Cvrkutanje

I tako sam se ovih dana prolenjila. Ne, ne, to se drugačije kaže. Pustila sam mozak na ispašu. Inače sam vrlo vredna. Iako ne čitam, ne pišem, ne pravim planove za budućnost i ne stavljam sve na papir, vrlo aktivno radim. Fizikališem. I znate li šta? Mnogo mi prija! Ovo su dani kada se spremamo da zaplovimo rekama, pa sređujemo naš čamčić, naš letnjikovac i naše letovalište. A evo čega novog na Savi ima…

Obrni-okreni, ovih dana bih da odletim. Pa, normalno je da onaj ko cvrkuće to ponekad poželi. Danas sam imala da obavim jedan vrlo važan zadatak. Nosila sam na dopumpavanje svoja dva vrlo draga helijumska balona u Balon centar. Dobro su se držali skoro tri meseca.

Ovo je moj putopis iz Zemlje balona.

Proleće je stiglo. Napolju sve vrvi od ljudi. Kej je pun. Zelen je i miriše na svežinu i optimizam. A ispod krošnji tek ozelenelog drveća, kao preko noći su nikli novi drveni tamnozeleni hoteli, namenjeni našim malim stalnim turistima koji su se već probudili i ulepšavaju nam ovo doba godine - plavim senicama.

Godine 1998. imala sam taj običaj da svoju maštu rasplinjujem mislima o staroj Engleskoj, verovatno zato što sam tada najviše čitala dela engleske književnosti. Što je najzanimljivije, momak u koga sam tada bila zaljubljena (a danas moj muž :o) ) je otputovao u tu, meni tajanstvenu zemlju, što je pojačalo moju ljubav prema istoj, a i prema njemu. I kada sam konačno dočekala da se vrati, našli smo se u jednom klubu na čaju i iako nije u pitanju bio engleski čaj (koji i danas u našim kafićima spada u ekskluzivno posluženje), imao je više nego prijatan ukus. I sasvim neočekivano, preda mnom je zablistalo nešto što mi i danas izgleda kao da je izašlo iz moje glave – pravo u kalup za modeliranje!