Znala sam da je Badnje veče po tome što je mama tada obično punila poslužavnike orasima, lešnicima, suvim smokvama, šljivama, bombonama, čokoladicama i ostalim đakonijama. Sa ulice se već moglo čuti komešanje dece koja su svoj svečani, porodični obrok uspela brzo da otaljaju, kako bi što pre izašli napolje, a ja sam cupkala, čekajući svoju večeru, nakon koje sam znala da slobodno mogu da zgrabim unapred uredno pripremljenu i marljivo biranu kesu za posao koji to veče treba da obavim. O da, izbor torbe bio je važan, a trebalo je napraviti i strateški plan koje kuće i kada obići, da bi se prikupio što vredniji plen. U tu svrhu pažljivo smo odabirali i odeću, da nas hladnoća ne bi kojim slučajem naterala da se ranije vratimo kući. Ako bismo imali sreće da te večeri pada sneg, sanke su nam bile dodatna pomoć, ali i zabava. Spremali smo se za korinđanje!

Večeras me je mama zvala da mi kaže kako je imala male posetioce. Ali, samo tu jednu grupicu već poznatih dečaka iz komšiluka. Spremila je za njih poklone, koji su u ovom slučaju bili više poput paketića za Novu godinu, ali tacna sa darovima ostala je skoro netaknuta, jer posle njih nije više došao niko. Baš se pitam da li su oni pred vratima otpevali pesmicu koju smo mi sa takvim žarom, kao da su od stila pevanja zavisili i pokloni, pevali:

Ja sam mali Pera
Ujela me kera
Za nogu, za ruku
Daj mi gazda jabuku!

Tačno smo znali šta smo od koga mogli da očekujemo i s vremenom smo naučili na čija vrata treba da zakucamo, a koja da zaobilazimo. Neke kuće smo obilazili ne zbog poklona – jabuka i par oraha bilo nam je dosta – već zbog domaćina ili domaćice koji su se uvek šalili sa nama ili bi napravili neki dobar trik da nas zabave. Neke smo zaobilazili jer su nas tamo neprijatno ili mrzovoljno dočekivali, a najviše su nas nervirali oni za koje smo po onom umornom plavičastom svetlu sa tevea znali da su kod kuće, a neće da nam otvore. Mislili smo, kakvi su to nevaljalci. Čak smo ih i kasnije, tokom godine, izbegavali na ulici. Deca ne vole kada se osećaju izdano. A trkali smo se ko će pre da stigne do onih imućnijih kuća, gde bismo dobijali ekskluzivnije poklone, poput narandži i čokolada. Pred njihovim vratima svi smo bili anđelčići, popravljali smo odeću, stajali u red kao pod konac i utanjivali glasiće.

Naravno, nije sve u poklonima, oni su samo sitnice zbog kojih smo se radovali, jer smo utiske kod kuće slagali sladeći se zašećerenim smokvama. Usput smo se smejali, gurkali, pričali, planirali, hvalili se, durili se, obećavali, pevali… Bilo je živosti i sreće u našem malom naselju. Za nas, decu, korinđanje nije bio samo jedan u nizu običaja, Korinđanje je bilo praznik.

Nadam se da se ovaj običaj negde u manjim vojvođanskim mestima zadržao, jer to deci donosi sreću. U urbanim naseljima nikada nije ni bio popularan, a u mom malom prigradskom naselju se skoro potpuno izgubio. Šteta. Da ga je makar zamenilo nešto kvalitetnije i smislenije od bacanja petardi koje liče na granate. Mada, teško je zameniti mnogo vesele dece na ulicama i po dvorištima. E, to je bio pravi dečji dar!

Slavi se i danas, slava je mnogo, praznuje se, kupuju se pokloni, troši se, prejeda se, klanja se, uzima se, daje se. Što se mene tiče, računaju se samo dani u kojima sve ovo nadvlada prijatna atmosfera, uz opuštenost, iskrenost i osmehe. U to ime, neka žive praznici!

Kad god mi zafali neka suknjica, haljinica ili džemperak, svratim u jednu radnjicu u svom kraju koja drži Kooi trikotažu. Pored toga što se lepo održava, njihova odeća je interesantnog dizajna, veselih boja i odličnog kvaliteta. Cene su svakako mnogo niže od slične robe koju možete kupiti u najvećim tržnim centrima, a koje imaju vrlo prepoznatljive etikete. Pored ove, ima još mnogo domaćih proizvođača ne manje vredne končane odeće, a trenutno mogu da se setim samo one pod nazivom Just for you, vrlo lepih, modernih krojeva, sa kojima sam izgurala prve, zimske mesece trudnoće. A ima ih još toliko!

Pošto je kod nas trenutno aktuelno zavirivanje u stvarčice za bebe, došli smo do zaključka da kupiti osnovne stvari za bebu i ne mora biti tako skupo koliko smo mislili. Mlade mame sa svih strana hvale bebi odeću MiloMalo, a za njima ne zaostaje ni Alisa. Pogledala, uporedila i uverila se i sama. Naš pamuk i izrada ni po čemu ne zaostaju, osim što se često nalaze na malo zabačenijim policama, pa morate da prođete kroz hrpu sličnih proizvoda koji su platili svoju reklamu da biste do njih došli. A u svom kraju nedavno sam otkrila i Sneguljicu, porodičnu radionicu koja stvara čitav jedan šareni i mekani bebi-svet. Tu je i nezamenljivi Beluga jastuk, idealan za trudnice i dojilje, ali i za muževe!

I što se klope tiče, imamo svoje favorite. Nigde u inostranstvu nisam pila sokove poput naših, pa ni onda kada smo za njih morali da izdvojimo više para. Kada kažem sok, ne mislim na slatkalade u kojima pijete obojeni šećer koji loše imitira neko voće, već na prave, kvalitetne, zdrave sokove, koji ne služe da se njima nalivate, nego okrepite, znajući da ste nešto valjano za sebe učinili. Mislim na Zdravo sokove, ali i na Nectar (Life Premium posebno), koji za svoju cenu nude odličan ukus i kvalitet. Negde tu su i proizvodi Bakina tajna, sa svojim neobičnim kombinacijama organskih sokova (između ostalih i zova, ruža, dunja…), ali i džemovima, slatkima i drugim đakonijama za dijabetičare. Ako ih ikada budete gledali na policama marketa, gvirnite i na nemačke proizvode iste namene do njih, zagledajte malo etikete, i videćete jasne razlike. O nekim drugim našim proizvodima, poput najpoznatijeg plazma keksa (kako kažu, najprodavaniji srpski proizvod), nezamenljive bonžite, muslija raznih vrsta, povrća u teglicama i čokolada… da ne pričamo.

Budući da je u toku sređivanje našeg malog gnezda, posvetili smo se i potrazi za nameštajem. I sama sam se prijatno iznenadila kada sam, umesto socijalnog nameštaja na kakav sam kao mala bila navikla da viđam, naišla da mnogo lepih modela u Simpu, Jasenu, Jugodrvu, Eurosalonu… Posebno su me oduševile dečije sobice Bambino iz Subotice, za koje sam mislila da moraju doći negde iz inostranstva. Drago mi je što mi se neke stare zablude (Samo nešto stransko može biti lepo i kvalitetno) ruše. Njihove sobice dokazuju da i kod nas ima proizdođača vrednih pažnje, i kupovine. A srećni smo i iz još jednog razloga – to sebi možemo da priuštimo.

A ima nas i u nekim neobičnim oblastima. Jedna od njih je i nautika, a od ove godine se možemo pohvaliti i originalnom domaćom proizvodnjom porodičnih jahti. U pitanju je Yastog, na kome u poslednje vreme vredno, ozbiljno i krajnje posvećeno radi uvežban tim naših znalaca. Želimo im puno sreće u projektu i puno njihovih plovila na našim rekama! Brod ćete premijerno moći da vidite na predstojećem Sajmu nautike u Beogradu (od 25.-28. marta).

Ima još toliko stvari koje bih navela, među kojima je Mizan, marka veselog pamučnog veša koji trpi svašta, domaće pidžamice, spavaćice, čarapice, pa i kozmetika, dekoracija, unikati… Ne mogu ih sve ni nabrojati, ali nije to samo do mene, već i zbog njih. Moja zamerka mnogim našim firmama je loša prezentacija ili, još gore, nepostojanje iste, zbog koje ih je često teško pronaći, posebno kada se zna da se danas ne biraju sredstva da se drugima nametne i upadne im u oči. Pa i sada mnoge od njih nisam mogla da preporučim, jer ih onlajn ne možete videti, a bolju predstavu uz moje utiske biste stekli samo kada biste videli o čemu pričam. Ipak, ako se upustite u tu malu avanturu da ponekad odlutate i na neka ne tako ustaljena mesta za kupovinu, možda ćete se iznenaditi na koliko stvari za sebe možete naići. Vredi probati.

Dobra vest je što je očigledno mnogo stavki u našoj okolini koje bi nam mogle ulepšati život, učiniti ga zdravijim, a pri tom nam sačuvale novčanik. O onoj drugoj, političko-društveno-ekonomskoj strani, po kojoj na ovaj način pomažemo i našoj zemlji (pa u krajnjoj liniji i nama samima) da stanemo na noge, da ne govorim. Takvog patriotizma ne bi trebalo da se stidimo, zar ne?

]]> http://www.cvrkutanje.net/2010/03/kultura/alternativa/kupujmo-domace/feed/ 4 http://www.cvrkutanje.net/2010/01/kultura/jezik/notes-o-nasem-jeziku/ http://www.cvrkutanje.net/2010/01/kultura/jezik/notes-o-nasem-jeziku/#comments Tue, 26 Jan 2010 10:20:06 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1935 Pišući ovaj tekst, probaću makar malo (boljereći just a bit) da vam predstavim o kakvom se jezičkom modnom kriku radi. Rođena sam i živim u Srbiji, u kojoj se govori srpskim jezikom. I iako, kao čeljade XXI veka, dobro poznajem engleski jezik, pojavu nekih novih mutanata u svojoj okolini teško uspevam da odgonetnem. Čitajući neke tekstove, često se zbunjeno zapitam na kom su jeziku oni pisani?

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.

Želim vam da nikada ne prestanete da želite. Da čuvate svoje zdravlje kako biste ostvarili ono što vam je najvažnije. Da volite. Da stvarate. Da ne prestajete da verujete da je ono što vas čini srećnim nepogrešivo prava stvar. Želim vam da stalno rastete, da se puno smejete i da nikada ne izgubite iz vida da je ovaj svet jedno lepo mesto. I da svojim zalaganjem drugima date razloga da veruju u isto to!

Milica, Ivan, njihova dva cvetića, Štucko i Pipi žele vam srećnu, ispunjenu i uspešnu Novu 2010. godinu!

Baka Marija, kako je se sada sećam, bila je starica od oko 80 godina, niska i pogurena. Stalno je nosila maramu vezanu na glavi, i neki ofucani pleteni prsluk smeđe boje. Stalno je bila u nekoj oker suknji do ispod kolena i teget plavim čarapama na kojima su se mogle videti zakrpe i tragovi šivenja. Bila je mirna žena, usporenih, gotovo spokojnih pokreta, uvek odmerena u svojoj bednoj skromnosti. A lice? Lice joj je krilo tajne dugovečnosti i mudrosti i stalno beše upereno ka tlu… kao da je tražila nešto izgubljeno na zemlji oko sebe. Kada bi u retkim trenucima znala da podigne glavu i pogleda u tu gomilu dečurlije koja je pljuvala tri puta i hvatala se za nešto crveno, mogao sam videti začuđujuće mlado lice zdravo ružičaste boje,  sa vrlo malo bora, i tankim usnicama na čijim krajevima se mogao videti samo titraj nekog vragolastog osmeha. Tada bi svojom starom platnenom maramicom protrljala nos, a mi bismo se razbežali očekujući neko prokletstvo ili ko zna šta.
Nikada joj nismo čuli glas. Druge babe su znale urlikati na nas kada bismo se popeli na njihovu kajsiju, ili gazili po njihovoj bašti… ali Marijin glas bilo je nešto kao večita misterija za nas, i na nekom nivou plašili smo se da ga čujemo… Ja sam zamišljao da njen glas mora pratiti jaka kiša, grmljavina i mesečina… a to nisam želeo da iskusim.
Jedno veče, majka me je poslala u selo da donesem sveže pomuženo mleko, jer je tako zdravije… Gle čuda, ta žena od koje smo donosili mleko živi odmah pored udžerice baka Marije… Marija sedi na svojoj hoklici, noć pada, a ja sa kanticom za mleko koračam korak po korak približavajući se toj strašnoj ženi koja kao da me je čekala u nekoj zasedi. Nisam osećao noge od straha, kolena su mi klecala, hladan znoj, niz kičmu su mi išli trnci, zadihan i uplašen sam se okrenuo i otrčao kući. U trčanju sam bacio pogled na vešticu, a ona je samo sedela i gledala u tlo, pogurena, sitna i crna. Imao sam osećaj da se onaj njen titraj na usnicama pretvorio u samo ždrelo pakla i da čeka samo mene da me proguta i svari.
Od majke sam dobio grdnje, i lekciju kako su moji strahovi nerealni i kako sam glup… i eto, imam 10 godina i još uvek verujem u veštice… kako moje ponašanje nije lepo, i kako bih se ja osećao da se neko tako ponaša prema mojoj baki. Opucala mi je šamar, i zapovedila da odem po to mleko i da ne trošim njeno vreme.
Krenuo sam… sa besom u grlu i bridenjem u obrazu, koračajući odlučno i brzo. Čim sam je ugledao te odlučnosti je nestalo i počeo sam oklevati. Možda je majka u pravu? Možda ta žena i nije veštica? Sporijim i uplašenijim hodom sam koračao i dalje… sada sam gotovo bio samo metar udaljen od tog arhineprijatelja svega dobrog. Setio sam se! Šarmiraću Mariju i pokušati da joj se dodvorim, to mi je uvek išlo za rukom. Gotovo zadovoljan svojom sjajnom idejom, prošao sam pored nje ne odvajajući pogled od potencijalne opasnosti. Najlepše što sam umeo odcvrkutao sam „dobro veče“. Iznenađeno me pogledala, odlepivši pogled sa svojih papuča. Video sam te sive mutne oči u kojima je sada bila iskrica ljudskosti, onaj sjaj što karakteriše mladost i život. „Dobro veče, drago dete…“ začuo se njen glas, hrapav i umoran ali ipak nekako lep i spokojan. Veče je bilo mirno, prolećno… mirisao je jorgovan, i svuda beše tišina koja se može čuti samo u nekim selima kada su posebne noći poput ove.
Iskezio sam se nespretno i šmugnuo u kuću po mleko. Kada sam izašao sa mlekom Marije nije bilo, spakovala je svoje prekrivače i hoklicu i nestala negde u svom domu.
Kasnije sam zamišljao kako bi taj dom mogao da izgleda, ili miriše, i zamišljao tu ženu kako kuva ručak ili pere svoje teget čarape. Samo sam joj se ja javljao želeći da pokažem drugarima svoju hrabrost. S vremenom sam i to prestao da radim kad je prestala biti fora u društvu. Izgubio se onaj strah koji smo imali, a ja sam i dalje svako veče odlazio po mleko prolazeći pored baka Marije.
Jedne vlažne i hladne oktobarske večeri opet sam prolazio istim putem, sa istom kanticom u ruci… i procedio standardan pozdrav toj nepoznatoj ženi. Umesto standardnog odgovora od nje, dobio sam: „Čiji si ti? Tako lepo vaspitano dete nisam srela godinama…“ Počeo je da mi se vraća moj dečački osećaj otupelosti nogu, vrućine u licu i zbunjenog mucanja. Baka Marija nije dozvolila da išta kažem, predložila mi je da uđem kod nje na kolače i ovogodišnji kompot od trešanja. Pristao sam sa onom dečjom naivnošću i pošao za njom. Ponudio sam se da joj ponesem hoklicu, jer sam lepo vaspitan. Išao sam za njom, mirišući vazduh kao pas koji želi da onjuši opasnost. Osećao sam samo memljiv miris opalog lišća i sivi miris starosti kako smo ulazili.
Unutra me je dočekala skromno nameštena sobica okrečena u belo, sa furunom i par goblena. Nije imala mačke niti bilo kakve druge životinje.
Udisao sam starost i samoću sedeći za stolom i jedući kolač sa višnjama. Marija je ćutala, čekajući da završim svoju porciju kolača. Potom ustade i donese taj famozni kompot od trešanja koji više nikada neću jesti. Beše to najlepša poslastica koju sam ikada okusio.
Završio sam sa jelom i lepo zahvalio… stavio sam ruke u krilo očekujući razgovor, ali nije ga bilo. Ćutali smo oboje, ja sam gledao u stranu istraživajući ovo novo mesto, a Marija je gledala u mene… osećao sam to.
Prošlo je sigurno petnaestak minuta, i ja sam se uzvrteo na stoličici na kojoj sam sedeo. “Morao bih po mleko“, rekoh neuverljivo i ustadoh…. “hvala još jednom!“.
Marija stavi svoju ruku na moje rame i svojim spokojnim glasom reče:  „Drago dete, u usamljenim noćnim tišinama koje te čekaju, imaćeš samo lekcije koje te život naučio… ostani tako dobar kao što si sada…“ Na njenim obrazima zacaklile su se dve suze, i gledao sam njihov trag. Iskrice u njenim očima sada bejahu življe i razigranije. Jadna Marija… opet je na kratko bila među živima! Njene oči su mi to govorile, iako je plakala nekako sam znao da je srećna što je podelilia sa mnom jednu svoju mudrost, što je imao ko da je čuje…
Tu noć sam brzo zaboravio, kao što bi i svako drugo dete. U svakom slučaju sutradan kada sam išao po mleko nije bilo zelene hoklice, prekrivača, ni Marije. Mlekarica mi reče da je Marija umrla sinoć. Pronašli su je u svojoj fotelji, pored stola na kom su bila dva tanjirića za kolače i kašikice za kompot.
Joj, kako sam plakao! Vrištao sam od bola za tom nepoznatom nesrećnom ženom, koju zapravo niko nikada nije upoznao.
Skoro sam se setio njenog saveta koji mi je bio u glavi 20 godina, i koji se nikada nije pojavljivao, kao zavist bio je prikriven da bi se pokazao u pravo vreme…  Sinoć beše veče kao te davne 1989.godine, kada sam dobio taj savet i kada je Marija otišla od gomile preplašene dečurlije na neko drugo mesto. Usamljene noćne tišine, lekcije koje sam naučio, tu su… i ja zapravo tek sada shvatam šta mi je želela reći te noći. Želim biti bolji čovek. To obećanje sam dao baka Mariji…

napisao Igor Ember

Ne očekujem odgovor, jer mislim da nijedan od njih ne bi bio potpuno tačan, niti sasvim društveno prihvaćen. Savršenost? Ne, ona je nedostižna. Ko mi ne veruje, neka se seti one starostavne narodne priče Devojka brža od konja. Prirodnost? Jok, jer priroda daje i nelepe stvari, a one su danas nedopustive. Na kraju krajeva, kada bismo svi dozvolili da nas jedino priroda oblikuje, vrlo brzo bismo naišli na prepreke – dovoljno bi bilo samo da tokom letnjeg poslepodneva uđemo prirodom nadareni (dakle, ne koristeći vodu neko vreme, kao ni hemiju u vidu sapuna i dezodoransa) u neki prefinjeni restoran i sačekamo da nam ljubazno uruče šut-kartu. Istina je danas verovatno negde između prirodnosti i savršenosti, pa ko se snađe u tom balansiranju, neka javi svoja dostignuća, kako bi pomogao i nama koji svakodnevno dumaju i pokušavaju da se prilagode.

Zbog ovog opštepopularnog trenda, pre par godina prijatno sam se iznenadila reklamom koju je lansirala kozmetička kuća Dove. Naime, na slikama se šepure devojke za koje nismo navikli da ih vidimo na bilbordima. U prvom trenutku mi pade na pamet: Noge su joj mlitave! Pazi što se ovoj zatalasao stomak! Ajme, kol’ke sise! A ova kao da je tek ustala sa tronedeljnog učenja! Međutim, koji problem nalazim ovde, kada i ja pripadam devojkama sa slike? Promeniih mišljenje i postadoh ponosna što je neko mog kalibra dospeo na bilbord. Ima pravde. Savršenstvo je znati nositi se sa svojom nesavršenošću.

Dakle, da se ja pitam, mnoga dostignuća sadašnje kozmetičke industrije bacila bih u vodu. Oduzimaju vreme, pare i zdravlje, i lično i ono na planetarnom nivou. Međutim, cenim one koji nam olakšavaju našu kozmetičku i higijensku svakodnevicu i čine da nam sve ide glatko. Zato sam se i obradovala novoj liniji dezodoransa Dove HairMinimising, koji sam imala prilike da koristim proteklih mesec dana, kada sam ih dobila na poklon. Ne, nisu mi koristili umesto brijač, jer to i nije njihova namena. Namenjeni su devojkama i ženama kojima je bujno i bockavo ispod pazuha u periodu između dve upotrebe brijača, te im olakšava taj period. Meni je prijao njegov blagi i nežni miris divlje ruže, posebno u ove letnje dane, kada i suviše jaki mirisi deluju upadljivo i napadno i teraju na mučninu. Takođe, budući da sam preko celog dana aktivna i da se mnogo krećem, znači mi da imam uz sebe pouzdanog prijatelja, koji će na radost svih ovom prilikom pobediti moju prirodu. Brijač nisam prestala da koristim u istim intervalima, ali sam svoju stalnu kolekciju obogatila jednim ne samo dezodoransom, već i nečem što bi zbog svog mirisa za mene moglo poslužiti i kao parfem. A pakovanje sasvim odgovara sadržaju. Nežno, ženstveno, ženskom rodu primamljivo, pa samim tim i za muškarce radosno. I cvrkutavo.

Ono što je sigurno, to je da danas ima svega, toliko toga da se svaki put kada uzmem neki ženski časopis u ruke kao neka tetka čudim kako svet napreduje, u tehnološkom smislu, naravno. Ali prokopajte malo po svojoj prirodi, upoznajte svoje telo i odlučite šta bi za njega od ponuđenog bilo najbolje. Nije to lak posao, ali vredi truda. Jer svi smo mi jedinstveni.

P.S. Hvala mom mužiću što se potrudio da mi ovako divno napravi fotografije proizvoda!

Paketić je sadržao dva nova Dove dezodoransa, koja sam rado dodala svojoj letnjoj kolekciji preparata koji će učiniti da se drugi osećaju prijatno u mom društvu, ali i da meni bude lepo (i mirišljavo) samoj sa sobom. Jer, svima nam je poznata ona glavna deviza i imperativ leta, koji glase (p)ostati svež.

Bombardovanje korisnim člancima, receptima i reklamama za prevazilaženje problema užeglog letnjeg mirisa tela počinje već u proleće, a sve se svede na jedno – redovno kupanje (pravim, najboljim sredstvima određene marke) i dobar izbor dezodoransa (pravog, najboljeg sredstva određene marke). Na kraju krajeva, ovakve težnje nisu produkt savremenog sveta. Istorija tvrdi da su i drevni narodi pokušavali da se popnu na bolji društveni položaj usavršavajući svoje telesne mirise, u čemu su im glavni pomagači bili citrusi, poput limuna, narandže ili bergamota u ulju, često začinjeni aromatičnim biljem.

Svima poznate moderne akcije uvek nam ostavljaju dovoljno mesta da sami izaberemo rešenje za sebe. Ipak, tek kada odemo do neke od prodavnica, shvatimo da naš posao kupca nije nimalo lak. Bacajući pogled na rafove krcate prepoznatljivim bočicama dezodoransa raznih vrsta, antiperspirantima, rol-onovima, a sve sa čudotvornim supstancama, oči nas zabole od šarenila koje tamo preovlađuje, da ne govorim o ošamućenosti koja nastupa onda kada odlučimo da pomirišemo više njih odjednom. Za trenutak se možete preobratiti u trešnjino drvo, žbun aloe, šipku vanile, kokosov orah, ljiljan, ružu, kašmir, svilu, čokoladu…  I kao i u drugim oblastima života danas, čini se da možete postati bilo šta. Jedino je teško doneti pravu odluku u moru raznih mogućnosti.

Ja prilično lako izlazim na kraj sa ovakvim kupovinama. Još devedesetih, onda kada sam se borila sa problematičnom tinejdžerskom kožom, moje glavno oružje bio je neutralan, najjednostavniji Dove sapun, kojeg tada nije bilo tako lako naći, imao je jaču cenu, ali me je, po preporuci lekara, lišavao raznih poteškoća. Vremena se (uglavnom tehnički) menjaju, tržište se puni, boje, ukusi i mirisi se dodaju, ali meni ta vrsta potrage i eksperimenta ne leži, posebno  što nikad ne tražim novo ako sam postojećim zadovoljna, ma šta mi obećavala naizgled bolja prilika.

Ne verujem današnjoj pretencioznoj kozmetičkoj industriji koja u svojim težnjama za novotarijama uvodi neverovatne ponude, koje se često graniče sa zdravom logikom, da ne spominjem što se neretko upravo njima povećava šansa za narušavanje zdravlja i okoline. Možda sam staromodna i suvuše tradicionalno nastrojena, ali u ovoj oblasti držim da su najjednostavnije stvari uvek najbolje i da se proverenog klasika ne treba odricati.

Pitam se samo kako ostali biraju svoje verne pomagače, kako iz izobilja uvek nepogrešivo izvuku ono što kao da je baš za njih napravljeno?

]]> http://www.cvrkutanje.net/2009/06/aktuelno/zanimljivosti/leti-leti-leti-golub/feed/ 15 http://www.cvrkutanje.net/2009/05/kultura/alternativa/moj-prozor-u-svet/ http://www.cvrkutanje.net/2009/05/kultura/alternativa/moj-prozor-u-svet/#comments Sun, 03 May 2009 08:56:07 +0000 Milica http://www.cvrkutanje.net/?p=1182 Išla sam u drugi razred gimnazije kada je sve počelo da mi se vrti oko Skadarlije. Nije to bilo tako davno, uskoro će se navršiti deset godina (boljereći jedna decenija, tako deluje još manje!), ali toliko stvari se od tada promenilo, toliko je ljudi i misli kroz moj život prošlo, toliko njih zauvek otišlo, da mi se ponekad učini da sam sve to prošla u nekom drugom, prethodnom životu ili je sve to isečak nekog filma koji sam nekada gledala. Nisam bila boem, niti sam to sa sedamnaest godina mogla biti.

Imala sam plavu kosu sa prepoznatljivih nekoliko pramenova na kojima su se smenjivale crna i crvena boja. Uvek na meni dugačka, bogata suknja – glohna, što suža to bolja, i lakovane martinke do kojih tada (a sada tek!) nije bilo lako doći. I večito zagrljena sa grubo uvijenom rolnom pak papira, dimenzije 70 x 100. Spremala sam se da upišem Akademiju primenjenih umetnosti.

Centralni deo moderne Skadarlije zauzimala je zgrada u dnu same ulice, do Bajlonijeve pijace. Svi je prepoznaju po fasadi koja je oslikana trodimenzionalnim prizorima nekadašnje ulice. Ako se pažljivo udubite u oslikane zidove, steći ćete utisak da ste otputovali u prošlost.

I prozori su na fasadi dobili svoje obličje, te tako izgledaju stopljeno sa slikom, da bi se običan prolaznik mogao prevariti i pomisliti da oni uopšte i ne postoje. Ali ti prozori su sa unutrašnje strane za mene krili čitav jedan novi, primamljiv svet.

U to vreme slikarski ateljei nalazili su se na drugom spratu dotične zgrade, a onome ko bi prvi put tu navraćao nije bilo potrebno previše objašnjavati kako da ih nađe – bilo ih je teško promašiti – samo je trebalo pratiti mirise farbe, boja, lakova za kosu i drveta.

Svakodnevno sam prelazila više od deset kilometara da bih došla na crtanje i redovne časove u gimnaziji, koja se nalazila u blizini. Ustala bih sa suncem, pticama i baka Rosom, koja bi baš u to vreme počela zalivanje svoje bašte  prostrte tik ispod mog prozora. Razbudile bi me boje iz nekog časopisa o enterijeru (imala sam ih gomile, što domaćih, što stranih!), mozak bi se aktivirao razrađujući ideje, a ti časopisi u kojima su uvek predstavljani čisti, brižljivo uređeni i dinamični prostori podmirivali su moje apetite za u svakom smislu srećnom kućom. Uređivanje tuđeg prostora u estetskom smislu, samim tim i ulaženje u nečiji intimni prostor, trebalo je da postane moja profesija.

U atelje sam stizala pre svih. Volela sam da prođem skadarlijskom kaldrmom dok je još bila vlažna od noćne rose i da posmatram kako se sunce lagano provlači između visokih zgrada i konačno prodire i u ovu usku uličicu.

Atelje bi spavao, što bih iskoristila da prošetam između štafelaja i gledam crteže i slike, a često bih se igrala raspoređivanjem postavke mrtve prirode koju sam uvek imala potrebu nekako da oživim.

Ali moj razlog tako ranog dolaska nije bilo samo tumaranje. Tu sam imala svoj omiljeni kutak – prozor. Nije to bio običan prozor, jer takav prozor ne bi ni zasluživao priču. Moj prozor bio je uzdignut na svega pola metra od poda, gledao je na ulicu i, što je najvažnije, bio je isturen ka njoj, tako da se u njemu moglo komotno sedeti, jer je od zida do okna bilo oko metar slobodnog prostora. Taj deo za sedenje bio je presvučen azurnim itisonom, na koji bih odmah po ulasku u atelje bacila svoju torbu i izvadila pribor za crtanje, što bi odmah značilo da mesto pripada meni. S vremenom niko više na njega nije ni računao, jer u pauzama, kada se tu i moglo sedeti, ja sam zavaljena čitala knjige.

Kroz prozor se mogla videti ulica, koja je, iako u samom srcu Beograda, disala u nekom potpuno drugačijem ritmu i imala u celosti različita interesovanja. Od tada imam naviku da sa nekog bliskog ali neprimetnog mesta posmatram ljude. Klinci koji istrčavaju na školski odmor, a zatim se zaigraju tako da ih učiteljica redovno zove natrag na časove. Starica vuče ručna kolica vraćajući se iz prodavnice, a točkići joj se zaglavljuju u kaldrmi i njihovo kretanje podseća na hod pijanca. Momak čeka devojku držeći ružu, a u iščekivanju prska parfem prvo sebi za vrat, a zatim mirisom ulepšava i ružu. Mladi policajci sede na klupici, jedu pljeskavicu, piju pivo i smeju se – njihova uniforma se tada čini kao deo kakvog maskenbala. Jedna devojka plače. Neki mladić se ubuljio u nju, sapleo se i pao…

Pauza je gotova, a moj štapić ugljena već pleše po hartiji, pogled mi kruži po telu modela, tražeći brazde, senke, sjaj, smirenost, glatkoću i nemir.

S vremenom je moj prozor postajao lepši. Svakog dana sam dodavala po nešto u svoj kutak, tako da ni u jednom trenutku nisam pomislila da sam tu samo privremeno, da će se moja perspektiva uskoro promeniti, a moj pogled samim tim biti upravljen na druge predmete, koje ću gledati drugim očima.

Nakon dve godine svakodnevnog, napornog rada, obrela sam se u jednom drugom ateljeu, sada pored Save, uz Kapetaniju, kao jedan od kandidata za prijemni ispit. Konačni poraz sledio je nekoliko dana kasnije, kada sam svoje ime ugledala pod rednim brojem 5, na prvom mestu ispod crte. Akademiju nisam upisala. Nedostajao mi je jedan bod. Na rezultatima koje sam naknadno dobila otkrivena je prevara i ocene misterioznog “trećeg profesora” koji me je ocenio sramno niskim ocenama, na donjoj granici, za razliku od druga dva ocenjivača. Cela ta priča dobila je drugi tok i smisao, pri čemu su otkrivene one dubine koje čoveka dovode do razočaranja i teraju da ono dete u svakom od nas konačno odraste i prilagodi se. Otkriva na šta ljudi sve mogu biti spremni.

Jednog jutra neposredno pred buđenje kao da sam čula kako je moj prozor prodorno naprsnuo, a zatim se razbio u hiljadu komadića. Tog dana nisam otišla u atelje, pribor za crtanje uredno sam spakovala u kutije, a svoj štafelaj i tablu za crtanje poklonila. Ljude sam počela da slušam, umesto da ih posmatram.

Pre par dana ponovo sam prošla Skadarlijom. Ova ulica se polako budi iz mrtvih. Oni koji opstaju trude se da muzikom i cvećem obnove stari duh, a radnici raznose materijal potreban za renoviranje i izgradnju novih kafanica. Moja oslikana zgrada sada je bleda. Ulaz u nju zagrađen je starim drvenim buradima, stolicama i metlama. Nazire se samo ime pivnice i poneka radnja koja je tu obitavala kada sam redovno ovde dolazila – krojačka radnja, salon lepote, sajdžija, prodaja muzičkih instrumenata, seks šop… Kao stampedo navreše u moje sećanje ljudi, ti tako tipični ljudi tog sveta, više lažni nego stvarni, kiša, papir, pecivo, umor, sunce, gitare, prozor… Moj prozor!

Podigla sam glavu i pogledom ga pronašla. Jedno okno naprslo i umesto njega labavo postavljen jeftin karton. Drugo umrljano farbom. Ram izlomljen, a fasada oko njega oljuštena. Zakoračih ka ulazu u zgradu, kada me prenuše reči mladog zadriglog gospodina sa plastificiranom karticom na grudima: “Šta treba?” Zbunih se pitanjem i činjenicom da nikada ne uspevam da uhvatim pravi smisao tog pitanja, i samo se tupavo iskezih: “Pogrešila sam. A sada ćao!”

Otperjah niz ulicu sa mislima o Beogradu – onom koji spava večnim snom i onom koji se tromo budi. Mog prozora više nema i za njim ne žalim. Žalim za onim što se teško, a možda i nikako ne može nadoknaditi, za iskrenom, neiskvarenom dušom koja se uvećava po svojoj logici, koja ne proračunava i ne razmišlja kako da se uklopi u iovako naprsle kalupe.

Tu je ona negde, uspem da doprem do nje – sada kroz reči, boje i slike. To je moj novi prozor u svet.

Naučnici su samo pokušali da izračunaju ono što negde svi mi dobro znamo, samo smo možda na to zaboravili ili smo sticajem raznih okolnosti postali uplašeni – dodir je najprisniji kontakt sa čovekom, bio to poznanik, prijatelj, rođak, dečko, muž, naš sapatnik ili neko kome je u datoj životnoj situaciji zagrljaj jedino utočište, makar to bila osoba koju prvi put u životu vidimo.

Ima već par godina kako sam čula da je i u naše krajeve stigla sada već svetski poznata kampanja Free Hugs (Zagrljaj za džabaka). “Bože, kakva glupost… šta sve ljudi neće smisliti!”, pomislila sam, verovatno kao i većina onih koji misle da “nema šta oni da se petljaju sa tamo nekim nepoznatim prolaznicima”. Nije prošlo mnogo nakon što sam se sa svojim kolegama i koleginicama sa fakulteta obrela u Novom Sadu, na jednoj kulturnoj vikend-turi. Proleće se budilo, sunce je raspaljivalo naše tek probuđene hormone, a drugarica mi se žalila kako nikako da naiđe onaj pravi. “Ma ne mora biti ni pravi, neka naleti neko normalan, neko sa kojim bi mogla da se ljubim i ‘vatam na klupi u parku, makar to. ” Nije ni sanjala da će joj se želja tako brzo ostvariti! Tip u majci sa natpisom WANT A FREE HUG? joj je prišao sa leđa i pitao je može li da je zagrli. Umesto odgovora je raširila ruke koliko je mogla i bacila se na njega, a palo je i razmenjivanje brojeva. Ta drugarica je uskoro imala i više od tri minuta dnevno.

Nije to bila njegova zloupotreba položaja, nego su se suđaje tako dogovorile. Njegov kolega je zagrlio mene, i to bez pitanja, nakon čega se moje prvobitno mišljenje u trenutku preokrenulo i kroz kez sam prozborila: “Pa dobro, slatko je sve to… Bolje je i da se grlimo, nego da se na ulici popreko gledamo!” I to ja, koja sa zagrljajima nije u deficitu.

Ipak, nije čudno što se rodila ovakva akcija. Potreba ljudi za kontaktom, dodirom, za neposrednim “čitanjem” drugoga, pronalazi svoje puteve da se iskaže. Počevši od štampanih medija, preko mejl servisa, fejsbukova i njima sličnim sistemima, kao i forumima, zagrljaji se dele šakom i kapom. Možda tu i najviše, jer je danas izgleda krajnje nemoderno nekoga uživo zagrliti, ili se to se često tumači kao neumereno, neumesto, kao neka posebna, ne daj bože perverzna naklonost toj osobi. Sličice su način da se ono što u stvarnosti ne postoji nadomesti. Grlimo se na sve strane, a negde duboko ostajemo usamljeni, jer zadržimo svoju ruku uvek kada se sa tom osobom vidimo uživo. “Ma, trulo je… Izgledaće da sam slaba… Ni ona mene nikada ne grli!… Tu mu je devojka, treba da pomisli da se primam na njega!… Jeste da mi je mnogo draga, ali to je mamina prijateljica, a ne moja, ko sam ja da je grlim!…” Najgora kombinacija je kada i suprotna strana misli isto. Duplo golo.

Elem, priznajem da je spontanost nešto što mi je urođeno i u najvećem broju slučajeva se pokazuje kao pozitivna osobina. Još kao mala pipala sam sve što bi mi se učinilo zanimljivim. Od životinja, hrane, nepoznatih predmeta, pa do cveća i… drveća! Na kraju krajeva, tako je i nastao ovaj moj tekst. Nakon što smo završili večerašnji džoging, seli smo na klupicu da odmorimo, uz grljenje, naravno. Još malo sam trčkarala oko klupice, zaustavljajući se, kada mi je pogled skrenulo jedno sveže olistalo drvo. I uradila sam ono što sam tako često praktikovala kao mala – celim rukama sam ga obuhvatila i naslonila glavu na njegovu toplu i mekanu koru. Ivan se smejao govoreći da sam ja možda neki potomak Indijanaca, koji su verovali da u dodiru sa drvetom pažljivom i iskrenom “grljaču” ono prenosi neverovatnu energiju. Nečega tu sigurno ima, jer sam se posle toga osetila bolje. Možda je za one kruće osobe drvo odličan početak, jer nema straha od povređivanja emocija.

Bilo kako bilo, mi smo ipak socijalna bića i svi se prijatnije osećamo ako pored verbalnog imamo i makar neki fizički kontakt sa drugima. Sa nekim ćemo se samo rukovati, nekoga potapšati po ramenu ili ga toplinom svojih ruku zaštititi, nekome ćemo pružiti ruku za pomoć, nekoga bratski zagrliti. A poneki zagrljaj će iz vertikalnog preći u horizontalan položaj. Jer… dodir uvek donosi ljubav.

Naš kontejnerko sa maskom Zoroa prevučenom preko lica sedeo je među knjigama. Ispod njegove guzice ležali su Gradovi i himere Jovana Dučića, a mladunac se zaustavio na stranici gde pesnik-putopisac opisuje svoj prvi utisak o ostrvu Krf. Uveliko odbačen bio je razbucan Poov Gavran, dok je celom prednjom polovinom tela bio duboko zaglibio u Jade mladog Vertera. Guliverova putovanja je preko noći doslovce sažvakao. Prilično ambiciozno za jednog mačka sumnjivog porekla. Dobismo mi mačka intelektualca!

Ipak, juče ujutru nije bilo tako. A ni svitanje pre jučerašnjeg nije bilo isto. Jednom rečju, nikada ne znamo sa kakvom idejom će nam prirediti buđenje. Ono što je sigurno, ni u snu ne možemo da prozremo njegove lukave namere.

U svakom slučaju, Štucko u potpunosti koristi sav prostor koji ima na raspolaganju. Iz kupatila gotovo da i ne izlazi. Igra se u kadi i jedva čeka da se neko tušira, da on sedne pored njega i dobije na dar malo tople vode po sebi. Da, da, dobro ste razumeli. Ova mačka obožava da se kupa! Voli vodu iz lavaboa dok se umivamo i sređujemo, i onu iz sudopere dok peremo sudove, pa i onu iz ve-ce šolje, koja stalno žubori, čak i kada šolja nije u upotrebi. Ako slučajno zaboravimo da spustimo poklopac, zateći ćemo mačku kako uredno sedi na dasci sa glavom zabodenom sve do vode. Gora varijanta je kada su pored glave, duboko u toaletne dubine zavučene i šape. One kojima nas posle tako umilno mazi po licu.

Druga strast su mu sve vrste papira, svezaka, časopisa i vizit-kartica, pored spomenutih knjiga, naravno, ali to su već drugi porivi. Iako se Ivanov broj vizit-karti smanjuje iz dana u dan, obim posla mu se ne povećava, jer sve odlaze na isto mesto, a taj krajnji cilj ni mi ne saznamo odmah, već nam se tajno skrovište papira i drugih sitnica otkrije onda kada počnemo da usisavamo kuću. Sve papire ova mladica od mačke uvija u loptice i onda se sa njima igra toliko strasno, da mu ništa drugo ne može privući pažnju.

Osim možda Ružnog Zeke. Niste čuli za njega? Pristigao je iz Kine pre par godina, u kontejneru (onom za prenos robe) sa još par stotina hiljada drugih sitnih igračaka i privezaka. Kupljen svež i nov, a čak je metaliziranim, gotovo sablasnim glasom, u trenucima nadahnuća mogao na hrapavom engleskom da vam izjavi ljubav. Tako se dešavalo da neko od nas u pola noći ustane da ode do Štuckovog igrališta, tj. kupatila, a da pod njegovim stopalom zakrklja Ružni Zeka sa jednim groznim i u tom trenutku neprimerenim I love you! Ipak, Zeka više ne govori, mada kineski instinkt još nije uništen. Kineski mehanizmi su večni, pa čak i onda kada mislite da se više nikada neće oglasiti. Nikad ne reci nikad, posebno ne Kinezima.

Taj Ružni Zeka je prva, a samim tim i najdraža, Štuckova igračka. Privezan je kanapom za vrat, kako bismo ga mogli obesiti negde da mačka skače po njega, i time učinili igru interesantnijom. Neretko, kada niko nije u mogućnosti da se igra sa ljubimcem, možete ga videti kako drži Zeku među zubima, dok se kanapče vuče kroz kuću za njim. Nakon svih nedaća, nesuglasica, tuča i ugriza, Zeka se odlično drži i najbolji je Štuckov prijatelj.

Najzad, slobodno mogu da kažem da je divno imati mačku. Uvek imate povod za fotografisanje, ali nikada nemate upotpunjen san. U kući vam je stalno nešto novo, ali zato od onog starog što ste voleli ni traga ni glasa. Čarape vam nikada nisu tamo gde ste ih ostavili, ali uvek znate da su najverovatnije svoje mesto našle u misteriozno otvorenom slivniku u kupatilu. Stalno imate sa kim da se mazite, ali i da se rvete. Imate pomoćnika u svim kućnim i umnim poslovima, i vrednog posmatrača u onim intimnim. Kuću teško možete da vetrite, jer znatiželjne njuške iskaču kroz prozor na terasu, tako da vam u kući vlada pretopla (da ne kažem ustajala) atmosfera. Kese ne držite razbacane po sobi, jer uvek ima nekog da se u njih uvuče i napravi veselu, šuškavu muziku koju ne možete dugo da izdržite; kuća je tako uvek čista. Vaši novogodišnji pokloni su uvek originalno ukrašeni, jer nose trag mačjih kandži, zuba i dugog spavanja.

Povrh svega, imate još nekog koga volite.

Za Doček smo se odlično proveli, a najbolje je bilo Štucku, s obzirom da je bio zvezda večeri. Samo, ja neću o tome, da ne ispadne da ga mnogo hvalim. Nemojte se čuditi (kako je krenulo) da on napiše neki od sledećih postova.

Odoh sada da spremam doručak. Ne za sebe, naravno. Odoh što pre, jer lampa sa stola u znak bunta upravo je pala.