Tada sam se pitala da li možeš da me čuješ. Ali znala sam da znaš šta ti poručujem. Pričala sam ti kako je napolju divno, kako se Sunce razlilo po vazduhu, po asfaltu, nežno se spustilo na drveće, po travi, po ljudima. Čekaju nas, malena! Sve one vesele družine maslačaka i belih rada, čekaju te da ih dodirneš, da ih pomaziš. Priroda se raduje da čuje tvoj smeh i da udahne tvoj blagi miris, najlepši na svetu. Najdraža moja, vredi boriti se. Život je divan, videćeš. Mama jedva čeka da ti pokaže…

Sećaš li se? Juče smo zajedno ubrale našu prvu belu radu. Sestricu istih onih koje sam prošle godine u ovo vreme kao amajliju nosila na grudima, verujući u čudo. A sada ga držim u naručju. I ispunjavam svoje obećanje.

foto: Ivan Jekić

foto: Ivan Jekić

Ceo ovaj vikend (14.-16. avgust) bio je rezervisan za prvo okupljanje vlasnika i ljubitelja brodića Vario 19, a Pera, vlasnik brodića Dunja nas je pozvao da mu prisustvujemo kao prijateljska, moralna, energetska i brojna podrška. I opet se dokazalo da je svaki povod da se plovi i druži zlata vredan, posebno kada je u to uloženo dosta truda, kreativnosti i ljubavi, što ovome skupu svakako nije nedostajalo.

U ovo vreme Sava je mirna i prostrana i nudi jednu potpuno drugačiju sliku od one koju obično vidimo pred sobom pri spomenu ove reke. U poslednje vreme počela sam da volim ovakva doba dana, tj. ili rano jutro ili noć na reci, jer samo tada možete zaista osetiti njenu čaroliju, opustiti se i uživati u svim novim utiscima koji vas okružuju. Danju je situacija mnogo “dinamičnija”, pa se sve to gubi.

Ako nekada prolazite Dunavskim kejom, sigurno ste primetili da se na mestu susretanja Save i Dunava nalazi jedna velika zeleno-crvena bova, koja i noću treperi plavičastim, pulsirajućim svetlom. Kad god prolazimo ovuda, “obiđemo” i nju, jer nas je jedan kapetan pre dve godine kod nje venčao. Zaljubljeni je znaju kao “srećna bova”, jer legenda kaže da  su veze koje se tu ostvaruju neraskidive.  A na slici gore vidite i dokaz da je bova odlično čuvana.

Prolazeći duž Beljarica i ploveći ka njihovom gornjem špicu, gde nas je čekao Pera, čudila sam se kako je ovo mesto tako malo udaljeno od vrlo urbanog dela Beograda i kako se na tako uskoj razdaljini nalaze takve suprotnosti. Iz bujnog zelenila vire štapovi pecaroša i poneki šatorčić, neki uživaju u jutarnjem kupanju, a neki u jutarnjoj kafici. Mi smo se  zato pridružili Peri na prvom jutarnjem obedu.

A kako ovde vreme brzo prolazi! Nemate ni internet, ni knjige, ni kućne poslove, ni telefone, ni kupovine – a proleti! Nije prošlo ni par sati u osvežavanju i ćeretanju, a na vezu je bilo nekoliko brodova i mnogo ljudi. Dunav možda jeste ogroman i relativno hladan, ali je i poznat po delovima koji su veoma plitki. Iako nisam nameravala da se kupam, nisam odolela vodi koja mi je dolazila do struka i sitnom pesku pod stopalima. Ko kaže da po Dunavu ne može da se trči?

Do kasnog popodneva bili smo najbrojnija grupa u okolini, sa stalnom flotom od oko 4-5 brodića i mnogo gostiju koji su prostizali da bi nas pozdravili, zauzvrat dobijali malo pozitivne energije, a potom odlazili zadovoljni. Društvo je bilo raznovrsno: od pomoćnih čamaca do velikih brodova, preko dva pinča, bilo je i dece i onih koji su to suštinski a zapravo su malo stariji, jedna trudnica, poslovnih ljudi i umetničkih duša… u svakom slučaju, mnogo onih dobre volje. Osećala sam se kao kada sam kao mala sa roditeljima i bratom odlazila na velika i vesela porodična okupljanja sa mnogo dece, događanja i jednom opštom bezbriznošću. Lepo je podsetiti se i probati slično i u ovim godinicama.

Dok sam ležala na gumi, jednoj od onih “igračkica” za sportove na vodi, potpuno neočekivano sačekalo me je pitanje: “Hoćeš da te vučem?” Nego šta, nego hoću! Pa leto i služi da se probaju i dožive nove stvari! Ali nisam mogla ni pretpostaviti kako to čudo tako juri! Zamislite sebe prednjim delom tela tik uz vodu, po kojoj se krećete oko 40 km/h!

Dok idete pravo, prava uživancija, sunce vam blješti u lice, kapljice vode vas prskaju, vi letite, ali na krivini nastaje nevolja, koja potpuno opravdava naziv sport u ovoj aktivnosti. Talasi vas bacaju, lupaju i cimaju i potrebna vam je dobra snaga i koordinacija tela da se zadržite na gumi i da ne upadnete u vodu (ta varijanta se meni pod ovom brzinom činila bolnom). Ali uspela sam – do kraja vožnje sam tvrdoglavo ostala na gumi. Vožnja se završila kada sam rekla da mi je dosta, jer sam imala utisak da su se moji unutrašnji organi pretumbali i zamenili svoja mesta, a gliser kao da se s vremenom sve brže kretao (a verovatno i jeste). Kući sam kao uspomenu na ovu avanturu ponela jednu modricu na butini i upalu mišića ruku. Ali ma kako vam se činilo, opet bih se vozila, jer je osećaj neverovatan. Posebno ako gliserom upravlja vozač formule na vodi (što sam saznala tek posle vožnje!).

Kada se sidra podignu i krene se polako svojim marinama nizvodno, sunce se polako vraća u položaj u koji smo ga dočekali rano jutros. Čini se da je od tada prošlo nekoliko dana, jer je utisaka mnogo i ponovo se dokazuje da Ko rano rani, dve sreće grabi. Ipak, ne bih to radila svakog dana, jer se duple srećice sretnu samo ponekad, ali se zato dugo i pamte.

Još jednom HVALA Peri i Jeleni na predivnom danu. Njihove utiske o ovom događaju možete čitati ovde.

Još pri našim krstarenjima Savom primetila sam da reka nije tako široka, tako tiha i da postoji nešto što naše vidike čini mutnijim i nemirnijim. Obale protiv svoje volje primaju splav kućice, sojenice, ali zašto da ne – i prave, zidane kuće. Put uz reku, rezervisan uglavnom za rekreativnce, do pre par godina nije se mogao videti sa reke od gustog rastinja. Sumorna zimska priroda dovela je do toga da lakše shvatimo upozorenje da je uveliko na putu njeno uništenje.

Odlučila sam da to ispitam i kopnenim putem, te sam iskoristila prethodne lepe dane da se navozam biciklom, spremna na sve ono što me može sačekati u nekada divljem predelu iza novobeogradskih blokova na Savi. Kako su samo moje pretpostavke bile tačne!

Pogled na beskrajni zeleno-crni pačvork od poljana i njiva sada je otežan, jer vam je vidik zatrpan đubretom, natovarenim toliko da biste na prvi pogled pomislili da je ova oblast pretvorena u deponiju. To ipak ne remeti zaljubljene parove, prave ljubitelje prirode, da noću ovde dolaze kolima i okruženi đubretom probaju ljubav, a ostatke svoje strasti u vidu kondoma, maramica i ambalaže od slasnih zalogaja iz Meka ili neke lokalne ćevabdžinice nehajno ostave za sobom. Ne znam da li je to moderno, ali bahato i primitivno svakako jeste. Još mi je manje jasno ko na sve to može da se loži, ali nije ni čudo, na sve strane imamo dokaze koliko je današnje društvo perverzno. Vođenje ljubavi u đubretu, kako tuđem, tako i svom.

Uz reku drveća skoro i da nema, ali umesto njega sada su tu pesak, šoder, kamioni, i naravno, sve to gde-gde začinjeno đubretom. Toliko je ljubitelja divljine, da se ni ubrzanom gradnjom ne može zadovoljiti potražnja za prebivalištima u prirodi. Ali da bi se gradilo, prvo treba iskrčiti. Rezervat prirode se pretvorio u gradilište. Biciklistička staza postade opasna, što zbog rupa nastalih od vrlo aktivnog teškog saobraćaja, što od moćnih automobila koji ovde jure kao na autoputu. Moji roleri više tuda ne mogu da prođu. Dok smo do pre nekoliko godina tu viđali razne živuljke, sada je sve više vrlo nesimpatičnih njuški, sa stavom da su sve ovo oni kupili i da imaju pravo da rade sa time šta požele. Postavlja se pitanje koje se sada više ne tiče samo ekologije, za koju dokazano nemamo nimalo svesti, već i pitanje dobrog ukusa, na koje se odgovor i ne nazire.

Ovaj tekst se ovde ne bi našao da ne pokušavam da pronađem rešenje ovog problema. Ono što mi unosi nemir je to što su snage neravnomerno raspoređene. Moja logika je da uvek za sobom treba da počistim i da ne ostavljam nikakav neprimeren trag. S druge strane, javlja se sumnja da jedan moj propisno bačen papir ne znači ništa ako nakon toga jedan čovek za sobom ostavi čitavu kesu. Jedna biljka koju posadim ne znači mnogo ako u isto vreme motorna testera uništi pedeset stabala da bi se postavili temelje za novu vilu na vodi. Koliko se računa moja briga o životinjama ako je jedan čovek sposoban da za svega jedan dan uništi njihovo stanište, pa i njih osudi na propast? Na kraju krajeva, kako da se izborim za sebe i očuvam svoje zdravlje, kada ne mogu da potvrdim ni svoje osnovno pravo, kada sam u suštini potpuno nezaštićena?

Ovo nikako ne znači da treba da prestanem da se trudim, jer ja to ne radim zbog nekog pisanog morala ili da bih u tuđim očima bila svetica, već je to moja prirodna potreba i zbog takvog ponašanja se lepo osećam. Jednostavno, neću da remetim druge, ali zauzvrat ne smeju oni uništavati mene.

Želim samo parče zemlje gde mogu da predahnem, da ne mislim ni o čemu, da uživam, da mi je lepo, da otkrivam svet drugačiji od onog rastućeg, agresivnog i razdirućeg. Svetinje ne leže samo u hramovima, ali ko još ima sluha za to. Danas je svetinja biti zdrav, svetinja je imati decu, zdravu decu, i svetinja je voditi lep život. Na svakom koraku imamo priliku za to, zašto je propuštati?

Slike svih gore navedenih nakaradnosti neću postavljati, one će biti prosleđene nekim organima, gde im je i mesto. Kada se ode par kilometara dalje, već se može predahnuti, posebno ako krenete ranije, dok naši neimari još spavaju.

Srela sam mačka koji, kako je ribar rekao, “lovi” ribu. Na moje insistiranje je priznao da to čini tako što mu oni daju deo svog ulova. Srela sam i stado ovaca sa malim jagnjićima, koji se jedva drže na nogama, a uši su im u fazi kada su još uvek veće od same glave. Videla sam i senicu. Jedna beba je danas izašla u prvu šetnju po prirodi.

Vidite, dolazi vreme kada će postati nužno da umemo da uživamo u sitnicama.

Prethodnih dana na više mesta mogla sam da čitam i slušam priče o uticaju trenutnog ledenog talasa na nama najvažniju reku, na Dunav. Pera je postavio slike iz svoje marine, a na forumu Na vodi napravili su mini reportažu (I deo, II deo i III deo) o putujućim ledenim blokovima koji prete da zadaju muke vlasnicima marina i brige vlasnicima čamaca.

Na Savi je situacija drugačija. Šetajući kejom, na reci osim jata divljih pataka, gusaka, galebova i pokojeg odlomljenog drveta, ne možete videti ništa što bi ličilo na led. Uz napadao sneg i temperaturu koja se u najboljem slučaju kreće oko -4 stepena, možda predstavlja pravu ludost upustiti se u avanturu zvanu zimska vožnja čamca.

Ipak, kada smo svratili do marine u kojoj naš Dopefish spava, vlasnik marine nas je opasno naložio da probamo da zaplovimo, tvrdeći da su uslovi, i pored svega, vrlo povoljni. Po ko zna koji put pokazalo se da žabu nije teško u vodu naterati, posebno onda kada u nekoga imate puno poverenje. I tako, Ada Ciganlija, koja je bila rezervisana za nas za ovo popodne, morala je nekako da se snađe sama (mada, iz “iskusnih” izvora sam saznala da ni ona danas nije bila usamljena, budući da se masa ljudi uputila ka njoj na šetnju i klizanje). Odmah smo se bacili na posao. Dohvatila sam metlu i očistila sneg sa prilaza do čamca, zatim je sneg leteo i sa cirade i drugih delova čamca. Do sada nikada nisam imala prilike da skinem toliku količinu snega sa našeg Dopefisha, a kada sam uvidela da se ispod njega kriju i komadi leda, shvatila sam da ovo neće biti tako jednostavan posao. Sledeće, i najvažnije, bilo je paljenje motora, koje je imalo sve predispozicije da ne bude tako jednostavno, budući da ovaj naš verni prijatelj ima za poštovanje i persiranje vrednih 33 godina! Elem, Ivan ga je ljubazno zamolio, ja sam mu šarmantno zatreptala okicama, i on je upalio iz treće! Koliko god smo razmišljali da ga u dogledno vreme menjamo, nakon ovoga smo toliko ponosni na njega, da nam to ne pada na pamet. Problem je nastao onda kada smo videli da nemamo dovoljno goriva za vožnju, pa se naš polazak odložio dok se Ivan nije vratio sa pumpe noseći punu kantu goriva…

Takođe, ono na šta nikako nismo navikli jeste užad koja se toliko stvrdnula, da je nismo mogli odvezati. Nakon mnogo cimanja u svim pravcima i kvašenja vodom kako bi ih omekšali, uspeli smo da ih oslobodimo. Došli smo do zaključka da je za ovakvo vreme možda najbolje imati karabinere, metalne alkice privezane za uže, koje se samo jednim potezom zakače za pristan.

Kada smo konačno, sa osmehom na licu i mokrim rukama od pratećih radova, zaplovili, mrak je već počeo da se spušta. Reka je bila savršeno mirna, uopšte nismo imali osećaj da se kreće, već da je zaleđena… Ne! Zaustavljena… Njihali smo se na vodi zajedno sa pticama, koje su, pored naše hondice, jedine narušavale snežnu tišinu koja se širila celim naseljem. Čak su i prepuni splavovi, utopljeni u boje i muziku koje su odavale toplotu, bili nekako tihi i neprimetni. Izmaglica je pritisla reku, ali ona se nije izgubila u njoj, već se njena hladnoća i mirnoća, zajedno sa plavom belinom okolnog drveća pod njom još više isticala.  Svet oko mene bio je usaglašen, ogoljen i čist u svojoj jednostavnosti. A opet je u njemu bilo toliko mistike koja je mamila!

Budući da je već bilo prilično mračno, i da nismo imali potpuni komoditet, sa ove male ture nemamo mnogo slika same vožnje. Međutim, fotoaparat i ne može da uhvati svaki bitan trenutak, jer najbitniji i najbolji trenuci se samo osećaju i pamte. Kao onaj trenutak kada je par velikih, gracioznih roda sa vode ispred nas poletelo i oko našeg broda napravilo veliki krug, odlazeći elegantnim letom u nama nepoznate predele, negde među drveće. Kao što rekoh, ono što beleži ovakve trenutke rođeno je mnogo pre fotoaparata. Rođeno je sa nama. A rode čvrsto držim za reč.

Pristali smo na nama posebnom mestu, o kojem ću pisati nekom drugom prilikom. Domaćini su se iskreno začudili kada su videli svoje goste kako njihovom domu prilaze krajnje neobično – sa terase!

Vreme je bilo fenomenalno – sunčana, kristalna jesen u svim svojim intenzivnim zelenim, crvenim i žutim bojama. Vazduh kao planinski, svež, čist i prohladan. Imali smo svega dva sata da iskoristimo lepo vreme na reci, jer nas je posle toga očekivao porodični ručak, pa smo brzo odvezali užad i krenuli nizvodno. Na Ušću je oko pola 1 uveliko bio počeo ovogodišnji Aeromiting i s vremena na vreme mogli smo da čujemo motore aviona kako nadleću grad. Do Ušća nam je trebalo pola sata lagane vožnje. Ovaj događaj sa reke nismo smeli da propustimo.

Usput smo sreli male Optimiste, grupu jedrilica kojima upravljaju deca. Mnogo su slatki, sa tim svojim malenim jedrilicama, samo malo su veći od jata galebova, kojih je juče bilo u ogromnom broju. Rekla sam sebi da ću jednoga dana našoj deci predložiti da se oprobaju u ovom sportu. Čist vazduh, pozitivan takmičarski duh i plemenitost – to su pojmovi koji mi padnu na pamet kada vidim ove jedrilice. U Beogradu vaše dete može naučiti da jedri u Akadamskom jedriličarskom klubu (AJK).

O jučerašnjem Aeromitingu možete čitati u raznim vestima, a ja potpun izveštaj ne bih ni mogla da vam dam, jer se niti razumem u letelice, niti sam ceo ovaj događaj propratila u potpunosti. Samo znam da je prelep osećaj da kada plovite mironom i čistom savskom vodom vidite Brankov most načičkan ljudima koji, nasuprot uobičajenoj pojavi, svoj pogled bacaju na nebo. Kalemegdan je vrveo od ljudi, kao i suprotna strana kod Ušća. Mislim da na splavovima nije bilo slobodnog mesta. Ipak, bilo mi je drago što smo nekako izdvojeni, što iako u suštini okruženi ljudima, nismo bili u gužvi. Zbog toga smo imali divan pogled na nebo koje se smešilo, srećno što je danas u centru pažnje. A sa njim su popularnost delili i avioni koji su izgledali kao da njima ne upravljaju ljudi od krvi i mesa koji sede u njihovoj unutrašnjosti, već se pokreću daljinskim upravljačem. Budući na izuzetno povoljnom položaju, na trenutke smo imali utisak da stojimo na pisti, kao da su avioni proletali tik iznad naših glava!

Ceo ovaj događaj posmatrali smo sa nama dragim ljudima sa reke, što je ovom danu dalo još jedan poseban pečat. Neke od slika i izveštaj možete videti na blogu našeg druga po reci (a i šire), kod Pere.

Na žalost, nije bilo vremena da odgledamo sve tačke,  jer smo morali da se vraćamo u marinu. Ostatak dana smo proveli sa drugim dragim i bliskim ljudima, u mojoj roditeljskoj kući, jurcajući za mačkom Micom i bebom labradorom, Aresom. Sva sreća da ih imamo, jer  ne znam kako bih inače uspela da ponesem sve ove projice i baklavice koje sam pojela kod mame. Hehehe.

Šta ste vi lepo radili na najlenji dan u nedelji?

Navukla sam svoju dnevnu haljinicu, obukla japanke i krenula po doručak u hipermarket. Kod frižidera, dok sam razmišljala koji mi se voćni jogurt jede, jedna fina ženica, sa naočarima na vrhu nosa, koje očigledno nisu služile ničemu, pitala me je: “Draga, koji je danas datum, nisam sigurna do kada je ovo mleko…?” Ja tu odgovorih kao iz topa, što nije jedna od mojih vrlina: “Osamnaesti”. Na to se ženica obradova i zahvaljujući se, krene polako prema kasi: “Divim se vašoj orijentaciji u vremenu. Ja nikada ne znam koji je datum”. “U stvari, gospođo, ni ja nikada ne znam. Pamtim samo važne datume.” Ženica se samo osmehnula, jer nije bila sigurna na šta tačno mislim. Prolazeći pored nje na svom putu do drugih rafova, šapnula sam joj na uvo, onako komšijski, u prolazu. “Danas se udajem!” Okreće se iznenađeno i u neverici: “Iju! I vi idete u prodavnicu po mleko?! U papučama?!” Osmeh joj se prelio preko lica, baš smo joj ulepšali subotnje pokislo prepodne. “Znate… to što se udajem ne znači da moram da budem gladna… Venčaćemo se u sedam uveče. Do tada moram da živim kao devojka, ne kao mlada.” Zavladalo je opšte oduševljenje. Žene su počele da se okupljaju, muškarci su se zadovoljno smeškali, a svima su oči nostalgično zasvetlucale. Smešno mi je kada pomislim da i ja sada imam taj izraz lica kada čujem da će se neko venčati. Ovaj svet se ipak okreće. I vrti u krug.

Sve stvari u životu, a posebno one velike i važne, na kraju ne ispadnu onako kako ste ih zamišljali. U tome ima mnogo prednosti, samo ukoliko ne očekujete previše ni od sebe ni od drugih. Vreme je vrtoglavo projurilo. Za kompletno spremanje mi je trebalo više od isplaniranih dva sata. Drugarica koja je trebalo da mi sredi kosu se izgubila u našem bloku, pa sam išla da je tražim. Da li bi mi tek tada neko poverovao da se za par sati udajem, da me je video kako u tunici, mokroj kosi i bosa trčim oko zgrade? Moja kosa je i sada bila lenja. Sat vremena feniranja, a posle 15 minuta je bila potpuno ista kao da sam izašla na terasu i sušila je na vetru. Baš nju briga što sam ja zamišljala drugačiju frizuru. Nisam stigla da iscrtam našu limuzinu Ladu Nivu, kojom smo veselo skakutali do keja. Kumu su na putu hitno trebale cigarete, jer božemoj, na reci nema gde da kupi cigarete, a kako on drugačije da izdrži svo to vreme?! Puna stanica ljudi, ja picnuta i sva u belom sedim u kolima, a mi nepropisno stajemo na sred te stanice i mladoženja istrčava da kupi kumu cigarete na trafici. Ja se zadovoljno kezim, ponosna što sam mlada. Na kraju, suprotno našoj nameri, na sopstveno venčanje stižemo poslednji, spremni da se ukrcamo na brod. Svi kažu kako smo to lepo smislili, a mi se vragolasto smeškamo, jer je prvobitan plan bio da dođemo prvi i dočekamo goste. Nije išlo sve po planu. Nisam sve ovako zamišljala. Ali je ispalo super!

Mnogo je prijatan osećaj kada istrajete u svojim zamislima i kada posle truda, razmišljanja i rada na kraju vidite plodove svojih težnji. Brodić je bio ukrašen kao bombonica i u skladu sa rekom, sve je bilo u pistaći zelenoj i beloj boji i cveća je bilo na sve strane. Očigledno sam se obratila pravim ljudima za dekoraciju.  U pitanju je agencija Samo kaži DA, odnosno Mond Plan, a za vas mogu da urade bilo šta što se tiče vašeg venčanja. Da ne spominjem koliko je lepo raditi i ćaskati sa njima, s obzirom da tu rade uglavnom devojke, tj. mladi sa kojima se možete sve dogovoriti. Na brodu ljudi taman toliko da ne budemo izgubljeni, četrdesetak njih. A ono što je nama bilo najbitnije, to su sve bila nama draga lica, sa kojima možemo da se radujemo, smejemo, igramo i uživamo, oni koji su zaslužili da ovaj dan podele sa nama. Švedski sto je bio krcat, taman toliko da bude sve bogato, a da akcenat ne bude na krkanju. Treba sve da se radi u skladu sa datim okolnostima. Reka stvarno nije mesto za prežderavanje. Posebno ne leti. Jahting klub Kej je idealan zbog odlične organizacije, prijatne posade i posluge i odličnog kuvara. Oni sve rade srcem i tada samo možete da se prepustite profesionalcima.

A što se muzike tiče… Ako slušate radio Beograd 202, poznat kao Dvestadvojka, sigurno ste petkom i subotom imali prilike da budete uz Zlatne godine ili Decu dvadesetog veka, emisije koje neguju stari rok zvuk. Eto, pošto je to ono što mi volimo, a istovremeno je to muzika prigodna za ovu priliku i svačije uši (ukoliko se te uši imalo potrude), pozvali smo Bobana Obradovića, čoveka izuzetne energije i cvrkutavog glasa, da bude naš DJ. “Kako ću ja to? Ja to nikada nisam radio i navikao sam da budem skriven, da se samo moj glas čuje?” Međutim, odlično se snašao. Nedeljama pre venčanja smo se nalazili da bismo u kolima na CD-ima preslušavali stare rok stvari i kako bi on nekako prokljuvio naš muzički ukus. Naravno, gde je muzika tu je i opuštenost i zabava. Pričali smo o nekim drugim zanimljivim venčanjima, o nekim vrednim a skrivenim ljudima, o starom Beogradu… putovali smo u neko drugačije vreme, kome je on bio svedok, a o kojem smo mi imali samo nejasnu sliku. Sa njim smo prošlost mogli i da osetimo. A muzika je, pored samog krstarenja beogradskim rekama, bila jedna od ključnih elemenata za uspešno slavlje.

Venčali smo se na Ušću. Vazduh je bio čist i osvežen od one kiše koja je celu noć padala i tako mi zadavala brige. Sunce nam je blještalo u oči i sve je izgledalo nekako nestvarno. I opet ona priča o očekivanjima… Razmišljala sam kako će to izgledati, o čemu ću razmišljati i kako će se drugi ponašati. Pošto sada prepričavam kako je sve to izgledalo, verujte mi da nemam pojma šta sam u trenutku venčanja radila i kako sam se osećala. Bila sam u transu. Na slikama se vidi kako sam opalila kez koji nisam uopšte skidala i bila kao opijena. Rekla sam Da i Ivan je rekao Da i sećam se da smo se ljubakali kao mala deca, dok nas je matičarka opominjala da još nije vreme da se ljubimo, još nismo venčani jer nismo potpisali neke papire, nismo ni burme stavili. Rekla sam joj da ne znam kako ide procedura, prvi put se udajem i lepo mi je, a ljudi su se smejali. Na kraju krajeva, neka me još malo izljubi kao devojku, jer za koji trenutak biću mu žena. Sve je brzo prošlo. I prebrzo. Kada sam posle kako se meni činilo par trenutaka sela za onaj lepršavi sto kao iz časopisa, već smo uveliko plovili, bili smo islikani i izljubljeni, čuli smo mnogo čestitki, onaj sjajan prsten koji smo tamo pažljivo birali bio mi je na prstu, matičarka mi je gurnula jednu nežnoljubičastu fasciklu u ruke, i kada je videla moje lice u obliku upitnika, samo mi je kroz osmeh rekla: “To je vaš venčani list! Dobro ga čuvajte.”

A ja sam i dalje u rukama čvrsto držala svoj bidermajer. Doneo mi ga je kum iz Novog Sada i i dalje sa punom sigurnošću tvrdim da je to najlepši bidejrmajer na svetu. Obratila sam se pravoj osobi, koja ima stila i ukusa za sve, a posebno za cveće. Nisam htela da se rastanem od bidermajera, pa držim ga samo oko tri sata, nisam ga lepo ni pogledala! “Hajde, baci ga!”, čujem glas naše stroge matičarke, koja mi se u ovom trenutku učinila kao big momma. “Znate, ne bih… mnogo je lep i…” “More, moraš da ga baciš kada ti kažem!” Eto, ja se udadoh, a i dalje sam kao dete i moram da slušam zapovesti starijih. Bacih ga. Posle toga sam danima išla kod drugarice koja ga je uhvatila da ga gledam i divim se njegovoj lepoti. Dok se nije potpuno osušio i izgubio svoj miris. Sada ga gledam na slikama. Najlepši bidermajer na svetu!

Igrali smo celo veče. Gosti su rekli da nikada nisu videli tako vesele i razigrane mladence. Mladi su videli da sve može da izgleda i drugčije od onoga što su navikli da vide na svadbama, a stariji su bili zadovoljni jer smo ih vratili u njihove studentske dane. Svi su igrali, a bilo je brodića koji su nas pratili. Primili smo u naše društvo sve one sa dobrom voljom i raspoloženjem. Brod je plovio Dunavom i Savom, a svečanoj atmosferi je kasnije doprineo i blještavo osvetljen grad, grad koji je najlepši sa reka i koji je leti ispunjen pozitivnom energijom koja se naprasno slije sa kopna na vodu.

Matičarka nas je upisala u knjigu venčanih. Zavedeni smo, registrovali se ili kako već. Ono što mi je najbitnije i što se možda nekima meri venčanjem u crkvi, mi smo obavili kod tzv. srećne bove na Ušću, na pravom ušću Save u Dunav, simboličnom mestu gde se sreću mnoge vode Evrope. Venčao nas je kapetan broda kojim smo krstarili, što je stari običaj. Kapetan sasvim punovažno može da vas venča i njegova reč se poštuje kao reč bilo kog lica sa istom funkcijom.

Reka nas je još pre deset godina spojila, jer smo se na njoj upoznali. Do srećne bove nismo drugačije mogli da dođemo, već ovako. Tu nas je i zvanično spojio kapetan, ali ono što je najbitnije, reka je to zapamtila. I koliko trajemo i mi i vreme, ja sam veliki deo svog srca utisnula tamo, na mestu gde se spajaju večni rečni tokovi. Neke stvari su neuništive, a one se ne vide.

I za kraj… vatromet.

Svima od srca želim ispunjeno srce i čiste misli kako bi uspeli da odvoje nebitno od onog bitnog. To najiskrenije želim i sebi, a imam još dosta toga na tu temu da naučim. Važan dan je onaj dan koji vi izaberete i on zaista treba da bude poseban. Ljudima nikada nećete dovoljno ugoditi, a dokazano je da su svi srećni onda kada ste i vi sami srećni. Pre ili kasnije to izađe na videlo.

A evo ko nam je još ulepšao i olakšao venčanje:

Burme: Zlatara Andrejević

Torta: Mali princ (Na slici možete videti našu tortu, koju sam ja prvo nacrtala, da bi je oni za nas izmodelovali. Mogu vam ispuniti svaku želju!)

Pozivnice: Wicards (Žao mi je što su sada izbacili katalog, nadam se da je to privremeno. Kod njih sam videla najneobičnije i najneformalnije pozivnice. Naša je bila u duhu venčanja – nasmejani kuleri mlada i mladoženja koji jure na drvenom čamcu dok ih konzverve prate. Vidite je na početku teksta.)

I, ko je sledeći?

Ploveći ove sezone Savom, redovno prolazimo pored Ade Međice, jednog neobičnog i vrlo tajanstvenog ostrvceta koje se smestilo između novobeogradskog bloka 44 i Ade Ciganlije. Iako je praktično priklješteno između dva popularna i takoreći urbana beogradska centra, ovo mestašce vodi jedan sasvim drugačiji život, koji kao da ne pripada ovom vremenu, a ni prostoru. Još odavno sam slušala priče o ljudima koji na njemu žive i uopšte o životu koji se tamo vodi. I sama sam imala prilike da ga upoznam sa reke, prolazeći pored splavova koji su o njega okačeni i proučavajući one koji tu dolaze. A onda sam poželela i da kročim na ovo neobično mesto.

Ada Međica je dugačka svega nešto više od jednog kilometra, a u svom najširem delu ima “čitavih” sto šezdeset metara. Jedini način da dođete do njega jeste čamcem. Svojim ne možete, osim ukoliko nemate poznanika na ostrvu koji bi mogao da vam ga pričuva, ali zato postoji redovan prevoz od bloka 44 koji ide na svakih petnaestak minuta, a povratna karta košta pedeset dinara. Vožnja traje nešto više od tri minuta. Da saobraćaj u tom delu nije toliko gust i da Sava nije reka, ovu razdaljinu biste mogli lako i preplivati.

Kada izađete iz čamca i nogama dodirnete kopno, prvo što vam upada u oči je zelenilo. Celo ostrvo je obraslo drvećem i drugim rastinjem i na prvi pogled vam se čini da na njemu nema ničega osim biljaka. Međutim, budući da ga naseljavaju uglavnom ljubitelji prirode, u najvećoj meri se vodi računa da se ta priroda ne narušava. U prilog tome ide i postojanje nečeg tipa udruženja stanara, koji zajedno rade na tome da sačuvaju lepotu ostrva i trude se da očuvaju izuzetni mir koji na njemu vlada. Dok šetate uzanom stazicom koja postoji po obodu celog ostrva, istovremeno dok se divite pitomoj divljini koja vas okružuje, čudite se kako je moguće da je na samo par stotina metara od vas jedan moderan, urban, brz i u svakom smislu bučan grad.

Jutarnja šetnjica u hladu šume mi je baš prijala. Na svakom koraku sam mogla da vidim po neku kućicu, a ono što im je svima bilo zajedničko jeste da su pune cveća i uređene sa ukusom. Svaka kućuca predstavlja priču za sebe i, makar što se mene tiče, sve su neiscrpan izvor inspiracije. Neki ljudi baš umeju da ulepšaju sebi i drugima život, a ja sam odlučila da učim od njih.

Krenula sam na gornji špic Ade, gde je jedna nazovi plažica na kojoj se prepliću trava, kamenčići i drveće. Pored toga što se tu možete kupati, ovo je idealno mesto da ponesete neku knjigu ili časopis za čitanje, jer vas  tu ništa ne može ometati. Tu sam, kao i uvek, upoznala jednu finu staru damu, koja je odmah našla za shodno da mi svoju veliku pseću glavu stavi u krilo u potrazi za maženjem. Naravno, pored prijatelja, za kasnije sam dobila vernog pratioca u šetnji po ostrvu.

Čak se i Međica promenila za poslednjih nekoliko godina. Kada smo pre oko sedam godina bili na njoj, tu se pored lepo uređenih kućica i baštica moglo naći i dosta onih oronulih, starih i neupotrebljivih. Međutim, sada takvih mesta skoro i da nema. A i kada se nađe nešto slično, daje poseban šmek mestu. U jednom delu, duboko u šumi (koliko je to ovde moguće), naišla sam na sojenicu koju je vreme ne pregazilo, već ulepšalo. Sve je bilo tu – stara letnja bašta sa sve stolicom od belog kovanog gvožđa kojoj se naslon odavno pohabao, crveni, rđom nagriženi bokal za umivanje, sa sve umivaonikom i ogledalom nepravilnog oblika, ali kao šlag na tortu, pored izlomljenog drvenog stepeništa koje je nekada vodilo na trem gde su se ispredale fantastične priče, stajala je napuštena kućica za pse, Sofronijeva kućica, psa koji je nekada ovde šuškao među lišćem. Sada je celo ovo malo imanje obraslo u zelenilo, a nekom režiseru bi odlično moglo poslužiti. Naravno, ako bi ovo mesto bilo dobrodošlo za njega.

Pored toga što je unutrašnjost ostrva ispunjena sojenicama, kućicama koje su postavljene visoko na stubovima, kako bi bile zaštićene od velikih poplava, po rubu ostrva su zakačeni splavovi. Prednost i jednih i drugih su bašte, koje su ovde bogato uređene. Pored raznobojnih cvetnih aranžmana u drvetu i malih letnjih trpezarija pod otvorenim nebom, ovde možete naleteti i na različite vrste umetničkih skulptura rađenih u prirodnom materijalu – drvetu. S obzirom i da je  ovo mesto neobičnih i drugačijih ljudi, neretko se održavaju i umetničke kolonije. Prošle nedelje kada sam bila tu, bila je otvorena slikarska galerija.

Postoje i oni novi, moderni, skupi splavovi i kućice, koje se prilično ističu svojom pompeznošću. Međutim, dobra strana je što se čak i oni koji u njih svraćaju trude da okolinu čuvaju u što boljem redu i da nastave tradiciju ozelenjavanja.

A pored ljudi, ovde ima i drugih stanovnika. Na prvom mestu, od najvidljivijih i najbučnijih, tu su psi, kao stalni čovekovi pratioci. Meni su zanimljivije divlje patke, kojih ima na svakom koraku i koje koriste priliku kada neki domaćin nije kod kuće da odmore i da se nauživaju na njegovom splavu. Naravno, sa sobom uvek vuku svoje bezbrojno malo potomstvo. A pošto mačaka ovde nema, miševi stvarno kolo vode. Malo-malo, pa vam neki pretrči preko puta.

Volela bih da jednom i noću dođemo ovde. To je sigurno poseban doživljaj, jer ovde nema struje. Uveče se pale baklje, svećice ili fenjeri. Uz onu tišinu i večernju atmosferu, to mora da je nešto stvarno posebno. Jedina mana je što je to doba samo za najupornije, jer treba pronaći način da u to vreme ovde dođete.

Cela prošla nedelja je za mene kao jedan lep san. Divno je ponovo se tako osetiti. Toliko lepih dešavanja i utisaka, da još sve ne uspevam da ih saberem. Mislim da se zbog toga ponovo nešto u meni pomerilo, ponovo sam se osetila živom i srećnom.

Ovaj tekst će biti samo jedan rezime i pokušaj organizovanja utisaka. Ipak, sve te šale, smeh, doživljaj prirode i vode, ne može stati na ovako maleni prostor.

Iako je svih ovih dana vreme bilo vedro bez oblačka, a sunce je pržilo svom silinom, petak poslepodne nije previše obećavao. Nebo se namrčilo, vetar je duvao i svi znaci su govorili da će biti nevremena. E, to je bio trenutak kada smo sve stvari popakovali u našu malu barku, odvezali užad i ubacili motor u brzinu. Što se mene tiče, vreme me i nije previše brinulo. Osećala sam se nekako sigurno i jedva sam čekala ovako nešto.

Uputili smo se ka Beljaricama, dva ostrvca nadomak Zemuna, gde je bilo planirano da provedemo noć. Ubrzo nakon što smo pramcem kročili u Dunav, palo je prvo kupanje. Dunav je bio toliko brz, da sam doslovno plivala u mestu. Ali imala sam i sigurnosnu opremu – uže za koje sam se držala. Nakon kratkog osveženja uputili smo se prema svom boravištu za ovu noć. Pošto nikada tamo nismo bili, a vreme je postajalo sve gore i mrak se ubrzano spuštao, naše kolege su nam preko moderne tehnologije pružale svu pomoć u navigaciji. Konačno samo stigli u sigurnu luku. Što se mene tiče, sada može celo nebo da se sruči preko nas. U ovo vreme i po ovakvom nevremenu tamo nije bilo žive duše, iako je ovo mesto postalo popularno za izlete i kupanje, za one koji do tamo mogu doći, naravno. Svi smo prešli na veliki brod, našu zvezdu vodilju Elpidu i tamo proveli ostatak večeri.

Sada mi je smešno kada se setim koliko sam časopisa za razonodu ponela, da ne pričam o knjizi i muzici. Međutim, ništa od toga nisam ni pipnula. Na reci vreme brzo prolazi, a ne može se tačno reći na šta ono ide. Na odmor, zabavu i druženje, rekla bih, iako to može zvučati isuviše jednobojno i kao puka fraza. Ali zaista je tako. U ovakvim prilikama vreme staje, poremeti se vaš ustaljeni ritam, za koji se posle nekog vremena ispostavi da je prenapet i isforsiran, i postajete ne neko drugi, već vi sami. Pričali smo na tu temu i složno došli do zaključka da reka čoveka smiruje, kao što je i njena voda mirna, a opet se kreće, samo svojim prirodnim ritmom.

Veče smo proveli u ćaskanju, smejanju, pričama i piću. Želela sam vodu, a dobila rakiju. Tako vam je to kada ne pristanete na vino. Još jedan dokaz da se skromnost ne isplati uvek. Zbog svega ovoga sam se uspavala kao beba, iako naš čamac još uvek ne ispunjava sve neophodne uslove za udobno spavanje. Međutim, alternativa uvek postoji i nekako smo uspeli da nađemo pravo rešenje. Po krovu dobuje kiša, prohladno je i lelujavo. Spavala sam snom pravednika, a Ivan je lepo zahrkao, sa sve osmehom na licu.

Probudila sam se u 5 sati ujutru, onda kada se kroz gusto drveće probilo sunce. A zajedno sa suncem bude se i ptice. Čitava graja. Kao što od podneva u gradu sve vrvi od ljudi, tako je u ovo vreme u prirodi špic što se tiče ptica i ostale životarije. Sve je tako glasno, bučno, a opet tako živo i veselo. Nisam naučila kako se sve te ptice zovu, ali sam upoznala jednu vrlo zanimljivu, a to je kormoran. Jedan crni mangup koji roni toliko dugo da ga i zaboravite ili ga potom vidite na nekom sasvim drugom mestu. Posle sam od našeg Dragana saznala da to čudo jede oko kilo ribe dnevno i da je zbog toga u večnoj zavadi sa ribarima. Krade im posao.

Naš motor nam je još jednom dao do znanja da mu je vreme za penziju. Nije hteo da upali, tako da se na kraju kod nas okupilo gotovo celo društvance. Ubrzo se začuo dobro poznati zvuk brujanja, pa smo shvatili da je motor, u stvari, želeo da skrene malo pažnje na sebe. Ipak, skupljamo pare za novi, ali to neće ići sasvim lako jer smo se za ovaj i vezali, što je dodatna otežavajuća okolnost.

Ostatak ekipe je stigao i krenuli smo Dunavom. On uglavnom nije tako strašan kao što ga mnogi doživljavaju. Ukoliko pratite i poštujete prirodu, neće biti problema. Uvek je tako. Obale Dunava su bujne, zelene, a desna obala (strane se određuju nizvodno!) je kao nožem odsečena, visoka i zemljana. Sa te strane se nižu gradići, kao Novi Banovci na primer, u kojima se ističe gradska crkvica poput tornja. Leva obala je nekako divljija, obrasla u nisko rastinje, a s vremena na vreme naletite na stada ovaca, prasiće ili krave, koje se tu i najedu i napiju. Imate utisak da više niste u zemlji Srbiji, već kao da ste uleteli u neku emisiju na Nacionalnoj geografiji ili Eksploreru. Lepo je videti svoju zemlju iz ovog ugla.

Sunce je baš upeklo, i taman kada sam osetila da bi mi jedan predah dobrodošao, naišli smo na nešto zaniljivo. Pošto je naša pasarica u celoj grupi bila najsporija, iz daljine smo mogli da vidimo druge kako šetkaju pored svojih plovila. Pomislili smo da je u pitanju optička varka ili da stoje na nekom pontonu. Međutim, prevarii smo se. Došli smo do Belegiške ade, popularnog i vrlo zanimljivog spruda na Dunavu. Nakon što nasučete čamac na pesak, možete stotinama metara šetati čistom Dunavskom vodom a da vam voda ne pređe iznad članaka. Muški su poneli svoje neizbežne konzerve piva i uputili se u kratku šenju rekom, a ostali su fotografisali, osvežavali se u dubljim delovima ili koristili priliku da spolja operu svoje brodove. Imali smo sreće da budemo sami na ovom takoreći ostrvu, pa smo neometano mogli da uživamo. Ovo je mesto gde se osećate kao na pustom ostrvu. Jedva čekam da ponovo odemo tamo.

Tužni što moramo da napustimo ovaj raj, nastavili smo ka Tisi. Ja sam se prebacila na gliser, jer koristim gostoljubivost rečnih ljudi da zadovoljim svoju ljubav prema razgledanju i isprobavanju čamaca. Svako ima svoje slabosti. Dunav nas je mnogo usporavao, jer smo išli uzvodno, a on je jurišao u suprotnom smeru, tako da smo u Tisu uplovili nekoliko sati kasnije.

Prvi put sam bila na Tisi. Ona je mirnija, uža i tiša od Dunava, dosta podseća na Savu, a zelena je toliko da vas oči zabole. Kao da ste sa Dunava ušli u neki sporedni kanal, obavijen mističnošću. Mogu misliti kako ista izgleda noću! Na desetom kilometru od ušća ušli smo u Titel, gradić u južnobačkom okrugu. Kao i svaki gradić u Vojvodini, vodi svoj neki usporeni život i odsečen je od ostatka sveta. Ljudi iz Beograda su za njih iz inostranstva. To je onaj tužniji deo priče. Ipak, gradić ima neku svoju dušu, a ono najlepše što ima jesu – rode. Na odžaku gradskog hotela, na očigled svih, rode su izlegle svoje potomstvo i marljivo brinu o njemu. Dirljiva scena, koju nažalost nismo preciznije uspeli da uhvatimo, jer smo teleobjektiv zaboravili na čamcu. U poslednje vreme sam mnogo počela da volim ptice.

Pošto u restoranu nisu mogli da nas usluže, jer se održavala neka svetkovina, a u piceriji nisu mogli da nam prodaju pice, jer nisu imali u šta da ih upakuju, orobili smo jednu pekaricu. Otišli smo na barke, ukotvili se u blizini gradića, na jedom ostrvcetu i tu spremili večeru. Toliko smo se smejali da je reka odzvanjala. Nakon zajedničke borbe sa komarcima uz pomoć smrdilica, autana i ostalih sredstava, svi smo se slatko uspavali. Već navikli na skučeno spavanje, sada je bilo mnogo lakše i prijatnije.

Posle pravog kamperskog doručka na ostrvcu za koje smo bili vezani, lagano smo krenuli nazad na Dunav. Destinacija je sada bila Stari Slankamen, tačnije, restoran na vodi Plava laguna. Predivan pogled, mnogo biljaka i odlična riblja čorba je ono po čemu smo upamtili ovaj lep lokal. Sada je put bio mnogo brži, pa smo mogli sebi da priuštimo da nekoliko puta stanemo i iskupamo se. Takođe, grupno smo privezali brodove, šetkali se po njima, a neki su stigli i da dremnu. Sve su svemu, druženje je bilo odlično, pa je i put bio lagodan i brz. Kada smo se približili Beogradu, tj. Zemunu, već me je uhvatila nostalgija. U trenutku sam poželela da i dalje ostanem na brodu, nije mi se vraćalo u obaveze i u onaj dosadni ustaljeni, bespotrebno ubrzani ritam koji ti najčešće nabijaju drugi. Omilela mi se reka i smeh.

Ipak, kući smo se vratili zadovoljni i srećni što smo tu, što nas naša barka čeka u marini i što smo upoznali jako dobre ljude. Probili smo led da krenemo na prvu dužu turu i shvatili da nam to i te kako pasuje. Sada uživamo u utiscima i u planiranju novih pohoda.

Još izveštaja, slika i utisaka možete videti na forumu Na vodi.

Već pravimo skice, preračunavamo se i informišemo o putu Dunavom, do Đerdapa i na drugu stranu, do Novog Sada, kao i Tisom po Vojvodini. Za pravi odmor vam ništa drugo nije potrebno do plovidbe rekama, otkrivanja novih predela, a i pronalaženje nečeg novog u starim, jer sa reke sve drugačije izgleda. Zatim, sidrenje da se osvežimo i iskupamo, stajanje usput na rečnu klopu na neki od restorana na vodi i spavanje pod vedrim nebom na čamcu ili u šatoru na kopnu. Jedva čekam. Naravno, nameravam da pišem mali putopis, jer usput ima svašta da se vidi i doživi. Interesantno, osvežavajuće i povoljno putešestvije.

A sređivanje prozora u kabini je još jedan dokaz da ono čime niste uspeli da se bavite a voleli biste, isplivava na nekom drugom mestu. Kao nesuđeni dizajner enterijera imala sam priliku da osmislim ulepšavanje oboda naših novih prozora. Da bi sve bilo u rečnom duhu, izabrala sam kanape, koje smo isprepletali i pažljivo ih zalepili silikonom. Efekat možete videti na sličicama.

A kao prozore smo uzeli Galenikin klirit, koji je vrsta livenog akrila, vrlo je lagan, a prave ga u neverovatnim bojama. Sada nam zavesice nisu potrebne, u kabini je uvek hlad, a spolja niko ne može da vidi šta se u kabini dešava, dok vi vidite sve! Šta reći, pravi voajerski prozori. Uživanje je uveliko počelo, a juče smo otvorili sezonu kupanja. Vredelo je!