Cvrkutanje

‘Ajde sada da mi neko kaže da nikada nije postavio svojima ovo pitanje kada je bio mali. To nekako spada u dečju klasiku. Odgovor nam je svima dobro poznat: da bi porasla trava i cveće, pa i mi, da bi sunce lepše sijalo, da bi se nebo isplakalo i da bi mu tako bilo lakše… Kako rastemo, otkrivamo šta još kiša može. Ja sam malopre došla do još jednog saznanja o moći kiše. Toliko sam srećna što sam to otkrila, da sada sedim, pokisla i mokra do gole kože, pokušavajući da to nekako i sročim.

Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.

Sedeći juče na svojoj terasi i čitajući knjigu, odjednom sam začula tutnjavu sa Save, koja mi je toliko blizu, da bih mogla da je vidim, samo da mi je stan okrenut na tu stranu. Bubnjevi. Je’n dva. Je’n dva. ‘Si ga priključio, aman? A zatim se bojažljivo javila i gitara. I tako poznat glas. Brzo sam se obukla, sela na bicikl i odvozala se do Teatra na Savi. Hrleći ka muzici, sve srećnija, pored reke otkrila sam - Partibrejkerse.

Proleće je stiglo. Napolju sve vrvi od ljudi. Kej je pun. Zelen je i miriše na svežinu i optimizam. A ispod krošnji tek ozelenelog drveća, kao preko noći su nikli novi drveni tamnozeleni hoteli, namenjeni našim malim stalnim turistima koji su se već probudili i ulepšavaju nam ovo doba godine - plavim senicama.

I taman kada sam u Rodiću dobila kupon za jedan sat besplatnog klizanja, koje mi zimi zamenjuje vožnju rolera, lepo vreme je počelo. Prošetala sam pored Save da izvidim situaciju i uslove na terenu, a zatim se vratila kući i iz ormana izvukla svoje ljubimce, svoje tako drage drugarice sa kojima sam doživela nebrojene avanture. Ima sigurno dvanaest godina kako svakog proleća u ovo vreme osećam iste leptiriće u stomaku. Jedva čekam poletanje! Pomoći ću i vama da se spremite za uspešnu sezonu, savetima za kupovinu, vožnju i održavanje.