar slobodnog prostora. Taj deo za sedenje bio je presvučen azurnim itisonom, na koji bih odmah po ulasku u atelje bacila svoju torbu i izvadila pribor za crtanje, što bi odmah značilo da mesto pripada meni. S vremenom niko više na njega nije ni računao, jer u pauzama, kada se tu i moglo sedeti, ja sam zavaljena čitala knjige.

Kroz prozor se mogla videti ulica, koja je, iako u samom srcu Beograda, disala u nekom potpuno drugačijem ritmu i imala u celosti različita interesovanja. Od tada imam naviku da sa nekog bliskog ali neprimetnog mesta posmatram ljude. Klinci koji istrčavaju na školski odmor, a zatim se zaigraju tako da ih učiteljica redovno zove natrag na časove. Starica vuče ručna kolica vraćajući se iz prodavnice, a točkići joj se zaglavljuju u kaldrmi i njihovo kretanje podseća na hod pijanca. Momak čeka devojku držeći ružu, a u iščekivanju prska parfem prvo sebi za vrat, a zatim mirisom ulepšava i ružu. Mladi policajci sede na klupici, jedu pljeskavicu, piju pivo i smeju se – njihova uniforma se tada čini kao deo kakvog maskenbala. Jedna devojka plače. Neki mladić se ubuljio u nju, sapleo se i pao…

Pauza je gotova, a moj štapić ugljena već pleše po hartiji, pogled mi kruži po telu modela, tražeći brazde, senke, sjaj, smirenost, glatkoću i nemir.

S vremenom je moj prozor postajao lepši. Svakog dana sam dodavala po nešto u svoj kutak, tako da ni u jednom trenutku nisam pomislila da sam tu samo privremeno, da će se moja perspektiva uskoro promeniti, a moj pogled samim tim biti upravljen na druge predmete, koje ću gledati drugim očima.

Nakon dve godine svakodnevnog, napornog rada, obrela sam se u jednom drugom ateljeu, sada pored Save, uz Kapetaniju, kao jedan od kandidata za prijemni ispit. Konačni poraz sledio je nekoliko dana kasnije, kada sam svoje ime ugledala pod rednim brojem 5, na prvom mestu ispod crte. Akademiju nisam upisala. Nedostajao mi je jedan bod. Na rezultatima koje sam naknadno dobila otkrivena je prevara i ocene misterioznog “trećeg profesora” koji me je ocenio sramno niskim ocenama, na donjoj granici, za razliku od druga dva ocenjivača. Cela ta priča dobila je drugi tok i smisao, pri čemu su otkrivene one dubine koje čoveka dovode do razočaranja i teraju da ono dete u svakom od nas konačno odraste i prilagodi se. Otkriva na šta ljudi sve mogu biti spremni.

Jednog jutra neposredno pred buđenje kao da sam čula kako je moj prozor prodorno naprsnuo, a zatim se razbio u hiljadu komadića. Tog dana nisam otišla u atelje, pribor za crtanje uredno sam spakovala u kutije, a svoj štafelaj i tablu za crtanje poklonila. Ljude sam počela da slušam, umesto da ih posmatram.

Pre par dana ponovo sam prošla Skadarlijom. Ova ulica se polako budi iz mrtvih. Oni koji opstaju trude se da muzikom i cvećem obnove stari duh, a radnici raznose materijal potreban za renoviranje i izgradnju novih kafanica. Moja oslikana zgrada sada je bleda. Ulaz u nju zagrađen je starim drvenim buradima, stolicama i metlama. Nazire se samo ime pivnice i poneka radnja koja je tu obitavala kada sam redovno ovde dolazila – krojačka radnja, salon lepote, sajdžija, prodaja muzičkih instrumenata, seks šop… Kao stampedo navreše u moje sećanje ljudi, ti tako tipični ljudi tog sveta, više lažni nego stvarni, kiša, papir, pecivo, umor, sunce, gitare, prozor… Moj prozor!

Podigla sam glavu i pogledom ga pronašla. Jedno okno naprslo i umesto njega labavo postavljen jeftin karton. Drugo umrljano farbom. Ram izlomljen, a fasada oko njega oljuštena. Zakoračih ka ulazu u zgradu, kada me prenuše reči mladog zadriglog gospodina sa plastificiranom karticom na grudima: “Šta treba?” Zbunih se pitanjem i činjenicom da nikada ne uspevam da uhvatim pravi smisao tog pitanja, i samo se tupavo iskezih: “Pogrešila sam. A sada ćao!”

Otperjah niz ulicu sa mislima o Beogradu – onom koji spava večnim snom i onom koji se tromo budi. Mog prozora više nema i za njim ne žalim. Žalim za onim što se teško, a možda i nikako ne može nadoknaditi, za iskrenom, neiskvarenom dušom koja se uvećava po svojoj logici, koja ne proračunava i ne razmišlja kako da se uklopi u iovako naprsle kalupe.

Tu je ona negde, uspem da doprem do nje – sada kroz reči, boje i slike. To je moj novi prozor u svet.

Ono što me je posebno obradovalo je saznanje da sada i kod nas po sasvim pristojnim cenama moogu da se kupe kućice Liliput Lane, o kojima sam već oduševljeno pisala. Bilo ih je divno videti na okupu, i to uživo, jer sam do sada, nažalost, samo iz Ivanove priče mogla da čujem i zamišljam kako to izgleda u Londonu.

Izložbu su organizovale dve kuće koje svojim radom šire englesku kulturu kod nas. Jedna od njih je The English Pot, radnjica smeštena na Terazijama 12, gde možete i van ove izložbe kupiti neki fini komad engleskog porculana poznatih firmi Spode, Wedgewood, Hudson & Middleton, Royal Doulton… Ono što je mene prijatno iznenadilo jeste što engleski porculan ne mora biti samo onaj prefinjen, prešaren, neretko za današnje prilike pomalo kičast, već među šoljicama ima i onih vrlo modernih i neobičnih, koje bi se svakako uklopile u ambijent drugačiji od onog ispunjen stilskim nameštajem.

Drugi organizator bio je The English Book, organizacija koja se bavi nabavkom i distribucijom knjiga na engleskom jeziku i koji od nedavno imaju prelepu knjižaru u ulici Kralja Petra 51, gde pored knjiga na engleskom možete kupiti i razne poklončiće u vidu setova pisama sa nostalgičnim motivima iz Engleske, rokovnika, sveščica, kalendara i drugih sitnica, a sve u engleskom duhu. Setite se ovih radnjica kada budete želeli nekoga da obradujete nečim posebnim.

Na slikama možete videti delić atmosfere i asortimana, i iako nam je bilo nam prilično teško da fotografišemo zbog lošijeg osvetljenja i mog aparata koji me u poslednje vreme opasno zeza, nadam se da će te uživati u slikama.

Ja sam svakako uživala, jer ovo nije bilo samo upoznavanje sa engleskim porculanom, već i jedno svojevrsno putovanje u neka malo drugačija vremena.

Koncept čvrsto stoji kao temelj svake ideje i on uvek ostaje isti. Međutim, ono što se gradi na tom temelju sklono je stalnim transformacijama, eksperimentima, preinačavanjima, posebno onda kada se gradi individualno, jer svako od nas ponaosob je sklon promenama. Pisanje je ono u čemu su te promene najizrazitije.

Početkom novembra krenula sam na Kurs kreativnog pisanja, koji se na mom fakultetu za studente završne godine i apsolvente održava svake godine, a vodi ga naš profesor, domaći pisac i kritičar Mihajlo Pantić. S obzirom da nam je do završetka kursa nažalost ostalo još svega par časova, već mogu da donesem neki svoj krajnji utisak o svemu tome. Od kursa nisam dobila ono što sam očekivala, jer nisam ni imala sprecijalna očekivanja. Nisam mislila da ću po njegovom završetku postati pisac. Nisam mislila da ću dobiti pohvale ili pokude, niti da ću dobiti čvrsto sačinjena pravila i recepte za uspešno pisanje. Ali dobila sam nešto još vrednije, ono što me je na pravi način podstaklo ne da pišem, već da o pisanju razmišljam.

Možda će vam zvučati neobično, ali nekoliko časova bavili smo se samo davanjem odgovora na pitanja Šta pišemo, Zašto pišemo i Odakle pišemo. Tri pitanja od kojih se nakon nekoliko meseci u mojoj glavi stvorila čitava bujica misli, ideja, slika, onoga što sutra može da čini dobar tekst, u krajnjoj meri dobru priču. Kada kažem dobro, ne mislim da je to nešto vrhunski kvalitetno ili vredno svake pažnje, već mislim da je sastavljeno sa najvećom pažnjom, detaljno i sa razumevanjem.

Tri gorenavedena pitanja otvorila su mi niz razmišljanja ne samo o pisanju, već o promatranju sveta i njegove prirode, ali i o razumevanju mene same i sopstvene prirode. Za ovih par meseci nisam napisala gotovo ništa van bloga. Ali sam svašta shvatila i sada na pravi način i sa malo muke mogu da znam kada je rečenica koja se rodi u meni prava, a kada ne predstavlja ništa. Takođe, ne plašim se da probam i ne bojim se da osećam. Sve što je u meni mogu da otelotvorim. Ili da makar budem blizu toga.

Odgovore na magična tri pitanja ovde neću dati, jer su i suviše opširna. Ono što mi je za Cvrkutanje najvažnije je da pišem kada imam vremena za sebe, pišem iz deteta u sebi, za stvaranje ljubavi, i za vas, kojima sve ovo nešto znači. Na Cvrkutanju možete pratiti kako rastem i dokle sam stigla. I da mi pomognete da idem dalje.

Hvala vam što me pratite i time mi dajete podršku. Samo tako sve ovo ima smisla.

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/01/kultura/alternativa/godinu-dana-cvrkutanja/feed/ 16 http://www.cvrkutanje.net/2008/12/zivot/rekreacija/tracak-svetlosti/ http://www.cvrkutanje.net/2008/12/zivot/rekreacija/tracak-svetlosti/#comments Wed, 17 Dec 2008 09:39:54 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=866 Ponovo je došlo vreme kada se, nakon perioda istinske ili lažne ušuškanosti, priča o krizi. Nije to samo ona novčana kriza, jer u današnjem društvu nemati para znači biti suštinski dobro poljuljan. Nije li to još jedan dokaz da sve gradimo na pogrešnim temeljima? Do sada se nebrojeno puta moglo videti da moćni pojedinci upravljaju običnim čovekom. Možemo li se od toga otrgnuti i sami sebi ulepšati život, ne dopuštajući drugima da ga stalno na isti način truju? Otrcano zvuči, ali sitnice život znače.

Kada jednom zauvek izbacite televiziju iz kuće, zatvorite dnevne novine, ili makar neke od njihovih rubrika, zatvorite uši za trenutno moderne fraze i priče koje u krajnjoj liniji nemaju nikakvog smisla, iako vam se u tom trenutku čine vrlo suvislo, stvarate dragocen prostor na kome možete da podignete ono što poželite, bilo to seoska kućica sa baštom, šator ili ultramega moderna vila.

Zima me uvek uvuče u neke neobične vode, to je period kada volim da krstarim gradom, posebno onda kada je hladno i kada napolju nema mnogo naroda, u potrazi za neobičnim mestima i ljudima. Subkultura trenutno cveta. Možda i nije sve tako loše kao što izgleda. Inspiracija za lep život možda nije iščezla.

U Francuskom kulturnom centru nedavno je završena izložba fotografija Kartijea Bresona, francuskog fotografa i umetnika slobodno mogu reći celokupnog 20. veka (izvinite, najviše mrzim kada mi neko preporučuje ono što je već prošlo, a upravo je to ono što ja sada radim!). Budući da ovo mesto u blizini mog fakulteta, koji sada svakodnevno posećujem, čvrsto rešena da ga u što kraćem roku završim, nekoliko puta sam svraćala da uživam u fotografijama. Svuda je čovek, u svim krajeva planete. Bresonovog čoveka morate zavoleti, uvek vas makar malo dotakne ono što mu se dešava. Pre otprilike 4 godine, neposredno nakon što će u Provansi umreti tik pre svog 96og rođendana, trebalo je da dođe u Beograd na otvaranje svoje izložbe koja je tada bila u Cvijeti Zuzorić. Nije se pojavio, ali se u moje sećanje dobro urezalo pismo koje je poslao da ga pročitaju na otvaranju. Nikada neću prestati da se divim ljudima sa takvom životnom energijom i poletom. I pored svega što je prošao, krećući se celom zemaljskom kuglom po mnogim ratovima, krizama, ali i po raspevanim mestima, ostalo je u njemu nešto što nije prestalo da veruje u ljude. I u svet. Njegove fotografije sada možete pogledati na sajtu agencije Magnum. A što se tiče inspiracije i stvaralaštva na svim nivoima, Breson je rekao: “… Upravo se štednjom sredstava i zaboravljanjem samog sebe dostiže jednostavnost izraza.” To ne treba zaboraviti posebno danas, kada se pogrešno misli da isključivo dobar materijal i oruđe čini dobro delo.

Takođe, kraft blogovi su otvorili čitav novi svet za mene. Možda se na prvi pogled čini da su ljudi izgubljeni i prazni, ali ako malo zavirite u tuđe kreativne radionice, prva misao će vam biti da ste ostarili od briga i lupanja glave o zid. Mnogo je onih koji prave izuzetne stvari, počevši od modnih detalja i sitnica za ulepšavanje prostora, do naizgled nebitnih stvari koje u svakodnevici i ne primećujemo, a koje mogu da nas usreće.

Beograd je pun dešavanja. Uzmite neki od besplatnih vodiča za kulturu, prošetajte malo i zavirite u mesta koja obično ne primećujute. Stavite vodič u džep, pa zamislite da ste turista u rođenom  gradu. Otvorite neka neobična vrata, nikako ne zaboravljajući fotoaparat da sve to zabeležite. Čaj ili kafica u nekom tek otkrivenom kafiću ili splavu tada će biti još slađa. Možda usput nekoga i upoznate. Steknete prijatelja. Ili se zaljubite.

Što se mene tiče, ovih dana sam okružena Crnjanskim, posebno zato što pišem rad na temu sumatraizma. Imam mali dar za vas, jednu prelepu rečenicu iz Dnevnika o Čarnojeviću:

Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kada bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Sejlonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu.
Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.

A ja imam svoju dozu za danas. Večeras je koncert Darka Rundeka.