Iako bi idealno rešenje bilo da konačno neko lansira na tržište valjani uređaj za teleportaciju, za sada nam preostaje da se na mnogo realnije načine dovijamo da dođemo do sopstvenog rešenja kako bismo dospeli do željenog mesta. U tom smislu, ja sve češće posežem za biciklom.

Kad god sam putovala kroz Srbiju, uvek su mi se dopadali gradići u kojima ljudi voze bicikle, koristeći ih kao osnovno prevozno sredstvo. Od većih gradova čini se da se Novi Sad odlično uklapa u koncepciju biciklističkog grada, budući da je dovoljno velik da bi bicikl bio potreban, i dovoljno mali da se istim grad lako pređe, a splet staza namenjenih biciklistima to i omogućavaju. Srećom, i Beograd je mladunac u sličnom pokušaju.

Naime, do pre dve godine u Beogradu je sigurna vožnja bicikla bila moguća samo na savskom i dunavskom keju, Adi Ciganliji, Košutnjaku i sličnim rekreativnim centrima na otvorenom, gde ste mogli da se upustite u vožnju sa preprekama, budući da nije bilo jasne granice između biciklista i pešaka, džogera, kolica sa bebama i ostalih korisnika prirode i svežeg vazduha. Vožnja je tako mogla biti uživanje jedino rano ujutro ili uveče, ali i tada se svodila samo na jedno – na puku rekreaciju.

Izgradnja spleta biciklističkih staza kroz jedan deo grada pružila nam je još jednu mogućnost – da nam bicikl postane prevozno sredstvo. U prednosti ovoga mogla sam da se uverim kada je pre par meseci kod nas gostovao čika Bajden. Haos na stanicama. Autobusa nigde. Kolima zabranjen prolaz. Nervoza. Ja hitno moram do fakulteta. Moram da budem u gradu i tačka, ali nevolja je što do fakulteta ima sedam kilometara koje ipak nije tako jednostavno prepešačiti. Setih se reči jednog svog profesora koji je jednom rekao kako ne treba da budemo uvek dostupni, a posebno ne za nepredviđene, loše situacije koji nam drugi nameću. I tako je sve počelo. Za pola sata bila sam na fakultetu, i to nasmejana, što tog dana nije bilo lako videti među vrednim svetom.

Prednosti vožnje bicikla gradom su brojne: sami raspolažete svojim vremenom, ni sa kim se ne gurate i nikoga ne čekate, ne plaćate kartu za autobus, ne tražite slobodno mesto za parking i ne plaćate isti, rekreirate se čuvajući i unapređujući svoje zdravlje, ne plaćate gorivo, čuvate životnu sredinu, možete da svratite na mesta na koja vam na pamet ne bi palo inače da svratite, gledate svet iz druge perspektive… U stvari, za sada ne mogu da zaključim ovaj spisak, jer svakim danom otkrivam još ponešto. Čitav jedan novi svet mi se otvorio, a ja iz dana u dan sa zadovoljstvom istražujem njegove mogućnosti.

Ipak, do sada sam mogla da primetim i neke mane, koje opet ne mogu da se mere sa prednostima, ali mogu da vam otežavaju stvari. Problem najviše leži u parkiranju bicikla, tj. pronalaženju adekvatnog mesta na kojem biste ga mogli ostaviti, sa sigurnošću da ćete ga zateći tu celog kada se vratite.  Niti jedna brava, katanac ili lanac koji ovde možete kupiti neće biti dovoljno sigurni. Svi ti odbrambeni mehanizmi služe više kao psihološka barijera, da pošteni ljudi ostanu pošteni. Drugi problem je što ste za bicikl ograničeni vremenom, jer ga na našem podneblju praktično možete voziti svega sedam do osam meseci godišnje, ako vas vremenske prilike posluže. Treći problem je generalno nepostojanje kulture vožnje bicikla kod nas, što se ogleda u tome što vas vozači kola neretko ne primećuju, pešaci se ne osvrću na vas, a mnogi javni i privatni objekti uopšte nisu uzeli u obzir da će neko poželeti do njih da dođe upravo biciklom, te nisu obezbedili mesto za ostavljanje istog, iako su s druge strane predvideli ogroman prostor za parkiranje vozila. U tom slučaju, vi tu onda nemate šta da tražite.  Još jedan dokaz koliko sitnice mnogo znače. Ipak, mislim da se i tu stvari polako menjaju i da će se s vremenom stvoriti mnogo bolji uslovi za sigurnu i udobnu vožnju. Beograd definitivno postaje biciklistički grad, a ako mi ne verujete, spustite se do Brankovog mosta i bacite pogled na njegove staze.

A kao šlag na tortu, koji je zasladio ovu moju novu letnju ljubav, nedavno je u izdanju Geopoetike izašla knjiga Dejvida Birna, Biciklistički dnevnici. Putopis sa bicikla – ima li trenutno za mene veće poslastice? Da vas malo zagolicam:

S obzirom na tu tačku posmatranja – kada čovek ide brže nego peške, sporije od voza i često je pomalo uzdignutiji od ljudi koji hodaju – razvilo mi se nešto što sam nazvao moj panoramski prozor… Voziti bicikl kroz sve to nalikuje krstarenju kolektivnim nervnim putevima nekog ogromnog globalnog uma. To i jeste put kroz kolektivnu psihu jedne kompaktne grupe ljudi. Čudesno putovanje, ali bez otrcanih specijalnih efekata. Čovek može da oseti taj zajednički mozak – srećan, okrutan, sklon prevari ili plemenit – na delu i u igri. Beskrajne varijacije poznatih tema ponavljaju se i ponovo se pojavljuju: pobedonosne ili melanholične, pune nade ili rezignirane, ove promene stalno se odvijaju i umnožavaju…

Vidimo se na stazi!

Već danima imamo priliku da gledamo kako se razbuktava Beogradska Univerzijada. Pošto  se  ona Ivanu i meni održava praktično ispred nosa, koristimo svaku priliku da se nađemo u blizini (mada ona i sama stiže do nas), jer je pozitivna energija nešto što je njeno glavno obeležje. Treba to upijati, s obzirom da je to nešto što se ne može videti i doživeti svaki dan. Stvarno me neke pojave teraju da zauvek pobijem u sebi u delić ideje da sve gluposti ovog sveta mogu prevladati ono što teži nekim višim, samim tim i lepšim ciljevima.

A i centar grada sada je posebno postao mesto na kome je zanimljivo boraviti. Lepo je videti strance kojima je ovde prijatno, pa i više od toga. Belef je počeo, a ove godine njegova glavna deviza je umetnost koja dolazi ljudima, umesto da oni idu njoj, u šta se i sami možete uveriti na svakom koraku. Tako sam se oduševila postavkom terakote u raznim varijantama, koja se praktično stopila sa ulicom i dala joj jedan novi, neobičan izgled. Pogledajte program manifestacije i iznenadićete se kako lako možete postati njen deo i tako sebi obogatiti dan.

I ono poslednje, ali ne i najnebitnije. U Grafičkom kolektivu u toku je jedna vrlo neobična izložba Gordane Popović Vasić, koja i te kako ima veze sa svima nama. Reč je o razvoju grafičkog dizajna u Srbiji od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, tj. prvi njegovi počeci kod nas. I kao svaki istorijski pregledi, ovo jeste svojevrstan put u prošlost, ali onu prošlost koja je nama bliska i koja nam budi sećanja na detinjstvo. Vredi je pogledati, jer kao i svako ovakvo podsećanje, proradi onaj prijatan osećaj rasterećenosti i bezbrižnosti.

Izložba nosi naziv Između oduševljenja i straha i traje do 18. jula. Dok vam u pozadini ide muzika mladosti naših roditelja, kao i projekcija raznih tadašnjih dostignuća iz ove oblasti, možete videti plakate za izložbe, filmove i predstave, razne logoe, dizajn ploča, knjiga, časopisa i dnevnih novina, pa i poštanskih marki. Danas sve ovo izgleda vrlo naivno, ali i inspirativno, posebno imajući u vidu koliko je  trenutno retro stil u osnovi mnogih vrlo modernih, pa i haj tek pojava u svim oblastima života. Ja sam uživala čitajući Ježa i Zmaj, pronašla sam primerak Kafkinih pripovedaka (koje nikako da nađem u biblioteci), podsetila se na odličan plakat za Kosu i prvi put videla crtež za Ljubav i modu.

Oduševljenje je prevaglilo. Verujem da je u to vreme, kao i pri svakom početku, pored oduševljenja i strah bio dosta prisutan, strah od neizvesnosti kako će dizajn kao novina biti prihvaćen i kako će se dalje razvijati. Opet se pokazalo da strahu nije bilo mesta. Ne zato što je dizajn dostigao svoj vrhunac i zato što je značajno promenio svet, već zato što ima neki svoj razvojni ritam, što se neprestano menja, a to je ipak neki znak progresa. U svakom slučaju, njegovi počeci uvek ostaju i svojim postojanjem nam svedoče o istoriji.

A vi se ne plašite, već iskoristite leto da krenete u jednu neplaniranu, besciljnu šetnju. Već ćete naleteti na nešto za sebe. Šta bismo mi bez leta, zar ne?

Još pri našim krstarenjima Savom primetila sam da reka nije tako široka, tako tiha i da postoji nešto što naše vidike čini mutnijim i nemirnijim. Obale protiv svoje volje primaju splav kućice, sojenice, ali zašto da ne – i prave, zidane kuće. Put uz reku, rezervisan uglavnom za rekreativnce, do pre par godina nije se mogao videti sa reke od gustog rastinja. Sumorna zimska priroda dovela je do toga da lakše shvatimo upozorenje da je uveliko na putu njeno uništenje.

Odlučila sam da to ispitam i kopnenim putem, te sam iskoristila prethodne lepe dane da se navozam biciklom, spremna na sve ono što me može sačekati u nekada divljem predelu iza novobeogradskih blokova na Savi. Kako su samo moje pretpostavke bile tačne!

Pogled na beskrajni zeleno-crni pačvork od poljana i njiva sada je otežan, jer vam je vidik zatrpan đubretom, natovarenim toliko da biste na prvi pogled pomislili da je ova oblast pretvorena u deponiju. To ipak ne remeti zaljubljene parove, prave ljubitelje prirode, da noću ovde dolaze kolima i okruženi đubretom probaju ljubav, a ostatke svoje strasti u vidu kondoma, maramica i ambalaže od slasnih zalogaja iz Meka ili neke lokalne ćevabdžinice nehajno ostave za sobom. Ne znam da li je to moderno, ali bahato i primitivno svakako jeste. Još mi je manje jasno ko na sve to može da se loži, ali nije ni čudo, na sve strane imamo dokaze koliko je današnje društvo perverzno. Vođenje ljubavi u đubretu, kako tuđem, tako i svom.

Uz reku drveća skoro i da nema, ali umesto njega sada su tu pesak, šoder, kamioni, i naravno, sve to gde-gde začinjeno đubretom. Toliko je ljubitelja divljine, da se ni ubrzanom gradnjom ne može zadovoljiti potražnja za prebivalištima u prirodi. Ali da bi se gradilo, prvo treba iskrčiti. Rezervat prirode se pretvorio u gradilište. Biciklistička staza postade opasna, što zbog rupa nastalih od vrlo aktivnog teškog saobraćaja, što od moćnih automobila koji ovde jure kao na autoputu. Moji roleri više tuda ne mogu da prođu. Dok smo do pre nekoliko godina tu viđali razne živuljke, sada je sve više vrlo nesimpatičnih njuški, sa stavom da su sve ovo oni kupili i da imaju pravo da rade sa time šta požele. Postavlja se pitanje koje se sada više ne tiče samo ekologije, za koju dokazano nemamo nimalo svesti, već i pitanje dobrog ukusa, na koje se odgovor i ne nazire.

Ovaj tekst se ovde ne bi našao da ne pokušavam da pronađem rešenje ovog problema. Ono što mi unosi nemir je to što su snage neravnomerno raspoređene. Moja logika je da uvek za sobom treba da počistim i da ne ostavljam nikakav neprimeren trag. S druge strane, javlja se sumnja da jedan moj propisno bačen papir ne znači ništa ako nakon toga jedan čovek za sobom ostavi čitavu kesu. Jedna biljka koju posadim ne znači mnogo ako u isto vreme motorna testera uništi pedeset stabala da bi se postavili temelje za novu vilu na vodi. Koliko se računa moja briga o životinjama ako je jedan čovek sposoban da za svega jedan dan uništi njihovo stanište, pa i njih osudi na propast? Na kraju krajeva, kako da se izborim za sebe i očuvam svoje zdravlje, kada ne mogu da potvrdim ni svoje osnovno pravo, kada sam u suštini potpuno nezaštićena?

Ovo nikako ne znači da treba da prestanem da se trudim, jer ja to ne radim zbog nekog pisanog morala ili da bih u tuđim očima bila svetica, već je to moja prirodna potreba i zbog takvog ponašanja se lepo osećam. Jednostavno, neću da remetim druge, ali zauzvrat ne smeju oni uništavati mene.

Želim samo parče zemlje gde mogu da predahnem, da ne mislim ni o čemu, da uživam, da mi je lepo, da otkrivam svet drugačiji od onog rastućeg, agresivnog i razdirućeg. Svetinje ne leže samo u hramovima, ali ko još ima sluha za to. Danas je svetinja biti zdrav, svetinja je imati decu, zdravu decu, i svetinja je voditi lep život. Na svakom koraku imamo priliku za to, zašto je propuštati?

Slike svih gore navedenih nakaradnosti neću postavljati, one će biti prosleđene nekim organima, gde im je i mesto. Kada se ode par kilometara dalje, već se može predahnuti, posebno ako krenete ranije, dok naši neimari još spavaju.

Srela sam mačka koji, kako je ribar rekao, “lovi” ribu. Na moje insistiranje je priznao da to čini tako što mu oni daju deo svog ulova. Srela sam i stado ovaca sa malim jagnjićima, koji se jedva drže na nogama, a uši su im u fazi kada su još uvek veće od same glave. Videla sam i senicu. Jedna beba je danas izašla u prvu šetnju po prirodi.

Vidite, dolazi vreme kada će postati nužno da umemo da uživamo u sitnicama.

Kada jednom zauvek izbacite televiziju iz kuće, zatvorite dnevne novine, ili makar neke od njihovih rubrika, zatvorite uši za trenutno moderne fraze i priče koje u krajnjoj liniji nemaju nikakvog smisla, iako vam se u tom trenutku čine vrlo suvislo, stvarate dragocen prostor na kome možete da podignete ono što poželite, bilo to seoska kućica sa baštom, šator ili ultramega moderna vila.

Zima me uvek uvuče u neke neobične vode, to je period kada volim da krstarim gradom, posebno onda kada je hladno i kada napolju nema mnogo naroda, u potrazi za neobičnim mestima i ljudima. Subkultura trenutno cveta. Možda i nije sve tako loše kao što izgleda. Inspiracija za lep život možda nije iščezla.

U Francuskom kulturnom centru nedavno je završena izložba fotografija Kartijea Bresona, francuskog fotografa i umetnika slobodno mogu reći celokupnog 20. veka (izvinite, najviše mrzim kada mi neko preporučuje ono što je već prošlo, a upravo je to ono što ja sada radim!). Budući da ovo mesto u blizini mog fakulteta, koji sada svakodnevno posećujem, čvrsto rešena da ga u što kraćem roku završim, nekoliko puta sam svraćala da uživam u fotografijama. Svuda je čovek, u svim krajeva planete. Bresonovog čoveka morate zavoleti, uvek vas makar malo dotakne ono što mu se dešava. Pre otprilike 4 godine, neposredno nakon što će u Provansi umreti tik pre svog 96og rođendana, trebalo je da dođe u Beograd na otvaranje svoje izložbe koja je tada bila u Cvijeti Zuzorić. Nije se pojavio, ali se u moje sećanje dobro urezalo pismo koje je poslao da ga pročitaju na otvaranju. Nikada neću prestati da se divim ljudima sa takvom životnom energijom i poletom. I pored svega što je prošao, krećući se celom zemaljskom kuglom po mnogim ratovima, krizama, ali i po raspevanim mestima, ostalo je u njemu nešto što nije prestalo da veruje u ljude. I u svet. Njegove fotografije sada možete pogledati na sajtu agencije Magnum. A što se tiče inspiracije i stvaralaštva na svim nivoima, Breson je rekao: “… Upravo se štednjom sredstava i zaboravljanjem samog sebe dostiže jednostavnost izraza.” To ne treba zaboraviti posebno danas, kada se pogrešno misli da isključivo dobar materijal i oruđe čini dobro delo.

Takođe, kraft blogovi su otvorili čitav novi svet za mene. Možda se na prvi pogled čini da su ljudi izgubljeni i prazni, ali ako malo zavirite u tuđe kreativne radionice, prva misao će vam biti da ste ostarili od briga i lupanja glave o zid. Mnogo je onih koji prave izuzetne stvari, počevši od modnih detalja i sitnica za ulepšavanje prostora, do naizgled nebitnih stvari koje u svakodnevici i ne primećujemo, a koje mogu da nas usreće.

Beograd je pun dešavanja. Uzmite neki od besplatnih vodiča za kulturu, prošetajte malo i zavirite u mesta koja obično ne primećujute. Stavite vodič u džep, pa zamislite da ste turista u rođenom  gradu. Otvorite neka neobična vrata, nikako ne zaboravljajući fotoaparat da sve to zabeležite. Čaj ili kafica u nekom tek otkrivenom kafiću ili splavu tada će biti još slađa. Možda usput nekoga i upoznate. Steknete prijatelja. Ili se zaljubite.

Što se mene tiče, ovih dana sam okružena Crnjanskim, posebno zato što pišem rad na temu sumatraizma. Imam mali dar za vas, jednu prelepu rečenicu iz Dnevnika o Čarnojeviću:

Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kada bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Sejlonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu.
Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.

A ja imam svoju dozu za danas. Večeras je koncert Darka Rundeka.

Vreme je bilo fenomenalno – sunčana, kristalna jesen u svim svojim intenzivnim zelenim, crvenim i žutim bojama. Vazduh kao planinski, svež, čist i prohladan. Imali smo svega dva sata da iskoristimo lepo vreme na reci, jer nas je posle toga očekivao porodični ručak, pa smo brzo odvezali užad i krenuli nizvodno. Na Ušću je oko pola 1 uveliko bio počeo ovogodišnji Aeromiting i s vremena na vreme mogli smo da čujemo motore aviona kako nadleću grad. Do Ušća nam je trebalo pola sata lagane vožnje. Ovaj događaj sa reke nismo smeli da propustimo.

Usput smo sreli male Optimiste, grupu jedrilica kojima upravljaju deca. Mnogo su slatki, sa tim svojim malenim jedrilicama, samo malo su veći od jata galebova, kojih je juče bilo u ogromnom broju. Rekla sam sebi da ću jednoga dana našoj deci predložiti da se oprobaju u ovom sportu. Čist vazduh, pozitivan takmičarski duh i plemenitost – to su pojmovi koji mi padnu na pamet kada vidim ove jedrilice. U Beogradu vaše dete može naučiti da jedri u Akadamskom jedriličarskom klubu (AJK).

O jučerašnjem Aeromitingu možete čitati u raznim vestima, a ja potpun izveštaj ne bih ni mogla da vam dam, jer se niti razumem u letelice, niti sam ceo ovaj događaj propratila u potpunosti. Samo znam da je prelep osećaj da kada plovite mironom i čistom savskom vodom vidite Brankov most načičkan ljudima koji, nasuprot uobičajenoj pojavi, svoj pogled bacaju na nebo. Kalemegdan je vrveo od ljudi, kao i suprotna strana kod Ušća. Mislim da na splavovima nije bilo slobodnog mesta. Ipak, bilo mi je drago što smo nekako izdvojeni, što iako u suštini okruženi ljudima, nismo bili u gužvi. Zbog toga smo imali divan pogled na nebo koje se smešilo, srećno što je danas u centru pažnje. A sa njim su popularnost delili i avioni koji su izgledali kao da njima ne upravljaju ljudi od krvi i mesa koji sede u njihovoj unutrašnjosti, već se pokreću daljinskim upravljačem. Budući na izuzetno povoljnom položaju, na trenutke smo imali utisak da stojimo na pisti, kao da su avioni proletali tik iznad naših glava!

Ceo ovaj događaj posmatrali smo sa nama dragim ljudima sa reke, što je ovom danu dalo još jedan poseban pečat. Neke od slika i izveštaj možete videti na blogu našeg druga po reci (a i šire), kod Pere.

Na žalost, nije bilo vremena da odgledamo sve tačke,  jer smo morali da se vraćamo u marinu. Ostatak dana smo proveli sa drugim dragim i bliskim ljudima, u mojoj roditeljskoj kući, jurcajući za mačkom Micom i bebom labradorom, Aresom. Sva sreća da ih imamo, jer  ne znam kako bih inače uspela da ponesem sve ove projice i baklavice koje sam pojela kod mame. Hehehe.

Šta ste vi lepo radili na najlenji dan u nedelji?

Vrlo je jednostavno. Na pristaništima, koja za sada postoje na početnim stanicama, kod novobeogradskog bloka 70a i ispod Brankovog mosta (sa strane grada), ispisan je raspored polazaka broda. Za sada brodovi idu na svakih sat i dvadeset minuta, ali krajnji plan je da se uvedu linije na svakih dvadeset minuta. Karta u jednom pravcu košta svega 50 dinara. Na onlajn vestima sam čitala komentare “mirnih i valjanih građana” našega grada i bila sam zaprepašćena pojedinim načinima mišljenja. Pošto se bavim samo temama uz koje mogu da cvrkućem, navešću lepe strane ovakvog vida prevoza, jer ih neke neverne Tome još uvek nisu ugledale. Kao prvo, do grada dolazite za 15ak minuta, koliko vam treba i autobusom, pretpostavljajući pri tom da na Brankovom mostu nema gužve. Do blokova ste iz grada za pola sata. Prednosti plovidbe rekom su mnogobrojne: ekološki je, dišete čist vazduh, smiruje vas pljuskanje vode, možete da čujete sami sebe i svoje misli, tiho je, ne pripijate se ni uz čije nepoznato znojavo telo (koje vas nimalo ne uzbuđuje), vidite mnogo više od tržnih centara, ne vidite nijedan bilbord, družite se sa pticama, možete da uđete do toaleta ili da popijete piće (to će biti omogućeno već sledeće nedelje)… Kakav luksuz, a?

Konačno je neko imao sluha da uvede interesantnu novinu. Volela bih da dobru volju pokažu i žitelji ovog grada. Navika je čudo. Loše navike treba menjati. Prihvatiti ono što vam se nudi i čime možete da pomognete sebi (a tako i drugima) je jedna dobra navika. Probajte makar jedan dan da proživite drugačije, da svoju svakodnevicu učinite zanimljivijom. Krenite na posao ranije i prošetajte duž keja. Ponesite muziku koju volite, knjigu za čitanje ili blok za crtanje. Sedite na palubu i uživajte. Fotografišite. Ili spavajte. Stignite na konačno odredište sveži i nasmejani i tako započnite dan. Vratite se kući raspoloženi za druženje sa svojim dragim/dragom, za igru sa decom ili razgovor sa prijateljem. Možda ćete čak poželeti i da zabeležite svoje iskustvo. Probajte, a onda izrecite svoje mišljenje. Hajde da stvarno budemo bliži Evropi.

Moje iskustvo je bilo vrlo pozitivno. Zabavila sam se, upoznala sa posadom, upoznala i dva brata doktora iz Indije, koje je jedan naš doktor provodio kroz grad. Pored jednog novog Beograda, prošla sam i kroz Nju Delhi. Bili su vrlo ljubazni, a ja sam se potrudila da budem dobar domaćin, iako sam izgubila moć govora kada je trebalo da pričam na engleskom. Naš vodič je imao problema da pronađe za njih pravi restoran, budući da su makrobiotičari. Ali imao je sreće što je naleteo na mene. Dobih ja i vizit karticu i poziv da dođem do Nju Delhija. Pa, ko zna…

Usput sam uslikala beogradske mostove. Sa sve punim autobusima i tramvajima na njima. Sažaljivo sam im mahnula, natakla šeširić na oči i nasmejana zadremala.

… Ono kada hoćete da dođete negde, a ispred vas je nepregledna kolona automobila, kamiona, motokultivatora, sklepanih ciganskih kočija na motorni pogon i koječega. Kao da me neko guši. Poželim da odletim, da sve to preskočim, da dišem punim plućima i sažaljivo gledam na dešavanja ispod sebe. Je l’ nekome od vas to uspelo? Meni za sada samo u snovima. Pa i tada retko.

Ceo dan sam provela u kolima. U Beogradu je trebalo da se časkom dovezemo do izdavačke kuće za koju radim, samo da uzmem neku knjigu. U prevozu potrošeno: dva sata, mnogo živaca, doooosta para (za gorivo i za pajkana, koji je bio fin i prekršaj od tri hiljade nam naplatio hiljadu dinara, zbog našeg pijukanja i ronjenja suza). Vreme za koje sam mogla da ogledam dobar film. Živce koji će mi trebati da uživam u životu i da ga živim punim plućima. Pare koje mi trebaju na svakom koraku. A posle ove zabavne mini ture, u kojoj zbog svih gore navedenih stvari nisam, koliko god sam se trudila, mogla da vidim sve skrivene lepote ovog grada, trebalo je da usmerimo točkove ka Novom Sadu.

Put je postao ravan. Čulo se samo šuštanje ravnog asfalta sa auto puta pod nama. Tek tada smo shvatili da je sve vreme u pozadini išla tiha muzika. Majk Olfild. Ćutali smo i upijali zvuke. Malo spustili sedišta. Svako je jeo svoj ručak – parče tople, hrskave pice uz flašicu vode. Mi i nepregledna vojvođanska ravnica. Samo na trenutak neka ptica preleti preko žutih polja. Malo smo “odškrinuli” prozor i muzici se pridružio fijuk vetra. Knedlu koja je tako dugo stajala u grlu, progutala sam sa sve picom. Lepo je biti van. Napolju. Gde nema vreve. Ni ljudi. Gde čuješ svoje misli.

Predlažem šetnju u rano jutro, kada možete da oslušnete buđenje novog dana i kada vam sve izgleda drugačije, kao da niste u svom mestu. Odlazak u divljinu, tamo gde se još niko nije setio da ode, makar to bilo neko naizgled uobičajeno mesto. Ali vi idite kozjim stazama. Šuma. Planina. Brdo. Ako vam je ustajanje rano i suviše nedostižno, onda se uveče smestite na neko mesto gde vas niko ne vidi, a gde vi sve vidite. Mnogo je lepo da budete neprimetni. Moja stara zabava iz detinjstva. Posmatrate druge, istovremeno i sebe, a niko se ne bavi vama. Igra.

Iskoristite slobodno vreme ovih dana. Uživajte u praznicima. Sami sa sobom. I sa osobom koja može da čuje vaše misli. Ima li boljeg odmora?

Povodom Dana Beograda, manifestacije koja je prošle nedelje održana u čast milog nam grada, na trgu Slavija je bio postvljen ogromni (kako kažu, najveći na svetu) balon-globus napunjen helijumom, prečnika deset metara. Bila i videla. Izgledao je vrlo interesantno, naročito na tom mestu, jer je tako, zajedno sa cvećem, uneo malo radosti u ono crnilo i ludilo koje se svakodnevno dešava na Slaviji.

Možda zato što su baš sutra hteli da ga sklone odatle, balon je odlučio da se oštro suprotstavi toj odluci. Iskoristio je jak vetar da pokida žice kojima je bio vezan i da se vine u nebo. Iako je napravio malu zbrku u gradu i doprineo da saobraćaj bude obustavljen skoro čitav sat, globus sa planom Beograda na sebi je uradio ispravno. Postoje nepredviđene okolnosti koje utiču da se monotona svakodnevica pomeri sa svoje mrtve tačke. Trenutno se prati putanja kretanja balona, a smatraju da će isti preći i granice naše zemlje. Imali smo tu sreću da smo uspeli da ga uslikamo.

Drago mi je zbog balona. Suprotstavio se letargiji karakterističnoj za ove prostore. Odlučio je da uradi nešto za sebe. I za Beograd. Pa i za Srbiju. Nije samo vodio prazne priče. Zavidim mu na hrabrosti. I držim mu pesnice da uspe.

Iznad svega, dokazao je da Srbija možda vrlo lako može u EU. Balonom izgleda najlakše.

- A daaaaaaj i meni malo… – reče klinac koji je pre nekoliko dana dobio od mame dozvolu za prvi samostalni izlazak iz kuće, da se napolju igra sa drugarima. Ima oko 4-5 godina.

- Ma beži bre, ne može! Darko dobija reket sledeći, posle idu Mirko i Stanko, a kasnije igramo dubl. Ne smetaj nam! – odgovori mu jedan od predvodnika ovog hrabrog tima. To je stariji momak, do 6 godina. Nekako uspeva da drži reket u ruci, a kadkad se i saplete o njega.

- Ali, eto, samo jednom! Samo jedan poen! Majke mi, odmah vam ga vraćam! – uporan je klinac. Mislim da će od njega biti nešto.

Ovi ga više ni ne slušaju. Sklanjaju ga rukama i nogama, jer im smeta u ovom ozbiljnom poslu. Odlučni su i istrajni. Vredno vežbaju. Posvetili su se svom cilju i gledaju u dedin stari, drveni, izlizani reket sa žicama koje vire, kao u amajliju. Ponekad ga i poljube, posebno onda kada, zahvaljujući njemu, loptica završi kod teta Mare na terasi ili u šimširu, što znači dobitni poen.

Mali ide unaokolo, pokušava da bude deo društva. Levo, desno, malo po malo, on se najzad doseti:

- Hej, slušajte me! Imam ideju! Slušajte… – predlaže svojim ozbiljnim drugovima. Klinci se odazivaju, jer ko zna, možda ima neku novu vest, nešto što oni ne bi smeli da propuste.

- Evo, vi slobodno igrajte… a ja ću da vičem AaAaa! (misleći pri tom na poznato stenjanje igrača pri izvođenju udaraca)

Kakva ideja! Mali me je oborio. Ne znam da li su mu dopustili da bude stenjač, jer sam ušla u kuću da širim dalje ovu zanimljivost. Nova zvezda je rođena.

A Novak Đoković je danas postao naš prvi teniski šampion. Kada je, u poslednjoj rundi, Tsonga izbacio lopticu u aut, naša poznata malena ekipa, danas u još većem broju, izletela je napolje da vežba. Kiša je padala, ali oni su, prvo bacivši petarde da iskažu svoju radost, nastavili da radom.

Ali, oni nisu jedini. Sigurno ste i vi primetili da se sve više dece i mladih interesuje za ovaj sport. Kada sam juče šetala naseljem i pored reke, iza svakog ćoška, na svakom slobodnom prostoru, bilo je onih koji su igrali tenis. Bilo je i onih koji su pokušavali da igraju na biciklističkoj stazi dok nema biciklista.

Drago mi je što su ljudi poput Noleta, Ane Ivanović i Jelene Janković idoli velikog dela mlade populacije Srbije. Sve što sam od njih videla bilo je krajnje pozitivno. To su obrazovani, lepo vaspitani, uporni i borbeni ljudi, a povrh svega imaju mlad duh. Moram priznati da su na neki način oni i moji idoli, jer mislim da od njih možemo svašta da naučimo. Pored istrajnosti, sportskog života, otvorenosti i gore navedenih osobina, jedna od bitnih je i podrška najbližima. Njihova snaga (kao i naša) krije se u nama i mi smo za nju odgovorni. Ali, sve je lakše kada imamo nekoga da nas voli i pruža nam podršku. Uspeh tada ne može da izostane, ma kakvi da su uslovi u kojima se nalazimo i kakva god da je država u kojoj živimo.