Da bismo bili sigurni da je bezopasna, morali smo i da je probamo, a taman i sebi olakšamo ovaj nesnosni svrab i bol tek ničućih zubića…

Uverivši se da je u pitanju neka velika, nova, zanimljiva igračka (čija nam se ružičasta boja slaže uz našu pažljivo biranu odeću!), opustili smo se, zamahnuli nožicama i tako je sve krenulo…

Ljuljanje je super! Udobno je, svi se oko mene smeju i ludo zabavljaju, uvek sam u pokretu, a sve to na svežem vazduhu! Bila sam uporna i vredna, kada god bi se ljuljaška zaustavila, tražila sam da me ponovo zaljuljaju… u stvari, da mi pomognu da se zaljuljam, jer sam uvek živahno mlatarala nožicama, nadajući se da će se tako ljulja ponovo pokrenuti. Na posletku, malo mi se prispavalo…

Budući da sam vrlo zahvalno i nezahtevno dete (više nisam beba, sećate se?), odlučila sam da svoju poslepodnevnu dremku obavim upravo ovde. A zašto i ne bih, kada već imam spreman jastuk?

Bilo je divno… ali baka nije htela da dopusti da mi moja umorna glavica prepuna utisaka padne, pa me je odnela u krevetac, među druge, još mekanije dušeke, kako i dolikuje princezama…

Na vašem mestu, kada sretnem neku ljuljašku u parku, ne bih je zaobišla, sa jastucima ili bez njih!

foto: Ivan Jekić

Pogledajte ceo film i propratne snimke na Ju Tjubu.

E, tako! Sada se već lakše diše! Kantica za smeće u mom računaru krcata je i samo čeka jedan olakšavajući klik mišem da se isprazni. Svi folderi su istanjeni, njihov sadržaj poređan kao pod konac. Neki stari, bespotrebni tekstovi bačeni, fotografije svedene na mali broj najdražih i najlepših, video snimci koji ništa ne predstavljaju nestali zauvek, a omiljeni linkovi uredno složeni, dok su oni koje sam davno zaboravila nestali. Koliko mi samo bespotrebnih stvari gajimo, i u računaru i u kući, pa i u svojim životima! Zašto to radimo?

Prvi razlog je jednostavan – lenjost i učmalost. Navikli smo na svoje fascikle, police, ormane, kutijice i njihov sadržaj. Kako nešto novo naiđe, to samo pridodamo starom i gradimo svoju kulu od raznoraznih džidža-bidža. Rešenje: odmah bacati ono za šta sigurno znamo da nam više nikad neće biti potrebno. Ili pre dodavanja nečeg novog, videti da li nešto staro zarad toga može biti eliminisano.

Drugi razlog je onaj ne tako dobri stari: “Ko zna kad će mi to zatrebati?” U upotrebu ovog načina razmišljanja uverim se svaki put kada siđem u podrum naše zgrade. Šta su sve ljudi u stanju da čuvaju u svojim ostavama! Stara, pocepana i rastavljena daska za peglanje, letvice od trulog drveta raznih oblika i boja, staklene bočice od piva iz pradedine škrinje, kutija trulih eksera, komšijina daska za WC, napukla plastična saksija, par štipaljki koje su izgubile svoj oblik, zarđale sanke koje čekaju neko fino dete koje će im se možda jednog dana poradovati. Eto, najčešće se pokaže da ono što smo mislili da će nam nekad zatrebati, nikad nam ne zatreba, a zbog prvog razloga (gorenavedenog), nikada ne bude bačeno i ostane tako neupotrebljeno i jadno da se raspadne. A i ako nam nešto zaista zatreba, u najvećem broju slučajeva se i ne setimo pohranjenih stvari, već odemo da kupimo novo. To je posebno slučaj sa nekim stvarima koje danas možemo imati za budzašto, i to cele.

Treći, možda najosetljiviji razlog je emotivna vezanost. Tu sam ja najadekvatniji primer. Čuvaj, Milice, kartu od Hipodroma iz 1996, jer si se tada sa svojom drugaricom Bojanom tamo super provela, pojele ste čak po tri sladoleda u hladu jednog divnog drveta. Čuvam etiketu od svog prvog ozbiljnog kupaćeg kostima koji je odavno napustio moj orman. Nedavno sam našla jednu rastavljenu šnalicu koju je moj muž pokušao da popravi (a nije u tome uspeo), nosila sam je kad smo prvi put izašli. Oooo, takve sam ludorije našla u svom devojčkom sobičku, da sam se slatko ismejala i čvrsto odlučila da se nekih od tih stvari uspešno rešim. Zamalo da ih pre toga zabeležim foto-aparatom, ali sam se suzdržala.

Možda ta moja odluka može zvučati grubo, možda deluje kao da svoj život i okolinu želim da učinim sterilnom i lišenom sve emocionalnosti, ali to nije moj izbor. Nisam za puki minimalizam koji u sebi sadrži onaj minimum praktičnih stvari potreban za preživljavanje. Ali nisam ni za gušenje.

Sada tri puta razmislim pre nego što nešto primim u kuću, ili pre nego što nešto bacim. Da li mi je ovo zaista potrebno i zašto? Da li sam ja stvarno za ovo vezana? Da li bi možda ovo nekom bilo potrebnije? I već osećam blagodeti svoje odluke…

Stvari u kući sada lakše pronalazim, a kuća se lakše održava, pa je samim tim i čistija i ne trošim previše vremena na nju. Misli su mi bistrije! U to nisam verovala dok nisam probala. Vezujući se za predmete, moje misli i sećanja bili su lenji jer sam uvek znala da imam “bekap” u vidu predmeta da ih osveži. Sada sednem na terasu i misli same, ničim nepodstaknute krenu i setim se i boja i mirisa i osećaja i predmeta… Sada za to ima više prostora!

Takođe, imam jednu vrednu kutiju punu stvari koje sam spremna da poklonim. Nisu to starudije, već npr. knjige koje znam da više neću čitati i bolje je još neko da ih pročita i šalje dalje, odeća koja mi po kupovini nije odgovarala i koja bi skoro potpuno nova nekome bila dobrodošla, minđušice i ostale drangulijice koje bi nekome ulepšale dan, gomila filmova koje bi rado sa nekim podelila…

A i moj računar sija! Brz, pregledan, očišćen od svega onoga što mi je oduzimalo vreme i misli. I onda stanem i pomislim – sve svoje najvrednije zauzima malo mesta u prostoru, ali mnogo u srcu. Neka tako i ostane, bolje tako nego obrnuto.

Znala sam da je Badnje veče po tome što je mama tada obično punila poslužavnike orasima, lešnicima, suvim smokvama, šljivama, bombonama, čokoladicama i ostalim đakonijama. Sa ulice se već moglo čuti komešanje dece koja su svoj svečani, porodični obrok uspela brzo da otaljaju, kako bi što pre izašli napolje, a ja sam cupkala, čekajući svoju večeru, nakon koje sam znala da slobodno mogu da zgrabim unapred uredno pripremljenu i marljivo biranu kesu za posao koji to veče treba da obavim. O da, izbor torbe bio je važan, a trebalo je napraviti i strateški plan koje kuće i kada obići, da bi se prikupio što vredniji plen. U tu svrhu pažljivo smo odabirali i odeću, da nas hladnoća ne bi kojim slučajem naterala da se ranije vratimo kući. Ako bismo imali sreće da te večeri pada sneg, sanke su nam bile dodatna pomoć, ali i zabava. Spremali smo se za korinđanje!

Večeras me je mama zvala da mi kaže kako je imala male posetioce. Ali, samo tu jednu grupicu već poznatih dečaka iz komšiluka. Spremila je za njih poklone, koji su u ovom slučaju bili više poput paketića za Novu godinu, ali tacna sa darovima ostala je skoro netaknuta, jer posle njih nije više došao niko. Baš se pitam da li su oni pred vratima otpevali pesmicu koju smo mi sa takvim žarom, kao da su od stila pevanja zavisili i pokloni, pevali:

Ja sam mali Pera
Ujela me kera
Za nogu, za ruku
Daj mi gazda jabuku!

Tačno smo znali šta smo od koga mogli da očekujemo i s vremenom smo naučili na čija vrata treba da zakucamo, a koja da zaobilazimo. Neke kuće smo obilazili ne zbog poklona – jabuka i par oraha bilo nam je dosta – već zbog domaćina ili domaćice koji su se uvek šalili sa nama ili bi napravili neki dobar trik da nas zabave. Neke smo zaobilazili jer su nas tamo neprijatno ili mrzovoljno dočekivali, a najviše su nas nervirali oni za koje smo po onom umornom plavičastom svetlu sa tevea znali da su kod kuće, a neće da nam otvore. Mislili smo, kakvi su to nevaljalci. Čak smo ih i kasnije, tokom godine, izbegavali na ulici. Deca ne vole kada se osećaju izdano. A trkali smo se ko će pre da stigne do onih imućnijih kuća, gde bismo dobijali ekskluzivnije poklone, poput narandži i čokolada. Pred njihovim vratima svi smo bili anđelčići, popravljali smo odeću, stajali u red kao pod konac i utanjivali glasiće.

Naravno, nije sve u poklonima, oni su samo sitnice zbog kojih smo se radovali, jer smo utiske kod kuće slagali sladeći se zašećerenim smokvama. Usput smo se smejali, gurkali, pričali, planirali, hvalili se, durili se, obećavali, pevali… Bilo je živosti i sreće u našem malom naselju. Za nas, decu, korinđanje nije bio samo jedan u nizu običaja, Korinđanje je bilo praznik.

Nadam se da se ovaj običaj negde u manjim vojvođanskim mestima zadržao, jer to deci donosi sreću. U urbanim naseljima nikada nije ni bio popularan, a u mom malom prigradskom naselju se skoro potpuno izgubio. Šteta. Da ga je makar zamenilo nešto kvalitetnije i smislenije od bacanja petardi koje liče na granate. Mada, teško je zameniti mnogo vesele dece na ulicama i po dvorištima. E, to je bio pravi dečji dar!

Slavi se i danas, slava je mnogo, praznuje se, kupuju se pokloni, troši se, prejeda se, klanja se, uzima se, daje se. Što se mene tiče, računaju se samo dani u kojima sve ovo nadvlada prijatna atmosfera, uz opuštenost, iskrenost i osmehe. U to ime, neka žive praznici!

I imam mnogo malih odluka. Da ne shvatam sve preozbiljno, to valja za živce i odnose sa ljudima. Da se vratim rekreaciji, na prvom mestu jogi i biciklu, to prija telu, inspiriše i misli usmerava pravolinijski. Da više pišem, to je dobro za Cvrkutanje, za mentalnu formu i, u neku ruku, za karijeru. Da više gledam i slušam, to će prijati svima. I možda da ne budem prestroga po pitanju donošenja odluka.

A imam i jednu želju. Ali želje se otkrivaju samo zvezdama, kažu da će se tako brže ispuniti.

Mnogo vam hvala što ste bili tu. Jednog dana možda ću naučiti da pišem dovoljno dobro da bih vam tu zahvalnost bolje prenela. Ali samo da znate da niste ni svesni koliko je svaka dobra energija dragocena i moćna, i koliko i par slovca u mejlu ili sms-u mogu dobra učiniti. Moji mama i tata treba da znaju da umeju da rade prave stvari i da to mnogo dobro rade kada samo otključaju srce. Ivan treba da zna da nikada ne sme ni da posumnja da mi nije odličan saputnik, samo neka se seti onog ludog uspona na Vihren i godine koja je sada za nama. Jelena je hrabro išla sa mnom podruku kroz najtrnovitiji put, u prvim redovima, njeno srce je ogromno i puno energije, ideja, upornosti, ljubavi! Studena uvek iskreno i toplo kaže pravu stvar u pravo vreme. I niko ne može bolje da vas poznaje kao osobe koje su vam bile najbliže u detinjstvu, kao moja Jelena sa najlepšim plavim kikama i vedra i posvećena vaspitačica Nadica. I uvek ću se nanovo diviti jednoj grupi forumskih prijateljica koje su dočekivale dan sa mnom, dajući mi snagu.Pera i Jeca su veliki ljudi, iako  me je Pera ubedio da ne moraš na rođenju biti velik da bi uspeo da uživaš u životu, i da bi mogao da budeš ogromna podrška. A i žene su jedna drugoj ogromna podrška, samo ako malo bolje priđu jedna drugoj, to znaju sve moje cimerke iz porodilišta, sa Instituta, sve majke koje imaju decu sličnu našoj Sunčici, i sve majke uopšte. Divnih ljudi ima na ovoj planeti, a ja sam srećna što sam okružena njima, što su se na ovaj ili onaj način upleli u moj život.

Prošle godine u ovo vreme bila sam najsrećnija na svetu, bila sam trudna i uživala u mirnim snovima koji su mi se često dešavali i na javi. Ove godine okitićemo jelku utroje – Ivan, ja i naša mala ćerkica, koja će prvi put moći da vidi ovaj svetlucavi šareniš i time u nežne grančice utka i našu sreću najveću. Na nju ćemo, pored svih onih zvončića, mašnica, zvezdica i figurica okačiti i jednu čestitku za sve vas: Da nam budete zdravi, okruženi i ispunjeni ljubavlju, i kreativni – da od života napravite za vas najvrednije umetničko delo. Srećno!

foto: Ivan Jekić

Mi u kući provodimo dosta vremena, pa se uvek dovijamo kako da na 40 kvadrata smestimo spavaći prostor, kutak za odmor, čitanje i uživanje i radni deo. Improvizacija je mnogo, ali najbitnije je da se svuda osećamo prijatno i da imamo podsticajnu sredinu. Posebno što mračni jesenji dani tek dolaze (novembar je mesec koji bih, da mogu, ‘ladno izbrisala iz kalendara i zamenila ga na primer – majem!).

Dakle, u delu stana koji se u najširem smislu može nazvati dnevnom sobom (a ko danas još pravi podele na prostorije?), preovlađuje crna boja drveta i ona stara, prljavožuta boja nameštaja, koje su same po sebi teške i mračne, naročito kada vam je stan okrenut na istok. Kada smo prvi put ušli u ovaj stan, ta kombinacija nas je odbila, ali znala sam da to može da se sredi, po našem ukusu!

Ne morate menjati štof na nameštaju ako vam se on ne dopada, već trosed (dvosed ili fotelje) možete prekriti prekrivačem koji ćete sami vrlo brzo i jednostavno sašiti, ili još bolje – kupite jedan od onih prekrivača koji možete naći u Indijan šopovima, a koji su vrlo udobni i lako se održavaju. Pošto stoljnjake ne volim, jer stalno spadaju i mačje dlake se na njima zadržavaju da ih jedva mogu skinuti, potražila sam bolje rešenje. Mušema ima raznih, ali mušema i nije tako prefinjen materijal, osim ako se ne koristi u trpezariji, kuhinji ili na terasi. Ali asurice su zato prirodne, lepe, jeftine, a ima ih u neverovatnim dezenima i bojama. Ove sam pronašla kod Kineza, gde ima čitavo bogatstvo istih. Kada sam ovom našem kutku dodala i zelenilo, svećice i lampice za noćnu atmosferu, dobila sam upravo ono što sam želela – jedno veselo i ušuškano mesto za odmor i čitanje.

A ovo moje sređivanje kuće potkačilo se i svih onih predmeta koji mi uvek nekako bodu oči. Ne volim lampe koje odaju svetlost nalik onoj od centralnih lustera u prostoriji. To svetlo je dosta direktno, jako i nekako svaku stvar podjednako ističe, da ne pričam o tome što ne doprinosi toploj i intimnoj atmosferi. Zato sam malo preuredila već postojeću lampu od žice presvučene rafijom, čiji su abažur činile samo raznobojno upletene drvene trake. Iskoristila sam ručno reciklirani nežnoroze papir sa trunčicama rafije i listićima upletenog u sebe. Lepo izgleda i dok lampa nije upaljena, a kada je uključim, pruža prigušeno svetlo, a tada do izražaja dolazi ova interesantna struktura papira. Idealna lampa za uzglavlje kreveta. Nakon nekoliko minuta garantovano uspavljuje.

Nadam se da ste i vi dobili inspiraciju da nešto menjate na bolje. Ovo je za mene bilo tek zagrevanje, jer su mi se nove mogućnosti tek otvorile. A ono što ne mogu sada da ostvarim – ide u fasciklicu sa idejama, za neku bolju priliku.

U taj paket mena ušlo je i ulepšavanje radnog okruženja. Jesam esteta u duši, volim da sam okružena vedrim i toplim bojama, veselim, kružnim, uvrnutim oblicima i raznim sitnicama, a opet – da mi sve bude nekako pregledno i čisto. Jedno vreme me je mrzelo da previše pažnje obraćam na to, ali vredelo je vratiti se u formu. Sada se lepše osećam i ornija sam za rad i nove radne izazove. Probajte, svako na svoj način – videćete kako ćete igrom doći do uspeha.

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/09/kuca/moj-kutak/feed/ 6 http://www.cvrkutanje.net/2009/06/kultura/knjizevnost/pirincana-kasa-od-reci/ http://www.cvrkutanje.net/2009/06/kultura/knjizevnost/pirincana-kasa-od-reci/#comments Thu, 25 Jun 2009 23:16:00 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1313 Ovih dana radujem se i pri samoj pomisli da nam možda uskoro više neće biti potrebne vize. To je utrlo put mojoj mašti, koja je već počela da kuje planove gde ćemo i kako ići, što mi je do sada delovalo možda ne kao dalek san, ali kao suvišan utrošak energije i previše cimanja – da. Dok ne dobijemo zeleno svetlo, koristim ono što imam, grabeći svaku priliku koja mi se pruži. Tako sam juče posetila, ni manje ni više nego – Kinu.

Moja kuma imala je tu čast da diplomira Kineski jezik i tako se zaljubi u kinesku kulturu uopšte, što ju je odmah po završetku studija odvelo u Peking na usavršavanje. Bilo je to one godine kada se čitava Kina spremala za Olimpijadu, a to joj je davalo posebnu draž. Pošto i sama gajim naklonost prema toj u svakom smislu nama udaljenoj kulturi i njenim ljudima, pa i Istoku uopšte, njeno interesovanje i jednogodišnji život u Kini je samo pothranilo moju radoznalost.

Trenutno ona radi na magistarskom radu baveći se savremenom kineskom kratkom pričom. Nisam mogla da odolim a da ne zavirim u njene knjige i beleške, pa sam odlučila da jučerašnji kišoviti dan provedem u njenom društvu šetajući po tajanstvenim putevima Istoka.

U središtu njenog interesovanja jeste kratka priča savremenog pisca Bo Yang-a, Pirinčana kaša od longyan-a. Već u samom početku može se naslutiti da nemamo posla sa tekstom na koji smo navikli, da je u pitanju nešto gde se  podjednako uključuju znanje i filosofija, ali i osećaj i intuicija… Nešto na šta naš moderni, zapadnjački duh nije navikao, čime nam je ova priča još primamljivija.

Neobavezan razgovor o ovoj kratkoj priči neočekivano se nastavio do kasno u veče, a nismo ni verovale da ona sadrži ogromno bogatstvo saznanja, značenja i tumačenja, posebno kada se imaju u vidu snovi. Ukoliko sam vas makar malo zainteresovala za kinesku književnost, možda biste za početak mogli da potražite knjižice koje će vam doneti nešto novo, Zalazak Sunca (Plato) i Zašto nema muzike (Čigoja). One predstavljaju zbirke moderne kineske kratke priče. Uskoro, kada rad bude bio gotov, možda ćemo vam Pirinčanu kašu malo više otkriti, a do tada se pozabavite preporučenim.

Kuma i ja ovog puta nismo obezbedile kineski čaj od jasmina, ali me je zato jutros na terasi dočekalo prijatno iznenađenje. Naš jasmin je procvetao i time nam ulepšao terasu. Uspeli smo da ga uslikamo, ali još uvek nismo u mogućnosti da vam dočaramo njegov predivan miris. Jasmin je zaokružio naše putovanje Kinom, jer ova biljčica vodi poreklo upravo odatle. I verujte, prepuna je reči.

P.S. Naša biljka sa slike je Madagaskarski jasmin. O njemu možete pročitati tekst koji sam pisala na Svetu biljaka.

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/06/kultura/knjizevnost/pirincana-kasa-od-reci/feed/ 10 http://www.cvrkutanje.net/2009/06/kuca/na-balkonu/ http://www.cvrkutanje.net/2009/06/kuca/na-balkonu/#comments Mon, 01 Jun 2009 21:09:40 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1222 Dok smo se u samom početku mučili smišljajući naziv za ovaj blog, jedan od glavnih kandidata nosio je ime naslova ovog tekstića. Od njega se na kraju odustalo zbog sličnosti sa nekim domaćim sajtovima i forumima, a na trenutke nam se činio i rogobatnim. Zašto baš ovakvo ime? Balkon (isto što i terasa, samo mi ovaj prvi zvuči nekako romantičnije) je naše omiljeno mesto u stanu. Naša dnevna soba.

A izlazak na balkon je poseban dan, vrsta otvaranja tople godišnje sezone, ispunjene društvom, čavrljanjem, popodnevnim odmorima i hladnim poslasticama. Od detaljnog čišćenja onoga što su naši zimski gosti – vrapci, golubovi, čak i vrane – napravili, do igranja sa dodavanjem raznih šarenih detalja, nije veliki put, posebno kada uzmemo u obzir ono što za nas ova otvorena prostorija znači.

Tu započinjemo dan uz prvi jutarnji čaj i doručak, zalivanje cveća i proveravanje mejla. Ona je moje najmirnije mesto za odmor, ali i najizdvojeniji prostor za učenje. Tu sređujem misli, tu se kuju planovi. A leti, kada se i noću u stanu zadržava nesnosna vrućina, služi nam i kao spavaća soba.

Nedavno sam na nekom blogu pročitala da je najbolji način da se izvinite svojim čitaocima što dugo ne pišete – da ponudite nešto što će ih obradovati. U tom slučaju, Ivan i ja smo odlučili da sa vama podelimo naš cvetni kutak.

Probajte da uživate na njemu dok moji ispiti ne prođu i dok ne budem bila slobodna da vam u miru pišem. A, verujte mi, imam svašta da vam kažem!

Da sam tada bila pri sebi, ovekovečila bih taj trenutak fotoaparatom, jer se kroz providnu plastiku našeg bivšeg, prvog zajedničkog miksera, sve lepo moglo videti. Preostalo testo je završilo u ulju u šerpici, a zatim smo i mi olizali prste. Istog dana sam otišla po novi mikser, jer je on, pored računara, naš najvredniji mali kućni aparat. Tom prilikom sam se požalila prodavačici, koja me je htela utešiti pričom da se to svakoj mladoj domaćici dešava i da za pravljenje i konzumiranje krofni imam još par meseci pred sobom. “Kako još par meseci? Zašto?”, nije mi bilo jasno. “Krofne se spremaju samo onih meseci koji u sebi imaju slovo R! Dakle januaR, febRuaR, maRt, apRil…” Mudro je to izveo naš narod. Stvarno bi bilo nezgodno po stomak spremati i jesti krofne na 40 stepeni.

Sa krofnama ću malo pauzirati. Ali ne prestajem da učim! Pita od limuna je bila sledeća na meniju, a odlično nam je poslužila za doručak uz čaj. Za pripremu treba malo više pažnje i strpljenja nego obično, ali to je najosvežavajuću pita koju sam ikada jela, ali i vrlo neuobičajena poslastica.

Probajte i javite!

Kora:
250 g brašna
20 g šećera
125 g margarina
1 žumance
3-4 kašike hladne vode
mrvica soli

Svi sastojci se pomešaju i umesi se glatko testo, koje treba da bude elastično ali ne lepljivo. Količina vode može da varira. Ako treba, dodati još, ako mislite da je testo lepljivo, dodajte malo brašna.
Pleh se namaže margarinom i pospe brašnom, pa se u njega stavi lepo razvučena kora i malo se izbocka viljuškom. Peče se oko 10 minuta u rerni koja je prethodno zagrejana na 220 C. Važno je da se kora ne ispeče do kraja jer treba još da se peče sa filom! (Nadgledajte da ne pregori – ovo testo se brzo peče!)

Fil:
4 jaja
150 g šećera
narendana kora od 2 limuna
sok od 1,5 limuna

Razdvojiti žumanca i belanca. U belanca se doda i ono 1 belance što je ostalo od kore. Žumanca se umute sa šećerom, limunovim sokom i koricom, pa se ta smesa kuva na pari oko 4-6 min. dok se ne zgusne tako da ostane trag na varijači kojom mora neprestano da se meša. Kada je ovaj krem POTPUNO ohlađen umuti se čvrst sneg od belanaca. Pažljivo i postepeno treba sjediniti krem od limuna sa snegom od belanaca, vrlo, vrlo nežno mesajuci – da belanca ne padnu! Zatim tu masu sipati na koru i vratiti u rerun da se na oko 200C da se zapeče. Gotovo je kada zabodete nož i on čist izađe iz krema. (Ako treba može da se smanji temperatura rerne.)

Ne zaboravite na čaj!