Cvrkutanje

Gledamo se moja zebica Pipi i ja oči u oči. Ona nervozna, čupava, namrštena. Češe se jednom nožicom koju ja, posebno ovako dalekovida, jedva i da vidim ako nemam naočare. Trese perje. A ja nisam ništa bolja. Ne tresem perje, ali sam džangrizava. U glavi hiljadu misli. Pundravci mi ne daju mira. Ne mogu da sedim na jednom mestu. Posle kraće rasprave, Pipi i ja smo zaključile da je caka u - proleću.

I can’t believe the news today. Oh, I can’t close my eyes and make it go away…Noćas nisam spavala. Pa i onda kada bih počela da padam u san, pred oči su mi izbijale neke mutne, nejasne, u crno obojene slike. Sanjala sam kako pečem palačinke, i kada treba da ih okrenem, one se drže zalepljene za dno, a zatim počinju da crne po ivicama, nagrizanje se širi, dok konačno one ne počnu da gore stravičnom brzinom… A ja samo stojim, posmatram nemoćna ovu scenu i panično pokušavam da sredim situaciju, da uradim nešto, dok se na kraju, užasnuta, ne predam, nikada ne uspevajući da se pomirim sa činjenicom da neke stvari nikada neću uspeti da razumem i da nikada neću moći da utičem na situaciju kako bih pomogla onima kojima bih volela.

Klackajući se danas u gradskom prevozu, bila sam u prilici da sedim pored devojke koja je čitala neki raznobojni časopis. U jednoj rubrici, posvećenoj nailazećem Danu zaljubljenih, pisalo je: “Na taj praznik, Dejv nije mogao da izbegne svoje poslovne obaveze, te je svojoj dragoj Kejt posredstvom kurirske službe poslao ogromno plišano srce, visoko oko dva metra, ukrašeno retkim uvoznim cvećem i dragim kamenjem, u vrednosti od mnogo hiljada dolara…” Zaista dirljivo. Možda je on ispao veliki džentlmen i možda bi njegov postupak zadivio milione žena željnih ljubavi na planeti Zemlji, ali u mojoj sobi za njegovo srce ne bi bilo mesta. Ni u mom srcu za njega.

Početkom novembra prošle godine, Ivan i ja smo razmišljali da je bilo već krajnje vreme da posetimo neku planinu. Nakon što smo napravili detaljan plan i program našeg putovanja, zaputili smo se u Bugarsku, u njihovo poznato skijalište Bansko. Imali smo ideju da malo odmorimo i, ono što je najbitnije, da osvojimo najviši vrh Pirina, Vihren (2914 m). Mi i naša Lada Niva nismo mogli biti srećniji!

Godine 1998. imala sam taj običaj da svoju maštu rasplinjujem mislima o staroj Engleskoj, verovatno zato što sam tada najviše čitala dela engleske književnosti. Što je najzanimljivije, momak u koga sam tada bila zaljubljena (a danas moj muž :o) ) je otputovao u tu, meni tajanstvenu zemlju, što je pojačalo moju ljubav prema istoj, a i prema njemu. I kada sam konačno dočekala da se vrati, našli smo se u jednom klubu na čaju i iako nije u pitanju bio engleski čaj (koji i danas u našim kafićima spada u ekskluzivno posluženje), imao je više nego prijatan ukus. I sasvim neočekivano, preda mnom je zablistalo nešto što mi i danas izgleda kao da je izašlo iz moje glave – pravo u kalup za modeliranje!