1. August, 2014

Vrednica devojčicaRekla mi je da je hvata panika od same pomisli na vikend. Ona tada ne mora da radi, ni on, a i mala ne ide u vrtić. Kuća. Haos.
“Zar vikend nije jedino vreme kada možete da radite ama baš šta hoćete? Vikendi su valjda ono što svi iščekuju, maštajući šta će sve zajedno da rade, za šta preko nedelje nemaju vremena? Ili ostvarujući svoje pravo da ne rade ništa, i da puste da vreme i okolnosti odluče za njih?”
“Za mene je sve to više napor nego radost.”

Pauza posuta oklevanjem.

“Baš me nekako pritiska ta neodređenost slobodnog vremena. Treba nekako popuniti svo to vreme. Srećom da sad ima dosta tih radionica, kursića… ali šta raditi kada je napolju vreme nesnosno – kad pada kiša, na primer?”

Muk. Ovo me je neočekivano rastužilo.

“Kako ti uspeva da već četiri godine svakog dana, po ceo dan, provodiš sa Sunčicom? Evo, ustala si, napolju kao da nije ni svanulo, kijamet, ona se budi i proteže i kreće u akciju…”

Draga moja, ovo je za tebe. Dve su me stvari zapanjile kada sam postala mama. Prva je saznanje da je mnogo roditelja spremno da okrene glavu od svog deteta ako ono “ne ispadne” kako su ga oni zamišljali i kakvog su ga želeli. U početku sam to objašnjavala ljudskom slabošću, ali sada, zaboravljajući sve eufemizme, tvrdim da je to ipak samo sebičnost. Skroz se uklapa u sliku svemodernog egoizma, zar ne? Druga stvar je strah roditelja od roditeljstva. To ponekad poprima neverovatne razmere, do toga da mame bez konsultacije sa drugim više ne znaju treba li dete da pije vodu ili ne, i kada to sme da radi. Žene žive u strepnji jesu li dovoljno uspešne majke, kao da je to veština – pilotiranje ili građevinarstvo. Prihvatile su tuđe kalupe Velike Majke – zgodne, kul, uspešne u poslu, posvećene detetu, izvrsne u kuhinji, rame-uz-rame sa muškarcem – u koje pokušavaju da se uguraju i po cenu da ne ide, da ih žulja, i da im je previše. U stalnoj borbi sa onim šta moraju da rade i šta bi valjalo da urade, za dobro svog deteta. Možda i za ono dobro koje neko drugi misli da je dobro, nije ni važno. U glavi brdo trilera i horora sazdanih od brižnih majčinskih misli. Na policama bezbroj načetih i nedočitanih knjiga o uspešnom roditeljstvu, koje sve zajedno prave manjak samopouzdanja i višak zbrke.

Stvarno mi je žao.

I sama sam bila na tvom mestu.

Ali, znaš, deca su mnogo jednostavnija. Šteta što ona ne pišu knjige i priručnike, i što nisu na mestu psihologa i defektologa.

Njihov svet je jednostavan. Voli me, slušaj me i prati me. Nema tu velike filozofije. Princip je isti kao kod bilo koje druge vrste ljubavi i nema teorije koja će ti pomoći bolje od one koju ćeš sama za sebe pronaći.

Nego, da! Šta smo danas radile? Ceo dan, dugačak dan od 14 sati, koji je proleteo za očas posla?

Doručkovale smo zajedno, onako čupave i još tople od sna. Desilo se, eto, da cura nije htela da ustaje sa stola. Zgrabila je flomastere i blok. Pa smo crtale. Tek je otkrila čari crtanja! Možeš li da zamisliš našu sreću? Njena rukica je svo ovo vreme bila plašljiva i smotana. Preko godinu dana, malo po malo, učila sam je kako da je drži. Kod nje to sve ide polako, ali ne nije ni važno. Svaki naš pomak je velik kao planina. Sada vuče po papiru i prvo se naslađuje zvukom koji pri tom proizvodi. Onda priđe skroz do papira i žmirkajući pokušava da vidi šta je to iz njenog pera izašlo. Oduševljava se. Menjamo boje. Pravimo predele. Crtamo priče. Crtam ja, pa me ona imitira. Dodajemo pečate. Hej, crtanje može da traje satima! Slušamo muziku uz to. Prosto mi je drago što pada kiša, i što ne moram napolje.

Oblačimo se, umivamo se, sve zajedno. Moram da sredim veš i učim je da mi u tome pomaže. Sva je ponosna, jer je sve naše čarape složila na svoje mesto. Smešno mi je što zna koje su moje, a koje Ivanove. Moje su uvek šarenije od njegovih. Vidiš kako je važno biti svoj!

U pauzama između dva pljuska, trknemo do prodavnice. Pokisnemo malko, ali se tome raduje kao da se okupala na Adi. Dobija čokoladnu bananicu od prodavačice. Nosi kesicu sa nekom sitnicom, ali sva je važna. I od toga se prave priče.

A tek plastelin! Pa gnječenje, pa rolanje, pa bušenje rupa po istom. Pa kombinacija boja. Pravljenje figurica. Pa od figurica opet priča.

Splav SkalarPa onda odmor. Sedimo na terasi i ćutimo. Ona žmuri i, znam, sluša kišu kako pada. Pored nje, naučila sam i ja da žmurim. Nije to tako loše, samo da znaš. Probajte. I sluhom se štošta može videti.

Zaigra se i sama. Ja pomažem Ivanu oko posla. Povremeno bacim pogled na nju, da vidim šta je smislila. Priđem i pitam šta radi. Slatko mi kako mi pokazuje svoj mali svet.

Šetamo po kući. Znam da voli da sam blizu, jer je nesigurna, može da izgubi ravnotežu i da padne. Sa mnom se brže kreće i može više stvari da obiđe. Sada je aktuelno stalno uključivanje mikrotalasne. I propinjanje da se uključe svetla. I skidanje stvari sa stolova. Igračke više nisu toliko in.

Dremamo. Spremamo kolače, sa velikim delom materijala razbacanog po podu. Gledamo filmove. Voli ona i filmove koje mi gledamo. Prepričavamo ih joj, onako kako ih ona može razumeti. U stvari, radimo sve ono što volimo. Za nekog je to samo teret odgovornosti više, ali za mene je to jedno malo carstvo više. Ok, nisi više sam, ne možeš više raditi isključivo onako kako ti želiš i po svom ritmu. Ali, imati pored sebe nekog koga voliš je bogatstvo, ne opterećenje. Samoća mi prija i sada je praktikujem mnogo češće nego ranije, ali nikada ne bih birala da budem sama. Ni po cenu stalne slobodne samoće.

I sećaš se kako smo se smejale što je postalo tako izlizano ponavljanje kako treba živeti u sadašnjosti? Jer u današnjoj trci sa vremenom i borbi sa očekivanjima retko ko bi znao da ti objasni šta je to sadašnji trenutak, a i ti sam ga se sećaš samo kao nekog prijatnog osećanja ispunjenosti iz nekih dalekih dana… Toliko dalekih da te vraćaju u srednjoškolske dane, ili period zaljubljenosti, čak još dalje… E, eto zašto ja uživam u majčinstvu. Srećna sam što učestvujem u još jednom detinjstvu. Jer niko ne živi u sadašnjem trenutku bolje od dece.

* Ima jedna knjiga: “Kako je Raša nadmudrio kišni dan”, koje sam se setila kada sam pisala ovaj tekst. Kiša je, izgleda, mnogima izazov.

Ovaj članak je napisan u Friday, 1. August, 2014 u 6:55 pm i nalazi se u Pogled unutra, Roditeljstvo. Možete pratiti komentare ovog članka preko RSS 2.0 izvora. Možete napisati komentar ili koristiti trekbek sa vašeg sajta.

4 komentara na “Kako smo nadmudrile kišni dan”

Nada poručuje:

Milice, kao i mnogo puta nakon citanja tvojih tekstova, nemam sta da dodam, vec samo da se u potpunosti slozim sa tobom 🙂 Uzivala sam i u tvojim slikama – Suncica bas ima dugu kosu i veselu frizuciu, a i Skalar je lep,u kisni radni dan 🙂

Jasmina poručuje:

Predivan tekst predivne mame!
Ako je tačno ono (u šta čvrsto verujem) da ljudi nikada ne mogu vratiti ono što u detinjstvu nisu dobili – vaša devojčica raste u jedno predivno biće puno ljubavi.

Milica poručuje:

Nado, mi mnogo volimo Skalar radnim danima prepodne. Imaš utisak kao da je ceo splav tvoj, reka je mirna i vazduh čist, a i Sunči i ja tamo uspemo da odradimo i svoju turu vežbica, a i da malo odmorimo. I da nahranimo patke. 🙂

Jasmina, nisam do sada čula ovu tvrdnju, ali se u potpunosti slažem sa njom. 🙂 Radujem se otkriću tvoj bloga! I hvala ti na lepim rečima.

Goca poručuje:

Niste samo kisni dan nadmudrile,nego mnogo,mnogo toga!!!
Zato mi uvek( i u sopstvenim teskim trenucima) izmamite osmeh! Ljubim vas

Napišite komentar

XHTML: Možete koristiti sledeće tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>