Deda ne bi bio deda kada ne bi smislio kako da razonodi svoju unuku! Za naš prvi Uskrs smo, pored jaja, zekica u svim oblicima, bojama i ukusima, korpica, poljubaca i drugih poklončića dobili i – ljuljašku! A u njoj smo u početku bili malo nepoverljivi, kao uostalom i prema svemu što tek upoznajemo.
Da bismo bili sigurni da je bezopasna, morali smo i da je probamo, a taman i sebi olakšamo ovaj nesnosni svrab i bol tek ničućih zubića…
Uverivši se da je u pitanju neka velika, nova, zanimljiva igračka (čija nam se ružičasta boja slaže uz našu pažljivo biranu odeću!), opustili smo se, zamahnuli nožicama i tako je sve krenulo…
Ljuljanje je super! Udobno je, svi se oko mene smeju i ludo zabavljaju, uvek sam u pokretu, a sve to na svežem vazduhu! Bila sam uporna i vredna, kada god bi se ljuljaška zaustavila, tražila sam da me ponovo zaljuljaju… u stvari, da mi pomognu da se zaljuljam, jer sam uvek živahno mlatarala nožicama, nadajući se da će se tako ljulja ponovo pokrenuti. Na posletku, malo mi se prispavalo…
Budući da sam vrlo zahvalno i nezahtevno dete (više nisam beba, sećate se?), odlučila sam da svoju poslepodnevnu dremku obavim upravo ovde. A zašto i ne bih, kada već imam spreman jastuk?
Bilo je divno… ali baka nije htela da dopusti da mi moja umorna glavica prepuna utisaka padne, pa me je odnela u krevetac, među druge, još mekanije dušeke, kako i dolikuje princezama…
Na vašem mestu, kada sretnem neku ljuljašku u parku, ne bih je zaobišla, sa jastucima ili bez njih!
foto: Ivan Jekić
))) a posle u najlepsu Zemlju Snova 
