I posle svega, samo ponavljam sebi da se dalje mora. To mi ponavljaju i drugi, mada često i ne shvatam smisao tih reči, već one samo tupo odzvanjaju u meni. Nastavljam dalje odbacujući neke stare navike, ubeđenja i ljude, ali se nekim starim vraćam i upoznajem nove. Zato sam opet ovde, na svom Cvrkutanju. I slavuji imaju svoje tužne pesme, ili periode kada ih sve toliko boli da zapevati ne mogu. Samo zaplakati mogu. A onda se dići i… nastaviti.
Opali nas tako kad se najmanje nadamo. Dva života su lupkala u meni te srede kada sam nasmejana i sređena, kao svaka srećna trudnica, krenula na redovni pregled. Sve se preokrenulo za svega par minuta, kada me je strogi i oštar doktorev glas trgao iz idile, govoreći mi da sam otvorena 2 prsta i da hitno moram biti primljena u bolnicu. Nisam se još ni obukla, a sve je sređeno i objašnjeno i sve je bilo spremno za moj prijem u Gradsku bolnicu na Zvezdari. Ne samo što sam krenula da se otvaram, već je grlić bio stanjen, ili u prevodu – porođaj je počeo. Moja trudnoća bila je stara tek 25 nedelja. Ja nisam osećala ništa, nikakvu nelagodu, nikakve bolove.
Sva sreća pa nas je Priroda obdarila velikim mogućnostima i snagom kakve nismo ni svesni. Svaki dan je bio dragocen za moju trudnoću i moje bebe, a i za mene. Svaki dobijeni dan značio je i veću šansu da sve prođe što bolje. U mojoj glavi to je značilo da će biti sve ok, ali zapravo niko me nije spremio za nastavak i za sve ono što nosi prevremeni porođaj blizanaca. Pet dana provela sam na jakim infuzijama, sa svim onim lošim efektima koji su na mene imali lekovi za zaustavljanje porođaja, nisam nijednom ustala iz kreveta, nisam smela. Neću da se prisećam, ali to je sve sa sobom nosilo i nespavanje i neručkanje, uz sav strah, pritisak i iščekivanje. I brigu za one koji me vole i koji su uz mene. Saznala sam ko su mi pravi prijatelji, saznala sam koliko ljudska reč ume da bude jaka i koliko energije čovek u sebi krije, i ružne i lepe, i nazadne i napredne. Za neke mi se čini da nikada neću umeti dovoljno da im se zahvalim.
Izdržala sam do ponedeljka. Negde duboko u sebi znala sam da neće tako moći doveka, jer je sve postalo nalik mučenju, a zatvarala se nisam. Porođaj mi je bio sve bliži. A bebe tako male. Samo sam u glavi sebi ponavljala da moram da izdržim, da moram da verujem svom doktoru da ja to mogu, da ću sve pregurati, da će se sve lepo završiti. Više razloge svega ovoga nisam tražila, jer sam u međuvremenu shvatila da postoje neobjašnjive stvari, one na koje mi ne utičemo, za koje nismo mi odgovorni i koje su jednostavno, iz nekog razloga, bile namenjene nama. Zašto, vreme će pokazati. A možda i neće.
Posle svega moram priznati da sam ja jedan medicinski fenomen. Dok sam sišla sa odeljenja za visokorizične trunoće i obavila sve što spada u pripremu za porođaj, otvorila sam se još za 5 prstiju. Tek sam tada videla da je proleće stiglo (iako sam ga po mirisu koji mi je svih tih dana ulazio kroz prozor osećala), da drveće cveta i da sunce sija zlatnom bojom. Koliko se sećam, bilo je oko 5 sati poslepodne, moje omiljeno prolećno vreme. Mazila sam svoj veliki stomačić i govorila bebicama da će sve biti u redu, da ćemo se uskoro upoznati i da mama zna da na ovakav dan može samo nešto lepo da se desi.
Porođaj je prošao brzo i pokazao mi da to nije ništa strašno. Posebno što sam prave bolove osetila kada je sve već uveliko počelo. Sve se odvija brzo, nabijeno je adrenalinom i jakim emocijama, nema tu puno mesta za razmišljanje. I sve je tako prirodno, a Priroda je sve rešila u našu korist, uglavnom. Iako nam je to ponekad teško da shvatimo. Rodila sam devojčicu i dečaka, Palčicu i Biberčeta od po 750 gr i 850 gr. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatila da je sve prošlo, kad su mi doktor i sestre čestitali, kad sam dobila narukvicu sa bebljim podacima, a devojčica je bila posebno iznenađenje, jer smo sve vreme bili ubeđeni da nosim dva dečaka! Ščepala sam telefon i čula se sa mnogima, morala sam da podelim svoje emocije, prosto su se prosipale iz mene. Završilo se sve ružno, svi napori i sav trud se isplatio, sve muke prošle, postala sam mama! Nisam bila svesna da je za neke stvari to bio samo početak.
Dečak Saša preminuo je nakon nepuna dva dana na Institutu za neonatologiju. Bio je jači, krupniji, dobio je veće ocene i to niko nije očekivao, mada su nas doktori na sve pripremali, jer su bebe rođene jako male. Nije odoleo jakoj infekciji koja ga je napala.
Nakon par sati od ovog saznanja u suzama, slaba i fizički i emotivno, izašla sam iz porodilišta, moj novi nagon me je vukao u Institut da vidim našu devojčicu, Sunčicu, kako joj je tata dao ime, jer je rođena u predivan dan. Ovo je bio najgori trenutak za mene. Još uvek se nisam oporavila od porođaja, izašla sam u spoljni svet koji je za mene sada bio sasvim nov, izašla sam držeći samo muža pod ruku, bez one slike iz moje mašte – sa nosiljkicama u kojima se smeškaju dve male, rumene, vesele bebe. Teško mi je bilo da vidim i svoje roditelje, i Ivana. Plašila sam se u oči da ih pogledam, jer pored svoje, nisam mogla da podnesem i njihovu tugu i sav strah kroz koji su prošli prethodnih dana. Za nedelju dana se tako mnogo stvari promenilo – od šetnje svog stomačeta po keju došla sam do mlade mame koja je jedno dete sahranila, a za drugo lekari nemaju dobre prognoze.
Videla sam našu Sunčicu i nisam izdržala da je gledam ni pet minuta. Tako je malena, krhka, tako je nežna i tako hrabra. A ja se tako plašim svega.
Prošlo je od tada nepunih deset dana. Naša Sunčica se bori lavovski, a mi imamo podršku sa svih strana, ogromna količina ljubavi i pozitivne energije upućena nam je, a mi je prenosimo dalje, našoj devojčici. Svakodnevno idemo kod naše malene, a ja sve svoje strepnje, nesigurnosti i strahove ostavljam u hodniku, a za nju donosim puno lepih reči, tepanja, pesmica i ogromnu ljubav. I tata sa mnom. Osim vere da će sve biti dobro, šta nam drugo sada preostaje, kada ni doktori još uvek nemaju konkretne dokaze da će sve biti dobro?
Medicina je jedno, a čovek je drugo, mada se često to dvoje ukršta i dolazi u međusobni dodir. Verujemo u medicinu i njenu neizmernu pomoć. Ali verujemo i u snagu našeg Sunca, naše malene devojčice. Neprestano u mislima teramo te ružne posledice krvarenja iz njene glavice i molimo se da se ona što pre oporavi. Korak po korak. Svaki dan je jako vredan.
I moramo dalje. Zbog sebe, zbog nas dvoje, zbog Sunčice, zbog naše buduće dece. Zbog budućnosti. Srećne i ružičaste. Molite se i verujte sa nama, mnogo će nam značiti. Hvala.
))))
