Cvrkutanje

Mirna je, prava letnja noć. Leti noći i nisu zapravo one prave, mračne, puste i nekako depresivne. Leti su noći samo jedna mirnija, prijatnija strana dana, onaj deo dana kada odmaramo od svih onih vrelih letnjih utisaka. Zato mi se u to vreme često ne spava. Nije to nesanica, jer ona sa sobom nosi jedan problematičan prizvuk. To je želja da se ostane budan, jer noć ima toliko toga da pruži.

U poslednje vreme sam kao počela da pratim vesti. One vezane za politiku preskačem. Besmisleno je. Kada god pročitam neki naslov i vidim fotografiju i tekst prikačene uz njega, kao da se sve ponavlja već godinama. Kao da sam tu priču već videla. Čitam zanimljivosti i šta se lepo dešava u mojoj okolini. Uvek se tu nađe nešto interesantno iz naše zemlje ili sveta, nešto što me nasmeje, začudi ili nadahne. Možda sam baš zbog toga i primetila jednu pojavu kod ljudi da i ono što bi mogli da isprate sasvim pozitivnom reakcijom zamene nečim sasvim drugim.

Obrni-okreni, ovih dana bih da odletim. Pa, normalno je da onaj ko cvrkuće to ponekad poželi. Danas sam imala da obavim jedan vrlo važan zadatak. Nosila sam na dopumpavanje svoja dva vrlo draga helijumska balona u Balon centar. Dobro su se držali skoro tri meseca.

Ovo je moj putopis iz Zemlje balona.

Gledamo se moja zebica Pipi i ja oči u oči. Ona nervozna, čupava, namrštena. Češe se jednom nožicom koju ja, posebno ovako dalekovida, jedva i da vidim ako nemam naočare. Trese perje. A ja nisam ništa bolja. Ne tresem perje, ali sam džangrizava. U glavi hiljadu misli. Pundravci mi ne daju mira. Ne mogu da sedim na jednom mestu. Posle kraće rasprave, Pipi i ja smo zaključile da je caka u - proleću.

I can’t believe the news today. Oh, I can’t close my eyes and make it go away…Noćas nisam spavala. Pa i onda kada bih počela da padam u san, pred oči su mi izbijale neke mutne, nejasne, u crno obojene slike. Sanjala sam kako pečem palačinke, i kada treba da ih okrenem, one se drže zalepljene za dno, a zatim počinju da crne po ivicama, nagrizanje se širi, dok konačno one ne počnu da gore stravičnom brzinom… A ja samo stojim, posmatram nemoćna ovu scenu i panično pokušavam da sredim situaciju, da uradim nešto, dok se na kraju, užasnuta, ne predam, nikada ne uspevajući da se pomirim sa činjenicom da neke stvari nikada neću uspeti da razumem i da nikada neću moći da utičem na situaciju kako bih pomogla onima kojima bih volela.