Cvrkutanje

Nedavno sam bila u neprilici da objavim tekst koji se kosi sa mojom ideologijom širenja pozitivne energije putem bloga. Isprljala sam svoju roze boju pišući o tamnoj strani Beograda i o gradskoj vrevi. Međutim, skoro objavljena gradska vest prijatno me je iznenadila i bacila senku na taj moj tekst. Osetih olakšanje. Više neću morati da gubim vreme čekajući gradski bus u kome dalje sledi guranje. Ne moram da maltretiram svoj nos raznim miomirisima, a živce otrovima drugog tipa. Beograd me je kupio svojim novim vidom gradskog prevoza. U centar grada mogu da idem elegantno, opušteno, nesvakidašnje. Brodom.

Ne znam jesam li postala razmažena. Muka mi je kad treba da idem u grad. Ne mogu više da podnesem gužvu, sivilo, gladne pse na pločniku koje poneki idiot u prolazu šutne, ljude koji šetkajući pljuju i češu se. Iznerviram se kada mi stari auspuh baci crni oblak u lice. I kada mi nalickana kola ne dozvoljavaju da u miru pređem ulicu. A ponajviše, ne mogu da podnesem saobraćajni kolaps…

Danas nas je iznenadilo prolećno nevreme. Šibao je jak vetar, nebo se zacrnelo, ptice se uznemirile, kao i deca, koja su svojim vriskavim glasićima dizala još veću prašinu. Po takvom ludom vremenu volim da pomislim da apokalipsa kuca na vrata, jer moja mašta voli da se igra. Odjednom, u daljini ispod crnih, ljutih oblaka, pojavila se jedna tamna tačka. Da li je to neka raketa, avion, crna rupa?! Nije - to je balon!

U poslednje vreme me budi dečja graja. Klinci iz komšiluka već u sitne jutarnje časove potpuno pripremljeni izlaze iz svojih kuća, nakon slatke noći, pune snova o uspehu i slavi. Svi će oni biti male Ane, Jelene, mali Novaci. Svi će oni igrati pred hiljadama, ma milionima ljudi. A mi ćemo im se diviti. Molim za aplauz.