16. November, 2017

U svetu se godišnje pre vremena rodi 15 miliona beba. To je svaka deseta beba.
U Srbiji svake godine imamo više od 4000 beba rođenih pre vremena, što je oko 11 beba svakoga dana.
Postoji lista rizika koji dovode do prevremenog porođaja, ali ipak, najčešće pravi uzrok ostaje nepoznat.
Neke od tih beba na rođenju imaju manje od jednog kilograma, i to su najugroženije bebe, kojima je potrebna ozbiljna medicinska nega, a njihovim porodicama — novim roditeljima — svestrana podrška.

Sunčica je rođena u 26. nedelji blizanačke trudnoće, sa samo 750 grama, ali je vrlo brzo ta težina bila manja. Pravi uzrok ovako neočekivanog, rizičnog porođaja, ostao nam je nepoznat. Jedino što sada znamo jeste da bismo voleli da smo imali više podrške, i to je ono što želim svim mamama i tatama kojima su rode doletele mnogo pre vremena.

*

“Hajde, Milice, probaj da mi definišeš to u jednoj rečenici a da njome obuhvatiš sve.”

Prevremeni porođaj je srećan početak prepun izneverenih očekivanja, duboke tuge i strašnih iščekivanja.

“Kako onda uopšte može biti srećan?”

Jedan mali život je rođen. A to je taj čudesni momenat kada vaš svet pulsira vitalnom energijom i ljubavlju. Tako bih ja to nazvala. Ali znam da nisam ni blizu precizne definicije. Morate pokušati da mi verujete, ili da probate i sama, time što ćete postati mama.

“Zašto izneverena očekivanja?”
Trebalo je da šetam svoj stomak još neko vreme, da spremim sobicu za bebu, da kupim stvari, da se radujem tim pripremama, da držim svoje bebe u naručju, i kući dođem punih ruku, okružena cvećem i mirisom Pavlovićeve. Nije li to ono što je normalno da svaka žena očekuje nakon saznanja da će postati mama?
Došla sam kući bez stomaka, i bez beba, uplakana i bolna, a svuda oko mene je bila tišina. Nije fer. Šta se dešava?

“Zašto duboka tuga?”
Kuća je prazna. Moja beba nije blizu mene, nego je u bolnici. Imam potrebu da je držim, da je nahranim, nije to samo potreba, to je i nagon, priroda je to tako lepo udesila. Niti mogu da budem blizu nje, niti da je držim, tamo oko nje svuda su aparati, lekovi, cevčice, inkubatori, beli mantili, ozbiljni pogledi, a moja beba tako je malecka, nezaštićena, krhka, deluje nesrećno, i tako mi je daleko. Što je najgore, opet pojma nemam šta se dešava.

“Zašto strašna iščekivanja?”
Sva treperim od gomile pitanja, osluškujem telefon i čekam neke vesti. Da li će moja beba biti dobro? Da li će ozdraviti? Kad će kući? Da li će imati neke posledice zbog toga što je na ovaj način došla na svet? Da li će biti dobro? Pa tako ukrug sa pitanjima. I opet, opet, pojma nemam šta nam se to, dođavola, dešava.


Tada mi je jedan doktor rekao da ću možda tek nakon desetak godina moći jasno da sagledam i pojmim sve ono što nam se desilo. Do tada ću imati preča posla, oko deteta, oko porodice, svoje emocije ću slagati natenane, u pauzama, i onda kada na to budem bila spremna.

Ipak, sada verujem da ne mora sve biti toliko strašno, čak i onda kada jeste. Već sada, nakon nešto više od sedam godina, znam da bih se u tom ponoru u kome sam se zatekla osećala bolje da:

– Sam znala šta je uopšte to prevremeni porođaj. Trudnice, posebno one sa rizičnim trudnoćama, trebalo bi da znaju ono najbazičnije o tome kako izgleda prevremeni porođaj, šta ih očekuje posle toga, kako bi bile spremne, i makar jednim delom sebe rasterećenije. Svi znamo da je najstrašnije ono o čemu ništa ne znamo. Na toj teritoriji caruje strah. Što se mene tiče, nisam umela ni da izgovorim “neonatologija”, niti sam znala čemu inkubator služi, niti kako radi.

– Kao trudnica koja se tek prevremeno porodila nisam bila zapostavljena, bačena u zapećak, da me zaposleni u bolnici nisu zaobilazili u širokom luku, jer sam “teži slučaj”, pa zašto bi se oko mene mlatili ako ne moraju i izlagali suvišnim odgovornostima? Moj doktor je jedini smeo da mi priđe, i poneka sestra, ako bi joj bilo strogo naređeno. A mene je sve bolelo. Mislim, i telo i duša i srce.

– Da nisam morala da čujem: “Evo vam injekcija, gasite mleko, vaše bebe su iovako životno ugrožene.” Baš zato! Mleko je dragocen dar prirode, lek za bolesnu bebu, ali i za majku koja treba da se oporavi. Moje mleko je uz to, kasnije će se ispostaviti, nahranilo i još toliko gladnih ustašca i pomoglo mnogim bebama, Sunčicinim saborcima, da se brže oporave. Ipak, i dalje se jasno sećam kako ono prvo, najzdravije mleko — kolostrum — otiče niz stari, olupani slivnik u bolničkom lavabou. To su propusti koji u budućnosti ne smeju da se dešavaju nijednoj ženi, nijednoj bebi.

– Da su ljudi oko mene imali i najmanju predstavu šta nam se dešava. Da se nisu svi ućutali. Ja se porodila, a nema poziva, čestitki, nema nijednog cveta, osmeha. Osim Ivanovog. Da nisam morala nijednom da čujem nekoliko meseci kasnije: “Bilo mi je teško zbog svega što ti se desilo, pa nisam mogla da te nazovem.” Da su moji najmiliji smeli da budu blizu mene, u bolnici. Da su prijatelji znali kako da me podrže. Ne krivim ih, ali bilo bi mi lakše. Ovako sam često ja, borac iz prvih redova, tešila njih – da ću biti dobro, da će sve biti dobro. Pri tom, u to nikako nisam bila sigurna.

– Da sam imala sa kim da popričam, da smo nas dvoje kao mama i tata, kao mlada porodica, imali psihološku pomoć. Da sam imala koga da nazovem kad mi je teško. Da sam mogla više i brže nasamo da budem sa bebom, da nisam morala da čekam četiri meseca da je stavim na grudi. Da sam imala veću praktičnu pomoć, u kući, oko nabavke, dok se ne naviknem na nove okolnosti, da fizički i mentalno izdržim sve kontrole, vežbe, da… štošta.


Sigurna sam da je već sada mamama koje su se našle u sličnoj situaciji lakše, i divno je što je tako. Budući da se svaka deseta beba rodi pre vremena, žene, zdravstvo, društvo, valjalo bi nekim evolutivnim tokom da budu pripremljeniji i na takvu vrstu proširenja porodice i populacije. Sada već postoji i posebno Udruženje za pružanje pomoći i podrške. Ja sam mislila da je važno zatrudneti, a onda čekaš devet meseci za šareni paketić sa mašnicom odozgo, i sve super, konfete-cveće-dukati žuti. Ipak, nekada do tog trenutka treba pričekati. A taj težak period uz adekvatnu pomoć i znanje, i ne mora da bude toliko strašan.

Jer, biti mama je odgovoran i zahtevan zadatak, nadasve plemenit. Biti mama prevremeno rođene bebe još jedna galaksija više.

Pomozite koliko možete, a ako ne znate, naučite. Mislim, ako vam je stalo.

* 17. novembar je Svetski dan prevremeno rođenih beba. Obojen je u ljubičasto, u mama Milicinu omiljenu boju.
* Na prvoj slici Sunčica ima 81 dan, i dalje je u inkubatoru na odeljenju Poluintenzivne nege. Na drugoj slici ona tek što je stigla kući. Prošlo je pet meseci, ona ima nešto više od 2 kg, i konačno smo doterane i srećne do one tamo zvezde što se ne vidi jer je mnogo daleko.

Ovaj članak je napisan u Thursday, 16. November, 2017 u 2:23 pm i nalazi se u Roditeljstvo, Trudne priče. Možete pratiti komentare ovog članka preko RSS 2.0 izvora. Možete napisati komentar ili koristiti trekbek sa vašeg sajta.

6 komentara na “Naša roda obučena je u ljubičasto”

JA U KUHINJI... poručuje:

Svaka reč ubada direktno u srce

Sashka poručuje:

Kakvo preteško iskustvo… Divim se vama dvoma, punim ljubavi, pozitivnijim nego većina onih kojima je sve potaman! Čuvajte zdravlje, da nam svima što duže trajete, a naročito Sunčici! Možda barem neko iskopira vašu pozitivnu filozofiju i podigne vrednost ovog posrnulog sveta za mrvicu na bolje! Mrvica po mrvica…

Milica poručuje:

Draga Saška, e to je veliki zadatak i izazov – sačuvati se, ostati mlad, zdrav i lep. Ok, na ovo “mlad” ne utičemo mnogo. :))) Od mrvice se lagano, uz tajne sastojke, i kolač napraviti može… :* Hvala ti puno!

Gorica poručuje:

Draga prosle smo kroz isto..Pre tri i po godine donela sam na svet devojcicu od 620 gr i 30 cm.Takodje razlog prevremwnog porodjaja nikad ne saznas..Sve je nekako proslo o zavrsilo se dobro ali taj prvi sok i ono sto se dRrozivi posle toga u samoj bolnici je uzasno .Osoblje neinformisano i nezainteresovano za nasu decu..Kao da su ih u startu otpisali..Uzasno je i uzasno boli,bas kao i to sto govorite za mleko koje zavrsi ko zna gde a svi znamo koliko je kolostrum vazan i lekovit..Nadam se da se stvari menjaju ,u tim prvim trenucima zenama je pptrebna velika podrska i nada a to u nasim porodilistima izostaje..

Milica poručuje:

Draga Gorice, kako je sada naša drugarica-palčica? Ona i Sunči su rođene otprilike iste, mrve male!
Jeste, izbliza smo videle obe kako to izgleda kod nas… Ipak, mislim da se stvari menjaju nabolje. Samim tim što se o prevremeno rođenim bebama sada mnogo više govori, što sada i majke mogu više da se informišu, što je to sve manje tabu-tema, ali mnogo je važno što imamo i udruženje koje može da pomogne roditeljima da bolje prođu kroz sve.
Veliki pozdrav od Milice i Sunčice. ❤️

Dijana poručuje:

Draga Milice, delimo isto iskustvo. Naš Jovan je rođen 13. novembra 2017. godine u 25. nedelji i četiri dana trudnoće i imao je svega 900 gr. Da me je neko barem malo uputio da će možda doći do prevremenog porođaja, upoznao sa svime što dolazi sa time, možda bih lakše podnosila sve ovo… Ali… Do tada nsam znala ništa o prevremeno rođenim bebama, a sada bijemo bitku života i uz Božiju pomoć, biće naš Jovan dobro. Kako ja to umem da kažem: ” Ti si, Jovane, naš maleni Liliputanac, ali ćeš biti veliki Guliver kao i tvoj tata” ! 🙂 Nadamo se najboljem i jedva čekamo dan kada ću ga uzeti u naručje, kada će doći u svoj dom.

Napišite komentar

XHTML: Možete koristiti sledeće tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>