Cvrkutanje

Toliko se utisaka u meni sakupilo u poslednje vreme, da nisam sigurna mogu li svoje misli jasno organizovati, tako da ne morate da sakupljate razbacane reči sa ekrana da biste uopšte imali predstavu o čemu pišem. I, naravno, sve se kreće oko našeg Sunca! Kada uđete na vrata Intenzivne nege na Institutu za neonatologiju u Beogradu, pred vama se ukazuju inkubatorčići sa najmanjim ljudima, minijaturnim bebama, a ujedno i najvećim borcima. Odlaskom na ovo neobično mesto počinje naš dan, evo, već nešto više od dva meseca.

Običnim jezikom govoreći, to je Bolnica za bebe, nešto o čemu nisam nikada razmišljala. U stvari, do skoro nisam znala ni da  postoji. Bebe se srećom uvek povezuju samo sa najlepšim stvarima, i bolnica svakako nije najbolji način da se započne život. Ali nekad i tako mora i jako su bitni uslovi u kojima se takva nega ostvaruje. Koliko je samo ljubavi, entuzijazma, humanosti i znanja iza tih zidova! Koliko velikih, VELIKIH ljudi! Naviknuti i zaslepljeni ljudima koji svoje živote grade na tako beznačajnim i iskvarenim vrednostima, i ne znamo koliko je onih koji svoje živote vode tiho i neprimetno, ulažući i uvećavajući svoje energiju u plemenite ciljeve, pomažući u borbi za život. Institut za neonatologiju ima u sebi prave ljude koji ga vode i održavaju. Ono što je nama posebno važno, ulivaju poverenje. To je jedna od retkih takvih zdravstvenih institucija kod nas. Dokaz da se sve može kada se hoće, da se i voljom mogu stvoriti uslovi. Velika naša vrednost. Pravi biser.

A to je i poprište igara živaca koje se u roditeljima vode dokle god je njihovo dete tamo. Mešavina strepnje, iščekivanja, ljubavi, straha, nežnosti i svega onoga što iz njih proističe, začinjenih sa novim osećanjem roditeljstva, nešto je sa čim smo morali da naučimo da živimo, a posebno onda kada se nađemo tamo. Tako je teško pomiriti tako suprotna osećanja koja istovremeno žive zajedno – ljubav i strah! Svako nekako pronalazi svoj način, a moj se sastoji u veri – u veri u pozitivnu energiju koja nam pristiže, u doktore, u Sunčicinu snagu, u ljubav, i u ono što je iznad svega toga.

A Sunčica… ona je jedna divna devojčica, jedan maleni-veliki borac sa pogledom koji nas iz dana u dan kupuje. Ne znam šta bih pre napisala o njoj, jer bih mogla pisati do sutra, kao svaka majka sam očarana i ushićena, ali pesnice su mi i dalje čvrsto stegnute u navijanju da sve bude dobro. Da pobedi sve. Da nam lepo poraste i da je što pre držim u naručju. Da se sutra i njena sličica nađe na panou sa fotografijama bebica, sada velike dečice, koje su nekada ležale na Institutu. Da i njena priča bude srećna.

A kao bebica koja je rođena celih 103 dana pre termina, naš biser lepo napreduje, i pored svih problema koji se javljaju zbog nedovoljne zrelosti organizma. Do sada je uspela da dogura do skoro jednog kilograma. Krvarenje u glavici počelo je da se povlači. Počela je lepo da diše sama. Živahna je i lepo raspoložena. Sigurnim koracima polako ide napred. A mama i tata je svakodnevno maze, pevaju joj i bodre je. I jedva čekaju da im osunča i ugreje kuću svojim dolaskom.

A vama puno hvala što mislite na nas!