6. March, 2017

U ovo doba godine život se ponovo ustalasa.

U žardinjerama ispred vrtića pojavili su se prvi žuti cvetići. Obradovala sam im se, znajući da je to pouzdan znak da džemper, toplu jaknu i ostale zimske rekvizite mogu da odložim u kutiju, uz uzdah olakšanja, zadovoljno lupajući dlanom o dlan.

Sunčica je dobila trotinet. Pravi, stabilan, brz, dovoljno velik i jak da može da ponese i mene, dok me ‘ćera gura, tim nežnim korakom prevaljujući kilometre. I ljubičast, naravno. Lila, ako pitate Sunčicu. Da se slaže uz jaknicu, i kacigu, i uz korpu u malom Maksiju, i uz mamu. Mislim da nas ni sa dva kilometara ne možete promašiti. Taj trotinet nam je dao nova krila. Ponovo smo pronašli način da doskočimo toj staroj, dosadnoj prepreci — otežanom hodu. Svakodnevnica ispunjena s mnogo igre najbolja je vežba.

Prehlada je došla u pravo vreme, da me malo uspori i napravi mesta snu.

Nina, do pre par dana samo gošća, već je stigla da postane punopravni mačeći član našeg malog domaćinstva. Dovoljno je mala da imamo osećaj da nam je još jedno dete u kući, i dovoljno je velika da prede glasno i mazi se dugo, usporavajući vreme. Volim da čujem njene šapice kako koračaju po kući ujutro, dok deca još spavaju a ja istezanjem pozdravljam sunce. I da gledam kako Sunčica i ona dele krevet, igračke, pa ponekad i hranu.

Moj najdraži jasmin ponovo izbacuje mlade listove, Ivanu su ruke do ramena u akvarijumu, tata je probudio svoje jezerce iz zimskog sna, i koi šarani ponovo lete blizu površine, svojim telima bojeći vodu u narandžaste i crvene prelive. Svuda oko mene klokoće voda.

Po ormanu uporno tražim udobne helanke i majicu na duge rukave u jarkim bojama. Baš mi nedostaju boje. Kofu boja bacila bih na ovaj grad, da sakrije sivilo koje ga je prekrilo. Po podu defiluju starke, a po stolicama vise tanke jaknice, spremne za izlazak napolje. To su te odevne kombinacije koje se slažu uz reku, nasmejano lice, ulice otvorene za šetanje, bicikl koliko i rolere. Zalazak sunca svakog dana posmatramo sa Save, zadihani od jurcanja, omamljeni od svetlosti i od zvukova ispunjenih vedrinama.

Na omiljenoj terasi kujemo planove, poput novogodišnjih želja. I tu, osluškujući kako život u nama i oko nas teče, širi se i preliva u najlepšim toplim nijansama neba, u isto vreme ih i ostvarujemo.

Tagovi: , ,

Ovaj članak je napisan u Monday, 6. March, 2017 u 12:35 am i nalazi se u Pogled unutra, Roditeljstvo, Sava. Možete pratiti komentare ovog članka preko RSS 2.0 izvora. Možete napisati komentar ili koristiti trekbek sa vašeg sajta.

2 komentara na “Uz nedeljni ručak”

Nada poručuje:

Ljubicaste devojke, ja sam za vikend otvorila sezonu rolanja na Savi 🙂 Nadam se da se vidimo uskoro 🙂

Milica poručuje:

Jeeeeee! Super! Vidimo se sigurno, stalno zujimo, nemoguće nas je zaobići. :))

Napišite komentar

XHTML: Možete koristiti sledeće tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>